FOTO-ESEJ: NEBO NAD GRADOM: „BETONSKA UTOPIJA“

 

FOTO-ESEJ: „BETONSKA UTOPIJA“ 
Autorka fotografija: Vesna Spasić
Tekst: Sebastian Sava Gor

___________________________________________________________________________________

Uvod

Kada se završi putovanje kroz sopstvenu psihu, kada se konačno spusti slušalica sa starog telefona i kada se učini taj presudni potez na šahovskoj tabli – šta ostaje? Ostaje prostor. Ostaje ono što nas okružuje, ono što nas nosi i ono što nas u završnici zatvara. U svom prvom ciklusu, Vesna Spasić nas je vodila ka unutra. Sada, pod okriljem ovog novog eseja, ona nas vodi napolje – ali ne u smislu bekstva. Ona nas vodi u grad. Beton, staklo, asfalt, drveće koje se probija kroz pukotine. Ovo nije dokumentarac o urbanom životu. Ovo je, kako sam to i naslovio, „Betonska Utopija“ – ona tanka, napeta linija između onoga što je čovek silom izgradio i onoga što je priroda uzvratila tišinom.

F. M. Dostojevski – Veliki Inkvizitor u rukama marketinga Ili: "Kako smo od romana napravili rudnik citata" - Sebastian Sava Gor

 

F. M. Dostojevski – „Veliki Inkvizitor“ u rukama marketinga

Ili: Kako smo od romana napravili rudnik citata

Sebastian Sava Gor

Braća Karamazovi su jedan roman. Jedna celina.

Govoriti o njemu kao o "nezavršenom" može biti tačno u biografskom smislu, ali ne i u umetničkom. Ostao je onakav kakav je morao ostati. Kao otvorena rana, kao pitanje, kao svet koji nastavlja da živi u čitaocu.

Zato mi je oduvek bilo neobično kada vidim da se „Veliki Inkvizitor“ objavljuje kao zasebna knjiga. Naravno, to poglavlje možemo proučavati, analizirati, prevoditi, tumačiti i vraćati mu se bezbroj puta. Ono je nesumnjivo jedno od najvećih poglavlja svetske književnosti. Ali ono nije nastalo samo od sebe.

„Veliki Inkvizitor“ nije knjiga.

To je Ivan Karamazov.

Njegova pobuna. Njegova sumnja. Njegov bol. Njegov odnos prema Aljoši. Njegovo traganje. Njegovo raspeće. Otrgnuti ga od Braće Karamazovih isto je što i istrgnuti srce iz tela i predstaviti ga kao samostalno biće.

Možda će neko reći da je to samo izdavačka praksa. Možda i jeste. Ali iza toga stoji i nešto mnogo konkretnije – logika tržišta i marketinga. Živimo u vremenu u kojem se i književnost sve češće prilagođava pravilima vidljivosti, prepoznatljivosti i brze potrošnje.

Živimo u vremenu fragmenta. Vremenu isečaka. Vremenu citata.

Vremenu u kojem se jedna rečenica lakše prodaje nego hiljadu stranica.

Od raznoraznih romana smo smo napravili rudnik citata.

Kopamo po njemu tražeći ono što nam odgovara, ono što potvrđuje naše mišljenje, naše raspoloženje, našu ideologiju ili našu tugu. Izvlačimo jednu rečenicu odavde, drugu odande, treću iz nekog sasvim drugog dela, a zatim od svega toga pravimo novog Dostojevskog, koji nikada nije postojao.

Kod Dostojevskog ne govori uvek Dostojevski.

Govori Ivan Karamazov. Govori Aljoša. Govori starešina Zosima.

Govori Dmitrij. Govori Smerdjakov. Govori Fjodor Pavlovič. Govori Jelisaveta Smerdjaščaja. 

Govori čovek u bunilu. Govori čovek u strahu. Govori čovek u gordosti. Govori čovek u veri. Govori čovek koji laže. Govori čovek koji se kaje. Kod Dostojevskog čak i đavo dobija glas. I upravo je u tome veličina književnosti.

Ali savremena kultura i marketing od toga su napravili fabriku mudrih izreka.

Jednu rečenicu izgovori Ivan Karamazov i ona postane „Dostojevski“.

Drugu izgovori podzemni čovek i ona opet postane „Dostojevski“.

Treću izgovori Smerdjakov, a četvrtu Raskoljnikov, pa se i one proglašavaju za autorovu misao.

Tako se od mnoštva glasova pravi jedan jedini glas.

A Dostojevski je upravo ceo svoj život posvetio borbi protiv takvog pojednostavljivanja čoveka.

Jer čovek nije slogan. Čovek nije citat. Čovek nije ideologija. Čovek je tajna.

Možda upravo zato danas toliko ljudi nose Dostojevskog kao zastavu, a tako malo ljudi ga zaista čita.

Jedni od njega prave filozofski brend. Drugi duhovni brend. Treći estetiku depresije.

Četvrti motivacione postere. Peti proizvod.

A Dostojevski izmiče svima njima.

Jer on nije pisao sisteme. Pisao je ljude. Zato me ne zanimaju citati.

Zanimaju me ljudi. Ne zanimaju me parole. Zanima me drama.

Ne zanima me „Veliki Inkvizitor“ kao odvojena knjižica.

