четвртак, 19. новембар 2026.

ВОЂА ::: Радоје Домановић





 Вођа 

- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети. (Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.) 

Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом. 

- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна. 

- Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла. 

- Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом. 

- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда. 

- Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем. 

- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна. Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре. 

- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута? Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи. 

- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао. 

- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути. 

- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети. Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се. 

Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу. 

Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако: 

- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? 

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе: 

- Хоћу! 

- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај? 

- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе. 

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи. Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку. 

- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио. 

- Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити. И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором. 

* 

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште. Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. 

Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу: 

- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама? А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом. Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац! Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. 

Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор: 

- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! - То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу. 

- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу. 

- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први. 

Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати. 

- Хоћемо ли кренути? - питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута: 

- Живео! Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту. 

- Шта ћемо? - питају. Он ћути. 

- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу. 

- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни. 

- Пссст, мир, децо! - Буди боg снама, што се чини! - крсте се неке жене. 

- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! За тили часак пуче плот као да га није било. 

Прођоше. 

Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. 

С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. 

- Па шта је сад опет? - вичу они позади. 

- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу. 

- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине. 

- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. 

- А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак! Навалише проваљивати. - А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу. 

- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији. 

Пробише после многих напора трњак и пођоше даље. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих па пођоше даље. Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. 

Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) 

Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. 

Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: 

- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!... 

- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена. 

- А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином. 

Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове. 

- Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. 

- Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће? 

- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна. 

- Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје. 

- Сви ћемо, сви за њим док нас траје. 

Вођа је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати: 

- Само ћути и мисли! 

- Мудар човек! - Гле, какво је њему чело! 

- И намрштен једнако. 

- Озбиљан! - Куражан је, види се по њему. 

- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш. 

*

 Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. 

Неки су старци пропали, али су стари и били. 

- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања. 

- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник. Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора. 

Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. 

Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу. Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. 

Неки почеше бежати. 

- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу. Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе. Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац! 

* 

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него људи. 

Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој. Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?! Смрачило се. 

Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу. 

- А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче. 

* 

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. 

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио. Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст. 

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: 

- Куда ћемо? Вођа ћути. 

- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало. 

- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе. 

- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе. 

- Не могу да погледам!... 

- Зашто?! 

- Слеп сам! Настаде тајац. 

- Јеси ли у путу вид изгубио? 

- Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. 

Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. Она се тројица згледаше у смртном страху. 

- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом. 

- Не знамо! 

(Крај)

Приредио: Себастиан Сава Гор




Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

✦ Wikipedia ✦

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

✦ YouTube kanali ✦

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

понедељак, 16. новембар 2026.

Ispod površine: “Crna Indija” Žil Verna kao preteča ekološke i socijalne kritike

 



Ispod površine: “Crna Indija” Žil Verna kao preteča ekološke i socijalne kritike


Godine 1877, kada je Žil Vern objavio „Crna Indija“ (francuski Les Indes noires, u prevodima poznat i kao „Dete pećine“), industrijska revolucija je uveliko pokazivala svoje dve strane: one sjajne, u vidu železnica i parnih mašina, i one tamne, u vidu iscrpljenih rudnika, zagađenih reka i čitavih krajeva lišenih života. Vern, koji se danas najčešće pamti kao prorok tehnološkog optimizma, u ovom romanu zakoračuje u mnogo sumorniju teritoriju. Spušta se u napuštene rudnike uglja u škotskom Aberfojlu i tamo, u potpunom mraku, pronalazi svet koji je istovremeno i mrtav i živ, i pust i naseljen – svet koji postavlja neka od najneugodnijih pitanja o ceni napretka.


Rudnik kao arheologija industrije

Radnja počinje tamo gde se ekonomska priča obično završava: u rudniku koji je zatvoren jer je ugalj iscrpljen. Inženjer Džejms Star dobija poziv od Sajmona Forda, bivšeg nadzornika, koji veruje da se u dubinama krije nova, bogata žila uglja. Kada se pretpostavka pokaže tačnom, rudnik se ponovo otvara i nastaje podzemno naselje – Ugljengrad. Vern ovde ne piše samo avanturistički roman o pronalaženju blaga; on piše o cikličnoj prirodi industrijske eksploatacije. Rudnik nije samo mesto gde se radi – on je arheološki sloj koji pamti prethodne generacije, njihove nade, njihov rad i njihov poraz. Kada se vrata rudnika ponovo otvore, ona ne otvaraju samo novi izvor energije, već i prostor u kojem su ostali zarobljeni ljudi, sećanja i, kako se ispostavlja, čitavi svetovi.


