Sebastian Sava Gor-vokal,ritam mašina, Vladimir Ranković-bas gitara, Irena Bijelć Gorenjak-vokal
Video Vladimir Ranković
OkO Production 2007
Post-Rock Electronic
Belgrade, Serbia
EX EX – rani rad u znaku sirove elektronske estetike
Jedna od prvih kompozicija projekta EX EX predstavlja jasan uvid u početnu fazu autorskog i zvučnog formiranja benda. Reč je o kratkoj, ali izrazito intenzivnoj elektronskoj numeri, koja se oslanja na minimalizam, repetitivnost i naglašenu teksturalnost zvuka.
U produkcijskom smislu, pesmu karakteriše svesno izbegavanje konvencionalne „čistoće“. Umesto toga, prisutan je sirov, gotovo industrijski ton, koji gradi specifičnu atmosferu napetosti i unutrašnje dinamike. Ritam je linearan i postojan, bez naglih promena, što doprinosi hipnotičkom efektu i uvodi slušaoce u kontinuirani zvučni tok.
Poseban segment ovog rada jeste njegova audio-vizuelna dimenzija. Pesma je realizovana u saradnji sa članom benda, uz autorsku animaciju, čime se otvara prostor za interdisciplinarni pristup – spoj zvuka i slike koji dodatno pojačava izražajnu snagu same kompozicije.
Iako formalno jednostavna, ova numera ima značajnu dokumentarnu vrednost. Ona svedoči o fazi u kojoj se umetnički identitet još uvek formira, ali je energija izraza već jasno definisana. Upravo u toj neposrednosti i odsustvu kalkulacije leži njena autentičnost.
Ovakvi rani radovi često ostaju na margini šire publike, ali unutar konteksta alternativne i underground scene, oni predstavljaju ključne tačke razvoja – trenutke u kojima se postavljaju temelji budućeg zvučnog pravca.
📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA
📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA
📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga
📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga
📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga
This blog post will appear in English only. The reason is straightforward: my blog statistics indicate a growing number of views from the United States, so I have resolved to publish digital editions of selected short stories and novellas in English for the time being.
The first novella is excerpted from the book "Noć Slomljenih Strela" (Night of Broken Arrows) and was originally titled "Zapali se!" (Catch Fire!).
For this separate release, I have chosen the title She's a Movie Star (Catch Fire!).
I kindly ask readers from Serbia to switch to the Serbian version of this post on the blog. Thank you.
Sebastian Sava Gor
***
SHE IS A MOVIE STAR
Sebastian
Sava Gor – A Novel
Martina
watched from her balcony as all those myriad colors and shapes that
had been there just moments ago disappeared. How, in the twilight,
everything resembled a stage after the performance is over, the
curtain slowly descending.
When
darkness had fully settled, she withdrew into her apartment, and all
sorts of unpleasant thoughts began to swarm in her head. Lately,
there had been many things in her life that did not suit her at all,
yet she had to deal with them responsibly and professionally. She,
one of the most famous and sought-after actresses, had never dreamed
of everything that would be asked of her. What people think, what
they take for granted that she must do to practice her craft
— simply put, she had often felt blackmailed and deceived. Lost in
thought, she nearly forgot to head to the scheduled dinner.
She
had been invited by a prominent Italian director, who would be
arriving with his wife to discuss his new project, in which she held a significant role. The offer was more
than tempting. The lead female role, which she would play, was to be
discussed. Besides the director, the screenwriter would also be at
the table, with his wife — he Italian, she of Germanic origin, a
German.
Truly
elegant company, with manners and, most importantly, very
respectable.
The
director and producer had found that Martina possessed everything
necessary to bring this character to life.
The
screenwriter had complete faith in his director, but he still wanted
to attend the conversation himself; he wanted to see the girl who
would breathe life into a character he had worked on for a long time.
Also
invited to the dinner was a young actor, of Serbian origin, who was
getting a significant supporting role.
The
director’s wife was an elegant lady in her forties, who had
maintained her vitality and youthful beauty through exercise and
diet. She had once been a famous model. Of Serbian origin.
The
screenwriter’s wife did not care as much for her appearance, nor,
it seemed, for her behavior. By the time Martina arrived, she was
already quite drunk.
“How
wonderful you look. I can tell you, even more beautiful than in that
film of yours. Oh, what was the name of that other film… come on,
darling, help me out… never mind… little Winona, what was it
called, the one with Sigourney Weaver… you know, the one with those
animals… animals in space…”
The
lady’s tongue was already quite tangled, although one could tell
she spoke Italian well.
The
screenwriter measured his wife with a stern look, but, probably
accustomed to her outbursts, he did not deign to answer her. Instead,
he welcomed young Martina.
“Sit
down, Martina. Your place is prepared, waiting for you.”
Everyone
stood. Martina took her seat, and then they all sat down again.
“Come
on, please tell me… that film haunts me, and Winona is so
wonderful… Martina reminds me so much of her…” the lady would
not give up.
“Alien
4… that one, right?” the screenwriter tried to shut her up
with a smirk.
“Yes,
yes… Alien… my dear… but the second one…” He
averted his gaze from her.
Images
from that film flashed before Martina’s eyes, but she decided only
to offer everyone a gentle smile.
“Uroš
hasn’t arrived?” The director tried to change the subject,
concluding that the young actor was late. He glanced at his wife, the
former model. She, understanding him, asked Martina what she would
like to drink, blushing as she did so, ashamed of something.
“Black
Night.” Martina was confident enough, but the atmosphere of the
evening carried a kind of stupor and indifference she could not help
but feel…
“We’ll
start without Uroš,” the director said once Martina had received
her drink and taken the first sip.
“You’ve
read the script?”
“Yes,
of course.”
“Excellent.
I don’t know if you agree that Katarina is a complex character,
requiring deep analysis. We’re working on a personality that is
torn apart. We see that, with the severe hallucinations crucifying
her, she increasingly fails to recognize what is truth, what is a lie,
what is good for her, and what is bad. I’m interested in what you
think about that, and how you would try to step into Katarina’s
place.”
