„... Noć je bila čarobna, kakva može biti samo kad je čovek mlad, ljubazni čitaoče..." - iz Belih noći.
U ovoj zbirci možete pročitati neke od najljepših priča F.M.Dostojevskog:
Mali junak, Ujakov san, Bele noći, Gazdarica, Pošteni lopov, San smešnog čoveka, Odvratna priča, Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki.U ovoj zbirci možete pročitati neke od najljepših priča F.M.Dostojevskog:
"Џим Џармуш (енгл. Jim Jarmusch; рођен 22. јануара 1953. године у Акрону, Охајо) је амерички независни филмски режисер. Џармуш је 1975. дипломирао енглеску књижевност на Универзитету Колумбија, а затим је на Њујоршком Универзитету почео да похађа филмску школу. У међувремену је одлучио да напусти студије и да сав новац за школарину потроши на снимање свог првог филма. Thaddeus Sebena, његов тадашњи ментор највише му је у томе помогао. Тако је настало Константно глуварење (Permanent Vacation), први Џармушев филм, који је представио публици карактеристичан стил „озбиљног хумора“ који се касније појављује и у филмовима Чудније од раја и Под ударом закона. Џармуш је радио како асистент у настави америчком режисеру Николасу Реју док је похађао Њујоршки универзитет. Захваљујући Реју, добио је прилику да ради као асистент продукције у филму Вима Вендерса Lightning Over Water из 1980. који је посвећен Реју...Џим Џармуш - Википедија
Storyline:
In the late-1800s, the meek accountant from Cleveland, William Blake, spends the last of his already meagre savings to get to the frontier community of Machine where a job awaits him. Eager to make a fresh start, Blake arrives at his destination, only to discover that the position no longer exists. Gravely wounded and on the run from a relentless trio of bounty hunters after a deadly shoot-out, William flees the inhospitable industrial town and has a chance encounter with the enigmatic Native American spirit-guide named "Nobody", who believes Blake is the reincarnation of the visionary English poet, William Blake. Now, before the endless American wilderness, the two companions embark on a peril-laden odyssey of mysticism, transformation, and spirituality, until William crosses over into the spirit world. What lies on the other side? Written by Nick Riganas
Držao sam
Video-klub. Trebao bih možda pravilnije reći, mojo otac je držao video-klub,
dok sam ja išao u školu. Ipak, stizao sam da odgledam filmove, napišem nešto o
njima i “plasiram” ih dalje, ja sam bio mladi gazda. Video-klub je otvoren još
dok sam pohađao osnovnu školu i smatram se, zajedno sa mojim ocem, jedniim od
pionira ovog posla koji je kasnije prevazišao sva moja očekivanja I “preko
noći” se transformisao u ništa. Ovaj fenomen od posla, zaslužuje malo pažnje
ali ću se na to vraćati nasumično. Od kluba sam imao dosta novca. Odlučio sam
da kupim Vespu. To je bio ozbiljan motor od 250 kubika, tamno plave boje. Ipak
na ulici su u to vreme vozači automobila gledali na motor kao na bicikl. Često
sam slušao zvuk sirene iza sebe, što je bio znak da se pomerim sa strane, iako
sam bio brži od mnogih automobila koji su me preticali. Gledao sam da vozim
oprezno.
Bogi je
proveo najviše vremena na Vespi sa mnom. Leteli smo iznad grada i zavlačili se
u najrazličitije, egzotične delove Beograda. Voleli smo da lutamo Senjakom i
Dedinjem. Možda nikada ne bih video neke
zabačene , stare uličice grada da nije bilo tog motora. Ovaj motor mi je dosta
pomogao da stignem i obiđem najrazličitija dešavanja koja su se odigravala
jedna za drugim u to vreme u Beogradu. Nije bilo predaha…
Van grada
sam vozio malo ali sećam se jedne divne vožnje do Novog Sada, koja nije bila
vezana samo za to što sam prvi put išao do tog grada motorom. Veličanstven
osećaj. Vozio sam polako i razgledao predele koji su iskrsavali ispred mene. U
to vreme, bio sam teći srednje, sam u Novom Sadu, imao devojku. Nina je uveče predložila da odemo na probu
"opasnog" benda, to su joj prijatelji i ona im je prognozirala veliki
uspeh. Otišli smo na prob"Obojenih". Marijana me je upoznala sa
članovima benda i u nekoj dosta velikoj, malo zabačenoj prostoriji su počeli
probu. Nakon pola sata sam rekao Nini da
je ovo loša imitacija "Discipline" i želeo sam da momentalno
napustimo prostoriju. Svoje mišljenje sam kasnije promenio. "Obojeni
Program" je postao naš popularan rock bend, koji je u međuvremenu izgradio
svoj autentičan i dobar zvuk.
Nina i ja
smo na Vespi dočekali jutro na obali Dunava. Divno purpurno jutro u društvu
galebova.
Dosta puta sam pomenuo do sada muziku, kao
nešto sa čime sam živeo. Mislim da muzika nije samo ono što čovek, baveći se
tom vrstom umetnosti, stvori. Muzika postoji i u tišini. Muzikom diše priroda.
Čudim se ljudima koji pridaju ogroman značaj tome što je Betoven napisao sinfoniju
gluv. Kako? Pa Betoven je muziku u svesti imao a rukama je pisao. Rano sam imao
želju da se i sam bavim muzikom. Maks, Grof, Bope i ja smo u prvom razredu
srednje škole osnovali bend i nazvali ga "Ex Ponto", pročitao sam
tada te Andrićeve poetične i teške zapise, koji su na mene ostavili veliki
utisak. Svirali smo u staroj Bope-voj kućici. To nije dugo trajalo. Nakon toga,
mene je sve do početka ovog veka, ta strast za stvaranjem muzike, napustila. I
ne samo to, naprosto sam počeo da na muzičare gledam sa određene
"visine". Što sam više tih ljudi upoznavao, razumeo sam, pogrešno svakako, da oni svojom
neobrazovanošću i neki izuzetno slabe inteligencije ne mogu i neće, ništa –nikada,
“dublje shvatiti”. Ponašao sam se gordeljivo i podsvesno
ljubomorno sam pristupao tim ljudima, sve
dok neki od njih nisu postali moji jako dobri prijatelji. Oni su svirali ja sam
pisao i sanjao o tome da snimim svoj prvi dugometražni film, kratkih sam snimio
nekoliko. Prošlo je desetak i više godina a ja sam za to vreme sedeo sa
slikarima i eto muzičarima po najrazličitijim klubovima i kafanama i bio
"stound" ko' kamen. Kada sam već na ovoj temi opisaću još jedno
zanimljivo veče iz perioda kada sam bio drugi razred srednje škole. Moja tadašnja devojka Ena me je pozvala kod svoje najbolje drugarice
Isidore. Divne su bile Ena i Isidora. Ena mi je napomenula da će kod Isidore
doći njen dečko, Zokac. Zokac je inače važio za jednog od najprivlačnijih mladića
u Beogradu. Tako da je Isidora bila veoma ponosna na njega, iako je i sama bila
devojka stvarno retke lepote. Ona se hvalila Zokcem i govorilaje kako će on biti na plakatima grada i kako
će njegov bend biti popularniji od svih Jugoslovenskih bendova zajedno.