Nelli: dete mraka kao ogledalo površine


Centralna figura ovog podzemnog sveta je Nelli, mlada devojka koja je rođena i odrasla u rudniku, bez ikakvog znanja o suncu, nebu ili površinskoj civilizaciji. Ona nije samo zagonetka koju junaci treba da reše; ona je živi dokaz onoga što industrija ostavlja za sobom. Nelli je oblikovana odsustvom – odsustvom svetlosti, porodične istorije i veze sa svetom odozgo. Njeno postojanje postavlja pitanje koje prevazilazi okvire avanturističkog romana: šta se dešava sa ljudima koji ostanu u prazninama koje je kapital i industrija napustila? Vern je ne prikazuje kao čudovište niti kao objekat sažaljenja, već kao biće koje je razvilo sopstvenu logiku preživljavanja u uslovima koji bi za većinu ljudi bili nemogući. Kada Nelli na kraju izađe na površinu, njeno suočavanje sa svetlošću nije trijumfalno – ono je bolno i dvosmisleno. Povratak „gore“ ne poništava godine provedene „dole“.


Sabotaža, mit i granice racionalnog


Zaplet romana pokreće niz tajanstvenih pojava: kamenje koje se ruši samo od sebe, nestanak predmeta, jezivi zvuci i opasni incidenti. Iza svega, kako se ispostavlja, stoji Silfaks, stari rudar koji je izgubio razum i koji želi da zaštiti „podzemni svet“ od ponovnog prodora ljudi. Ovaj motiv je ključan jer uvodi fantastičnu i mitsku dimenziju u inače racionalistički Vernov univerzum. Silfaks nije samo ludak; on je čuvar jednog zatvorenog ekosistema, figura koja oličava granicu koju ljudska tehnologija ne sme da pređe. Njegovo prisustvo nagoveštava da rudnik nije samo geometrija hodnika i ugljenih slojeva – on je prostor sa sopstvenom voljom i sopstvenim stanovnicima, bilo ljudskim bilo simboličkim.


Utopija pod zemljom i njena cena


Kada se rudnik ponovo otvori i Ugljengrad počne da funkcioniše, Vern prikazuje nešto što je u njegovom opusu prilično neobično: stabilnu, gotovo konfliktno slobodnu zajednicu, osvetljenu veštačkim suncem električne energije. Ova podzemna utopija nije, međutim, Zolina Germinal – Vern ne piše o bedi rudara i klasnoj borbi, već o mogućnosti da se od iscrpljenog prostora stvori novo društvo. Ali ta utopija ima cenu: ona zavisi od nastavka eksploatacije, od vere u to da će novi sloj uglja trajati zauvek, i od potiskivanja činjenice da je podzemlje već jednom bilo napušteno. Vern ne nudi jednostavno rešenje. On pokazuje da svaka obnova nosi u sebi klicu novog iscrpljivanja.


Zašto „Crna Indija“ danas zvuči aktuelnije nego ikada?


„Crna Indija“ je roman o rudniku, ali pre svega o tome šta ostaje kada rudnik prestane da bude isplativ. To je pitanje koje danas, u vremenu tranzicije sa fosilnih goriva i rasprava o „pravednoj tranziciji“, zvuči gotovo proročki. Vern je 1877. godine pisao o iscrpljenim ležištima uglja, o napuštenim prostorima i o ljudima koji u njima ostaju da žive. Njegov roman nije ekološka rasprava u današnjem smislu, ali jeste književni tekst koji pokazuje da je Vern bio mnogo pažljiviji posmatrač cene industrije nego što mu se to obično pripisuje.