Zanima me Ivan Karamazov koji se ispoveda svom bratu Aljoši. Zanima me starešina Zosima. Zanima me Dmitrij koji pada i ustaje. Zanima me ono neizrecivo što se događa između svih tih ljudi. Jer Braća Karamazovi nisu zbirka mudrih izreka.

To je jedan svet. Jedan od poslednjih velikih svetova u književnosti.

I zato „Veliki Inkvizit or“ nije knjiga. To je rana u srcu Braće Karamazovih.

A ljubav prema Dostojevskom ne meri se brojem citata koje objavljujemo, niti količinom luksuznih izdanja koje kupujemo.

Ljubav prema njemu meri se spremnošću da mu se vraćamo celom.

Bez skraćivanja. Bez vađenja. Bez slogana. Bez zastava. Jer zastava nije čovek.

A Dostojevski je, pre svega, bio pisac ljudi. I možda je baš zato i danas naš savremenik.

I zato, kada sledeći put budemo citirali Dostojevskog, možda bi prvo trebalo da zastanemo i upitamo se:

Ko zapravo govori? Dostojevski? Ivan Karamazov? Smerdjakov? Raskoljnikov?

Jer kod velikih pisaca i svetlost i mrak imaju pravo glasa.

A književnost počinje upravo tamo gde prestaje potreba za sloganima.

Neki pisci se citiraju. Neki se čitaju.

A retki se žive.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski pripada ovim poslednjima.

Sebastian Sava Gor 2026

Od svakodnevnice do svetlosne odrednice | Analiza dela: Đavo u okovima tame - Zorana Anđelković | Sebastian Sava Gor

 

Od svakodnevnice do svetlosne odrednice

Autor: Sebastian Sava Gor

Zorana Anđelković pripada mlađoj generaciji domaćih autora, a do sada je objavila dva romana: Đavo u okovima tame (2023, Presing) i U kandžama mračne ljubavi (2024). Oba dela možemo svrstati u okvir trilera, ali ne trilera koji svoju napetost grade isključivo na događajima, već pre svega na unutrašnjim lomovima svojih junaka i njihovim susretima sa sopstvenim slabostima, strahovima i opsesijama.

U središtu Zoraninog interesovanja nalazi se svet iluzije, taštine, gordosti i raspada ličnosti. Njeni junaci su neizgrađene ličnosti, ljudi koji teško uspevaju da se odupru svojim nagonima, a često kao da to ni ne žele. Naprotiv, oni se toliko udaljavaju od sebe samih da počinju da pronalaze izvesnu privlačnost u zlu koje čine. Paradoksalno, ni njihove žrtve se ne suprotstavljaju odlučno, već i same, gotovo neprimetno, podležu iskušenjima i sopstvenim slabostima, ne ulazeći u istinsku borbu sa njima.

Uprkos tome, Zorana svoje junake ne ostavlja bez nade. Njeni romani nisu priče bez izlaza. Naprotiv, kroz tamu se nazire mogućnost pobede nad bolom, strahom i prošlošću. Izlazak iz kandži „mračne ljubavi“ ujedno predstavlja pokušaj oslobađanja od svega onoga što čoveka zarobljava i udaljava od sopstvene ličnosti.

Sam izraz „mračna ljubav“ nije paradoks zbog same ljubavi, jer ljubav, u svom izvornom smislu, predstavlja svrhu i smisao čovekovog postojanja. Paradoks je u ljudima koji žele da budu voljeni, a da pritom nisu spremni da vole, kao i u onima koji grozničavo pokušavaju da zadovolje svoju glad za posedovanjem, strašću i dominacijom. To više nije ljubav, već glad koja ne poznaje granice i koja čoveka pretvara u sredstvo. Ljubavi tu nema, milosti još manje, osim ukoliko pod ljubavlju ne podrazumevamo tek prolaznu telesnu potrebu.

 Đavo u okovima tame - Zorana Anđelković

- Đavo u okovima tame -

Kada se uzme u ruke roman Đavo u okovima tame, prvo što se uočava jeste hrabrost. Hrabrost mlade autorke da zakorači u bolne prostore ljudske psihe i da se suoči sa temama depresije, zavisnosti, emocionalne manipulacije i destruktivnih odnosa. Za takav poduhvat potrebna je odvažnost koju svakako treba pozdraviti.

Svet koji Zorana gradi jeste svet trilera. Svet brzih rezova, izraženih emocija, naglih obrta i dijaloga koji nose snažnu unutrašnju tenziju. U njemu junaci prolaze kroz mrak, suočavajući se sa zlom, a svaka emocija dovedena je do granice izdržljivosti. To nije samo književni postupak; to je i određeni pogled na svet.

U tom narativu, tamu ne stvaraju složeni društveni odnosi, egzistencijalna praznina ili unutrašnja protivrečnost čoveka. Tamu donosi đavo. On ima lice, ime i nameru. Kada se stvari raspadaju, odgovor je često isti – opet je đavo pokucao na vrata.

Međutim, samo prisustvo pojmova poput đavola, demona ili pakla ne mora nužno priču učiniti ni duhovnijom ni psihološki uverljivijom. Kada se zlo prečesto vezuje za personifikovane sile, ono gubi svoju suptilnost. Stvarni manipulator retko liči na čudovište. Mnogo češće liči na običnog, prijatnog, šarmantnog čoveka. Upravo zato Dostojevski u Zlim dusima ne govori: „Ovaj čovek je demon“. On nam pokazuje pukotine ljudske duše koje vode ka zlu.