"Eto
još jedan muzikant..." - pomislio sam grubo ali i znatiželjno. Zokca do
tada nisam poznavao.
Voleo sam da
upoznajem nove ljude. Od kada progledamo susrećemo se sa nečijim očima. Za
vreme odrastanja, školovanja, preko posla, ulice, od mesta za društveni život
do novih komšija mi neprekidno upoznajemo ljude. Neki od tih ljudi
predstavljaju u našim životima nešto važno, dok druge ne smatramo toliko bitnim
i vezanim za naš život. Uprkos tome mislim da nevidljiv i neraskidiv lanac
povezuje naš život sa svakom osobom koju susretnemo u životu, idem do te mere da
smatram da je bitan i onaj naizgled najnebitniji susret, pogledom u prolazu. Do
te mere mogu uticati ti susreti da oni rađaju najneverovatnije ishode.
Kod Isidore
sam pored Zokca zatekao i njegovog druga T-a, njega sam video tada i više
nikada. Zokac kaže da već dugo živi u
Kanadi. Interesantan je Zokac. Čvrsto
muževno lice mladića, vedrog i nasmejanog. Obučenog lepo i moderno. Crna kosa,
gde je svaka dlaka bila na svom mestu i pogled dubok, ispod isto, tako tamnih,
jakih obrva. Inteligentan i vizionarski raspoložen momak. Pale su mi na um
Anine reči o njegovoj slavi. Pomislio sam tada da je ovakav čovek sposoban za
to. Puno toga se ostvarilo, njegov bend, jeste jedan od najoriginalnijih
srpskih, tada jugoslovenskih bendova. Za samo par godina nakon toga, on, njegov
bend sa još nekoliko bendova iz Beograda, uspevaju da stvore potpuno novu
muzička scenu. Njegove zbirke poezije su dobro prihvaćene, dok njega, na neki
način, danas neki ljudi, smatraju
"ikonom" urbanog života i rock&rolla, devedesetih godina.
Isidora i Ena su spremile laganu večeru. Zokac
i T. su spremili desetak “sprava” punih “šita”. Naše druženje se pretvorilo u oblake, obojene
najrazličitijim bojama, pune ludog smeha. Odlazili smo daleko da bi se vraćali
nazad i analizirali najsmešnije sitnice. Završilo se tako što sam na kolenima,
lajao i režao kao pas na Enu, opominjući je tako da trebamo da idemo u krevet.Isidora je imala dosta veliki stan. Ena i ja
smo dobili zasebnu sobu, Zokav i Isidora odoše u neku drugu sobu a T. je zaspao
u dnevnoj sobi.
Photo: Irena Bijelić Gorenjak. Manastir Vavedenje Presvete Bogorodice 2004 godine. Sa leve strane Sebastian Sava Gor, sa desne Nebojša Antonijević - Anton (Partibrejkers...http://partibrejkers.rs/
"Cocteau Twins were a Scottish band active from 1979 to 1997. They were formed in Grangemouth by Robin Guthrie (guitars, drum machine) and Will Heggie (bass), adding Elizabeth Fraser (vocals) in 1981 and replacing Heggie with multi-instrumentalist Simon Raymonde in 1983. The group earned critical praise for their ethereal, effects-laden sound and the soprano vocals of Fraser, whose lyrics often abandon recognisable language. They pioneered the 1980s alternative rock subgenre of dream pop...Wiki / Cocteau Twins
Predamnom kao piscu ovih događaja predstoji
odgovornost prema čitaocu, koju ću nadam se ispuniti. Prvenstveno bih napomenuo
da ću umesto pravih imena, bliskih ljudi, upotrebiti fiktivna imena. Ovo neće
važiti za opšte poznata imena i za opšte poznate događaje i mesta. Osećam
potrebu da ovo objasnim. Najprostije
mislim da bi neko, bilo ko, možda smatrao puno imenovanje nedoličnim i
familijarnim,posebno ako ga nisam pitao
pre toga za dozvolu, ili bi se neko našao moguće i isprovociranim. Kako ja
ljude koje nameravam da spomenem ne smatram sve ličnim prijateljima, već veliku
većinu računam u poznanike i one ljude koje sam viđao, samo kratko, ne dug vremenski
period kroz život ili one po čuvenju ili iz neke “sporedne” ličnosti. Ovde
spadaju i oni gde su se kroz vreme mišljenja i stavovi razišli.
Odlučio
da više obratim pažnju na neke druge stvari, na primer na sam doživljaj. Na prigodnom
mestu ću sigurno zastajati i opisati po koji karakter. Isto tako smatram da
ništa posebno i izričito ne stavljam u prvi plan. Dao sam sebi zadatak da
opišem jedan deo prošlosti koja je živela sa ljudima koji su je stvorili. Ti
ljudi, neki od njih, naši sadašnji savremenici i oni koji to više nisu, su
svojim jedinstvenim duhom učinili to da ova istorija bude vredna zapisa. Tako
da bih sada nastavio priču tamo gde sam stao…
To leto
89-te, je imalo još dosta toga da kaže. Krenuću nekim redom, po sećanju i sa
trudom da što manje stvari preskočim.
U to vreme
Beograd se igrao na sopstvenoj velikoj žurci. Nije bilo mladih ljudi koji su
svoje tinejdžerske dane provodili po svojim krajevima, već su rano, još od srednje
škole to tražili i našli u uskom ali sasvim dovoljnom krugu, prečnika od svega
par kilometara - u centru Beograda. Dostupost i težnja ka opijenosti je ne
retko, uzimala i svoje žrtve. Mali broj ljudi, koji je u takav način života
uleteo, je izašao odatle ne povređen, zdrav fizički i mentalno.
Ali vedrije,
vedrije…počinje leto 90-te.
Kod mene u
kraju se na placu,Filmskog Grada,
odigavao muzički festival. Čitav grad se slivao tog leta tu. Svako
veče je nastup imalo više bendova. Na dan kada sam stigao sa puta, svirao je
"Haustor". Posle "SKC-a", to će biti drugi put da slušam
"Haustor" uživo. Obukao sam se lepo i prošetao do Igija. Kod njega je
bio i Grof, pre njega i Maks, koji je već otišao. Kod Igija smo se
"pripremili" za koncert i peške se popeli do Filmskog Grada.
