Љубичасти крак светлости сваке ништавности у нама - Јелена Дилбер | Официјална Рецензија књиге: "Спонтано Сагоревање"

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Nova POETIKA

TETRALOGIJA SVESTI: “Od Zmaja do Sagorevanja” - jerođakon. Aleksandar Subotić

 

🔖

TETRALOGIJA SVESTI:

“OD ZMAJA DO SAGOREVANJA”

Esej o duhovnom putovanju kroz lavirint, kolektivno-nesvesnog, u perspektivi stvaralaštva, Sebastiana Save Gora. - jerđakon. Aleksandar Subotić -

Put vatre i svesti:

Stvaralaštvo Save Gora ne može se svesti na žanr, niti na književnu formu. Njegove knjige čine jedinstveni niz — tetralogiju svesti — u kojoj se svaka faza života, umetnosti i vere pretvara u simbol, u sliku duhovne transformacije. Od Poljupca žene zmaja, preko Noći slomljenih strela i Ishoda na nišanu, do Spontanog sagorevanja, pesnik gradi mistični narativ o čoveku koji prolazi kroz sopstvenu propast da bi pronašao suštinu. To nije put estete, ni moraliste — to je putnik kroz sopstvenu svest, koji se ne boji da izgori, jer zna da se jedino iz pepela rađa istina.

Poljubac žene zmaja – mit o buđenju:

Prva knjiga je mitološki uvod u svest: eros, vatreni princip stvaranja, i čovek koji pokušava da probudi Boga u sebi kroz ljubav, bol i strast. Zmaj nije čudovište, nego unutrašnja sila, iskonska energija koja mora da se ukroti, a ne da se uništi. U tom ‘poljupcu’ nastaje prvi susret sa svetim — još nesvestan, još nagonski, ali iskren. Pesnik otkriva da istina počinje tamo gde prestaje razum, i da se put ka nebu otvara u trenutku kada čovek prizna sopstvenu sirovost.

Noć slomljenih strela – teologija bola:

Druga knjiga označava duhovno sazrevanje. Strele, koje su ranije simbolizovale volju, sada su slomljene: čovek je dotakao granicu sopstvenog znanja i oholosti. Bol se ne javlja kao kazna, već kao sredstvo otkrivenja. To je teologija bola — svest da se istina ne nalazi u moći, već u smirenju i predanju. Pesnik postaje onaj koji svedoči, a ne onaj koji objašnjava. U Noći slomljenih strela svet se ruši, ali iz ruševina izrasta molitva.

Ishod na nišanu – svest i raspad:

Treća knjiga je eksplozija svesti. U njoj više nema lirskog ‘ja’ — samo mnoštvo glasova, ogledala i refleksa. Pesnik postaje istraživač, alhemičar svesti, koji eksperimentiše sa granicama percepcije, jezika i vere. ‘Ishod’ nije kraj, već stalno pucanje značenja: čovek koji gleda u sebe vidi nišan, vidi raskid između vere i znanja. Ali u tom nišanu krije se i nada — da svest mora proći kroz raspad da bi se pročistila. “...Na nišanu, laži i sveznanja…” - istoimena pesma iz zbirke.

Spontano sagorevanje – alhemija apsurda:

Četvrta knjiga je vrhunac i preobražaj: jezik se raspada, svet se deformiše, ironija zamenjuje liriku. Ali ono što izgleda kao nihilizam zapravo je molitva kroz smeh, liturgija apsurda. Likovi priča nisu više samo simboli — oni su parodije savremenog čoveka, onog koji veruje da može bez duše, a onda sagori u sopstvenom egu. Svaki događaj je apsurdan, ali svaki apsurd nosi svetlost: spontano sagorevanje nije smrt, već pročišćenje.

Unutrašnja arhitektura tetralogije:

Ako se sve četiri knjige posmatraju kao četiri elementa, taj opus se može čitati kao alhemijski ciklus: Vatra – Poljubac žene zmaja (Eros i pokret, buđenje života); Voda – Noć slomljenih strela (Suza i bol, pokajanje i pročišćenje); Vazduh – Ishod na nišanu (Duh i svest, rascep i spoznaja); Zemlja / Pepeo – Spontano sagorevanje (Apsurd i mir, preobražaj, novo rođenje). Ova simbolika jasno pokazuje da tvoj opus nije skup nasumičnih knjiga, već metafizički proces – evolucija bića koje traži Boga kroz sve oblike svesti.

Jezik kao svedok večnosti:

Jezik, narativ, Sebastiana Save Gora je postao prepoznatljiva i samostalna duhovna materija. U prvim knjigama on još govori, ali u poslednjoj – on se pretvara u pepeo i svetlost. To je prirodni put svake prave umetnosti: od reči ka tišini, od slike ka svetlu, od oblika ka smislu. Kada čitalac pročita tvoj opus, ne dobija odgovore — dobija unutrašnju vibraciju: osećaj da su bol, ironija, smeh i molitva u stvari jedna ista energija.