Jer ljudsku psihu treba razumeti i istraživati, dok je njeno etiketiranje često zahvalan materijal za brzu triler-građu.

Kada prođemo kroz pakao Zoraninih junaka, prirodno ostaje nekoliko pitanja. Ne može li neprestano insistiranje na paukovoj mreži zla da proizvede suprotan efekat?

Da li se istinski ranjen čovek prepoznaje u takvoj katarzi ili od nje beži?

I možda najvažnije: može li jezik u kojem su sve pojave demonizovane dovesti do svojevrsne normalizacije zla? Jer ako se sve pripisuje nekoj misterioznoj sili, čovek polako prestaje da oseća sopstvenu odgovornost i počinje da je prebacuje na mitologiju.

Ipak, upravo tu se nazire mogućnost sledećeg koraka.

Zorana Anđelković je napisala dve hrabre i tečno napisane knjige. To samo po sebi predstavlja ozbiljno dostignuće. Međutim, možda se njena najveća književna mogućnost tek nazire. Iz senke gotskog trilera moguće je zakoračiti ka složenijoj psihološkoj prozi, bez nužnog napuštanja žanra koji joj očigledno odgovara. Naprotiv, upravo bi dublje razumevanje unutrašnjih mehanizama ljudske ličnosti moglo njenim budućim romanima dati novu snagu.

Jer zlo nije samo nešto što dolazi spolja. Za čoveka je ono najčešće posledica nerazumevanja sopstvenih bezdana i odsustva svetlosne odrednice koja bi njegovom životu dala smisao i pravac.

Pisac, u svojoj najdubljoj suštini, nije ni sudija ni propovednik. On je svedok života koji živi zajedno sa drugima. Svedok čovekovih padova, ali i njegove mogućnosti da se uzdigne. To je možda i najteži zadatak književnosti.

A čini se da nam Zoranina tečna, neposredna i darovita reč obećava još mnogo iznenađenja i možda upravo one stranice na kojima će se svakodnevni mrak sve jasnije preobražavati u svetlosnu odrednicu.

The Write Stuff | Stvaralačke Priče: Prezentacija knjige: „Izvan Kadra“ – Ana Mars

 

Ana Mars

Sa ponosom Vam predstavljam prvu zbirku pesama, naše mlade i veoma darovite pesnikinje, koja piše pod pseudonimom - Ana Mars.

Sedam novih pesama! Ovime otvararamo i predstavljamo, novu zbirku : “IZVAN KADRA”.

Prvi “set” od 7 pesama je upravo pred Vama!

THE WRITE STUFF

-STVARALAČKE PRIČE - by Sebastian Sava Gor

О раду и делу Марине Абрамовић: “ДОДИР ЗЛА” Аутор: Себастијан Сава Гор

 

О раду и делу Марине Абрамовић:

“ДОДИР ЗЛА”

Аутор: Себастијан Сава Гор

 О раду и делу Марине Абрамовић:  “ДОДИР ЗЛА” Аутор: Себастијан Сава Гор

Марина Абрамовић између уметности и духовног суноврата

Постоје уметници чије дело оплемењује човека. Постоје ствараоци који својим радом откривају скривену лепоту света, уздижу дух и подсећају човека на његову Боголикост. Њихова уметност постаје прозор ка вишој стварности. Она не служи само оку, већ и срцу. Таква уметност не заводи него освешћује; не разара него сабира.

О раду и делу Марине Абрамовић: “ДОДИР ЗЛА” Аутор: Себастијан Сава Гор

Насупрот томе, постоје уметничке појаве које, иако слављене од стране критике, представљају потпуно другачији правац.

Њихова енергија није усмерена ка лепоти, истини и смислу, већ ка шоку, поремећају, провокацији и рушењу граница.

У том контексту, Марина Абрамовић представља једну од најутицајнијих фигура савремене уметности, али и једну од најконтроверзнијих.

Овај текст не оспорава њену светску славу нити њен утицај. Напротив. Управо због огромног утицаја који поседује неопходно је поставити питање: какву духовну поруку носи њено дело?

Из перспективе православног предања, питање уметности никада није само естетско питање. Оно је пре свега духовно питање. Свети Оци нису посматрали човека као биће састављено од одвојених сегмената, већ као јединство тела, душе и духа. Због тога свака уметност која делује на човека истовремено делује и на његов духовни живот.

У средишту стваралаштва Марине Абрамовић налази се тело. Међутим, није реч о телу као храму Духа Светога, како га разуме хришћанска традиција. Њено тело постаје експеримент, објекат, средство искушења и полигон за тестирање граница бола. У многим перформансима присутни су самоповређивање, исцрпљивање, гладовање, излагање опасности и психолошки екстреми.

Њен чувени перформанс „Rhythm 0“ често се представља као истраживање људске природе. Међутим, из хришћанске перспективе поставља се питање зашто је људска природа приказана првенствено кроз насиље, деградацију и деструкцију. Зашто се у средиште уметничког искуства не поставља доброта, саосећање или љубав, него могућност зла?