Za čitaoce koji Verna poznaju samo po „Putu u središte Zemlje“ ili „Dvadeset hiljada milja pod morem“, „Crna Indija“ će biti iznenađenje. Ovde nema velikih putovanja kroz nepoznate kontinente; ovde je prostor skučen, klostrofobičan i intiman. Upravo ta intimnost – suočavanje sa mrakom, tišinom i ljudima koji su u tom mraku stvorili dom – čini ovaj roman jednim od najzrelijih Vernovih dela. On ne obećava beskrajna prostranstva; on obećava da će se, kada se svetlost ugasi, pokazati ono što smo pod zemljom ostavili.




Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

✦ Wikipedia ✦

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

✦ YouTube kanali ✦

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

четвртак, 12. новембар 2026.

Džejms Džojs: "Pisma Nori" | Imprint Bol

 

Imprint BOL






BOL je autorski urednički pečat i brend književnika Sebastiana Save Gora.

Predstavljamo knjige, priče i projekte s jasnom vizijom i toplim odnosom prema čitateljima.

Године 1904, када почиње преписка сабрана у овој књизи, Џојс је имао двадесет две године и налазио се у оном крхком, преломном тренутку када се младић још увек није учврстио ни у једном од својих коначних облика. Иза себе је већ имао неколико објављених текстова и једну збирку песама у настајању, а пред собом је имао неизвесност коју је носио са готово изазовном лакоћом. Шетајући улицом Несау, 10. јуна 1904. године, срео је Нору Барнакл, девојку из Голвеја која је радила као собарица у Финовом хотелу. Тај сусрет, који ће се у његовој биографији и у историји модерне књижевности показати као један од оних ретких догађаја који мењају ток читавог живота, био је повод за настанак писама која су пред читаоцем. Нора је била млада, неписмена у књижевном смислу, али изузетно животна, непосредна и, што ће се показати као пресудно, потпуно имуна на оне ~ 3 ~ интелектуалне и естетске претензије које су красиле и мучиле младог Џојса. Управо у том сусрету двеју потпуно различитих природа, у којима се једна огледала у другој као у неком необичном, искривљеном, али истинитом огледалу, лежи језгро ове књиге. Џојсово дело, посматрано у целини, представља један од најутицајнијих и најсложенијих подухвата у историји модерне књижевности. Од раних приповедака сабраних у Даблинцима, преко Портрета уметника у младости, у коме је формулисао своју естетику и своју идеју о уметнику као ономе који у ковачници сопствене душе кује нестворену свест своје расе, па до Улиса, те монументалне паралеле између Хомерове Одисеје и једнодневног лутања трију Даблинаца кроз сопствене и туђе мисли, Џојс је изградио један затворен, самосвојан свет у коме се свака реченица, свака реч, свака интерпункцијска назнака могу читати као део ширег симболичког система. Његова проза је истовремено и микроскопски прецизна и митски опсежна; она бележи најситније покрете свести, најпролазније мирисе и звукове, а ~ 4 ~ истовремено их смешта у оквире који обухватају читаву историју, читаву религију, читаву културу. Финeганово бдење, последње дело, представља крајњу тачку тог подухвата, текст који се отима сваком уобичајеном читању и који је, како је и сам Џојс признавао, писан за идеалног читаоца који би провео живот изучавајући га. Међутим, оно што је у тој великој, херметичкој конструкцији често остајало по страни јесте Џојс као човек од крви и меса, Џојс као љубавник, супруг, отац, као биће које једнако снажно осећало и пожуду и нежност, и љубомору и самилост, и охолост и страх од сопствене ништавности. Управо у том слоју, који је у званичној биографији и у школским интерпретацијама понекад остајао у сенци, лежи значај ове књиге. Писма која је Џојс писао Нори Барнакл, а касније Нори Џојс, од 1904. до 1909. године, и у неколико наврата касније, представљају најнепосреднији и најнепосредније интимни документ који нам је остао од овог писца. Она нису само биографски материјал, нити само допуна или илустрација његовог књижевног рада. Она су текст у правом ~ 5 ~ смислу те речи: текст који има своју структуру, своју реторику, своју драматургију, своје врхунце и своје падове. У њима се Џојс појављује као писац у настајању, али и као човек који се служи писмом на начин на који ће се касније служити приповедачким поступком у својим романима. Он пише Нори као што ће касније писати Улиса: истовремено прецизно и опсесивно, истовремено нежно и брутално, истовремено узвишено и срамно. Први слој ових писама чини онај свакодневни, готово службени: обавештења о састанцима, о новцу, о здрављу, о породичним пословима, о путовањима. Тај слој је неопходан јер даје тексту временску и просторну координату. Али већ у првим писмима назире се други, много дубљи слој, у коме се Џојс обраћа Нори као неком божанству, као једином бићу које може да га спасе од њега самог. Тај однос има нешто од средњовековног обожавања, нешто од романтичарског култа жене као извора спасења, али и нешто тамније, опсесивније, што ће се у каснијим писмима развити у готово необуздану еротску фантазију. Џојс у Нори види, истовремено, невину девојку из Голвеја, мајку ~ 6 ~ своје деце, своју једину љубав али је истовремено види и као блудницу, своју курву и своју жртву. У тим противречностима, које су у овим писмима изнете без икакве заштите или стида, огледа се читав један поглед на свет, читава једна психологија и читава једна епоха. Посебан значај имају писма из 1909. године, писана из Даблина, у којима Џојс, нашавши се поново у родном граду, али овај пут у својству успешног човека који у Трсту покушава да отвори биоскоп, преживљава једну од најдубљих личних криза. Тада настају писма у којима се смењују екстаза и очај, најнежнија обожавања и најгрубље вређање, молбе за опроштај и претње, љубоморна испитивања и потпуно предавање. Та писма, која су у овој књизи сабрана и преведена, представљају јединствен случај у историји књижевности: писма једног од највећих писаца двадесетог века, писана у тренуцима када је био на врху и на дну себе самог, у којима се без икакве резерве откривају страхови, фантазије, пожуде и нежности једног изузетно сложеног бића. У њима се Џојс појављује не као икона модернизма, већ као човек који је, можда више од било ког ~ 7 ~ другог писца свог времена, знао да од сопственог живота начини књижевност, и од књижевности живот. Ова књига не претендује да буде исцрпна биографија, нити свеобухватна студија Џојсовог дела. Она жели да читаоцу пружи један аспект који је у нашој средини остао релативно непознат: Џојса као писца писама, Џојса као човека који се у писмима открива онако како се у делима никада није открио. Писма Нори јесу документ једне љубави, али и документ једног времена, једне културе, једног језика. Она су, у најбољем смислу те речи, књижевност која се чита као биографија, и биографија која се чита као књижевност. 

