Q9 - КРУГ ТРОЈКЕ - Себастиан Сава Гор

 

Q9 - КРУГ ТРОЈКЕ

Q9

Драги мој дневниче, немам више са киме да причам, па ево пишем - а не знам зашто човек, ево овако, узима да пише нешто, што нико, никада неће прочитати. Изгледа да морам да се навикнем да пишем себи. Ова оловка и овај папир… зашто стоје овде? И да ли је боље да сада укључим телвизор, да узмем мобилни? Све сам за данас завршио; цакум-пакум. Прија ми тишина и драго ми је да постоје речи, које ево исписујем, да не постоје, папир би остао празан. Ваљда то нешто значи… а шта значи, мене не интересује – испуњава ме само – значење; само то, што сам сигуран, да то нешто значи. Нећу више о овоме… свако је слободан да ради шта хоће.

17.01.2026

За данас је највећи утисак на мене, за чудо, оставио филм, који сам погледао малопре. Филм се зове: „Границe младости и пропасти“, баш добар, домаћи филм, после дужег времена, прави ауторски филм. Треба га погледати. Филм је невроватна прича, испричана паралелно – мушки па женски угао - о двоје младих људи, о Горану и Дуњи. Испресецани животи, увек близу једно другог, у времену, у ситуацијама, али никако да се сретну и никако да се упознају… крај ме је шокиро'...филм се завршава и они се нису упознали! Па ја нисам гледао такав филм, све време мислиш, овде ће – ево седе у истом кафићу, ево их на истој журци, у клубу… и ништа, не виде се… ниједан његов поглед, није имао шансу да падне на њу, или њен на њега. Супротни углови, супротни столови, све им се испостављало некако супротно и тако се заврши филм. Феноменално, слободно, без „силовања“ ситуација, без претеранe фабуларности – могу да га гледам испочетка.

Ја можда још имам шансе: Kаква ли се лепота, око мене шуња, а да ја то не видим а и супротно – ја око ње, а да то не знам.

Ако је неко смислио такав филм, то се мора дешавати...

Од сутра отварам „четворе очи“….

_________________________________

МАПА ЧИТАЊА РОМАНА:

КРУГ ТРОЈКЕ

_________________________________

 👇

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga

📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

****

📖Instagram

📖 LinkedIn

📖Tik-Tok

📖Instagram

📖Facebook

EX EX - Dirigent i buket

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Pred nama je jedan  andergraund opredeljen beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. 

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

Sebastian Sava Gor: O Dostojevskom: "Život kao roman - roman kao ispovest"

 

ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ:

ЖИВОТ КАО РОМАН, РОМАН КАО ИСПОВЕСТ

Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881) је један од „најгенијалнијих“, свакако најдубљих умова, који су обележили својом писаном речју, не само епоху у којој су живели, већ су дела овог аутора и данас после више од једног века и даље у фокусу јавности. Питања које је Достојевски отворио остају актуелна. Највише од свега питање духовности које се снажно истиче у његовим делима. Исто тако, Достојевски се сматра једним од зачетника психоанализе, која ће касније постати званично огранак медицинских наука, овоме је допринела, анализа идентитета, личности, његових ликова, којима је улазио и у свесне и подсвесне - нагоне, жеље, страхове и срећу, описујући лако и разумљиво и најтежа стања, човекове личности.

Достојевски је писац који није само анализирао човека и људе око себе, већ је сместио сопствени живот у романескну форму, живећи исто оно што су проживљавали његови јунаци. Његов животни пут од младалачког заноса, интелектуалним утопијама, преко тамнице, логора, спашен у „секунд“ пред смрт вешањем, на које је био осуђен, преко личних падова и порока током живота, до религиозног преумљења, он обележава не само развој руске књижевности, већ и један од најсмелијих покушаја, а у епохи рационализма и атеистичког духа XIX века, да се врати онтолошком посматрању стварности.