Свети Јован Златоусти учио је да човек постаје оно чиме се храни. Исто важи и за културу. Цивилизација која се непрекидно храни сликама бола, распада, крви и понижења постепено губи способност да препознаје лепоту.

Управо зато многи перформанси Марине Абрамовић остављају утисак својеврсне естетике негативног. Није случајно што се публика пред њима често не осећа уздигнуто, већ узнемирено. Уметност која вековима тежи катарзи овде се претвара у фасцинацију границом између привлачности и гађења.

Посебно место у јавним расправама заузима пројекат „Spirit Cooking“. Његови браниоци тврде да је реч о уметничкој метафори и поетском перформансу. Критичари, међутим, с правом примећују да је читава естетика тог пројекта заснована на симболима ритуала, крви, телесности и језику који подсећа на магијске обрасце.

Чак и када се прихвати тумачење да није реч о стварном ритуалу, остаје питање због чега савремена уметност толико упорно посеже управо за симболиком која вековима припада мрачним зонама људске имагинације. Зашто уметник који располаже бескрајним могућностима израза бира мотиве крви, ритуала, телесног распадања, граница бола и психолошке дезоријентације?

Православно предање одувек је упозоравало да није све што привлачи пажњу истовремено и корисно за човека. Није свако искуство пут ка истини. Није свако померање граница знак слободе. Понекад је управо супротно. Померање граница може постати начин губљења оријентира.

У томе се можда налази најдубљи проблем уметности Марине Абрамовић. Њена дела готово никада не нуде одговор. Она не воде ка преображају. Не показују пут изласка из таме.

Она остављају посматрача у простору неизвесности, нелагоде и унутрашње напетости. У том смислу, њена уметност представља естетску филозофију без искупљења.

За хришћанску културу патња никада није циљ сама по себи. Страдање има смисао само ако води васкрсењу. Крст без васкрсења постаје бесмислен терет. Бол без наде постаје очајање. Жртва без љубави постаје насиље.

Код Марине Абрамовић често наилазимо управо на одсуство тог завршног корака. Постоји искушење, али нема спасења. Постоји бол, али нема утехе. Постоји ритуал, али нема светиње. Постоји тело, али нема личности.

Због тога многи њени перформанси остављају утисак својеврсне духовне празнине. Посматрач је суочен са интензивним искуством, али након њега остаје питање: шта је заправо откривено? Каква је истина пронађена? Шта је човек научио о себи осим да може да трпи, посматра или учествује?

Савремена уметност често брани овакав приступ тврдњом да уметник нема обавезу да нуди одговоре. Међутим, чак и када не даје одговоре, уметност увек преноси одређену представу о свету. Увек открива свој однос према човеку.

Код великих уметника прошлости, чак и када су приказивали трагедију, постојала је свест о вишем поретку. Код Достојевског злочин постоји, али постоји и покајање. Код Његоша постоји борба, али и смисао борбе. Код иконописаца постоји страдање, али и светлост која га превазилази.

Код Марине Абрамовић често остаје само искуство границе.

То није мала разлика.

То је разлика између уметности која отвара небо и уметности која остаје заробљена у човеку.

Њени поштоваоци често говоре о духовности. Међутим, потребно је поставити питање о каквој се духовности ради. Православна традиција разликује духовност као заједницу са Богом од духовности као трагања за неодређеним искуствима. Није свако мистично искуство истовремено и свето искуство. Није свака промена свести пут ка истини.

Свети Игњатије Брјанчанинов упозоравао је на опасност духовне обмане - стања у којем човек почиње да меша сопствене психолошке доживљаје са аутентичним духовним искуством. Управо због тога је православна традиција увек била опрезна према спектакуларним појавама, необичним ритуалима и фасцинацији изузетним искуствима.

У том светлу може се разумети и одређена нелагодност коју многи верници осећају пред опусом Марине Абрамовић. Проблем није само у појединачним перформансима. Проблем је у духу који их повезује. Тај дух не тежи смирењу него интензитету. Не тежи сабраности него екстрему. Не тежи светлости него непрекидном истраживању границе таме.

Можда је управо због тога постала симбол савременог доба.

Наша епоха изгубила је поверење у трајне вредности.

Лепота се сматра сумњивом.

Хармонија се проглашава наивном.

Светост се доживљава као застарела.

Насупрот томе, шок постаје доказ аутентичности, провокација доказ храбрости, а рушење граница доказ уметничке величине.

У таквом свету Марина Абрамовић није изузетак. Она је његов логичан производ.

Њена уметност не говори само о њој. Она говори о цивилизацији која је престала да верује да уметност треба да уздиже човека.

Зато се њени перформанси често доживљавају као својеврсни културни симптом. Они не приказују само појединачно уметничко истраживање. Они откривају ширу промену у разумевању човека. Уместо боголиког бића обожава се плот. Рађа се идол, прецртава се Личност. Уместо личности појављује се искуство. Уместо смисла појављује се интензитет.

Када се изгуби појам светости, остаје фасцинација границом. Када нестане осећај за лепоту, остаје потреба за шоком. Када се изгуби вера у истину, остаје бескрајна игра интерпретација.