Pesnik ognja i smirenja:

Tetralogija Save Gora je duhovni dokument epohe u kojoj je čovek izgubio Boga, ali ga još uvek traži kroz umetnost. U ovim delima, umetnik više nije svedok sveta — on je sveštenik svesti koji prinosi sopstveni um na oltar stvaranja. To sagorevanje nije destruktivno: ono je poslednji čin ljubavi, trenutak u kojem čovek pristaje da izgori — da bi se odatle nova svetlost rodila. --- jerođakon Aleksandar Subotić

Sva prava zadržana© Autor teksta: Aleksandar Subotić ::: PDF© Sebastian Sava Gor

O Autoru:

Sebastijan Sava Gor – Biografija Uvod: Sebastijan Sava Gor je savremeni srpski pisac, muzičar i autorski glas čiji rad obuhvata književnost, filozofiju, teologiju, filmsku estetiku i duboku introspektivnu analizu savremenog ljudskog bića. Njegove knjige, eseji, pesme i muzička dela nastaju iz stalne napetosti između sećanja i sadašnjosti, unutrašnje borbe i svetlosti koja izvire iz svakodnevnog haosa. Njegov blog i rukopis „Ex-Yu Memories (1989–1992)“ predstavljaju lični, snažno ironičan i duboko emotivan pogled na odrastanje tokom istorijskog raspada — ali bez patetike, bez nostalgije kao samoobmane, već sa hrabrošću da vidi čovečanstvo u tami i lepotu u pukotinama. Kroz svoje knjige, tekstove i javne nastupe, Sebastijan traga za istinom, za čovekom, za identitetom i ličnošću — vođen duhom pravoslavne misli, svakodnevnim iskustvom i umetničkom intuicijom. Kao muzičar i osnivač benda EX EX, spaja reč, ton i sliku u jedinstveni izraz. Na svojim profilima i kanalima okuplja publiku koja traži autentično stvaranje, bez površnosti i lažne drame. Njegova estetika je oštra, iskrena, često sirova, ali uvek prodorna i usmerena ka unutrašnjoj transformaciji — ka onome što je suština umetnosti: istini, lepoti i odgovornosti. Sebastijan veruje da je umetnost bogolik odraz, da svako ljudsko biće nosi kreativnu iskru i da je svetlost uvek prisutna — čak i kada se čini da gorimo. Delo i opus: Sebastijan Sava Gor je autor, esejista i književni inovator iz Beograda, čiji stvaralački rad obuhvata književnost, film, muziku i digitalne medije. Kao član Udruženja književnika Srbije, Gor se pozicionirao kao jedan od najintrigantnijih glasova savremene srpske i regionalne umetničke scene, razvijajući originalne metode i koncepte koji prevazilaze granice tradicionalnih žanrova. Njegov rad se oslanja na apofatičku teologiju, iz koje je izveo sopstvenu Apofatičku poetiku, dok roman „Krug trojice“ označava nastanak prvog apofatičkog romana. Obrazovanje i obrazovanje: • Peta beogradska gimnazija – književnost i humanističke nauke • Univerzitet BK – filmska režija, sa fokusom na dramaturgiju i vizuelnu naraciju • Urednički i esejistički rad – kontinuirano istraživanje filozofije, teologije i književnosti Književna dela: • Poljubac žene zmaja (2007) – poezija, tekstovi snažnih simbola i intimnih vizija • Noć slomljenih strela (2014) – proza, introspektivna i atmosferska, sa elementima apsurda • Ishod na nišanu (2022) – proza, slojevita naracija o granici, grešci i transformaciji • Spontano sagorevanje (2025) – proza, istraživanje unutrašnjih preloma i samouništenja kao metafizičkog procesa • Sećanja (ex-Yu 1989–2002) – lirsko i memoarsko pisanje o vremenu tranzicije, muzici, atmosferi i iskustvu jedne generacije Eseji: • O Dostojevskom – analiza dubine ljudske duše i religioznog iskustva • O Čehovu – razmatranje tišine, svakodnevice i neizrečenog u književnosti • Od čoveka do opreme – filozofski esej o dehumanizaciji i mehanizmu društva • Dejvid Linč: Svetlost i tama – filmsko-teološka studija paradoksa svetlosti i tame • Strpljenje i spasenje – teologija Sebastijan Sava Gor - Blog autora Filmski projekti: • Opasna tišina (1996) – kratki film, istraživanje granice između zvuka i odsustva • Poslovni kontakti (2002) – film o komunikaciji, otuđenju i biznisu kao metafori • Dečak (2008) – intimna filmska priča o identitetu i odrastanju • Iznenadni srčani udar (2025) – film o krhkosti života i nepredvidivosti trenutka Radio drama: • Margareta je na vratima – radio dramski tekst, introspektivna i atmosferska naracija o granici između stvarnog i unutrašnjeg sveta Stil i identitet: Sebastijan Sava Gor neguje minimalistički, crno-beli, avangardni vizuelni identitet, težeći jedinstvenoj prezentaciji svih svojih dela. Njegov rad je atmosferski, procesno orijentisan i slojevit, sa snažnim temeljem u filozofskim i teološkim motivima. Vizija i ciljevi: • Razvoj i artikulacija apofatičke poetike kao nove književne metode • Međunarodna prezentacija kroz dvojezični format i digitalne portfolije • Stvaranje složenih, paralelnih narativnih struktura u književnosti i filmu • Povezivanje umetničkih disciplina u jedinstveni kros-medijski identitet.

Veze:

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga ::: 📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖Instagram 📖 LinkedIn 📖Tik-Tok 📖Facebook

📖SCRIBD

Web Sajt

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА ::: Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор - Александар Суботић

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА

Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор

- Александар Суботић

У времену у којем се књижевност све чешће редукује на производ, а писац на функцију тржишних механизама, књига „Спонтано сагоревање” Себастијана Саве Гора појављује се као узнемирујући, готово непристојан гест — као текст који не тражи дозволу да постоји, већ сопственим настанком доводи у питање услове сопствене могућности.

Ово није збирка прича у уобичајеном, жанровски стабилизованом смислу. Ово је књижевни догађај: низ фрагмената, слика, унутрашњих монолога и надреалних ситуација који заједно образују кохерентну целину — сведочанство о човеку који живи у свету који се распада, а притом наставља да функционише, као да сама функција преживљава смисао који ју је некада утемељивао.[¹]

Поетика сна и јаве

Горов поступак је свестан и методолошки артикулисан: текстови су писани у стању умора, намерне дезоријентације, „на ивици“, али не као импровизација, већ као дисциплиновани експеримент унутар граница свести. Такав приступ производи поетику будности која произилази управо из замора — стање у којем се свест више не ослања на стабилне категорије стварности.

Овај метод може се довести у везу са традицијом модернистичке и авангардне прозе: од егзистенцијалне затворености Кафке, преко минималистичког апсурда Бекета, до радикалне редукције и фрагментарности код Данила Хармса.[²] Међутим, код Гора ова линија није само естетска, већ постаје антрополошка: апсурд више није стил, већ услов постојања.

Ликови у овим причама нису психолошки разрађени у класичном смислу. Они функционишу као стања, као симптоми једног времена и једне дубље унутрашње кризе:

човек који носи кваку у џепу,

филозоф који производи кризу да би писао,

опозиционар који више не зна зашто је против,

човек који одустаје од знања да би сачувао душу.

То нису анегдоте. То су иконе распада — редуковане слике које, у свом минимализму, функционишу готово литургијски: не као нарација, већ као откривење стања.[³]

Апсурд без игре

За разлику од постмодерне, код Гора нема иронијске дистанце нити заштитног слоја метатекстуалне игре.[⁴] Ово није апсурд као интелектуална разонода, већ апсурд као егзистенцијална нужност. Хумор је присутан, често суров и црн, али никада не делује као механизам олакшања. Он не опушта читаоца — он га разоружава.

Иза наизглед хаотичне структуре књиге налази се јасна духовна линија. Иако текст није декларативно религиозан, он непрестано поставља питања смисла, кривице, одговорности, слободе и спасења. У том смислу, може се говорити о негативној теологији текста — о трагању за смислом кроз његово одсуство.[⁵]

Човек је стално пред избором — али више не зна шта бира, нити по којим критеријумима се избор уопште може извршити.

Језик као простор отпора

Горов језик је намерно „неуглачан“: понекад груб, понекад наиван, понекад готово дечји. Управо у томе лежи његова прецизност. То је језик који одбија да се уклопи у нормативне естетске моделе, језик који не тежи лепоти као ефекту, већ тачности као етичкој категорији.

У том смислу, „Спонтано сагоревање” представља облик отпора — како према књижевном естаблишменту, тако и према културној парадигми која од литературе очекује функцију: корисност, терапију или оптимистичку пројекцију. Ово је књига која не нуди решења, не нуди утеху и не нуди излаз. Она нуди препознавање — а у том препознавању, можда, и почетак истинског суочавања.

---

1 Уп. Ж. Бодријар, Симулакруми и симулација, Београд: Светови, 1991.

2 В. Кафка, Процес; С. Бекет, Чекајући Годоа; Д. Хармс, кратке прозе.

3 Уп. М. Елијаде, Свето и профано, Београд: Просвета, 1986.

4 Уп. Л. Хачион, Поетика постмодернизма, Београд: Светови, 1996.

5 Уп. Псеудо-Дионисије Ареопагит, Мистичка теологија.

ЗА МАЛО ::: књижевност. литература. кратка прича ::: BY A HAIR’S BREADTH

 

За мало, али баш за мало, није дошло до несрећног и тужног исхода. Није рзамишљао о томе да епизода нема свој крај. Чак је прескочио три епизоде и све је морао да закључује на основу прве и четврте. Закључио је неке ствари али површно. 

Сада га више није брига ни за шта. Гледа нешто друго, мање битно. Осећа се испразно и исцрпљено. Он у ствари не зна где се налази. Потпуно сам заборавио да напишем да је он све време пио и сада је толико пијан да зева у плафон и са отвореним устима гргоће водку. Попио је све без да се загрцнуо. Заспао је и сањао је чудан сан. Он у сну није он, већ неко други, сасвим други човек, када се погледао у огледало није веровао да испред њега стоји неко, ко нимало не личи на њега, већ је видео косматог брадоњу са зеленим очима, које нису исијавале пријатељски. Пробудио се мокар; у зноју.

Пао је мрак. Болела га је глава. Устао је и за мало, али баш за мало, у мраку, се није саплео и није пао, а да је пао, ударио би главом о ивицу сточића и поцепао би је, да... и можда би остао на месту мртав.  

***

BY A HAIR’S BREADTH

By a hair’s breadth—just barely—things didn’t end in disaster. It never crossed his mind that the episode might not have an ending at all. Worse, he’d skipped three episodes and had to piece everything together based only on the first and the fourth. He drew some conclusions, but they were shallow.

Now, he didn’t care about anything. He was watching something else, something trivial. He felt hollow and drained. Truth be told, he didn’t even know where he was. I forgot to mention—he’d been drinking the whole time, and now he was so drunk he lay there gaping at the ceiling, mouth open, gargling vodka. He’d downed it all without a single gag.

He fell asleep and dreamed a strange dream. In the dream, he wasn’t himself—he was someone else, a completely different man. When he looked in the mirror, he couldn’t believe the person staring back bore no resemblance to him at all. Instead, it was a hairy, bearded man with green eyes that gleamed with anything but friendliness.

He woke up drenched in sweat.

Darkness had fallen. His head throbbed. He got up, and by a hair’s breadth - just barely— he didn’t trip and fall in the dark. Had he fallen, he would’ve cracked his skull open on the sharp edge of the little table.

Darkness had fallen. He got up for a little while, but just a little while, in the dark, he didn't trip and he didn't fall, and if he had, he would have hit his head on the edge of the coffee table and torn it, yes... and maybe he would have stayed there dead.

_______________________

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

ČOVEK KOJI KASNI

 

"Čovek koji kasni" -  Spontano Sagorevanje - Sebastian Sava Gor- Nova POETIKA

Čovek koji kasni

"...Ustao sam prekasno - zakasnio sam! Opet nisam čuo sat! Zašto sam uopšte i ustajao?! Kakav je to način... kasniti... stalno kasniti! Gde sam uopšte ja? Šta radim to ja? Da li mene moj posao uopšte zanima?! Ja više nemam prijatelja... nema nigde nikoga... ovo je strašno, potpuni horor... Ja sebe maltretiram! Bolje bi bilo da idem i da se napijem.... možda i ne bi bilo bolje ali dođe mi da iskočim iz svoje kože! Zamrzo sam se! Evo... ne mogu ni da mrdnem! Kada bih mogao da nekako zaustavim ovo besnilo u sebi! Ne znam kako to da učinim! Sutra će se svi ponovo smejati kada ona budala bude vikala na mene... danas ću se javiti i reći da sam bolestan... ma gotova priča i baš me briga... potpuno sam bolestan i ne izlazim danas ni na terasu..."

*

Nemam puno komentara, naš sugrađanin se jasno i glasno izrazio, sve je rekao, danas ne ide na posao, pošto je zakasnio, sasvim u redu... ali naš sugrađanin kasni pa kasni, on je zakasnio i juče a zakasnio je i prekjuče, nećemo ga grditi i osuđivati kao njegov poslodavac, ali ja sam siguran da će naš sugrađanin, zakasniti i sutra, kao i prekosutra...  

SVEĆA | kratka priča | Sebastian Sava Gor

 

Свећа

У великој мрачној соби је упаљена само једна свећа. У свећи је упаљена једна женска нога, она је привлачна и на њој се виде угризи негог створа, највероватније инсекта, комарца вашке или буве. Ту је пет ситних тачака и  уњима је упаљен по један осигурач, који увек активира другачији број, пет некада активира седамдесет један, некада двадесет два, осам активира бесконачан низ и још доста сложених комбинација, један актвира често сто деведесет седам.

У великој мрачној соби је мрак, свећа је изгорела.