Da, Igi je
već dugo vremena jedan od mojih najbliskijih prijatelja. Moraću da kažem da je
u pitanju svakako svakako ekscentrik, buntovnik sa razlogom, ličnost poprilično
slojevitog i čvrstog karaktera. Naše
poznanstvo datira još od prvog razreda osnovne škole.Igi je odrastao bez oca. U šestoj godini, još
kao mali dečak, otac mu je stradao u saobraćajnoj nesreći. Igi je praktičan i
pedantan čovek. On je zaista naučio da čuva sebe, koliko je to god bilo moguće.
Bez obzira što mu nisu bila strana iskustva sa opojnim sredstvima, čak
naprotiv, on sebi nikada nije dopustio da postane duboko deo te priče.
Obazrivost i rastojanje koje je pravio u odnosu na te stvari je bila velika.
Oveodlike njegovog karaktera su
primenjivane i u životu i prema okolini. U odnosu sa ljudima je bio od onih
koji lako mogu videti sa kime imaju posla, tako da je umeo da tačno odabere
ljude koji će biti oko njega a da mu pritom niko ne smeta. Ovaj dar
pronicljivosti i potrebe da se mnogima kaže istina u lice su doprineli da ga
dosta ljudi nije nimalo simpatisalo. Opet, iste ove osobine omogućiće mu u
budućnosti način na koji će dolaziti do novca i živeti.Igi je svakako naučio neke životne stvari pre
nas. Kada je egzistencija u pitanju, kod
njega je odgovor na to, neprekidna, nekada i surova borba. Ovakavim načiniom
razmišljanja uspeo je da ostvari nešto od ciljeva koje je sebi postavio. Sa godinama kod Igija sve više rastu
netrpeljivost prema gluposti, izopačenosti, sujeverju, banalnosti, površnosti,
sujeti, gordosti, izveštačenim manirima i uopšte stvarima, koje su poplavile Beograd od devedesetih i
pune ga i danas. Poznavanje kinematografije, posebno Jugoslovenske je kod njega
na takvom nivou da bi mu pozavidelo većina profesora na današnjoj FDU. Široko
otvorenog pogleda i shvatanja stvarnosti je jedan od ljudi sa kojim mogu da
razgovaram sa uživanjem.
Kada smo
stigli, koncert je upravo počinjao.
Filmski grad je pun. Veliki zanimljiv prostor,
prepun raznoraznih detalja koji su ostali iza snimanja nekog istorijskog filma.
Izgledalo je kao da ste se našli u starom srednjovekovnom gradu. Male drvene
kućice upotrebljene su sada za kafanski prostor sa drvenim stolovima i klupama.
Nakon toga se ulazilo u male uske uličice, koje su bile ograđene visokim
gredama sa obe strane. Iz tih uličica se moglo sa dve, tri, strane ući u
"arenu", veliki prostor sa binom i sa dosta mesta za publiku. Razglas
je bio snažan.
Kada sam
ušao "Haustor" je svirao "Šal od Svile". Zvučali su jako dobro. U jednom trenutku se dogodio
incident. Sa bine je pao legendarni frontmen benda, Darko Rundek. Publika je
žestoko reagovala. Jedni su vikali: - "diži ga"- drugi - "jel'
živ" - "uraaa!!!" - nastala je opšta pometnja da bi se za
desetak minuta, frontmen ponovo našao na bini ... nešto je promrmljao i najavio
sledeću pesmu. Sjajan koncert!
Grof, Igi i
ja smo se pogubili. Načisto smo se izgubili, ja nisam mogao da nađem nikoga
tako da sam bio zadovoljan kada sam ugledao prijateljicu iz kraja , Evu,
vajarku. Eva i ja smo prošetali par krugova i nešto pričali , kada se
najedanput izgubila i Eva. Ostao sam sam i seo sam na drveni panj. Gledao sam
naokolo i uživao u atmosferi. Tada ugledah Maksa. Maks mi priđe brzo i još brže
nešto reče. Nije mi bilo sasvim jasno šta je govorio, zaplitao je jezikom. Tada
samnekako razumeo da je dobio pečurku.
Prvo nisam shvatao o čemu se radi ali nakon pet minuta kada je Maks već nestao
dosetih se da se radi o pečurci čiji je latinski naziv "Amanita
Muscaria", - "Maks će večeras
videti iza zvezda", pomislih malo ljubomorno.
Dakle,
koncert “Haustor-a” se završio. Za to vreme Maks je "otputovao" ko
zna gde, Grofa i Igija takođe nije bilo. Naišao sam ponovo na Evu, ona reče da
je krenula kući, krenuli smo zajedno, svako svojoj kući.
Maks je
inače bio veoma živahan tih dana. On, Grof i Bope su imali posebnu zanimaciju koja ih je ispunjavala.
Jedanom do dva puta nedeljno oni su odlazili u posetu našem poznatom, na žalost
rano preminulom muzičaru, Bojanu P. koji je živeo blizu nas. Bio je to neobičan
i jako dobar momak. Na moje iznenađenje, kada sam par puta krenuo sa njima, kod
njega u goste, u tom čoveku nikada nisam video ni malo gordeljivosti ili bilo
čega, što bi nas klince, pred njim unizilo. Bio je veseo i razgovorljiv. Malo
duže se zadržavao u u adaptiranom potkrovlju, ispričavši se da treba
"gore" nešto da završi, nas je slobodno ostavljao dok se on vraćao se
sa blaženim izrazom na licu, pokreta malo usporenijh. Šta je "gore"
radio nije bila naša stvar da pitamo. Bili smo izuzetno počastvovani kada nas
je pozvao u "Filmski-Grad", na snimanje tada novog spota za pesmu
"Krug". Tada se desilo da je snimanje moglo biti odloženobaš zbog njega. Kasnio je i frontmen benda Milan
M. se jako nervirao. Bubnjar, Srđan,je
izgledaonezainteresovano kao i Margita,
devojka koja je svirala klavijature ali Milan, frontmen se ljutio.
- Ma drži
ovu gitaru - rekao je besan i dao gitaru Grofu. - on je ovde na pet minuta a
nema ga - idemo !!!
Da se Bojan
nije pojavio u poslednjoj sekundi spot ne bi bio snimljen tada. Ipak on je
došao, veoma lepo raspoložen. Frontmen ga nije ni pogledao. Za spot je sve bilo
spremno. Desila se jedna sitnica i danas kada pogledam taj spot moje emocije me
izlože seti koja me vraća nazad u prošlost. Grof je za vreme spota gestikulirao
rukama i na taj način se trudio da animira Bojana, ovaj pak u jednom trenutku
više nije izdržao , što se u spotu i vidi, okrenuo se ka Grofu i nasmejao se
njegovim šalicama. Kako je lepo videti taj osmeh danas.