~ Себастиан Сава Гор~





"...Сећам се оне прве ноћи у Пули када си у
жару наших загрљаја употребила извесну реч.
Била је то реч изазова, позива, и видим твоје
лице изнад свог (била си на мени те ноћи) док си
то мрмљала. Било је лудила и у твојим очима, а
што се мене тиче, као да је сам пакао ишчекивао
тренутак када нисам био у стању да се уздржим.
Јеси ли онда и ти налик мени, једног
тренутка узвишена попут звезда, следећег
ниска попут најгорих бедника? Имам огромну
веру у моћ искрене, честите душе. Ти то јеси, зар
не, Нора? Желим да кажеш себи: Џим, овај
јадник кога волим, се враћа. Он је јадан,
слабашан, импулсиван човек који ме моли да га
браним и ојачам.
Другима сам давао свој понос и радост.
Теби дајем свој грех, лудост, слабост и тугу.
Џим..."




Preveo i priredio:
Sebastian Sava Gor




Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

✦ Wikipedia ✦

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

✦ YouTube kanali ✦

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

недеља, 1. новембар 2026.

VESNA SPASIĆ ~ KAČKET

 

VESNA SPASIĆ 

"KAČKET"


Fotomonografija


 

 

VESNA SPASIĆ : KAČKET
VESNA SPASIĆ ~ KAČKET


Autor  ~ Vesna Spasić


“Dečak sa kačketom” je fotografija kojom otvaramo ovaj mali monografski osvrt. Kačket na ovoj fotografiji je prevelik. To je prva i najvažnija činjenica cele monografije Vesne Spasić. Dečaku je prevelik za dva broja. Spada mu preko obrva, mora da zabaci glavu da bi video objektiv. I u tom jednom detalju sabrano je sve ono što ova serija od osam slika pokušava da kaže o životu koji postoji i u predelima koji su pred nama, kući, selu i uopše čovekovom ostajanju i opstajanju u ruralnim sredinama.