Управо зато се дело Марине Абрамовић може посматрати као „додир зла“, не у смислу моралне осуде уметника као особе, већ као додир са естетиком која систематски напушта класичне врлине уметности. То је додир са погледом на свет у којем ружноћа постаје привилегована, нелагодност пожељна, а духовна дезоријентација представљена као дубина.

Таква уметност може бити утицајна. Може бити славна. Може бити медијски моћна.

Али остаје отворено питање да ли је заиста велика?! И да ли је опасна а на крају могу слободно рећи, по мом мишлјенју непотребна!

Јер величина уметности не мери се количином пажње коју привлачи, већ дубином истине коју открива.

А истина која човека не води ка добру, лепоти и смислу остаје непотпуна.

Можда ће будуће генерације управо у томе препознати основно ограничење епохе која је од шока направила естетику, од провокације филозофију, а од границе између уметности и духовне таме - своју највећу културну фасцинацију.

Stvaralačke Priče: Maja Dražić "Zalet" | Književni intervju

 

STVARALAČKE PRIČE

THE WRITE STUFF | SELECTED POETRY by Sebastian Sava Gor

Љубичасти крак светлости сваке ништавности у нама - Јелена Дилбер | Официјална Рецензија књиге: "Спонтано Сагоревање"

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Nova POETIKA

ＭＡＲＩＤＺＯＬＡ ＫＮＪＩＧＥ ::: Marquis de Sade "Filozofija u Budoaru" | Markiz de Sad " Philosophy in the Bedroom"

 

ＭＡＲＩＤＺＯＬＡ　ＫＮＪＩＧＥ

EGOMANIJAK i druge priče – Zorica Šipka Ergelašev

 

EGOMANIJAK i druge priče

 Zorica Šipka Ergelašev

Kada se danas, čovek upusti u to, da svoj unutrašnji i najbitniji deo sebe - da drugima, pod punom odgovornošću i čistom "savešću", mirno i dostojanstveno - da svoj "unutrašnji deo sebe", podari drugima i počne razmišljati tako, da svoju volju počinje upirati ka pisanoj reči... ma u kojim godinama i bez obzira šta pisao...  

To je za mene, više nego podvig... - Sebastian Sava Gor

Vladan Antonijević: “Sumrak svitanja” - roman

 

Sumrak svitanja

 Vladimir Antonijević 

Vladan Antonijević: 

“Sumrak svitanja” - roman

Ličnost i “čovek bez senke”

📕

Roman, Sumrak svitanja,  autora Vladimira Antonijevića, naizgled pripada žanru metafizičkog noir trilera, ali već nakon nekoliko stranica postaje jasno da mu je to samo polazna tačka. Ono što sledi jeste tiho, ali neumoljivo razaranje sigurnosti — ne kroz spoljne događaje, već kroz unutrašnje pomeranje granica koje smo smatrali čvrstim.

Inspektor Vukan ne vodi istragu u klasičnom smislu. Njegov slučaj nije samo nerešiv — on je pogrešno postavljen. Nesanica koja ga razara, slike koje mu se prelivaju kroz svest, osećaj krivice koji ne može da locira — sve to ukazuje da problem nije u onome što traži, već u onome iz čega traži. U tom smislu, Vukan nije samo lik, već mesto sudara: između razuma koji pokušava da objasni i nečega dubljeg što odbija da bude objašnjeno.

Beograd u ovom romanu prestaje da bude kulisa i postaje liminalni prostor — grad koji postoji na granici, ne između dana i noći, već između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Njegove ulice, krovovi i praznine ne kriju „nešto drugo“, već reflektuju ono što je već prisutno u čoveku. Kada roman kaže da grad postaje eho, to nije poetska figura, već precizna dijagnoza: stvarnost više ne proizvodi smisao, već ga samo vraća, iskrivljenog.

Pojava Adama, bića bez pupka i bez senke, funkcioniše kao tiha, ali radikalna pukotina u poretku. Njegovo postojanje ne izaziva samo sumnju u prirodne zakone, već i u samu ideju porekla i identiteta. On nije „drugo“, niti neprijatelj — više liči na ogledalo bez refleksije, na prisustvo koje oduzima oslonac, a ne napada.

Jedan od najjačih slojeva romana jeste simbolika pukotina — zidova koji propuštaju, slika koje se preklapaju, prostora koji više nisu zatvoreni. Te pukotine nisu ulaz nečega spolja, već izlaz nečega iznutra. Upravo tu se roman suptilno pomera ka dubljem, gotovo teološkom pitanju: šta se dešava kada se čovek suoči sa onim što je u njemu već postojalo, ali nije imalo oblik?

„Nije mu bilo jasno da li ga te oči osuđuju ili mole. Možda i jedno i drugo. Možda je sve to samo odraz njegovog sopstvenog straha.“

Ovaj kratki isečak sabira atmosferu romana: granica između spoljnog pogleda i unutrašnjeg stanja potpuno se briše. Ono što vidimo više nije pouzdano, jer dolazi iz nas samih.

Vladan Antonijević: “Sumrak svitanja” - roman

Rečenica „Svetlost dolazi iz tame“ u tom kontekstu ne deluje kao paradoks, već kao ključ. Ona ne poništava razliku između svetla i tame, već je komplikuje — sugerišući da je svaka spoznaja već obeležena onim iz čega je proistekla. To romanu daje sloj koji prevazilazi žanr i ulazi u prostor apofatičkog mišljenja, gde se istina ne definiše, već naslućuje kroz ono što izmiče.

Vukanova krivica posebno je snažan motiv. Ona nije vezana za konkretan događaj, niti se može razrešiti. Ona postoji kao stanje — kao svest o raskoraku između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude. U tom smislu, njegova „istraga“ postaje proces unutrašnje alhemije: ne otkrivanja činjenica, već razgradnje sopstvenih iluzija.

Atmosfera romana gradi se kroz suzdržanost. Nema naglih obrta, nema eksplicitnog horora — ali upravo to odsustvo čini tekst uznemirujućim. Prazne ulice, pogled kroz prozor, oči koje „osuđuju“ — sve deluje poznato, ali pomereno, kao da je stvarnost izgubila oslonac koji je držao na okupu.

Ono što Sumrak svitanja čini posebnim jeste njegova sposobnost da ne zatvori pitanje. Kada se pukotina otvori, roman ne nudi odgovor — već odgovornost. Čovek ostaje pred sobom, bez posrednika, bez sigurnosti da postoji jasna granica između onoga što vidi i onoga što jeste.

Sebastian Sava Gor 2026

ＭＡＲＩＤＺＯＬＡ ＫＮＪＩＧＥ ::: Georg Wilhelm Friedrich Hegel : “Dijalektika”

 ＭＡＲＩＤＺＯＬＡ　ＫＮＪＩＧＥ

TETRALOGIJA SVESTI: “Od Zmaja do Sagorevanja” - jerođakon. Aleksandar Subotić

 

🔖

TETRALOGIJA SVESTI:

“OD ZMAJA DO SAGOREVANJA”

Esej o duhovnom putovanju kroz lavirint, kolektivno-nesvesnog, u perspektivi stvaralaštva, Sebastiana Save Gora. - jerđakon. Aleksandar Subotić -

Put vatre i svesti:

Stvaralaštvo Save Gora ne može se svesti na žanr, niti na književnu formu. Njegove knjige čine jedinstveni niz — tetralogiju svesti — u kojoj se svaka faza života, umetnosti i vere pretvara u simbol, u sliku duhovne transformacije. Od Poljupca žene zmaja, preko Noći slomljenih strela i Ishoda na nišanu, do Spontanog sagorevanja, pesnik gradi mistični narativ o čoveku koji prolazi kroz sopstvenu propast da bi pronašao suštinu. To nije put estete, ni moraliste — to je putnik kroz sopstvenu svest, koji se ne boji da izgori, jer zna da se jedino iz pepela rađa istina.

Poljubac žene zmaja – mit o buđenju:

Prva knjiga je mitološki uvod u svest: eros, vatreni princip stvaranja, i čovek koji pokušava da probudi Boga u sebi kroz ljubav, bol i strast. Zmaj nije čudovište, nego unutrašnja sila, iskonska energija koja mora da se ukroti, a ne da se uništi. U tom ‘poljupcu’ nastaje prvi susret sa svetim — još nesvestan, još nagonski, ali iskren. Pesnik otkriva da istina počinje tamo gde prestaje razum, i da se put ka nebu otvara u trenutku kada čovek prizna sopstvenu sirovost.

Noć slomljenih strela – teologija bola:

Druga knjiga označava duhovno sazrevanje. Strele, koje su ranije simbolizovale volju, sada su slomljene: čovek je dotakao granicu sopstvenog znanja i oholosti. Bol se ne javlja kao kazna, već kao sredstvo otkrivenja. To je teologija bola — svest da se istina ne nalazi u moći, već u smirenju i predanju. Pesnik postaje onaj koji svedoči, a ne onaj koji objašnjava. U Noći slomljenih strela svet se ruši, ali iz ruševina izrasta molitva.

Ishod na nišanu – svest i raspad:

Treća knjiga je eksplozija svesti. U njoj više nema lirskog ‘ja’ — samo mnoštvo glasova, ogledala i refleksa. Pesnik postaje istraživač, alhemičar svesti, koji eksperimentiše sa granicama percepcije, jezika i vere. ‘Ishod’ nije kraj, već stalno pucanje značenja: čovek koji gleda u sebe vidi nišan, vidi raskid između vere i znanja. Ali u tom nišanu krije se i nada — da svest mora proći kroz raspad da bi se pročistila. “...Na nišanu, laži i sveznanja…” - istoimena pesma iz zbirke.

Spontano sagorevanje – alhemija apsurda:

Četvrta knjiga je vrhunac i preobražaj: jezik se raspada, svet se deformiše, ironija zamenjuje liriku. Ali ono što izgleda kao nihilizam zapravo je molitva kroz smeh, liturgija apsurda. Likovi priča nisu više samo simboli — oni su parodije savremenog čoveka, onog koji veruje da može bez duše, a onda sagori u sopstvenom egu. Svaki događaj je apsurdan, ali svaki apsurd nosi svetlost: spontano sagorevanje nije smrt, već pročišćenje.