"Aerial Boundaries is the second album by guitarist Michael Hedges released on the Windham Hill label in 1984. It was nominated for a Grammy Award as Best Engineered Recording...Aerial Boundaries / Michael Hedges
"Obojeni program je alternativna rok grupa iz Novog Sada, osnovana 1980. godine. Bend je pionir srpske alternativne rok scene. Bend je takođe poznat po tome što daje čudna imena svojim albumima, što je kasnije objašnjeno činjenicom da početna slova svih studijskih albuma formiraju akronim njihovog grada. Nastupali su na svim festivalima „Exit“ održanim do danas...Obojeni Program - Vikipedija
Nekoliko nedelja pred moj odlazak, Elena i ja
smo izlazili skoro svako veče i svaki put u drugi noćni klub. Sa noćnim
klubovima je lako, ako voliš ti njih, oni će zavoleti tebe još više. Nije bilo
nikakvih problema. Neki od klubova su bili potpuno dovoljni sami sebi, čitavu
noć nije čovek morao da izlazi odatle, u klubu su se mogle kupiti cigarete i
brza hrana ... izlazilo se samo ako je nekom trebao vazduh. Mislilo se na svaki
detalj, od osvetljenja, strob svetla do svetlijih i mračnijih delova kluba ali
isto tako i na prostore za odmor. Neki put smo nailazili na ogromne garniture,
udobnih kožnih fotelja, sve je bilo dobro organizovano i namenjeno da opravda
reputaciju i zahteve noćnog života ovog velikog grada.
SistersOf Mercy: More
Jedan dan se
Elena vratila sa posla sa posebnim iznenađenjem. Prvo se malo šalila, držeći
ruke iza leđa, pitajući me da pogodim šta je donela. Odustala je brzo, ja nisam
ništa pogađao, već sam je štipao za mišice i čekao da vidim kakvo bi to
iznenađenje trebalo da bude. Zaista, bilo je veliko , za mene, više nego veliko
iznenađenje. Ona je u rukama držala karte za koncert benda "The Sisters of
Mercy". Bila je to mala promocija
albuma koji je izdat naredne godine, "The Vision Thing". Koncert se
održavao u Brixtonu u tada popularnom klubu - "Plan B".
Pišem dalje
onako kako se u blicevima sećam. Ispred kluba nije bila velika gužva. Sasvim
dovoljno ljudi. Raspoloženje je na visokom nivou. Puno “goth” fanova, ovog benda.
Nisam voleo kako izgledaju “goth” fanovi. Previše belog pudera i crnog krejona.
Previše čipke i lančića. Ulazili smo polako. Osetio sam da se ljudi oko mene
malo sklanjaju, niko od njih se nije toliko osećao na pivo i nikome nisu oči
bile tako krvave kao meni. Dadoh kartu Eleni i negde se uputih. Elena me povuče
za rukav i reče da ne idem u dobrom pravcu. Nisam se složio i pratio sam neku
grupu ljudi koja mi je bila zanimljivija nego “goth” fanovi. Elena je pošla zamnom.
Grupa koja mi je izgledala zanimljivo dođe do posebnih vrata gde su stajala
samo dva redara. Elena me ponovo povuče i reče šapatom:
- Ovi imaju
karte za “back-stage”, idemo nazad, ovde ne možemo da uđemo.
- Ne. Samo
se naguraj među njih i ja ću odmah za tobom... išao sam kao hipnotisan.
Redari su
najverovatnije već bili umorni i nervozni. U grupi od petnestak ljudi i u
brzini gde su redari gledali da što pre završe sa gomilom ludaka, Elena i ja
samo mahnusmo našim običnim kartama. Nijedan od redara nije pogledao niti nju,
niti mene, niti naše karte. Osetih samo da me jedan redar maltene gurnu da
prođem. Elena nije verovala šta se dogodilo. Nešto me je non-stop pitala, držala
me i teglila mi košulju. Ništa nisam odgovarao šetao sam iza i gledao kao u
polu-snu, sve što se zbivalo oko mene. Zagledavao sam se u lica ljudi. To su
većinom bili prijatelji benda i oni nikako nisu izgledali kao “goth” publika,
ali se zato na većini tih lica videlo da su teški narkomani ili alkoholičari.
Svako je izgledao drugačije i vako je imao neki svoj lični stil, potpuno
nevezan za vrstu muzike, vezani su bili jedino za rock&roll i junk. Mali
mršav čovek sa poznatim mi naočarima i šeširom mi zapade za oko.
Andrew
Eldritch je stajao na par metara ispred mene. Neverovatno kakva pomisao mi se
urezala u sećanje. Prošao je kao senka i uputio se ka mikrofonu.
Koncert je
počeo i nije dugo trajao. Dovoljno za promociju albuma. Za vreme koncerta ja
sam se još dolio i napušio. Elena je bila oduševljena. Sve vreme je igrala i
skakala, bila je potpuno mokra. Koncert se završio . Sedosmo na neke klupice
iza instrumenata. Videh kako momak od svojih dvadesetpet-šest, možda i trideset
godina, priča sa Elenom. Sledeće što sam primetio je da joj stavlja “acid” na
jezik, svojom rukom. Prileteo sam mu momentalno. Gledao ga i sevao očima. Momak
ili bi pristojnije bilo reći čovek malo ustuknu i pogleda u Elenu. Ja nisam
mogao da govorim. Ona umesto mene objasni da se ne ljutim što je on počastio nju, već se
ljutim što nije počastio i mene. Čoveku tada zaigra osmeh i on vidno rasterećen
izvadi iz unutrašnjeg džepa svog crvenog sakoa , listić sa utisnutim znakom
orla. Nisam ranije video takav acid, iako sam imao iskustva sa njima.Bogi i ja smo imali lepo vatreno krštenje
sa acid-om. Kupili smo na leto pre ovog , svakome po jednu "jagodu".
Vreme je prolazilo, pola-sata, sat, mi smo čekali, "rad", ali se
ništa nije dešavalo. Ja sam mu tada besan rekao da odmah ode do čoveka i da
kupi još po jednu "jagodu" i meni i njemu.
Kada se
vratio Bogi mi reče kako čovek garantuje, da je acid svež, ali da je trebalo da
sačekamo sat i po, do dva.
- Ma kakvih
sat i po i dva , daj taj drugi. - rekoh veoma ljut.
Prvo je rad
počeo tako što sam počeo da se neizdrživo smejem nekoj devojci u lice, koja mi
do tada nije izgledala nimalo smešno. Kada sam se zaustavio, svet mi se činio
puno, puno jasniji i jednostavniji nego inače, opet divan u svemu živom što
postoji.