Рођен у Москви, у патријахалној породици, са строгим оцем и болешљивом мајком, млади Достојевски је рано искусио смрт, губитак и дубоку породичну драму[¹]. У Петрограду се образује као инжењер, али машта и склоност ка психологији раскидају све остале путеве - писање постаје његов једини могући позив. У раним годинама привлаче га идеје европског либерализма, кружоци младих интелектуалаца и нада у „научни напредак човечанства“. Међутим, за разлику од каснијег доба, Достојевски тада још не увиђа мрачне последице те логике: ако човек није створен по лику Божијем, већ по систему логичких формула, слобода постаје илузија („грешка“) не-слобода.

Роман „Бедни људи“ (1846) доноси му тренутну славу и упоређења са Гогољем, али унутрашње незадовољство у њему самом остаје: славу доживљава као терет, а прве успехе као недовољне.[²] Ипак, управо у том периоду његово књижевно интересовање се од социјалног реализма постепено претвара у испитивање дубина људског бића - оног што ће касније назвати „мрачним подземљем срца“.

Оно што је у младости тражио у политици и утопистичким братствима, касније ће тражити у Богу.

---

МЛАДАЛАЧКИ ИДЕАЛИ И ПОЛИТИЧКА ЗАВЕРА (1845–1849)

Убрзо након првог успеха, Достојевски се приближава кругу Петрашевaца — младих интелектуалаца који су веровали да је могуће друштвено спасење кроз рационализам, социјалне реформе и западне прогресивне, нихилистичке идеје. Млади Фјодор је у том времену још увек човек ван литургијског искуства; он верује у морал, али не у спасење, у правду, али не у Васкрсење. Идеологија му је замена за еклисију. Судбоносни тренутак долази 1849. године: хапшење, затвор, исцрпљујућа истрага и - на дан погубљења помиловање тј. опрост. Војници пуне пушке, конопци се постављају, затвореници се опраштају од живота. У последњем тренутку стиже царева „милост“ и смрт се претвара у прогонство.[³]

Тај догађај раздваја два човека: Фјодора - интелектуалца који верује да се човек може поправити системом и Фјодора после избегнутог стрељања - који схвата да је човек – да, греховно биће, биће под неком врстом „проклетства“ - али и да је човек, пре свега створен, да би био биће слободе, које би требало да живи у љубавној лепоти и складу са својом врстом и космосом.

Он сам пише брату Михаилу из Сибира: "Живот је дар, свака минута вечност - цена је висока, а ми често живимо као да је ништа."[⁴]

Ово није само исповест човека који је избегао смрт - ово је почетак нове поетике: човек није рационални субјект, већ боголика личност али сада „у палом стању“ и способна да изабере сопствено уништење.

На том темељу ће касније настати „Запис из подземља“, дело које не проповеда, него разобличава дубину слободе онако како је атеизам не може поднети.

---

СИБИР, РОБИЈА И ДОДИР СА „ОБИЧНИМ ЧОВЕКОМ“ (1850–1859)

Уместо смрти добија четири године тешког рада у Омску, окружен убицма, лоповима, алкохоличарима, војницима без очију и људима који су убијали из ситних разлога. То искуство ће постати темељ „Записа из Мртвог дома“.[⁵]

Тамо Достојевски открива две кључне истине: човек себе често обмањује интелектом, истина је да он он уме да и од себе крије, оно што мисли искрено срцем и то да је руски народ носиоц вере православне, док је руска интелигенција у том смислу описана или као да никакве вере ни нема, или као отворено атеистички опредељена.

Нема политичке теорије која га је могла припремити на ту лекцију - она долази као део реалности, а не идеје. Тамо први пут види Христa у живом искуству народа који пати. Ово ће обликовати целокупан његов каснији рад: хришћанство није идеологија, није ни религија, џришћанство је тајна над тајнама.

---

РОМАН КАО СУДИЛИШТЕ САВЕСТИ (1860–1864)

Повратак из Сибира није тријумф уметника који је преживео прогонство - то је повратак човека који је умро и поново се родио. Достојевски улази у књижевност не као стваралац идеја, већ као сведок страдања. Овај период обележавају економска беспарица, епилептични напади, смрт прве жене Марије Дмитријевне (1864), као и смрт брата Михаила - губици који ће још зрелије продубити истраживање човекове личности у човеку који тражи спасење у свету без милости.

Најзначајније дело у овом периоду је „Записи из подземља“ (1864), текст који руши европски рационализам. Док су просветитељи веровали у човека као логичко биће које напредује, Достојевски показује обратно: овакав човек, када би се поново нашао у рају на земљи, би поново од њега направио пакао („Сан смешног човека“) - само да би доказао да је слободан.

"А шта ако је човеку потребна само своја слободна воља, без обзира колико она била скупа?"[⁶]

Овде се већ јавља темељ његове антропологије: човек није само жртва околности, већ биће које, свесно бира зло, како би потврио своју слободу. Овај увид ће касније постати драмски центар „Злочина и казне“.

---

„ЗЛОЧИН И КАЗНА“ - СУКОБ ИЗМЕЂУ СЛОБОДЕ И САВЕСТИ (1866)

Са романом „Злочин и казна“, Достојевски поставља питање које прожима цело XIX столеће: да ли човек има право да пређе моралну границу у име „вишег циља“?

Родион Раскољников није злочинац вођен пороком, већ интелектуалац који жели да постане „изузетан“. Он убија не зато што мрзи, већ зато што верује да има право да стоји „изнад обичних закона“. Тиме роман постаје не крими-прича, већ метафизички суд, над идејом анти-хероја; што ће XX век, усвојити и банализовати до злоупотребе кроз уметноста, зарад политичких идеологија.

Суочење са Сонијом Мармеладовом није сусрет убице и жртве, већ сусрет човека са иконом Христа у свету. Раскољников пропада јер је поставио себе на место Бога - и једино покајање обнавља његово биће. Сусрет са Соњом није само морални суд, већ литургијски чин: она чита Јеванђеље о Лазару, а Раскољников у њој препознаје живу икону Христове љубави. Његово покајање није правна казна, већ духовно враћање Богу – кроз патњу, кроз љубав, кроз смирење.

"Per aspera ad astra"[⁷]

Свет романа није моралистички, већ есхатолошки: казна није затвор, већ искушење, таковог „типа“ да пружа човеку избор-шансу за враћање души њеном извору.

---

„ИДИОТ“ - ЛЕПОТА КАО ПРОВОКАЦИЈА УПЛАШЕНОМ СВЕТУ (1869)

После расправе са рационализмом и моралним бунтом у „Злочину и казни“, Достојевски покушава нешто што је назвао „позитивним идеалом“ - да прикаже човека чија доброта није наивност, већ последица дубоког сусрета са Христом. Тако настаје кнез Мишкин, “Христолики Човек”, али смештен у свет који лепоту не препознаје.

"Лепота ће спасити свет."[⁸] Ова реченица није оптимистички слоган, већ трагедија: лепота која спасава је распета лепота, а не естетска. Мишкин није светац који тријумфује — он пропада у сукобу са страстима других ликова (Настасја Филиповна, Рогожин), јер свет не може да поднесе чистоту која открива његову сопствену оголелост. Добро, ако није уравнотежено мудрошћу, може постати разорено — јер у свету без Христа доброта делује лудо. У том смислу, „Идиот“ није роман о добром човеку, већ о свету који негира светост.

---

„ЗЛИ ДУСИ“ — ПОЛИТИКА КАО ДЕМОНСКА ПСИХОЛОГИЈА (1872)

  

  Овим делом Достојевски се враћа својој младости — не да би је описао, већ да би је критиковао. Роман представља интелектуалце и револуционаре који верују да је могуће променити свет без Бога, и да се историја може водити као математички пројекат. Достојевски прозире дубину опасности: револуција почиње идејом, али завршава као демонологија — идолопоклонство колективу.

Ликови као Ставрогин и Верховенски нису идеолози, већ антрополошки понори: човек који је изгубио Бога не постаје слободан, већ доступан силама које поробљавају изнутра. Отуда назив „духови“ — то су идеје без љубави, „мрачне струје“ које запоседају друштво.

---

ПОРОК, БОЛЕСТ И СТРАДАЊЕ КАО МАТЕРИЈАЛ РОМАНА

  Достојевски није стварао из теорије, него из личног пада. Епилепсија, смрт људи које је волео, сиромаштво, непрестане позајмице, дугови, и најболније — зависност од коцке. У Европи губи огромне суме, бежи од поверилаца, пише романе под уговором са нереално кратким роковима, често у ноћима испуњеним паником.