Fotografska arhitektura odsustva


Vesna Spasić radi u dve fotografske tradicije koje se retko spajaju u istom autoru.


Prva tradicija je tradicija predmeta. Na tri fotografije - brvnara , kuća sa vešom, kuća u polju - nema ljudi. Ima samo onoga što su ostavili. To je ono što je Walker Evans radio u Americi tridesetih, a kod nas Branko Ćosić i Drago Tadić. Fotografija kao popis. Predmet kao dokaz da je neko postojao.




Spasićeva koristi crno-belo visokog kontrasta, sa naglašenom teksturom. Drvo se vidi kao drvo. Blato kao blato. Nema ulepšavanja. To je fotografska odluka koja duguje mnogo Josefu Koudelki. 

Kao i Koudelka u svom ciklusu “O Ciganima”, ona ne ulazi u kuću da je očisti za kadar. Ostavlja je takvu kakva jeste – kao dokument, sa žicom koja visi, sa travom koja je progutala prag.




Druga tradicija je tradicija magle. Reka, dolina, kuće noću sa jednom sijalicom. Ovde crno-belo postaje meko, sivo, skoro bez crne boje. Konture nestaju. To je blizu Pentti Sammallahti-ju i njegovim pejzažima samotinje. Pejzaž više nije geografija. To je stanje. 




I između te dve tradicije stoji treća fotografija - noćna sa žutom sijalicom. To je jedino mesto gde Spasićeva dozvoljava boju. Jedna žuta sijalica na fasadi koja se raspada, iza žičane ograde. To je postupak koji je Saul Leiter doveo do savršenstva - jedna boja u moru crno-belog postaje moralni znak. Dok je svetlo upaljeno, kuća nije pusta.


Ova monografija nema patetiku napuštenog sela. Ona odraražava težinu ali je i nosi. 




📷



Tu je i preko potreban osećaj za preciznost, ona kod fotografije ume da bude najteža. Lakše je napraviti tužnu sliku prazne kuće, nego dokument koji svedoći i ume da izdrži teret vremena, i izgleda da kuća, kao da još nešto čeka.





Istorija fotografije zna mnogo dece sa prevelikim kapama. Najpoznatije je kod Dorothee Lange i August Sander-a. Kod Sandera je seljak sa kačketom arhetip nemačkog društva. Kačket označava klasu, posao, pripadnost. Kod Vesne Spasić, kačket označava suprotno - nepripradnost koja tek treba da se desi.


Dete nosi kačket odraslog čoveka. To je gest koji svi znamo iz detinjstva - probanje dedine kape, kao nasleđe. Ali fotografski, ovde je to mnogo više. Kadar je blago iskošen, blic je direktan, lice je preblizu objektivu. Nema distance. To nije ulepšani dečiji portret za ram. To je sirova, dokumentarna fotografija, bliska Diane Arbus u načinu na koji gleda u subjekt bez milosti, ali sa nežnošću.

Dečak se smeje, ali mu oči gledaju ispod oboda. Kačket mu zaklanja pola čela. On ne nosi kačket - kačket nosi njega. I tu je cela filozofija monografije.

Kačket nije simbol prošlosti. Kačket je predmet koji se prenosi. Sa dede na oca, sa oca na sina. I svakom sledećem je malo prevelik, dok ne poraste. Ili dok ne ode.




I pitanje koje ova knjiga ostavlja nije da li će selo nestati. To pitanje je već odgovoreno na onih sedam fotografija. Pitanje je da li će neko dorasti do tog kačketa i da li će biti tu da oplemenjuje prostor koji mu je dat.


Fotografija doline sa suncem koje probija oblake je fotografija nade, ali i ona čeka čoveka da je otkrije. - Sebastian Sava Gor





Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

✦ Wikipedia ✦

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

✦ YouTube kanali ✦

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

Featured Post

ВОЂА ::: Радоје Домановић

  Вођа  - Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми ...