NISAM BIO TU: " SistersOf Mercy" 08 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina
I Wasn't There
Story 08
An Autobiographical Novel in Continuations
1989
"Sisters of Mercy"
Nekoliko nedelja pred moj odlazak, Elena i ja
smo izlazili skoro svako veče i svaki put u drugi noćni klub. Sa noćnim
klubovima je lako, ako voliš ti njih, oni će zavoleti tebe još više. Nije bilo
nikakvih problema. Neki od klubova su bili potpuno dovoljni sami sebi, čitavu
noć nije čovek morao da izlazi odatle, u klubu su se mogle kupiti cigarete i
brza hrana ... izlazilo se samo ako je nekom trebao vazduh. Mislilo se na svaki
detalj, od osvetljenja, strob svetla do svetlijih i mračnijih delova kluba ali
isto tako i na prostore za odmor. Neki put smo nailazili na ogromne garniture,
udobnih kožnih fotelja, sve je bilo dobro organizovano i namenjeno da opravda
reputaciju i zahteve noćnog života ovog velikog grada.
SistersOf Mercy: More
Jedan dan se Elena vratila sa posla sa posebnim iznenađenjem. Prvo se malo šalila, držeći ruke iza leđa, pitajući me da pogodim šta je donela. Odustala je brzo, ja nisam ništa pogađao, već sam je štipao za mišice i čekao da vidim kakvo bi to iznenađenje trebalo da bude. Zaista, bilo je veliko , za mene, više nego veliko iznenađenje. Ona je u rukama držala karte za koncert benda "The Sisters of Mercy". Bila je to mala promocija albuma koji je izdat naredne godine, "The Vision Thing". Koncert se održavao u Brixtonu u tada popularnom klubu - "Plan B".
Pišem dalje
onako kako se u blicevima sećam. Ispred kluba nije bila velika gužva. Sasvim
dovoljno ljudi. Raspoloženje je na visokom nivou. Puno “goth” fanova, ovog benda.
Nisam voleo kako izgledaju “goth” fanovi. Previše belog pudera i crnog krejona.
Previše čipke i lančića. Ulazili smo polako. Osetio sam da se ljudi oko mene
malo sklanjaju, niko od njih se nije toliko osećao na pivo i nikome nisu oči
bile tako krvave kao meni. Dadoh kartu Eleni i negde se uputih. Elena me povuče
za rukav i reče da ne idem u dobrom pravcu. Nisam se složio i pratio sam neku
grupu ljudi koja mi je bila zanimljivija nego “goth” fanovi. Elena je pošla zamnom.
Grupa koja mi je izgledala zanimljivo dođe do posebnih vrata gde su stajala
samo dva redara. Elena me ponovo povuče i reče šapatom:
- Ovi imaju
karte za “back-stage”, idemo nazad, ovde ne možemo da uđemo.
- Ne. Samo
se naguraj među njih i ja ću odmah za tobom... išao sam kao hipnotisan.
Redari su
najverovatnije već bili umorni i nervozni. U grupi od petnestak ljudi i u
brzini gde su redari gledali da što pre završe sa gomilom ludaka, Elena i ja
samo mahnusmo našim običnim kartama. Nijedan od redara nije pogledao niti nju,
niti mene, niti naše karte. Osetih samo da me jedan redar maltene gurnu da
prođem. Elena nije verovala šta se dogodilo. Nešto me je non-stop pitala, držala
me i teglila mi košulju. Ništa nisam odgovarao šetao sam iza i gledao kao u
polu-snu, sve što se zbivalo oko mene. Zagledavao sam se u lica ljudi. To su
većinom bili prijatelji benda i oni nikako nisu izgledali kao “goth” publika,
ali se zato na većini tih lica videlo da su teški narkomani ili alkoholičari.
Svako je izgledao drugačije i vako je imao neki svoj lični stil, potpuno
nevezan za vrstu muzike, vezani su bili jedino za rock&roll i junk. Mali
mršav čovek sa poznatim mi naočarima i šeširom mi zapade za oko.
Andrew Eldritch je stajao na par metara ispred mene. Neverovatno kakva pomisao mi se urezala u sećanje. Prošao je kao senka i uputio se ka mikrofonu.
Koncert je
počeo i nije dugo trajao. Dovoljno za promociju albuma. Za vreme koncerta ja
sam se još dolio i napušio. Elena je bila oduševljena. Sve vreme je igrala i
skakala, bila je potpuno mokra. Koncert se završio . Sedosmo na neke klupice
iza instrumenata. Videh kako momak od svojih dvadesetpet-šest, možda i trideset
godina, priča sa Elenom. Sledeće što sam primetio je da joj stavlja “acid” na
jezik, svojom rukom. Prileteo sam mu momentalno. Gledao ga i sevao očima. Momak
ili bi pristojnije bilo reći čovek malo ustuknu i pogleda u Elenu. Ja nisam
mogao da govorim. Ona umesto mene objasni da se ne ljutim što je on počastio nju, već se
ljutim što nije počastio i mene. Čoveku tada zaigra osmeh i on vidno rasterećen
izvadi iz unutrašnjeg džepa svog crvenog sakoa , listić sa utisnutim znakom
orla. Nisam ranije video takav acid, iako sam imao iskustva sa njima. Bogi i ja smo imali lepo vatreno krštenje
sa acid-om. Kupili smo na leto pre ovog , svakome po jednu "jagodu".
Vreme je prolazilo, pola-sata, sat, mi smo čekali, "rad", ali se
ništa nije dešavalo. Ja sam mu tada besan rekao da odmah ode do čoveka i da
kupi još po jednu "jagodu" i meni i njemu.
Kada se
vratio Bogi mi reče kako čovek garantuje, da je acid svež, ali da je trebalo da
sačekamo sat i po, do dva.
- Ma kakvih
sat i po i dva , daj taj drugi. - rekoh veoma ljut.
Prvo je rad
počeo tako što sam počeo da se neizdrživo smejem nekoj devojci u lice, koja mi
do tada nije izgledala nimalo smešno. Kada sam se zaustavio, svet mi se činio
puno, puno jasniji i jednostavniji nego inače, opet divan u svemu živom što
postoji.
Dakle, Elena
i ja smo sisali "orla". Sada sam znao da moram da čekam dva sata.
Čovek u
crvenom sakou sa ogromnim zenicama nas je pitao hoćemo li na žurku. Nismo ni
pitali na kakvu žurku, niti gde, samo jednostavno da se podrazumeva da hoćemo
na žurku. Sačekali smo našeg domaćina i seli ubrzo u njegova kola.
Dva sata kasnije negde u dubini Brixtona mi smo se nalazili u velikom "saloncu" , koji je izgleda i bio predviđen za žurke, stan je imao veliki šank. Stajali smo na dosta starom parketu, i gledali oko nas. Nije se imalo puno toga videti, zidovi nisu bili okrečeni već se videla gola cigla. Odnekuda je udarao strob. Elektronska muzika. Svako lice mi je pričalo svoju životnu priču, duboko sam se saosećao sa nekima. U dnu prostorije nasuprot šanku, gde je bilo mesto sa stolovima i stolicama je ne skidajući svoje naočari sedeo Andrew Eldritch, oko njega je bila gužva. On je ličio na jednu od onih voštanih figura.
SistersOf Mercy: This Corrosion
Noć se završila divnim jutrom gde sam upecao sebe kako pričam nešto jednoj lipi. Dodirivao sam drvo i imao osećaj da kroz njega teče velika, meni nepoznata energija. Činilo mi se da se drvo raduje Suncu koje je polako izlazilo ali i da mi govori da ono čeka još nešto drugo, mislio sam da je drvo tužno zbog nečega. Spustio sam dlan na njega i pomilovao sam grubu koru. Za dlan mi se zalepila mirišljava smola. Pogledao sam Eelenu. Ona je sedela, ukrštenih nogu, na travi i gledala je nebo , krošnje i ptice.
Moj boravak u Londonu se bližio kraju. Imao
sam još planova za to leto. Zavoleo sam taj grad. Nije me ostavio ravnodušnim,
doživeo sam tamo dosta toga što se svakako ne zaborvlja. Neke stvari sam nadam
se uspeo da opišem. Postojalo je tu puno toga što se tmao utisnulo u mene kao
pečat koji će tu ostati zauvek.
Nekako nežno leto, nije isto... nebo je tamo
visoko , kod nas opet čini se možemo ga rukom dodirnuti. Svaka promena, svako
putovanje, koje zaslužuje svako ljudsko biće, je ogromno iskustvo koje doživljava
i naše telo i naš duh.
Tri dana
pred polazak, Iskrasao je problem. Jednog
jutra sam shvatio da više nemam dovoljno novca, da živim tamo, kao do tada, poprilično
bez uzdržavanja. Elena se ponudila da mi novac pozajmi ali to sam momentalno
odbio. Rekao sam, u šta ona nije poverovala, da ću novac imati već do sutra. To
joj je izgledalo nemoguće. Ali ja sam čovek koji nije razmišljao na takav način,
čak sam fanatički verovao da je sve, baš sve moguće. Pozvao sam kući i rekao da
nemam više novca. Moji roditelji su, ne znam kako i na koji način, neverovatnom
brzinom, našli čoveka. Ni manje ni više nego pilota koji je trebalo da sleti na
Hitrow sledeći dan. Elena nije verovala.
- I šta !
Tebi će sutra pilot da donese pare?
- Da. Rekao
sam ti da neće biti problema.
Nije
odgovorila ništa, po pogledu sam shvatio da joj nisam baš sasvim jasan.
Sutradan smo otišli do aerodroma, čekali smo kratko na određenom i unapred dogovorenom mestu. Prišao mi je kulturan, visok čovek u pilotskom odelu i predao mi kovertu sa novcem. Elena je shvatila da može i tako , da ako nam se u najkritičnijim momentima u životu nešto čini nemogućim i neizvodljivim, nikako ne treba klonuti duhom i da će se možda nešto izmeniti, tada treba izaći u susret nevolji i suočiti se sa njom. Sa nadom i verom kao oružjem i štitom, bez sumnje ili obeshrabrujućih primisli i da tada postoji šansa da se i najneverovatnije stvari obrnu u našu korist. Kasnije sam pitao roditelje da li su poznavali tog pilota , odgovor je bio da su ga preko, "onog", preko "one", pa opet nekog nekog trećeg našli istog dana kada sam pozvao.
Tri dana je
prošlo kao treptaj. Došao je trenutak da se Elena i ja pozdravimo. Nakon ovoga,
ovu devojku sam video samo još jedanputa.
Blistale su
tada njene zelene okice, pune suza. Stajali smo po treći put na peronu i čekali
da bude upućen poziv za let. Poljubio sam je u obraz nežno i puno se zahvalio
na gostoprimstvu. Nasmejala se, skinula kačket koji sam joj kupio , poskočila
je lako na levoj nozi i napravila poklon rukom u kojoj je držala kačket.
Nad
Beogradom sam bio brzo, grad nisam video, ponovo polja kukuruza i crna
neobrađena zemlja. Tada pri povratku zavoleo sam tu sliku ma šta ona govorila.
Podrazumeva se nisam ni slutio šta će mi sve prirediti moj voljeni "Beli
Grad" u narednim godinama.
Коментари