Али парадокс је управо у томе: животни падови не уништавају његову визију — они је учвршћују. Страдање постаје духовна матрица уметности: човек се спасава не када победи свој пад, већ када кроз пад научи да воли.

---

ПОЗНИ ПЕРИОД: ДУХОВНА СИНТЕЗА И „БРАЋА КАРАМАЗОВИ“ (1879–1881)

У касном стваралаштву, Достојевски више не пише само о психолошким кризама или моралним дилемама, већ о целокупној судбини човека у историји. Кроз „Тинејџера“, „Вечног мужа“ и бројне „Дневнике писца“, он обликује православну визију света у којој се вера не супротставља разуму, већ га исцељује.

Круна тог периода је „Браћа Карамазови“, роман који представља теолошку драму у три лица:

• Иван — интелектуалац који одбацује Бога због патње невиних (философски бунт),

• Дмитриј — човек страсти који жуди за покајањем (антрополошка борба),

• Аљоша — ученик старца Зосиме, човек живог Христовог предања (есхатолошка нада).

Смердијаков, који извршава злочин, није главни негативни лик — он је логична последица Ивановог атеизма. То је суштина Достојевскога: идеја није невина. Она постаје крв када је човеку дата уместо Бога.

У чувеној легенди о Великом Инквизитору, Христос се појављује у Севиљи, али није препознат; Црква — када заборави на љубав — постаје институција која гуши слободу. Ту Достојевски поставља кључно питање:

„Али ти си људима дао слободу, а они, кажем ти, нема ништа мучније за човека него да нађе онога коме ће предати ту слободу што пре, јер слобода савести је највећа мука за човека.“[⁹]

Ово није напад на веру, већ на њено изопачење: Христос не приморава, већ позива.

---

EВРОПА И РУСИЈА: МИСТИКА „СВЕЧОВЕКА“

  Путовања по Европи упознају га са материјалистичким духом Запада, где се човек своди на економску јединицу, а морал на друштвени уговор. Достојевски предосећа да ће Европа кренути путем техничког „прогреса“ који убија душу. Насупрот томе, у руском народу види могућност „свечовечанства“ — не као националну надменост, већ као јеванђељску отвореност.

Русија није идеал као држава — већ као народ који пати, памти и моли се. За њега:

• Европа → цивилизација без Бога

• Русија → цивилизација која страда ради Бога

То је антрополошки, не геополитички став.

---

ДЕО ЛИТУРГИЈСКЕ ДРАМЕ

  Последње године живота биле су испуњене слабошћу и визијом краја. Достојевски је умро 1881, читајући својој деци Јеванђеље. Сахрањен је уз стихове Писма које је највише волео: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остаје; ако ли умре, много рода доноси.“¹⁰

То је био његов живот: човек који је морао да умре да би васкрсао у сопственом делу.

---

БИОГРАФИЈА КАО ГЕНЕЗА ДЕЛА

  Достојевски није писао о страдању, већ из страдања. За њега, мучење, сиромаштво, болест и понижење нису биле психолошке теме, већ духовни путеви. Његова епилепсија — обичан медицински феномен за савременике — у његовим записима постаје мистичко искуство кратког пробоја светлости пре пада. Парадоксално, многи светли моменти његових ликова рођени су у часу телесне немоћи:

• Мишкиново „самилосно виђење света“

• Аљошино доживљавање вере као радости

• Сонино покајање као извор љубави 

• Зосимина порука „сви смо криви за све“

Свака рана постаје уметничка формула. Не зато што је узвишена, већ зато што је искрена.

Уместо да психолошки објашњава грех, Достојевски показује његову метафизику: зло није само последица нарушених услова, већ циљани избор душе која жели да буде самодовољна. У томе је корен његовог суда над европским рационализмом: човек није машина која реагује, већ личност која се одлучује.

Зато се код њега појављује мотив „силина слободе као проклетства“, нарочито у сусрету са младим револуционарима. Он је разумео нешто што многи нису: идеологија није алтернативна религија — она је религија без Бога.

---

ДОСТОЈЕВСКИ И ЦРКВА: ВЕРА КАО ЛЕЧЕЊЕ ЛИЧНОСТИ

Достојевски није био богослов, али је био црквен човек. Његова вера није систем, нити философска доктрина — она је искуство заједнице у Христу. Зато се код њега често јавља мисао супротна западним индивидуалистичким моделима спасења: човек се не спасава сам, већ у заједници. Зосима каже: „Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер то је већ слика Божја, љубав је слика Божја, а крајња и највиша циљ сваког човека.“[¹¹]

Ово је православни реализам: човек није добар по природи, нити је безнадежан; он је рањени боголики субјект коме је потребна благодат.

---

ПИСАЦ БУДУЋИХ ВЕКОВА

После његове смрти, Европа је ушла у век атеистичких идеологија, масовних револуција и тоталитаризма — управо оног што је он предвидео. Ставрогин, Ивана Карамазова и Раскољникова можемо читати као пророчке архетипове XX века:

• логика „вишег циља“ → револуционарни терор

• човек као продукт друштва → тоталитарна држава

• човек изнад морала → политички вођа као месија

Достојевски није рекао „ако Бога нема, све је дозвољено“ да би уплашио људе, већ да би их опоменуо: слобода без Бога није слобода, већ анархична гордост.

Зато његова дела са временом постају још актуелнија. Он није писац једног века — он је писац човека.

Кроз сва дела, од „Бедних људи“ до „Браће Карамазових“, провлачи се један истоветан лук: човек је биће на ивици. Не на ивици друштва, не на ивици морала — већ на ивици онтолошке одлуке. Код Достојевског, човекови избори нису психолошке последице, већ космички ставови:

• покајање није морални чин → већ враћање личности сопственом извору

• зло није манa карактера → већ вољни отпор љубави

• слобода није право → већ ризик постојања

• истина није информација → већ Личност

Због тога његови ликови делују „преувеличано“ — они су у крајњој тачки где се решава смисао бића. Код њега обичан човек не постоји, јер свака душа стоји пред вечним судом. То је реална, а не романтична антропологија.

---

ЧОВЕК КАО ТРАГАЧ: ПОТРАГА ЗА ХРИСТОМ

Достојевски се често смешта у реализам, али његов реализам није фотографски — то је „реализам дубљи од видљивог“. Он сам каже да је истинска уметност она која открива „виши реализам“. Његови романи нису опис стварности, већ откровење њене унутрашње драме. Он не пише да би украсио свет, већ да би разоткрио шта је испод његове коже.

Његова „естетика“ је ближа икони него слици: не приказује површину, већ призива метафизички одјек.

За разлику од атеистичке модерне књижевности, која види човека као аутономног субјекта без метафизике, Достојевски човекa види као ходочасника. Човек је рањен грехом, склон пороку, али способан за љубав и саможртвовање. Не постоји „непоправљив човек“ — постоји човек који још није нашао смисао. Стога код њега не постоји коначна осуда: чак и најмрачнији ликови (Свидригајлов, Ставрогин) не постоје да би били мрзени, него да би показали цену слободе. Читалац није посматрач — он је оптужени пред судом сопствене душе.

Достојевски није писац песимизма; он је писац светлости која се рађа у ноћи. Његови романи не завршавају се хепиендом јер свет није афера са срећним крајем, већ историја спасења. Тамнина постоји да би истина могла да засија. И као што је његов живот био спасен у последњем трену, тако су и његова дела прозори у последњи тренутак човекове душе.

---

Фјодор Михајлович Достојевски остаје један од најреалистичнијих писаца управо зато што није описивао свет какав изгледа, већ човекa какав јесте — пуну противречност духа и тела, слободе и пада, наде и очаја. Он није стварао из интелектуалне дистанце, већ из искуства човека у борби са демонима сопственог бића. Његови романи нису универзитетске теорије у књижевној форми, већ исповести душе у космичкој борби.

На почетку живота стоји дечак са идејом утопијске правде; на крају — човек који разуме да је љубав јача од истине без љубави. Смрт која му је већ била додељена постала је његово друго рођење. Без Сибира не би било „Записа из подземља“; без болести не би било Мишкина; без искушења не би било духовне победе у „Браћи Карамазовима“.