Martina
looked at him seriously and, after thinking briefly, said:
“I
think that if I want to play Katarina successfully, I must also
successfully play her two different personalities. That means I
should play Violeta, Nina, and Damjan. Even
though, for example, Uroš plays Vitalij, I think his role is just as
much mine, since he actually represents Katarina — that is,
Katarina’s hallucination.”
“Excellent.
I must admit this is a good start. Here’s another question: what do
you think about the conversation on the train to Naples?”
Martina
was ready for the question.
“Violeta
represents that primordial thing in a person that leads them toward
self-destruction. In my opinion, that something exists in all people,
but here we have a case of a woman with a disturbed mental state,
attacked by hallucinations, an unbearable urge for suicide, or, as
we have seen in some instances, even murder. This urge in people like
her is secretive, pathologically hidden, like some kind of beast.
Some decide on such actions consciously. This ‘consciously’ means
even planned or cold-blooded, with a ‘clear head’ — if a head
can even be ‘clear’ at such a moment. When observing such people,
we see they wanted to commit a crime or a failed suicide without any
prompting from outside, while others do it purely instinctively, in
illness. With Katarina, as we notice, we are dealing with spiritual
disturbance, schizophrenia, paranoid type, with strong
hallucinations. And since this is a severe and poorly understood
illness, I think some things need to be emphasized…”
Martina
continued to speak confidently. She knew Italian well, and she
enjoyed conversing in that language. The screenwriter was simply
melting as he listened to her begin to interpret his work, and he
sipped his fourth glass of wine with pleasure. His wife was growing
more and more bored, and to break that feeling, she drank more and
more, beginning to make strange grimaces. The German woman, the
director’s wife, behaved very politely. She drank moderately and
smiled faintly. Yet it seemed the drunken lady could hear and
understand everything better than her, even though she was completely
sober and apparently very present in the conversation.
“Please,
continue,” the screenwriter said impatiently. The director, too.
“I
think I must constantly keep in mind that Violeta, for example, is in
a way Katarina’s main torment — if not entirely the reflection of
her soul’s state. When she says on the train: ‘…jump, use this
moment, if you don’t use it you know you’ll suffer terribly…’
it must remain clear that Katarina is talking to herself, or to her
demon if you will. But in any case, she gives up. Nina gives her
solid evidence for her own views. Nina tells her what is deeply
hidden within herself. And when she complains of ‘voices in her
head,’ I think it’s clear that the urge for suicide can surface
in the most various ways. In such cases — and I’ve heard that
even children can become so ill — what remains is for us to analyze
this struggle within her and portray it as realistically as
possible.”
“I
think, Mr. Moretti,” the director addressed the screenwriter, “that
not even you have delved this far.”
“I
didn’t expect it, truly…” The screenwriter was still smiling;
it was clear he was more than satisfied.
Martina
smiled, finishing her cocktail. The director noticed and offered her
another. She did not refuse; she needed something to relax her
completely.
“Yes…
I would now like to ask you to comment on the scene, ‘Katarina and
the bloody child,’ of course, in the context we just discussed.”
Martina
thought for a moment, and a smile briefly played across her face.
“We
can notice one important thing: Katarina is a complete enigma without
her characters. She comes into contact with the world only through
self-relation — that is, through her characters. Katarina sat
completely indifferent, watching as the helpless boy bled and cried.
Then Nina appears, and only after Nina’s advice does she get up,
run, and, with unexpected strength, carry the boy to the clinic. It’s
all clear: she sits and watches, the harrowing scene does not move
her. I think this shows the full complexity of her illness. And that
subsequent energy after Nina’s line: ‘Do it, save the child, do
it now, you will regret it…’ shows how people like Katarina
function on a basis of authority, fear, and self-love. Violeta says:
‘…you will suffer terribly…’ Nina says: ‘…you will regret
it…’ Later, there’s also that line when Damjan advises: ‘…show
who you are, take pictures, don’t think about what you’ll eat or
drink, just take pictures, show who you are…’ The fear of death
cunningly transforms into a morbid relationship with death, where
boundaries are lost, and death can at any moment look like
deliverance. The sense of sin in a sick imagination acquires a
pathological dimension: doing good deeds so you won’t have regrets
— that is, fleeing from repentance as far as possible — doing
good deeds not because we want to, but out of fear of punishment, not
changing, not truly repenting, but constantly running and lying —
that means to deteriorate gravely…”
Martina
stopped and thought.
“What
did you mean?” The director looked intently at his interlocutor.
“What
if Damjan is a completely positive character? Violeta pushes her
toward death, Nina demands from her forced, violent repentance, but
Damjan says: don’t eat, don’t drink, take pictures, show
yourself. Don’t we all strive to show ourselves to others, to
realize ourselves through something, to stand out and be ourselves,
original? I don’t understand why Damjan is the character chosen to
destroy Katarina.”
The
director and the screenwriter stared at Martina inquisitively.
Everyone fell silent.
“Mr.
Moretti, please, the floor is yours.” The director showed what it
meant to be a man of the world, cultured, at a high level.
“Dear
young lady, I must repeat myself and say that I never hoped for such
a delicate interpretation of my work. You have asked a very good
question. You see, we strive to show ourselves to others, if possible
with as much makeup as possible. We strive to realize ourselves
through ‘something.’ We strive to find the best possible place
under the sun for ourselves, the best piece of meat. You see, it is
hard to renounce oneself; I consider that the hardest of all…”
“And
why would one renounce oneself?” Martina was direct.
“If
we are talking about self-love, as you mentioned earlier, we must
bear in mind that the opposite of self-love is renunciation,
sometimes even heavy sacrifice.”
“That’s
extreme.”
“No,
it’s the truth. The path Katarina walked was a path of complete
mental disintegration, where in the end she — a recognized, genius
artist — ended up beside her canvas, exhausted by hunger and
thirst. For me, completely unoriginal, apathetic, and, of course,
utterly schizophrenic. It is unnecessary to mention selfishness any
further; her end transcends all that and paints a picture of complete
emptiness. I am creating such a character precisely to show that even
great works left behind by a person can never replace the person
themselves.”
Mr.
Moretti sounded truly convincing, and although a little tipsy, he
managed to fully defend his work.
Dicht,
the screenwriter’s wife, unexpectedly chimed in.
“Oh,
please. You’re all doctors, now. In my opinion, there’s nothing
special about it. A dark shed… yes, a shed. Some hallucinations,
madness… Why didn’t you set it in an asylum? For example, that
film with crazy Jack… why did they shock him with electricity?
Because he endangered others, that’s why… and that Indian, how he
walks out, and where is he going, please? He has nowhere to go…
didn’t he head to the sea? Ha, ha… to freedom, no way… He
should have stayed next to Jack, right there beside him, to be free…
how nicely they played basketball…”
“Dicht,
you are exaggerating.” The director was the only one completely
sober; even his model wife had warmed up a little and grown bolder.
“I
think that’s a wonderful film. The Indian should have escaped.
Everyone should be free.”
At
this, Mrs. Dicht laughed heartily. Then everyone laughed, but the
conversation was interrupted by an unpleasant sight. Uroš, the young
actor, arrived with a great delay. He arrived badly beaten, bloodied,
with bruises on his face, his eyes almost swollen shut. Everyone in
the restaurant stared at him.
“Everything’s
fine, people,” he addressed his acquaintances and all those
present.
“My
man, you must go to the hospital immediately. You look so bloody.”
Mrs. Dicht Moretti grinned inappropriately.
“Terrible…
I went to buy cigarettes, downstairs, where I live, terrible…”
The young man was visibly disturbed, speaking in a tearful, broken
voice. “…and from behind, three of them approach me… ‘Little
actor,’ one shouts, ‘you mess with our girl, huh?’ and boom…
and there I lie on the street like this… it took me a long time to
come to… I really don’t know… not that girl, not those guys…”
“Waiter,”
the director reacted quickly. “Call a taxi immediately, bring ice,
a napkin!”
“Double
brandy…” Uroš was trembling.
“Double
brandy…” repeated the German woman.
“Do
you remember what those people looked like?” The screenwriter
looked at the beaten young man, interested but not overly agitated.
“They’re
kids… I don’t know, I don’t remember anymore… terrible… a
girl, what girl…”
The
waiter immediately brought the order, frightened, unable to take his
eyes off the bloody young man.
“Perhaps
we could cancel the dinner, but still…” Dicht clearly did not
like having her evening spoiled.
“Out
of the question! The taxi has surely arrived already,” the director
was decisive.
“I
only came to apologize for being late, and now I’m going to the
ER,” said the young actor, and looked sadly at his interlocutors.
He downed his brandy in one gulp and stood up.
“Enjoy
your evening, and forgive me,” he said.
“Young
man, take care of yourself, and try to find out who did this to you.
We’ll see what…” The director did not finish his sentence. He
stood up, and all the others followed suit, and everyone shook hands
warmly with the young actor.
After
a few mostly indifferent comments, the company seemed to forget about
Uroš and his case. Hungry as they were, they awaited dinner. Only
Martina seemed a little absent, frowning imperceptibly.
Dinner
was a true ordeal. Crabs, fish, shellfish, bamboo salad, rice salad,
potato salad, sweet sauces, hot sauces, pink sauces, sea chips, wine,
wine, wine…
“This
Italian restaurant is a real discovery, isn’t it, my dear?” The
German woman was growing more and more relaxed and redder in the
face.
“Dicht,
believe me, there is no better, not in Romania, not in Hungary, not
in Austria… of course, wherever I have sat,” the director was
sincere.
“Excuse
me, Mr. Narc.” Martina looked significantly at the director and, as
if stiffening slightly, asked him: “I’m interested in whether you
could perhaps explain something about Uroš. I got the impression
that you wanted to tell him something, that you…” With this
unfinished question, Martina somehow surprised everyone present.
The
director stopped eating and stared, obviously confused, at the young
interlocutor.
“I
thought… of course… if he needs help in any way.”
“Yes…
regarding help…?” Martina suddenly seemed to latch onto something
important to her.
“I
don’t quite understand what exactly you’re asking, but I assure
you, my thought… was not malicious, and its aim was only to direct
Uroš… besides, I didn’t say anything specific to him…”
“Yes,
I understand that.” Martina smiled. Trying not to insist on that
topic, she continued nibbling on crab chips and sipping wine.
It
seemed, however, that Martina had achieved the effect she was after.
The director became thoughtful and drank a little faster than before.
Mrs. Dicht Moretti and Sara Narc, the director’s wife, were
recounting some anecdote about Belgrade and their previous meeting
there. If anyone had been listening, they would have noticed the
anecdote was full of various morbidities, but the recollection seemed
to amuse both women. Antonio Moretti, the screenwriter, was also
somewhat pensive. At one point, his gaze met Martina’s, and
something quite new sparked there. He swallowed a small shellfish
and, inspired by something, asked Martina:
“If
I may be a little more free — we do know each other somewhat, and I
would, of course, like us to become friends — do you have any
opinion on supernatural phenomena… not to be too general, but
simply, what do you think about the existence of God?”
“Mr.
Moretti, the girl is certainly an Orthodox Christian. I don’t think
such questions are asked just like that…” The director quickly
interrupted the screenwriter.
“I
do not identify as an Orthodox Christian, and I am not religious, but
I don’t understand… besides, the gentleman didn’t even finish
his question.”
The
screenwriter looked at the director. He understood that the director
would not be pleased for the conversation to continue in that
direction, and he clumsily concluded:
“I
am always in some philosophy, but you, as a person who is not
religious, naturally have no need to discuss what I wanted to talk
about, or even to talk at all.” Now the screenwriter was
transparently provocative.
“Do
you think that because I am not religious I cannot speak about, say,
God or anything at all…?”
“No,
I didn’t say you cannot, but you have no need. I assume you’re
simply not interested,” the screenwriter was already a little
tangled.
“I
have a proposal,” the director wanted, at any cost, to change the
subject and return to the earlier lethargic cheerfulness. “Why
don’t we go to Sara’s and my place? We’re nearby, and I promise
we will manage to come to an understanding regarding all the serious
questions we have raised.”
A
few short sentences, and everyone agreed. Martina somehow
particularly brightened up, and the dinner ended, to everyone’s
satisfaction, with the same dignity with which it had begun.
The
evening was replaced by an unusually dense night. Mr. Julian Narc,
the director, was behind the wheel, driving slowly. The city breathed
heavily. In such a sticky, melancholic night, few held out hope that
the world would look better tomorrow. Those few people on the streets
moved slowly and somehow artificially showed that they were truly
alive.
The
director turned on the radio and searched for a station. For a
second, Martina heard: “…the beast is still at large…” The
sounds of electronic music accompanied them to the villa the director
had rented indefinitely.
The
villa was not fully lit, just enough to notice it was in quite good
condition. The garden was also neatly arranged and not overly “tarted
up.” The pleasant atmosphere in the courtyard changed completely
the moment the director opened the front door and invited the guests
inside. They were met by a dreadful chill and a strange smell —
roughly something like the smell of old wardrobes and clothes that
had been stored in them for a long time.
The
director led the guests through a rather long hallway, full of
paintings and various antiques. In that hallway, Martina noticed a
particular curiosity: on a small table under glass lay a dried, very
small human hand. She was horrified but said nothing.
When
they arrived in front of the large doors leading to the salon, the
director stopped and addressed Martina:
“My
friends are already acquainted with the situation, but I want to draw
your attention to the fact that the scene that follows may not be
cheerful. I don’t know whether to tell you immediately what it is
about and thus spoil…”
“Don’t
worry about me,” Martina was more than curious.
The
doors were opened, and she truly had something to see. In the middle
of the large salon, on a special wooden table, stood a wooden coffin.
It was open.
Martina
could not move from shock.
“Come
closer… don’t be afraid, Martina, in the coffin is an ordinary
dead man.” A small smile played on the director’s face.
“But
what are you…?” Approaching slowly, Martina stopped abruptly
before a new sight, lacking the strength to finish her sentence.
Before
her, in the coffin, lay a dry, dead Chinese man.
“This
man…” The director immediately began to dispel the dark
atmosphere that had seized the young actress’s soul. “…served
my family and me for a full forty years. He passed away last night. I
wanted him to spend one more night with me, like this.”
“But
why…?” Martina could not take her eyes off the bier.
“Please,
sit down. Sara, be so kind…” Sara understood that she should
serve the guests.
There
was little light in the salon. Upon returning, Sara lit the large candles
that had been placed around the coffin. She brought with her a liter
of some old cognac and a pitcher of water. They settled into a
comfortable and luxurious bamboo seating set.
“For
me, what you see — the dead man, of course — is an image of both
the natural and the supernatural, of existence and non-existence.
Before our eyes are love and hate, virtue and pride, knowledge and
ignorance, and whatever else you like…”
“You
are still using this man. Even dead, he serves you…” Martina
spoke as if in a fever, downing almost half a glass of cognac. She
continued haltingly.
“I
don’t know what you’re talking about… all of a sudden… I said
I have no definite position… but even though he is dead, I am not
dead… I will tell everyone that you exhibited a dead servant so
that even dead, he might serve you and entertain your imagination.”
“That’s
interesting. But you see, you're having no definite position is in the
past. Today, everyone has a position: God or the Devil, Black or
White, whether it’s made of glass or iron. There is no more of that
last-century philosophy that God is dead but maybe not dead, that the
Devil doesn’t exist but maybe there’s something to it. Such a
philosophy cost our civilization dearly in the last century. We are
obliged to define ourselves and to understand that if there is no
God, there is no Devil either, and vice versa — or, of course, that
we don’t care about any of it, which would then make us physical
and mental cripples.”
“So
what do you believe in?” Martina’s pupils suddenly dilated.
“Me…
I don’t care. I advocate the idea of mental cripples and their
mutants…” The director laughed horribly, then somewhat startled
even his now completely drunk friends, who nevertheless burst into
laughter along with him.
“This
is completely absurd, terrible…” Martina felt a slight tremor.
“Girl,
girl, let me smell you…” Dicht, who was sitting next to Martina,
shoved her face into Martina’s long hair. She managed to tug it a
little. Martina flinched and looked at the drunken woman, wondering
whether she had pulled it on purpose or by accident.
“Darling…
my people… liander, white night on hot sand by the ocean… oh,
what all scents are hidden in you…” Dicht began to sway slightly.
“I
think I should go,” Martina had had enough.
“No,
no. Now we’ll let our little Liu listen to some evening music. He
has entertained us enough…” The screenwriter stood up, looked at
the director, and, seeing his approval, got up and began looking
around the room.
“Please…”
Martina no longer knew what to do. She was sitting in complete
darkness with people she barely knew. The lethargy from the beginning
of the evening had been replaced by unexpected aggressiveness.
Her
still unhappy thoughts were struck by a violent blow. The
screenwriter had put on music — some version of The
Phantom of the Opera. He approached the table while Dicht and
Sara stood up and began to dance.
The
director took a small special pipe, placed in it a small piece of
something he had taken from a box on the table, and lit it. His face
instantly became completely deformed; his firm, characteristic
features seemed to melt away, and he truly took on the appearance of
a mentally disturbed person. Only his eyes, through half-lowered
lids, glittered with a sinister, fluorescent glow.
“What
are you doing…?” Martina, horrified and completely unsettled,
rose from the table.
The
screenwriter, who was standing beside her, approached and whispered:
“Can
you BELIEVE… I BELIEVE…,” he giggled, swaying and trying to
catch the rhythm.
Martina,
without a word, shot him a look, then looked at the two dazed women
and now completely mad director, who was drinking cognac from the
bottle and looked like a desperate man at the end of his rope, about
to do something terrible — yet he did nothing, only laughed,
knowing the impression of disfigurement he left.
Martina
could not take it anymore. She left without saying goodbye.
The
way home — by taxi and then a little on foot — was strewn with
the most varied, painful impressions, and she felt the need to scrub
herself with soap and bathe as soon as possible. Her thoughts became
blocked and disappeared unfinished, replaced by others, equally
exhausting but completely incomplete and unclear.
In
front of her building, she stopped. Next to the entrance, deep in the
shadow, stood a man. She felt his presence strongly. His eyes from
the darkness seemed to devour her.
“You
again?” Martina obviously knew the young man hiding in the dark.
“Forever
with you…” The young man answered in a heavy, shaken tone.
“As
you wish. But understand, everything has its end.”
“There
is no end. You know that. I love you, and as long as that is so, I
can be ‘free’ on your side. But you will never be ‘free’ —
that painfully ‘free’ on my side. I will never allow you to
obtain such ‘freedom.’ It would kill you. I think that’s not
even ‘freedom,’ but ‘free hell’…”
The
young man spoke with sobs, visibly shaken… his lips trembled.
“And
you will watch…” he continued, beside himself.
“What
will I watch?” Martina looked at him significantly.
“I
will set myself on fire!” he said, now with a strange, sinister
gleam in his eyes.
“You
will what!?”
“I
will douse myself and set myself on fire…” The young man was
already fading.
“All
of you… sick…” Martina cut him off and ran into the building.
After
showering, she turned off all the lights and covered her head with a
pillow. For a long time, she could not fall asleep. She decided to
break the chains of various compromises. She decided to refuse the
respected director and the challenging role. She decided to start
believing in someone or something — only she did not know exactly
in whom or in what. Everything she decided remained that night.
And with the first sharp onset of morning freshness and the scent of
acacia that filled her room, she sank into sleep.
Sebastian
Sava Gor – Biography
Sebastian Sava Gor is a contemporary Serbian
writer, musician, and multidisciplinary author whose work spans
literature, philosophy, theology, film aesthetics, and deep
introspective analysis of modern human existence. His creative output
emerges from a persistent tension between the visible and the
invisible, the rational and the intuitive, the personal and the
universal.
Gor’s writing is characterized by a
distinctive fusion of poetic expression and conceptual precision. He
explores themes such as identity and personality, the nature of
consciousness, the relationship between freedom and structure, and
the spiritual condition of man in the modern world. His work often
reflects an engagement with Orthodox Christian thought, as well as
philosophical and psychological traditions, integrating them into a
unique contemporary voice.
As an artist, he approaches creation as a
fundamentally transformative act — an attempt to shape meaning from chaos and reveal deeper layers of reality. His literary style
frequently incorporates cinematic elements, constructing scenes with
strong visual and atmospheric presence, while maintaining
philosophical depth and symbolic resonance.
In addition to literature, Gor is actively
involved in music and broader artistic expression, treating all forms
of creativity as interconnected fields within a single existential
and spiritual inquiry. His work seeks not only to interpret the
world, but to challenge the reader or viewer to engage consciously
with it.
Sebastian Sava Gor’s projects are driven by a
commitment to truth, beauty, and the expansion of human awareness.
Through his writing and artistic practice, he aims to encourage
critical thinking, inner reflection, and a more profound
understanding of reality beyond surface appearances.
Драги
мој дневниче, немам више са киме да
причам, па ево пишем - а не знам зашто
човек, ево овако, узима да пише нешто,
што нико, никада неће прочитати. Изгледа
да морам да се навикнем да пишем себи.
Ова оловка и овај папир… зашто стоје
овде? И да ли је боље да сада укључим
телвизор, да узмем мобилни? Све сам за
данас завршио; цакум-пакум. Прија ми
тишина и драго ми је да постоје речи,
које ево исписујем, да не постоје, папир
би остао празан. Ваљда то нешто значи…
а шта значи, мене не интересује – испуњава
ме само – значење; само то, што сам
сигуран, да то нешто значи. Нећу више о
овоме… свако је слободан да ради шта
хоће.
17.01.2026
За
данас је највећи утисак на мене, за чудо,
оставио филм, који сам погледао малопре.
Филм се зове: „Границe
младости и пропасти“, баш добар, домаћи
филм, после дужег времена, прави ауторски
филм. Треба га погледати. Филм је
невроватна прича, испричана паралелно
– мушки па женски угао - о двоје младих
људи, о Горану и Дуњи. Испресецани животи,
увек близу једно другог, у времену, у
ситуацијама, али никако да се сретну и
никако да се упознају… крај ме је
шокиро'...филм се завршава и они се нису
упознали! Па ја нисам гледао такав филм,
све време мислиш, овде ће – ево седе у
истом кафићу, ево их на истој журци, у
клубу… и ништа, не виде се… ниједан
његов поглед, није имао шансу да падне
на њу, или њен на њега. Супротни углови,
супротни столови, све им се испостављало
некако супротно и тако се заврши филм.
Феноменално, слободно, без „силовања“
ситуација, без претеранe
фабуларности – могу да га гледам
испочетка.
Ја
можда још имам шансе: Kаква
ли се лепота, око мене шуња, а да ја то
не видим а и супротно – ја око ње, а да
то не знам.
Ако
је неко смислио такав филм, то се мора
дешавати...
"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер
NOĆ SLOMLJENIH STRELA
Iz Predgovora:
"...MEGALOPOLIS III
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Pred nama je jedan andergraund opredeljen beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija.
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
Фјодор
Михајлович Достојевски (1821–1881) је један
од „најгенијалнијих“, свакако најдубљих
умова, који су обележили својом писаном
речју, не само епоху у којој су живели,
већ су дела овог аутора и данас после
више од једног века и даље у фокусу
јавности. Питања које је Достојевски
отворио остају актуелна. Највише од
свега питање духовности које се снажно
истиче у његовим делима. Исто тако,
Достојевски се сматра једним од зачетника
психоанализе, која ће касније постати
званично огранак медицинских наука,
овоме је допринела, анализа идентитета,
личности, његових ликова, којима је
улазио и у свесне и подсвесне - нагоне,
жеље, страхове и срећу, описујући лако
и разумљиво и најтежа стања, човекове
личности.
Достојевски
је
писац који није само анализирао човека
и људе око себе, већ
је сместио
сопствени живот у романескну форму,
живећи исто оно што су проживљавали
његови јунаци. Његов животни
пут
од младалачког заноса, интелектуалним
утопијама, преко тамнице,
логора, спашен у „секунд“ пред смрт
вешањем, на које је био осуђен, преко
личних
падова и
порока током живота,
до религиозног преумљења,
он обележава
не само развој руске књижевности, већ
и један од најсмелијих покушаја,
а у
епохи рационализма и атеистичког духа
XIX века,
да се врати онтолошком посматрању
стварности.
Рођен
у Москви, у
патријахалној
породици,
са строгим
оцем и болешљивом мајком, млади Достојевски
је рано искусио смрт,
губитак и дубоку породичну драму[1].
У Петрограду се образује као инжењер,
али машта и склоност ка психологији
раскидају све
остале путеве
- писање постаје његов једини могући
позив. У раним годинама привлаче га
идеје европског либерализма, кружоци
младих интелектуалаца и нада у „научни
напредак човечанства“. Међутим, за
разлику од каснијег доба, Достојевски
тада још не увиђа мрачне последице те
логике: ако
човек није створен по лику Божијем, већ
по систему логичких формула, слобода
постаје илузија („грешка“)
не-слобода.
Роман
„Бедни
људи“
(1846) доноси му тренутну славу и упоређења
са Гогољем, али унутрашње незадовољство
у њему самом остаје:
славу доживљава као терет, а прве успехе
као недовољне.[2]
Ипак, управо у том периоду његово књижевно
интересовање се од социјалног реализма
постепено претвара у испитивање дубина
људског бића - оног што ће касније назвати
„мрачним подземљем срца“.
Оно
што је у младости тражио у политици и
утопистичким братствима, касније ће
тражити у Богу.
МЛАДАЛАЧКИ
ИДЕАЛИ И ПОЛИТИЧКА ЗАВЕРА (1845–1849)
Убрзо
након првог успеха, Достојевски се
приближава кругу Петрашевaца — младих
интелектуалаца који су веровали да је
могуће друштвено спасење кроз рационализам,
социјалне реформе и западне прогресивне,
нихилистичке идеје.
Млади Фјодор је у том времену још увек
човек ван
литургијског искуства;
он верује у морал, али не у спасење, у
правду, али не у Васкрсење. Идеологија
му је замена за еклисију. Судбоносни
тренутак долази 1849. године: хапшење,
затвор, исцрпљујућа истрага и - на дан
погубљења
помиловање тј. опрост. Војници
пуне
пушке, конопци се постављају, затвореници
се опраштају од живота. У последњем
тренутку стиже царева „милост“ и смрт
се претвара у прогонство.[3]
Тај
догађај раздваја два човека:
Фјодора -
интелектуалца који верује да се човек
може поправити системом и
Фјодора
после избегнутог
стрељања
- који схвата да је човек –
да, греховно биће,
биће под неком врстом „проклетства“
- али и да је човек, пре свега створен,
да би био биће слободе,
које би требало да живи у љубавној лепоти
и складу са својом врстом и космосом.
Он
сам пише брату Михаилу из Сибира: "Живот
је дар, свака минута вечност - цена је
висока, а ми често живимо као да је
ништа."[4]
Ово
није само исповест човека који је избегао
смрт - ово је почетак нове поетике: човек
није рационални субјект, већ боголика
личност
али сада „у палом стању“ и способна
да изабере сопствено уништење.
На
том темељу ће касније настати „Запис
из подземља“,
дело које не проповеда, него разобличава
дубину слободе онако како је атеизам
не може поднети.
СИБИР,
РОБИЈА И ДОДИР СА „ОБИЧНИМ ЧОВЕКОМ“
(1850–1859)
Уместо
смрти добија четири
године тешког рада у Омску,
окружен убицма,
лоповима, алкохоличарима, војницима
без очију и људима који су убијали из
ситних разлога. То искуство ће постати
темељ „Записа
из Мртвог дома“.[5]
Тамо
Достојевски открива две кључне истине:
човек
себе често обмањује интелектом,
истина је да он он уме да и од себе крије,
оно што мисли искрено срцем
и то да је руски народносиоц
вере
православне, док је руска интелигенција
у том смислу описана или као да никакве
вере ни нема, или као отворено атеистички
опредељена.
Нема
политичке теорије која га је могла
припремити на ту лекцију - она долази
као део реалности, а не идеје. Тамо први
пут види Христa
у живом
искуству
народа који пати. Ово ће обликовати
целокупан његов каснији рад: хришћанство
није идеологија, није
ни религија, џришћанство је тајна над
тајнама.
РОМАН
КАО СУДИЛИШТЕ САВЕСТИ (1860–1864)
Повратак
из Сибира није тријумф уметника који
је преживео прогонство - то је повратак
човека који је умро
и поново се родио.
Достојевски улази у књижевност не као
стваралац идеја, већ као сведок страдања.
Овај период обележавају економска
беспарица, епилептични напади, смрт
прве жене Марије Дмитријевне (1864), као
и смрт брата Михаила - губици који ће
још зрелије продубити
истраживање човекове личности у
човеку
који тражи спасење у свету без милости.
Најзначајније
дело у овом периоду је „Записи
из подземља“
(1864), текст који руши европски рационализам.
Док су просветитељи веровали у човека
као логичко
биће које напредује,
Достојевски показује обратно: овакав
човек,
када
би се поново нашао у рају
на земљи,
би поново од њега направио пакао („Сан
смешног човека“)
- само
да би доказао да је слободан.
"А
шта ако је човеку потребна само своја
слободна воља, без обзира колико она
била скупа?"[6]
Овде
се већ јавља темељ његове антропологије:
човек није само жртва околности, већ
биће које, свесно
бира зло,
како би потврио своју слободу. Овај увид
ће касније постати драмски центар
„Злочина
и казне“.
„ЗЛОЧИН
И КАЗНА“ - СУКОБ ИЗМЕЂУ СЛОБОДЕ И САВЕСТИ
(1866)
Са
романом „Злочин
и казна“,
Достојевски поставља питање које прожима
цело XIX столеће: да
ли човек има право да пређе моралну
границу у име „вишег циља“?
Родион
Раскољников није злочинац вођен пороком,
већ интелектуалац који жели да постане
„изузетан“. Он убија не зато што мрзи,
већ зато што верује да има право да стоји
„изнад обичних закона“. Тиме роман
постаје не крими-прича, већ метафизички
суд, над идејом анти-хероја;што
ће XX
век,
усвојити и банализовати до злоупотребе
кроз уметноста, зарад политичких
идеологија.
Суочење
са Сонијом Мармеладовом није сусрет
убице и жртве, већ сусрет човека са
иконом Христа у свету. Раскољников
пропада јер је поставио себе на место
Бога - и једино покајање обнавља његово
биће. Сусрет са Соњом није само морални
суд, већ литургијски чин: она чита
Јеванђеље о Лазару, а Раскољников у њој
препознаје живу икону Христове љубави.
Његово покајање није правна казна, већ
духовно враћање Богу – кроз патњу, кроз
љубав, кроз смирење.
Свет
романа није моралистички, већ есхатолошки:
казна није затвор, већ
искушење, таковог „типа“ да пружа
човеку избор-шансу за враћање
души њеном извору.
„ИДИОТ“
- ЛЕПОТА КАО ПРОВОКАЦИЈА УПЛАШЕНОМ
СВЕТУ
(1869)
После
расправе са рационализмом и моралним
бунтом у „Злочину
и казни“,
Достојевски покушава нешто што је назвао
„позитивним
идеалом“
- да прикаже човека чија доброта није
наивност, већ последица дубоког сусрета
са Христом. Тако настаје кнез Мишкин,
“Христолики Човек”,
али смештен у свет који лепоту не
препознаје.
"Лепота
ће спасити свет."[8]
Ова реченица није оптимистички слоган,
већ трагедија: лепота која спасава је
распета
лепота,
а не естетска. Мишкин није светац који
тријумфује — он пропада у сукобу са
страстима других ликова (Настасја
Филиповна, Рогожин), јер свет не
може да поднесе чистоту која открива
његову сопствену оголелост.
Добро, ако није уравнотежено мудрошћу,
може постати разорено — јер у свету без
Христа доброта делује лудо. У том смислу,
„Идиот“
није роман о добром човеку, већ о свету
који негира
светост.
„ЗЛИ
ДУСИ“ — ПОЛИТИКА КАО ДЕМОНСКА ПСИХОЛОГИЈА
(1872)
Овим
делом Достојевски се враћа својој
младости — не да би је описао, већ да би
је критиковао. Роман представља
интелектуалце и револуционаре који
верују да је могуће променити свет без
Бога, и да се историја може водити као
математички пројекат. Достојевски
прозире дубину опасности: револуција
почиње идејом, али завршава као
демонологија — идолопоклонство
колективу.
Ликови
као Ставрогин и Верховенски нису
идеолози, већ антрополошки понори: човек
који је изгубио Бога не постаје слободан,
већ доступан
силама које поробљавају изнутра.
Отуда назив „духови“ — то су идеје без
љубави, „мрачне струје“ које запоседају
друштво.
ПОРОК,
БОЛЕСТ И СТРАДАЊЕ КАО МАТЕРИЈАЛ РОМАНА
Достојевски
није стварао из теорије, него из личног
пада.
Епилепсија, смрт људи које је волео,
сиромаштво, непрестане позајмице,
дугови, и најболније — зависност од
коцке. У Европи губи огромне суме, бежи
од поверилаца, пише романе под уговором
са нереално кратким роковима, често у
ноћима испуњеним паником.
Али
парадокс је управо у томе: животни падови
не уништавају његову визију — они је
учвршћују. Страдање постаје духовна
матрица уметности: човек
се спасава не када победи свој пад, већ
када кроз пад научи да воли.
ПОЗНИ
ПЕРИОД: ДУХОВНА СИНТЕЗА И „БРАЋА
КАРАМАЗОВИ“ (1879–1881)
У
касном стваралаштву, Достојевски више
не пише само о психолошким кризама или
моралним дилемама, већ о целокупној
судбини човека у историји. Кроз
„Тинејџера“,
„Вечног
мужа“
и бројне „Дневнике писца“, он обликује
православну визију света у којој се
вера не супротставља разуму, већ га
исцељује.
Круна
тог периода је „Браћа
Карамазови“,
роман који представља теолошку драму
у три лица:
Иван
— интелектуалац који одбацује Бога
због патње невиних (философски бунт),
Дмитриј
— човек страсти који жуди за покајањем
(антрополошка борба),
Смердијаков,
који извршава злочин, није главни
негативни лик — он је логична последица
Ивановог атеизма. То је суштина
Достојевскога: идеја
није невина.
Она постаје крв када је човеку дата
уместо Бога.
У
чувеној легенди о Великом Инквизитору,
Христос се појављује у Севиљи, али није
препознат; Црква — када заборави на
љубав — постаје институција која гуши
слободу. Ту Достојевски поставља кључно
питање:
„Али
ти си људима дао слободу, а они, кажем
ти, нема ништа мучније за човека него
да нађе онога коме ће предати ту слободу
што пре, јер слобода савести је највећа
мука за човека.“[9]
Ово
није напад на веру, већ на њено изопачење:
Христос не приморава, већ позива.
EВРОПА
И РУСИЈА: МИСТИКА „СВЕЧОВЕКА“
Путовања
по Европи упознају га са материјалистичким
духом Запада, где се човек своди на
економску јединицу, а морал на друштвени
уговор. Достојевски предосећа да ће
Европа кренути путем техничког „прогреса“
који убија душу. Насупрот томе, у руском
народу види могућност „свечовечанства“
— не као националну надменост, већ као
јеванђељску отвореност.
Русија
није идеал као држава — већ као народ
који пати, памти и моли се. За њега:
Европа
→ цивилизација без Бога
Русија
→ цивилизација која страда ради Бога
То
је антрополошки, не геополитички став.
ДЕО
ЛИТУРГИЈСКЕ ДРАМЕ
Последње
године живота биле су испуњене слабошћу
и визијом краја. Достојевски је умро
1881, читајући својој деци Јеванђеље.
Сахрањен је уз стихове Писма које је
највише волео: „Заиста, заиста вам
кажем: ако зрно пшенично паднувши на
земљу не умре, оно једно остаје; ако ли
умре, много рода доноси.“10
То
је био његов живот: човек који је морао
да умре да би васкрсао у сопственом
делу.
БИОГРАФИЈА КАО ГЕНЕЗА ДЕЛА
Достојевски
није писао о
страдању, већ из
страдања. За њега, мучење, сиромаштво,
болест и понижење нису биле психолошке
теме, већ духовни путеви. Његова епилепсија
— обичан медицински феномен за савременике
— у његовим записима постаје мистичко
искуство кратког пробоја светлости пре
пада. Парадоксално, многи светли моменти
његових ликова рођени су у часу телесне
немоћи:
Мишкиново
„самилосно виђење света“
Аљошино
доживљавање вере као радости
Сонино
покајање као извор љубави
Зосимина
порука „сви
смо криви за све“
Свака
рана постаје уметничка формула. Не зато
што је узвишена, већ зато што је искрена.
Уместо
да психолошки објашњава грех, Достојевски
показује његову метафизику: зло није
само последица нарушених услова, већ
циљани избор душе која жели да буде
самодовољна. У томе је корен његовог
суда над европским рационализмом: човек
није машина која реагује, већ личност
која се одлучује.
Зато
се код њега појављује мотив „силина
слободе као проклетства“,
нарочито у сусрету са младим револуционарима.
Он је разумео нешто што многи нису:
идеологија
није алтернативна религија — она је
религија без Бога.
ДОСТОЈЕВСКИ
И ЦРКВА: ВЕРА КАО ЛЕЧЕЊЕ ЛИЧНОСТИ
Достојевски
није био богослов, али је био црквен
човек. Његова вера није систем, нити
философска доктрина — она је искуство
заједнице у Христу. Зато се код њега
често јавља мисао супротна западним
индивидуалистичким моделима спасења:
човек се не спасава сам, већ у
заједници.
Зосима каже: „Браћо,
не бојте се греха људског, волите човека
и у греху његовом, јер то је већ слика
Божја, љубав је слика Божја, а крајња и
највиша циљ сваког човека.“[11]
Ово
је православни реализам: човек није
добар по природи, нити је безнадежан;
он је рањени боголики субјект коме је
потребна благодат.
ПИСАЦ
БУДУЋИХ ВЕКОВА
После
његове смрти, Европа је ушла у век
атеистичких идеологија, масовних
револуција и тоталитаризма — управо
оног што је он предвидео. Ставрогин,
Ивана Карамазова и Раскољникова можемо
читати као пророчке архетипове XX века:
логика
„вишег циља“ → револуционарни терор
човек
као продукт друштва → тоталитарна
држава
човек
изнад морала → политички вођа као
месија
Достојевски
није рекао „ако Бога нема, све је
дозвољено“ да би уплашио људе, већ да
би их опоменуо: слобода без Бога није
слобода, већ анархична гордост.
Зато
његова дела са временом постају још
актуелнија. Он није писац једног века
— он је писац човека.
Кроз
сва дела, од „Бедних
људи“
до „Браће
Карамазових“,
провлачи се један истоветан лук: човек
је биће на ивици. Не на ивици друштва,
не на ивици морала — већ на ивици
онтолошке
одлуке.
Код Достојевског, човекови избори нису
психолошке последице, већ космички
ставови:
покајање
није морални чин → већ враћање личности
сопственом извору
зло
није манa карактера → већ вољни отпор
љубави
слобода
није право → већ ризик постојања
истина
није информација → већ Личност
Због
тога његови ликови делују „преувеличано“
— они су у крајњој тачки где се решава
смисао бића. Код њега обичан
човек
не постоји, јер свака душа стоји пред
вечним судом. То је реална, а не романтична
антропологија.
ЧОВЕК
КАО ТРАГАЧ: ПОТРАГА ЗА ХРИСТОМ
Достојевски
се често смешта у реализам, али његов
реализам није фотографски — то је
„реализам дубљи од видљивог“. Он сам
каже да је истинска уметност она која
открива „виши реализам“. Његови романи
нису опис стварности, већ откровење
њене унутрашње драме.
Он не пише да би украсио свет, већ да би
разоткрио шта је испод његове коже.
Његова
„естетика“ је ближа икони него слици:
не приказује површину, већ призива
метафизички одјек.
За
разлику од атеистичке модерне књижевности,
која види човека као аутономног субјекта
без метафизике, Достојевски човекa види
као ходочасника.
Човек је рањен грехом, склон пороку, али
способан за љубав и саможртвовање. Не
постоји „непоправљив човек“ — постоји
човек који још није нашао смисао. Стога
код њега не постоји коначна осуда: чак
и најмрачнији ликови (Свидригајлов,
Ставрогин) не постоје да би били мрзени,
него да би показали цену слободе. Читалац
није посматрач — он је оптужени пред
судом сопствене душе.
Достојевски
није писац песимизма; он је писац
светлости која се рађа у ноћи. Његови
романи не завршавају се хепиендом јер
свет није афера са срећним крајем, већ
историја спасења. Тамнина постоји да
би истина могла да засија. И као што је
његов живот био спасен у последњем
трену, тако су и његова дела прозори у
последњи тренутак човекове душе.
Фјодор
Михајлович Достојевски
остаје један од најреалистичнијих
писаца управо зато што није описивао
свет какав изгледа, већ човекa какав
јесте — пуну противречност духа и тела,
слободе и пада, наде и очаја. Он није
стварао из интелектуалне дистанце, већ
из искуства човека у борби са демонима
сопственог бића. Његови романи нису
универзитетске теорије у књижевној
форми, већ исповести душе у космичкој
борби.
На
почетку живота стоји дечак са идејом
утопијске правде; на крају — човек који
разуме да је љубав јача од истине без
љубави. Смрт која му је већ била додељена
постала је његово друго рођење. Без
Сибира не би било „Записа
из подземља“;
без болести не би било Мишкина; без
искушења не би било духовне победе у
„Браћи
Карамазовима“.
Ту
се открива најдубља тачка његовог
генија: живот
и дело нису одвојени, већ један исти
рукопис.
Он
није тражио Бога у идејама, већ у човеку.
И није писао да би створио књижевност,
већ да би сведочио.
Његова
порука остаје изазов савременом
свету:
човек не може бити разумљив
без вечности, нити слободан без жртве.
Бити
човек значи бити биће позвано да изабере
— не између добра и зла као концепата,
већ
између љубави
која оживљава и
гордости
која уништава.
Достојевски
је живео живот пун бола
и мрака,
али и човек који је испољио толико вере,
и у Бога и у Човека, да
би нам оставио
исте такве књиге, где бисмо својим
избором као људи следили његов пример
– крећући се ка Бого-Човеку Христу.
.jpg)