Unutrašnja arhitektura tetralogije:

Ako se sve četiri knjige posmatraju kao četiri elementa, taj opus se može čitati kao alhemijski ciklus: Vatra – Poljubac žene zmaja (Eros i pokret, buđenje života); Voda – Noć slomljenih strela (Suza i bol, pokajanje i pročišćenje); Vazduh – Ishod na nišanu (Duh i svest, rascep i spoznaja); Zemlja / Pepeo – Spontano sagorevanje (Apsurd i mir, preobražaj, novo rođenje). Ova simbolika jasno pokazuje da tvoj opus nije skup nasumičnih knjiga, već metafizički proces – evolucija bića koje traži Boga kroz sve oblike svesti.

Jezik kao svedok večnosti:

Jezik, narativ, Sebastiana Save Gora je postao prepoznatljiva i samostalna duhovna materija. U prvim knjigama on još govori, ali u poslednjoj – on se pretvara u pepeo i svetlost. To je prirodni put svake prave umetnosti: od reči ka tišini, od slike ka svetlu, od oblika ka smislu. Kada čitalac pročita tvoj opus, ne dobija odgovore — dobija unutrašnju vibraciju: osećaj da su bol, ironija, smeh i molitva u stvari jedna ista energija.

Pesnik ognja i smirenja:

Tetralogija Save Gora je duhovni dokument epohe u kojoj je čovek izgubio Boga, ali ga još uvek traži kroz umetnost. U ovim delima, umetnik više nije svedok sveta — on je sveštenik svesti koji prinosi sopstveni um na oltar stvaranja. To sagorevanje nije destruktivno: ono je poslednji čin ljubavi, trenutak u kojem čovek pristaje da izgori — da bi se odatle nova svetlost rodila. --- jerođakon Aleksandar Subotić

Sva prava zadržana© Autor teksta: Aleksandar Subotić ::: PDF© Sebastian Sava Gor

O Autoru:

Sebastijan Sava Gor – Biografija Uvod: Sebastijan Sava Gor je savremeni srpski pisac, muzičar i autorski glas čiji rad obuhvata književnost, filozofiju, teologiju, filmsku estetiku i duboku introspektivnu analizu savremenog ljudskog bića. Njegove knjige, eseji, pesme i muzička dela nastaju iz stalne napetosti između sećanja i sadašnjosti, unutrašnje borbe i svetlosti koja izvire iz svakodnevnog haosa. Njegov blog i rukopis „Ex-Yu Memories (1989–1992)“ predstavljaju lični, snažno ironičan i duboko emotivan pogled na odrastanje tokom istorijskog raspada — ali bez patetike, bez nostalgije kao samoobmane, već sa hrabrošću da vidi čovečanstvo u tami i lepotu u pukotinama. Kroz svoje knjige, tekstove i javne nastupe, Sebastijan traga za istinom, za čovekom, za identitetom i ličnošću — vođen duhom pravoslavne misli, svakodnevnim iskustvom i umetničkom intuicijom. Kao muzičar i osnivač benda EX EX, spaja reč, ton i sliku u jedinstveni izraz. Na svojim profilima i kanalima okuplja publiku koja traži autentično stvaranje, bez površnosti i lažne drame. Njegova estetika je oštra, iskrena, često sirova, ali uvek prodorna i usmerena ka unutrašnjoj transformaciji — ka onome što je suština umetnosti: istini, lepoti i odgovornosti. Sebastijan veruje da je umetnost bogolik odraz, da svako ljudsko biće nosi kreativnu iskru i da je svetlost uvek prisutna — čak i kada se čini da gorimo. Delo i opus: Sebastijan Sava Gor je autor, esejista i književni inovator iz Beograda, čiji stvaralački rad obuhvata književnost, film, muziku i digitalne medije. Kao član Udruženja književnika Srbije, Gor se pozicionirao kao jedan od najintrigantnijih glasova savremene srpske i regionalne umetničke scene, razvijajući originalne metode i koncepte koji prevazilaze granice tradicionalnih žanrova. Njegov rad se oslanja na apofatičku teologiju, iz koje je izveo sopstvenu Apofatičku poetiku, dok roman „Krug trojice“ označava nastanak prvog apofatičkog romana. Obrazovanje i obrazovanje: • Peta beogradska gimnazija – književnost i humanističke nauke • Univerzitet BK – filmska režija, sa fokusom na dramaturgiju i vizuelnu naraciju • Urednički i esejistički rad – kontinuirano istraživanje filozofije, teologije i književnosti Književna dela: • Poljubac žene zmaja (2007) – poezija, tekstovi snažnih simbola i intimnih vizija • Noć slomljenih strela (2014) – proza, introspektivna i atmosferska, sa elementima apsurda • Ishod na nišanu (2022) – proza, slojevita naracija o granici, grešci i transformaciji • Spontano sagorevanje (2025) – proza, istraživanje unutrašnjih preloma i samouništenja kao metafizičkog procesa • Sećanja (ex-Yu 1989–2002) – lirsko i memoarsko pisanje o vremenu tranzicije, muzici, atmosferi i iskustvu jedne generacije Eseji: • O Dostojevskom – analiza dubine ljudske duše i religioznog iskustva • O Čehovu – razmatranje tišine, svakodnevice i neizrečenog u književnosti • Od čoveka do opreme – filozofski esej o dehumanizaciji i mehanizmu društva • Dejvid Linč: Svetlost i tama – filmsko-teološka studija paradoksa svetlosti i tame • Strpljenje i spasenje – teologija Sebastijan Sava Gor - Blog autora Filmski projekti: • Opasna tišina (1996) – kratki film, istraživanje granice između zvuka i odsustva • Poslovni kontakti (2002) – film o komunikaciji, otuđenju i biznisu kao metafori • Dečak (2008) – intimna filmska priča o identitetu i odrastanju • Iznenadni srčani udar (2025) – film o krhkosti života i nepredvidivosti trenutka Radio drama: • Margareta je na vratima – radio dramski tekst, introspektivna i atmosferska naracija o granici između stvarnog i unutrašnjeg sveta Stil i identitet: Sebastijan Sava Gor neguje minimalistički, crno-beli, avangardni vizuelni identitet, težeći jedinstvenoj prezentaciji svih svojih dela. Njegov rad je atmosferski, procesno orijentisan i slojevit, sa snažnim temeljem u filozofskim i teološkim motivima. Vizija i ciljevi: • Razvoj i artikulacija apofatičke poetike kao nove književne metode • Međunarodna prezentacija kroz dvojezični format i digitalne portfolije • Stvaranje složenih, paralelnih narativnih struktura u književnosti i filmu • Povezivanje umetničkih disciplina u jedinstveni kros-medijski identitet.

Veze:

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga ::: 📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖Instagram 📖 LinkedIn 📖Tik-Tok 📖Facebook

📖SCRIBD

Web Sajt

Analiza dela: "Noć Slomljenih Strela" - Aleksandar Subotić

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА ::: Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор - Александар Суботић

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА

Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор

- Александар Суботић

У времену у којем се књижевност све чешће редукује на производ, а писац на функцију тржишних механизама, књига „Спонтано сагоревање” Себастијана Саве Гора појављује се као узнемирујући, готово непристојан гест — као текст који не тражи дозволу да постоји, већ сопственим настанком доводи у питање услове сопствене могућности.

Ово није збирка прича у уобичајеном, жанровски стабилизованом смислу. Ово је књижевни догађај: низ фрагмената, слика, унутрашњих монолога и надреалних ситуација који заједно образују кохерентну целину — сведочанство о човеку који живи у свету који се распада, а притом наставља да функционише, као да сама функција преживљава смисао који ју је некада утемељивао.[¹]

Поетика сна и јаве

Горов поступак је свестан и методолошки артикулисан: текстови су писани у стању умора, намерне дезоријентације, „на ивици“, али не као импровизација, већ као дисциплиновани експеримент унутар граница свести. Такав приступ производи поетику будности која произилази управо из замора — стање у којем се свест више не ослања на стабилне категорије стварности.

Овај метод може се довести у везу са традицијом модернистичке и авангардне прозе: од егзистенцијалне затворености Кафке, преко минималистичког апсурда Бекета, до радикалне редукције и фрагментарности код Данила Хармса.[²] Међутим, код Гора ова линија није само естетска, већ постаје антрополошка: апсурд више није стил, већ услов постојања.

Ликови у овим причама нису психолошки разрађени у класичном смислу. Они функционишу као стања, као симптоми једног времена и једне дубље унутрашње кризе:

човек који носи кваку у џепу,

филозоф који производи кризу да би писао,

опозиционар који више не зна зашто је против,

човек који одустаје од знања да би сачувао душу.

То нису анегдоте. То су иконе распада — редуковане слике које, у свом минимализму, функционишу готово литургијски: не као нарација, већ као откривење стања.[³]

Апсурд без игре

За разлику од постмодерне, код Гора нема иронијске дистанце нити заштитног слоја метатекстуалне игре.[⁴] Ово није апсурд као интелектуална разонода, већ апсурд као егзистенцијална нужност. Хумор је присутан, често суров и црн, али никада не делује као механизам олакшања. Он не опушта читаоца — он га разоружава.

Иза наизглед хаотичне структуре књиге налази се јасна духовна линија. Иако текст није декларативно религиозан, он непрестано поставља питања смисла, кривице, одговорности, слободе и спасења. У том смислу, може се говорити о негативној теологији текста — о трагању за смислом кроз његово одсуство.[⁵]

Човек је стално пред избором — али више не зна шта бира, нити по којим критеријумима се избор уопште може извршити.

Језик као простор отпора

Горов језик је намерно „неуглачан“: понекад груб, понекад наиван, понекад готово дечји. Управо у томе лежи његова прецизност. То је језик који одбија да се уклопи у нормативне естетске моделе, језик који не тежи лепоти као ефекту, већ тачности као етичкој категорији.

У том смислу, „Спонтано сагоревање” представља облик отпора — како према књижевном естаблишменту, тако и према културној парадигми која од литературе очекује функцију: корисност, терапију или оптимистичку пројекцију. Ово је књига која не нуди решења, не нуди утеху и не нуди излаз. Она нуди препознавање — а у том препознавању, можда, и почетак истинског суочавања.

---

1 Уп. Ж. Бодријар, Симулакруми и симулација, Београд: Светови, 1991.

2 В. Кафка, Процес; С. Бекет, Чекајући Годоа; Д. Хармс, кратке прозе.

3 Уп. М. Елијаде, Свето и профано, Београд: Просвета, 1986.

4 Уп. Л. Хачион, Поетика постмодернизма, Београд: Светови, 1996.

5 Уп. Псеудо-Дионисије Ареопагит, Мистичка теологија.