Ту се открива најдубља тачка његовог генија: живот и дело нису одвојени, већ један исти рукопис.

Он није тражио Бога у идејама, већ у човеку. И није писао да би створио књижевност, већ да би сведочио.

Његова порука остаје изазов савременом свету:
човек не може бити разумљив без вечности, нити слободан без жртве.
Бити човек значи бити биће позвано да изабере — не између добра и зла као концепата,
већ између љубави која оживљава и гордости која уништава.

Достојевски је живео живот пун бола и мрака, али и човек који је испољио толико вере, и у Бога и у Човека, да би нам оставио исте такве књиге, где бисмо својим избором као људи следили његов пример – крећући се ка Бого-Човеку Христу.

---

Аутор: Себастиан Сава Гор, 2026ⓒ

Ауторска права задржана за Sebastian Sava Gor - Autorski Blog

1 Биографски подаци: рана смрт мајке (1837), оца (1843), школовање у Војноинжењерској академији у Петрограду.

2 Премијерно издање романа „Бедни људи“, 1846. — успех у кругу Белинског.

3 Проглашење помиловања 22. децембра 1849, познати историјски запис из Петербурга.

4 Писмо Михаилу Достојевском, Омск, 1854.

5 “Записи из мртвог дома“, прва публикација 1860–1862.

6 Записи из подземља, 1864.

7 Per aspera ad astra – „Преко трња до звезда“.

8 „Идиот“, 1869

9 Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови (1880), књига V, глава 5 „Поема о Великом инквизитору“.

10 Свето Писмо, Јеванђеље по Јовану 12:24.

11Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови (1880), књига VI, „Исповест и поука старца Зосиме“.

___________________________________________________________________________________

Posetite: 

МАПА ЧИТАЊА РОМАНА:

КРУГ ТРОЈКЕ

_________________________________

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga

📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

***

📖Instagram: https://www.instagram.com/sebastianexex/

📖 X https://x.com/sebastianexex

📖Facebook: https://www.facebook.com/SebastianSavaG/

H.L. Borhes - "Vrt sa stazama koje se račvaju" - "El jardín de senderos que se bifurcan" - "The Garden of Forking Paths" - Roman. Novel

 

Horhe Luis Borhes

"Vrt sa stazama koje se račvaju"

Horhe Luis Borhes, argentinski pisac, pesnik i bibliotekar, u priči Vrt sa stazama koje se račvaju stvara jedno od najuticajnijih književnih dela 20. veka. Ova kratka priča, prvi put objavljena 1941. godine, predstavlja spoj fikcije, filozofije, kvantne fizike i metafizičke spekulacije. Borhes ne piše roman u klasičnom smislu – on konstruiše misaoni lavirint u kojem se čitalac gubi, ali i pronalazi.

Struktura i narativna igra

Priča prati Ju Cuna, kineskog profesora i špijuna, koji beži od progona i pokušava da prenese poruku nemačkom obaveštajnom centru. Njegova potraga za skloništem vodi ga do doktora Stivena Alberta, koji mu otkriva tajnu njegovog pretka – Cun Pena. Cun Peng je napisao roman koji se račva, kao i vrt koji je zamišljao: svaka odluka vodi ka novoj stazi, novoj realnosti.

Borhes koristi ovu strukturu da predstavi ideju multiverzuma – sveta u kojem sve mogućnosti koegzistiraju. Svaka radnja, svaka odluka, svaka misao otvara novu granu stvarnosti. Ovo je književna anticipacija kvantne mehanike, posebno koncepta superpozicije i paralelnih univerzuma.

Filozofska dimenzija

Borhesova priča je duboko filozofska. Ona postavlja pitanja:

• Da li je vreme linearno?

• Da li postoji jedno značenje?

• Da li je izbor stvaran ako sve mogućnosti već postoje?

U tom smislu, Vrt sa stazama koje se račvaju je apofaktička: ne otkriva, već ukazuje. Ne zaključuje, već otvara. Borhes ne nudi odgovore – on nudi puteve. Njegova proza je misaona topografija, a čitalac je pozvan da bude putnik.

Knjiga kao lavirint

Borhes je često govorio da je univerzum nalik biblioteci. U ovoj priči, knjiga je lavirint, a lavirint je knjiga. Tekst se račva, kao i misao. Čitanje postaje čin izbora, ali i čin gubitka. U svakom trenutku, čitalac stoji pred raskrsnicom.

Borhes kao arhitekta mogućnosti

Vrt sa stazama koje se račvaju nije samo priča – to je misaoni model, književna struktura koja prevazilazi žanrove. Borhes nas poziva da razmišljamo o vremenu, prostoru, značenju i identitetu. Njegova proza je tiha, precizna, ali duboko destabilizujuća.

U svetu koji se račva, čitalac je pozvan da bira – ne između tačnih i netačnih interpretacija, već između puteva razumevanja. Borhes ne piše da bi nas uputio, već da bi nas zaveo u vrt mogućnosti.

---

Preporuka za čitanje:

Za sve koji žele da iskuse književnost kao misaoni izazov, kao filozofsku meditaciju i kao estetski užitak – Vrt sa stazama koje se račvaju je nezaobilazno štivo.

Pratite više na: savagor-a.blogspot.com

Ocena: ⭐⭐⭐⭐⭐

SCRIBD _ H.L. Borhes - Vrt staza koje se račvaju

Horhe Luis Borhes „Maštarije“

___________________________________________________________________________________

Posetite: 

МАПА ЧИТАЊА РОМАНА:

КРУГ ТРОЈКЕ

_________________________________

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga

📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

***

📖Instagram: https://www.instagram.com/sebastianexex/

📖 X https://x.com/sebastianexex

📖Facebook: https://www.facebook.com/SebastianSavaG/

W8 - КРУГ ТРОЈКЕ - Себастиан Сава Гор

 

W8 - КРУГ ТРОЈКЕ

W8

Боград је данас кишовит и хладан. Напоуљу је температура, минус један – субјективни осећај – 4. Аутомобили се крећу полако, гужва је на нивоу целог града. Саветује се опрез и возачима и деци и одраслима.

Теодора је гледала гужву у једној од главних улица у њеном крају. Иако је живела у приградској општини, гужва је била велика.

- Каква глупост – овај град; што се више шири и све више изграђује – све је мањи?!

Теодора тада, са прозора угледа Давида Остојића. Давид је имао 24.године и она није знала чиме се тај момак бави, али јој је изгледао занимљиво и још важније, био јој је леп – диван такорећи –те широке усне, те широке очи, те јаке мушке обрве, тај мрки поглед, те шишке, ти дугачки прсти – да… како је висок. Све је приметила Теодора, али није могла да се „скроз заљуби“ у некога кога малтене не познаје. Знала је да живи, ту - у скокаку, испод њене зграде, у „оној“ каменој кући и то је то. Никада са њим до сада, није реч проговорила. Она је имала 23. године и одувек је знала шта хоће а шта неће.

Како се померила од прозора она заборави на Давида и оде до своје собе да се пресвуче па да изађе напоље. Иде у „Ада-мол“, то је велики тржни центар на Ади. Доста је велик и нуди свакакве ствари. Ти тржни центри су данас модерни и јако су посећени у Београду. Импозантне, велике челичне конструкције, са комбинацијом мермера и стакла су заиста изгледале импозантно. У њима је смештено више од стотину фирми, које унутар комплекса имају своје продајне галерије.

На путу до галерије, у аутобусу, Теодора се сетила, свог сна: „Сања она како је добила малог миша на поклон, баш је леп, бели, мали миш. Али када је пала ноћ, у њеној соби, у полумраку, она је из кревета, видела огромну црну пацовчину у коју се претворио њен бели миш. Та њушка, те очице, види; цеди се нека бала из његових чељусти.“ - после ове сцене Теодора је вриснула у сну и тако је отворила очи јутрос. Сада јој се сан вратио и она га са чуђењем и гађењем избаци из регуларног тока свести.

Младим људима а и не само младим су данас занимљиви шопинг-молови, тржни центри у којима, нема – шта нема.

Теодора шета већ сат времена и гледа. Свашта је видела и као да ништа није видела, када би набрајала, не би се сетила ни тећине свега.

Гомила ствари које су сијале у њеним очима.

У једном тренутку поново је угледала комшију Давида. Ово ју је јако изненадило. „Мора да је знак!“ - помисли она сујуверно и поче се кретати ка кафићу, где је Давид седео. Он није био сам, седео је са још једним момком, младићем, који није изгледао као он. Давид је стварно изгледао као неки „металац-трешер“, ако се тако могу жаргонски и по начину облачења окарактерисати и површно описати неки људи. Свакако то је изглед и маска. Те шишке, малтене преко целог лица, масна коса, раздрљена и види се већ стара црна „вијетнамка“, црне панталоне из „арми-шопа“, и на ногама црне ципеле. Док је његов другар изгледао сасвим другачије. Он је био пристојно одевен, од главе, до пете, неупадљиво, инкогнито, све цакум пакум, све у тону, опет неупадљиве боје, нежна дубоко плава, крем, браон, обичан „джинс“ – фризура, кратка и уредно потшишана, неупадљиви раздељак, не предугачка коса.

Теодора је села иза двојице момака. Тада је видела Давидове ципеле и моментално је „одлепила“. Обожава такве ципеле. Ципеле су имале платформу, високу 10цм, а сам Давид је био висок 189цм. Црна тврда кожа и шрафови на све стране, ципеле су биле поред лепка, учвршћене и шрафовима. Украшене жилетом као шналом и нитнама, оне су изгледале необично и авангадно и за овакво место. Виђала је такве ципеле али не и да их има, код нас да се купе. - Па то је то, помисли она, ја га морам питати где је купио ципеле...нема везе нека ме одјебе… ја ћу да питам…“

Али баш док је Теодора размишљала, она чу маладог рома, који је седео, ту, насупрот Давида и његовог друга.

- Баш су ти жестоке те ципеле‘ e‘...

Теодора није веровала својим ушима. Погледала је и видела како је Давид оштро погледао момка, али му није ништа одговорио. Одмах затим у кадар је улетео матори алкохоличар, који је почео да се мува око Давидовог стола и да тражи свој новчаник, који ми је наводно ту испао.

Давид и његов пријатељ су устали и отишли.

Теодора их је испратила погледом, потпуно разочарана…

___________________________________

МАПА ЧИТАЊА РОМАНА:

КРУГ ТРОЈКЕ

_________________________________

***

👇

Posetite:

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga

📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

***

📖Instagram

📖 LinkedIn

📖Facebook

📖Tik-Tok:

___________________________

EX-ЕX - Ti si voda - Ja sam grom

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

"..."Noć slomljenih strela", Sebastiana Save Gora je knjiga koja odbija da se ponaša „kao knjiga“. Ona ne traži da bude ispraćena, već da se u nju uđe — i to bez garancije da će čitalac izaći iz nje u istom stanju u kom je ušao. Ono što se na prvi pogled čini kao zbir priča, ubrzo se razotkriva kao sistem pukotina, niz paralelnih unutrašnjih eksplozija koje se ne povezuju klasičnom naracijom, već dubljom, gotovo podzemnom logikom.

Ta logika je pre svega egzistencijalna, ali ne u filozofskom, već u visceralnom smislu. Likovi ne razmišljaju o smislu — oni ga gube, traže, izobličavaju, ili potpuno ignorišu dok tonu. U tom smislu, knjiga funkcioniše kao niz situacija u kojima se čovek susreće sa sopstvenim granicama: psihičkim, moralnim, telesnim. I gotovo uvek — te granice pucaju.

Jedna od ključnih odlika ovog teksta jeste to što autor ne pravi razliku između „spoljašnjeg“ i „unutrašnjeg“ sveta. Halucinacija, bolest, ideja, trauma — sve ima istu ontološku težinu kao i konkretan događaj. Tako večera može da preraste u ritual, noć u pretnju, razgovor u psihološki duel, a umetnost u oblik samouništenja. Nema sigurnog tla. Sve je podložno transformaciji..."

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*