Dakle, Elena
i ja smo sisali "orla". Sada sam znao da moram da čekam dva sata.
Čovek u
crvenom sakou sa ogromnim zenicama nas je pitao hoćemo li na žurku. Nismo ni
pitali na kakvu žurku, niti gde, samo jednostavno da se podrazumeva da hoćemo
na žurku. Sačekali smo našeg domaćina i seli ubrzo u njegova kola.
Dva sata
kasnije negde u dubini Brixtona mi smo se nalazili u velikom
"saloncu" , koji je izgleda i bio predviđen za žurke, stan je imao
veliki šank. Stajali smo na dosta starom parketu, i gledali oko nas. Nije se
imalo puno toga videti, zidovi nisu bili okrečeni već se videla gola cigla.
Odnekuda je udarao strob. Elektronska muzika. Svako lice mi je pričalo svoju životnu priču,
duboko sam se saosećao sa nekima. U
dnu prostorije nasuprot šanku, gde je bilo mesto sa stolovima i stolicama je ne
skidajući svoje naočari sedeo Andrew Eldritch, oko njega je bila gužva. On je
ličio na jednu od onih voštanih figura.
SistersOf Mercy: This Corrosion
Noć se završila
divnim jutrom gde sam upecao sebe kako pričam nešto jednoj lipi.
Dodirivao sam drvo i imao osećaj da kroz njega teče velika, meni nepoznata
energija. Činilo mi se da se drvo raduje Suncu koje je polako izlazilo ali i da
mi govori da ono čeka još nešto drugo, mislio sam da je drvo tužno zbog nečega.
Spustio sam dlan na njega i pomilovao sam grubu koru. Za dlan mi se zalepila
mirišljava smola. Pogledao sam Eelenu. Ona je sedela, ukrštenih nogu, na travi
i gledala je nebo , krošnje i ptice.
Moj boravak u Londonu se bližio kraju. Imao
sam još planova za to leto. Zavoleo sam taj grad. Nije me ostavio ravnodušnim,
doživeo sam tamo dosta toga što se svakako ne zaborvlja. Neke stvari sam nadam
se uspeo da opišem. Postojalo je tu puno toga što se tmao utisnulo u mene kao
pečat koji će tu ostati zauvek.
Nekako nežno leto, nije isto... nebo je tamo
visoko , kod nas opet čini se možemo ga rukom dodirnuti. Svaka promena, svako
putovanje, koje zaslužuje svako ljudsko biće, je ogromno iskustvo koje doživljava
i naše telo i naš duh.
Tri dana
pred polazak, Iskrasao je problem. Jednog
jutra sam shvatio da više nemam dovoljno novca, da živim tamo, kao do tada, poprilično
bez uzdržavanja. Elena se ponudila da mi novac pozajmi ali to sam momentalno
odbio. Rekao sam, u šta ona nije poverovala, da ću novac imati već do sutra. To
joj je izgledalo nemoguće. Ali ja sam čovek koji nije razmišljao na takav način,
čak sam fanatički verovao da je sve, baš sve moguće. Pozvao sam kući i rekao da
nemam više novca. Moji roditelji su, ne znam kako i na koji način, neverovatnom
brzinom, našli čoveka. Ni manje ni više nego pilota koji je trebalo da sleti na
Hitrow sledeći dan. Elena nije verovala.
- I šta !
Tebi će sutra pilot da donese pare?
- Da. Rekao
sam ti da neće biti problema.
Nije
odgovorila ništa, po pogledu sam shvatio da joj nisam baš sasvim jasan.
Sutradan smo
otišli do aerodroma, čekali smo kratko na određenom i unapred
dogovorenom mestu. Prišao mi je kulturan, visok čovek u pilotskom odelu i
predao mi kovertu sa novcem. Elena je shvatila da može i tako , da ako nam se u
najkritičnijim momentima u životu nešto čini nemogućim i neizvodljivim, nikako
ne treba klonuti duhom i da će se možda nešto izmeniti, tada treba izaći u
susret nevolji i suočiti se sa njom. Sa nadom i verom kao oružjem i štitom, bez
sumnje ili obeshrabrujućih primisli i da tada postoji šansa da se i najneverovatnije
stvari obrnu u našu korist. Kasnije sam pitao roditelje da li su poznavali tog
pilota , odgovor je bio da su ga preko, "onog", preko
"one", pa opet nekog nekog trećeg našli istog dana kada sam pozvao.
Tri dana je
prošlo kao treptaj. Došao je trenutak da se Elena i ja pozdravimo. Nakon ovoga,
ovu devojku sam video samo još jedanputa.
Blistale su
tada njene zelene okice, pune suza. Stajali smo po treći put na peronu i čekali
da bude upućen poziv za let. Poljubio sam je u obraz nežno i puno se zahvalio
na gostoprimstvu. Nasmejala se, skinula kačket koji sam joj kupio , poskočila
je lako na levoj nozi i napravila poklon rukom u kojoj je držala kačket.
Nad
Beogradom sam bio brzo, grad nisam video, ponovo polja kukuruza i crna
neobrađena zemlja. Tada pri povratku zavoleo sam tu sliku ma šta ona govorila.
Podrazumeva se nisam ni slutio šta će mi sve prirediti moj voljeni "Beli
Grad" u narednim godinama.
Miloš Filipović - Fića & Irena Bijelić Gorenjak ( Izložba Slika - Jugoeksport )
Video: Sebastian Sava Gor / Muzika: Ex Ponto
Keywords: Ishod Na Nišanu, Geometric Body ,Corps géométrique, New Book, Nova Knjiga, Book of Poetry, Knjiga Poezije,
LiteraturePosts, Književnost, Literatura, poetry lovers, poetry is not dead, poetry community, Thanks foCuerpo geométrico, r Readingsebastian sava gor. poezija koja diše, čitaj poeziju, smiri se poezijom, poezija koja se čita, Zbirka Poezije, Sava Gor, Poezija, poetry lovers, poetry is not dead, Book, Poetry Collection, Literatura, Literature, Literature Posts, Književnost, Knjiga Poezije, poetry, poésie, поэзия, poesie, čitaj poeziju, pesme, un livre, poésie, collection of poetry. un recueil de poésie, poetry that breathes, read poetry, calm down with poetry, poetry that is read, , poezija, poetry, read poetry, poems, a book, poetry, collection of poetry. a poetry collection, књига, поезија,себастиан Сава гор. поезија која дише, читај поезију, смири се поезијом, поезија која се чита, Збирка Поезије, Сава Гор, Поезија, љубитељи поезије, поезија није мртва, Књига, Песничка збирка, Литература, Књижевност, Књижевни постови, Књижевност, Књига Поезије, читај поезију, песме, збирка поезије. Ishod Na Nišanu, New Book, Nova Knjiga, Book of Poetry, KNjiga Poezije, LiteraturePosts, Književnost, Literatura, poetry lovers, poetry is not dead, poetry community,Тачка и Дуж, Point and Length, Point et longueur, Beloglavi Sup, Vautour fauve Ishod Na Meti: "Zbir" 21 Outcome On Target: "Sum" 21 Résultat sur la cible : "Somme" 21 Ishod Na Meti: "Zbir" 21 Ishod Na Meti: "Informacija O Zaboravljenoj Pesmi" 22 Ishod Na Meti: "Ljubav I Ludak" 23 Ishod Na Meti Termodinamička Kontrola, Ishod Na Meti: " Nezamisliv Početak, Nezamisliv Kraj" 25 Miloš Filipović - Fića & Irena Bijelić Gorenjak ( Izložba Slika - Jugoeksport ) Video: Sebastian Sava Gor / Muzika: Ex Ponto
-Mi
stvarno svašta znamo a znanje je kažu neprocenjivo. Umemo mnogo toga da
izmerimo. Strujom da utičemo, Pod lupom daleko da vidimo. Imamo potpuno pravo
da mislimo, to nam, do sada, nikada niko nije zabranio. Deca su tu najbolja, njihova
igra neprekidnog kretanja je da siđeš sa uma…
Autor teksta: Nikola Tesla, Akademska knjiga, Beograd, 2018. Prevod: Dubravka Smiljanić i Aleksandar Marinčić.
Naracija: Dreamink
Fotografija: Bluemount Score (pixabay.com)
Originalni tekst na engleskom jeziku, naslovljen "My Inventions: The Autobiography of Nikola Tesla", priredio je i objavio Ben Džonston 1983. godine. Džonston je prikupio članke, prvobitno objavljene u američkim časopisima tokom 1919. godine, u kojima Nikola Tesla govori o svom ličnom životu, o svojim pogledima na globalne prilike po završetku Prvog svetskog rata i, ponajviše, o razvoju i značaju svojih izuma.
Kako pred fenomenima koje posmatra, tako i pred događajima od kojih je sačinjen njegov život, Nikola Tesla dosledno zadržava stav radoznalosti, aktivnog ispitivanja i čuđenja. Celim svojim bićem posvećen naučnoj spoznaji i tehnološkim otkrićima, Tesla ipak ne pripisuje sebi izvor svoje stvaralačke moći. Naprotiv, on svoje delovanje vidi kao realizaciju jedne šire, nadindividualne inteligencije, koja se ni njemu samom još uvek nije ukazala u svoj svojoj kompleksnosti i celini. Tesla se svim snagama i s potpunim pouzdanjem stavlja u službu toj kreativnoj sili, verujući da će plodovi njegovog stvaranja doneti dobro čovečanstvu.
Bistrina pogleda i izraza, dobronamernost, i blagi, nenametljivi humor čine da se, nakon čitanja ovog štiva, osećamo kao da smo se upravo umili na izvoru čiste vode. I taj osećaj traje...
*
Kulturna platforma Dreamink neguje jezike, kulturu, pisane i govorne tradicije.
Sadržaji su namenjeni odraslima i deci - svima koji, uz svakodnevne aktivnosti, uživaju u slušanju zanimljivih književnih tekstova.
Audio-books are especially useful for foreign learners of Serbian, Croatian and Bosnian language. We take care to provide you with a diverse selection of texts and high-quality recordings, relaxing and pleasent to listen to.
Dva, tri
dana je je prošlo u obilaženju raznoraznih krajeva Londona. Uglavnom smo se
vozili autobusom i silazili bi smo gde god nam se činilo da je kraj zanimljiv,
tuda bi šetali satima. Brixton, Čelzi, Starford, Vudford... ni ne pamtim više
gde sam se sve to vrzmao. Svejedno, bilo je interesantno. Dosta puta sam
pre-podne išao i bez Elene. Nekakav "duh slobode", me je podizao i
proizvodio energiju. Osećao sam se "nedodirljivim". Sada kada
razmišljam o tome mislim da tu nije bila u pitanju sloboda, onako kako danas
pojmim tu reč, radije bih to opisao kao odsutvo bilo kakvog straha od ljudi.
Bio sam stranac koga niko ne poznaje i koji nikoga ne poznaje. Čovek u svom
okruženju , gde živi, godinama stiče prijatelje ali i one koji mu nisu
naklonjeni ili kojima on nije naklonjen. Dešava se tako da kada izađemo na
ulicu imamo osećaj da jednostavno nekoga ne bismo voleli da sretnemo ili nam se
sa nekim ne razgovara, dok mi iz učtivosti pristanemo na razgovor i pozdrav,
iako se ne bi ni pozdravljali niti pričali, ako bi poslušali sopstveno
raspoloženje.Ta lažna učtivost i osmeh
razvučen u kez, spuštanje pogleda pred poznatom nam ličnošću ili obrnuto kada
se i sami zateknemo iznenađeni kada neko isto tako postupi prema nama, je
doživljaj subjektivan i mi ga često primamo sa ličnom neprijatnošću u oba
slučaja. Mislim da i najučtiviji ljudi, uvek spremni za razgovor, imaju
trenutke kada im nije do razgovora, usled nekih ličnih problema.
Otuda
najverovatnije dolazi ova moja "sloboda" o kojoj govorim. Među
ljudima sam a kao i da nisam. Moja povučenost je imala svoje raznorazne oblike
tokom godina, neki put se izražavala kao potpuna zatvorenost, u prvom, ranom
delu detinjstva, da bi kasnije potpuno nestala i pretvorila se nasuprot u
eksplozivno, nametljivo ponašanje. U dosadašnjem života se povučenost javljala
i nestajala od perioda do perioda. Svakako mislim da taj deo moje prirode i
svesti, nisam naučio da kontrolišem. Mogu samo da zaključim da bih voleo da
počnem, mada osećam da se moja priroda nekako buni i protiv toga je, da
praktikujem da jedan dan prođem pored komšije i ne kažem mu: "Dobar
dan", dok bih već sutra ako sam tako raspoložen čak stao i popričao sa
njim. Možda to nije društveno prihvatljiv obrazac igovori o čestim duševnim promenama kod
čoveka, gde ga drugi karakterišu kao ekscentrika ili nešto slično tome ali ako
bi se pitali šta je lepo a šta je istina, zaključak bi bio, lepo je reći dobar
dan, makar i na silu, istina je da dok govoriš, dobar dan, nad sobom vršiš neku
vrstu prisile. Mislim, na kraju da bez obzira na sve, da ako to dobar dan, neko
vedro prima i vidljivo mu znači, svakako treba preći preko sebe i reći - dobar
dan!
Da se
vratim. Viđao sam ono što sam do tada gledao na filmu ili čitao. Od
najbogatijeg stanovništva, krajeva koji su blistali u kojima je uvek vladala
neka grobna tišina i gde se čovek osećao sigurnim, do delova grada gde su
ljudi, ležali na ulicama, dilovali u grupicama po ćoškovima ili novac
zarađivali prostitucijom, gde se nikako čovek nije mogao osećati sigurno. Ja
sam iz znatiželje prilazio do određene granice, tu se nisam dugo zadržavao.
Video sam i više nego što je potrebno. Povratak u moj kraj je uvek bio
olakšanje sa tim da sam bio zadovoljan iskustvom koje sam donosio šetajući. Ovo
sam praktikovao svo vreme mog boravka u tom gradu.
Elena je bila na poslu. Neko je zvonio.
Obično su otvarali hrvati iz donjeg dela stana. Hodnikom se moglo stepenicama
doći pravo naElenina i moja vrata ali
neko se zadržao dole. Malo zatim čuh zvono na našim vratima. Otvorio sam i
video Bruna. Ljubazno se pozdravio i rekao da mora da proveri faks. Nešto je
kratko čačkao, ja sam mu ponudio kafu. Kada je završio, pridružio mi se i seo
za sto.
Pričao je
nešto o svojim iskustvima, kako se odlučio da živi u Londonu i rekao kako mu
izgledam kao "svetski čovek" i da bi on vrlo rado meni sredio posao i
u svakom smislu se zauzeo za mene.
Tog čoveka
sam ovog puta malo bolje razgledao. Činilo mi se da neka neodređena i
neispunjena želja, strastveno igra u njemu.Njegovo učestalo žmirkanje očima i ćest, nesvesni običaj da zubima malo,
malo, zahvati donju usnu mi je takođe govorio da je predamnom čovek koji je
naučio da preživi kao tuđinac u svetu nemilosrdnom prema strancima i da je uspeo
da sakrije svoj duboki strah i nemir, da živi sa tim. Isto tako osetih kod
njega neku preteranu familijarnost, da li zbog toga što potičemo iz iste zemlje
ili nečeg drugog nije mi bilo jasno.
Dok je
govorio umeo je i da spusti glavu, da se zamisli, da za trenutak zaćuti, da bi
odmah zatim najvedrije nastavio sa pričom tamo gde je stao. Sve to zajedno je
na njega, u mojim očima, bacalo izvesnu senku i on sam mi nekako nije izgledao
tako vedro kao prvi put kada sam ga video.
I ovog puta
smo uz kafu popušili lep džoint. Sedeli smo nekih nepunih sat vremena kada je
rekao, kao i prošli put, da sada ima posla.
- Sebastiane - izusti ustajući sa stolice -
pozdravićeš Elenu kada dođe i večeras - da vas vidim kod mene, ona ima adresu ,
nije daleko i obavezno, obavezno, da ste kod mene oko deset - on mi spusti ruku
na rame i iskreno se nasmeja.
- Hvala na pozivu i biće mi drago - uzvratih
osmehom.
- Da, da... da se malo družimo, ne ovako sve
na brzinu. U tom slučaju dogovoreno , ako nešto iskrsne imate telefon.
Otpratih ga.
Bruno nije živeo daleko. Elena se složila da
odemo do njega. Predložila je da prošetamo. Trebalo nam je nekih pola sata.
Veče je nakupilo oblake. Slab vetar je dizao prašinu. U kraju je bilo mirno, po
koji prolaznik, žureći, predosećajući kišu, je hitao svojim poslom.
Bruno nas je srdačno dočekao. Bio je
vidljivo radostan, uzbuđen i prvih nekoliko minuta se sve nešto vrteo oko sebe,
pipkajući pritom i neke stvari sa svojih polica, pomerajući ih , najverovatnije
sa podsvesnom željomda sve bude na svom
mestu. On je imao dosta veliki stan, videlo se po dugačkom hodniku da osim
dnevne sobe u kojoj on prima goste ima još prostora. Kada nam je doneo piće,
sebi pivo, Jeleni koka-kolu i meni votku, napokon je seo na veliki trosed, dok
je nas smestio u dve široke fotelje.
Njegova dnevna soba je bila čista i videlo
se da uredno živi. Visoke police do plafona bile su ispunjene knjigama, pločama
i raznoraznim sitnim ukrasima. Iznad njegovog troseda u dubini sobe , preko
tapeta, belo-roze i drap boje, na zid je bila zakačena reprodukcija
Mikelađelovog " Stvaranja Adama". Sa druge strane nasuprot police iza
providne zavese bili su visoki dvokrilni prozori i vrata koja su vodila na
terasu. Sa vrata, tj. odmah kako se ulazilo u sobu posetioc je mogao da vidi
ogroman, jedan od prvih “plazma” televizora. Mi smo prvo sedeli okrenuti
televizoru leđima, licem u lice sa domaćinom. Između nas je stajao masivan,
nizak i kvalitetan drveni sto, na njemu gomila sitnica.
Razgovor je
lepo tekao. Bruno je bio zadovoljan.
- E sada nešto jako, jako lepo. - on razvuče
široki osmeh i uze sa stola papir za motanje i lepu, debeljuškastu tablu šita
(hašiš). Pohvalio sam ga više puta. Eleni sam bio smešan kako sam se obradovao.
I Bruno je primetio isto pa je kulturno pitao da li možda želim da ja smotam.
Jao, kakav i koliki džoint sam smotao.
- Ja sam nešto čitao, interesovao se... -
započe Bruno, - a tebe smatram inteligentnim momkom i zato bih voleo da malo
popričamo...
- Da. - rekoh, uozbiljivši se , Elena se već
kidala od smeha.
- Šta misliš ima li svemir neki određeni plan
i da li je njegova struktura podređena nekoj vlasti , sili ili se svemir
rasprostire tek, tako haotično , bez ikakve logike?
Bruno me je iznenadio
i zatekao svojim pitanjem. Bilo mi je jako smešno ali sam držao do toga da
ostanem ozbiljan kako mi je ukazao svoje poverenje.
- Uh...Bruno ja se nisam bavio i nisam
izučavao, ali svakako mislim da haos sam po sebi ima smisla samo ako se zapravo
radi o prirodi nekoga ili nečega što se ne kreće u pozitivnom pravcu. Zašto se
ne kreće u pozitivnom već u negativnom to ne bih znao. Opet ako za nekoga
kažemo da se nalazi u potpuno haotičnom stanju , a budući da je taj neko nosioc
svog vlastitog mikro kosmosa, za koji kažu da je veći i od samog kosmosa, tada
zaključujem, naivno i laički, da ako je predpostavimo moguće doterati "
haotičnu osobu" ili se ona, osoba, sama od sebe dovede u red, tada mogu
samo da zaključim da ako haos momentalno vlada univerzumom to je svakako haos
koji može promeniti svoj oblik. - ja se zaustavih i pogledah Bruna koji se
nadlaktio i sav upiljio svoje sitne, sjajne, smeđe okice u mene.
- Meni niko nijetako nešto odgovorio, - reče, izgledvšimalo zbunjen, - pa mislim... mislim da je to
svakako logično i nekako originalno što si rekao. A opet ako je tako kako ti
zamišljaš taj red, poredak...kako bih rekao , da li je to neka hijerjarhija ili
se sve samo po sebi odigrava po nekom zakonu... prirode, da... po nekom
prirodnom zakonu ili mora da postoji i neki red. Eto ja mislim da te piramide
... da one predstavljaju poredak, da sve ima svoj smisao ali i poredak ... da
mora postojati , eto, vrh piramide i piramidino dno.
Elena se
uhvati za stomak od smeha što je Brunu očigledno prijalo.
- Znate kako Bruno... i ja sam razmišljao o
tome, - malo sam se zamislio - ali ništa mi određeno i konkretno nije palo na
pamet kao rešenje , imam u glavi i ja tu piramidu vlasti i poretka i sa druge
strane opstanka, nepisanog ali dobro poznatog, gde se za život bori svaka
biljčica. Ali neki opšti zaključak ili stav nikada nisam imao , jedino što mogu
da kažem da se eto meni kada pomislim na piramide u glavi stvaraju slike
ravnomerno poređanih , lepo složenih, jedan ispod drugoga ... hm ... dakle
javlja mi se slika tako lepo poređanih tanjira.
I Bruno i Elena pa i ja sa njima počesmo da
maltene urlamo od smeha.
- Ma kakvih tanjira bre ... hahahahaha ...
Bruno zamalo što se nije zagrcnuo - šta ... letećih tanjira ... hahahahaha ...
vanzemaljci, jel' to ? - izbečio se i čekao odgovor.
- Ma ne, Bruno i stvarno jeste smešno, ali ne
... običnih tanjira ... tako ... jedan tanjir na vrhu a jedan na dnu ali svi
jednaki i podjednako bitni. - završio sam već iscrpljen naprezajući se daodržim koliko toliko ozbiljnost.
- Aaa... lep si smotao, lep.
- Da dobar je.
- Pa dobro da ti kažem iskreno i to što si
rekao ima nekog smisla ... ima, leba mi' ima ... hahaha ... pa eto toliko sa našom
filozofijom, tanjiri ... hahaha , a da ti nisi gladan , da donesem neko meze? -
on se sada već potpuno opustio i stvarno ustade i na velikom, lepom tanjiru donese raznorazne čokoladne
bonbonice.
- Eto služite se ... okrenite fotelje, pa ako
hoćete, možemo da pustimo neki film.
- Može - složismo se i Elena i ja.
Bruno je pre
filma smotao još jedan i kada smo popušili on u video-rekorder ubaci kasetu i
ugasi svetlo u sobi. Malo sam se čudno osećao ali vidim Elena se ne buni , dok
se Bruno fino zavalio u svom trosedu.
Film je
počeo. "Ćićolina na Mundijalu" ... Ćićolina i fudbalski tim. Kraljica
pornografije na velikom ekranu.
- Elena, smeta li ovo, - upita Bruno
izazivački.
- Ne, ne smeta. - odgovori ona.
U sobi nasta
tajac. Samo zvuci sa ekrana, rad šita, i osećaj da mi iza leđa leži težak
perverznjak. Pogledah Elenu. Gleda netremice. Na ekranu Ćićolina i crnac.
Ćićolina i dva belca. Ćićolina i razuzdana plavuša. Glas iza mene:
- Vas dvoje se možete slobodno opustiti ...
tu ispred televizora ... bez brige ima mesta. - Brunu kao da su curile bale niz
usta pa se činilo da dok govori pljucka.
Za trenutak
Ćićolina nestade, traka zašušta i film se promeni ali Ćićolina se ipak ponovo pojavi u drugoj
ulozi…počeo je drug film. Sada gledamo kako Ćićolina ima mesečni ciklus, tj.
Ćićolina pušta krv.
Kao da je
voz uleteo u moju svest. Ustadoh. Bruno skoči i upali svetlo. Elena me kao
hipnotisana pogleda.
- Jel' sve u redu ? - upita Bruno, sa
strahom u glasu.
- Sve u redu ali ovoga mi je bilo dosta ...
rekoh i rukom ukazah na televizor... i da... možete li da malo otvorite prozor?
- A što prozor? – Bruno me je gledao sa
strahom - da ti nije loše , da sigurno ti je pozlilo, puno smo pušili, Elena
ajde' vodi ga kući na čist vazduh ... AUUUUU ... ako mi umre ovde !!!!
- Bruno meni je sasvim ok, samo dosta mi
pornića i od ovoga se ne umire čoveče.
- Ne, ne , ništa ne znam, meni žena dolazi
prekosutra ... hajde na vazduh pa polako... - balavio je i histerično se
uzšetkao.
- Dobro ... polako Bruno - Elena mu je
prišla i uhvatila ga za ruku. Ja nisam gubio prisebnost.
- Ok, Bruno , idemo ali daj malo tog šita ,
moram da ti priznam da je jako dobar.
- Šta... hašiš... evo, evo ... - on mi dade
celu tablu koja je stajala na stolu ... samo na vazduh, to sada mora -
nastavljao je vidno uzrujan.
Bili smo
brzo napolju. Slaba kišica je sijala svakom kapljicom. Vetar je prestao da
duva. Laganim koracima vraćajući se i uz smeh, analizirajući Bruna, mi brzo
stigosmo kući.
"Exile on Main St. is a studio album by English rock band the Rolling Stones. It was first released as the band's first double album on 12 May 1972 by Rolling Stones Records and was the band's tenth studio album released in the United Kingdom, as well as their twelfth American album. Recording for the album began in 1969 in England during sessions for Sticky Fingers and continued in the summer of 1971 at a rented villa in the South of France named Nellcôte while the band lived abroad as tax exiles. A collage of various images, the album's artwork, according to frontman Mick Jagger, reflects the Rolling Stones as "runaway outlaws using the blues as its weapon against the world", showcasing "feeling of joyful isolation, grinning in the face of a scary and unknown future". Exile on Main St. From Wikipedia, the free encyclopedia
.jpg)
.jpg)