Originalni naslov: Santa Sangre
Godina proizvodnje: 1989.
Zemlje produkcije: Meksiko, Italija
Režija: Alejandro Jodorowsky
Scenario: Alejandro Jodorowsky, Roberto Leoni, Claudio Argento
Producent: Claudio Argento
Direktor fotografije: Daniele Nannuzzi
Muzika: Simon Boswell
Uloge: Axel Jodorowsky (Feniks), Blanca Guerra (Konča), Guy Stockwell (Orgo), Thelma Tixou (Tetovirana žena), Sabrina Dennison (Alma), Adan Jodorowsky (mladi Feniks), Faviola Elenka Tapia (mlada Alma)
Trajanje: 123 minuta
Nagrade i priznanja: nominacija za Saturn za najbolji horor film (1991), specijalno priznanje kritike na Fantasportu, nagrada na Sitgesu; kultni status u okvirima nadrealističkog i ponoćnog filma.
Krvava ikona zatvorene metafizike
Malo je autora koji su tako beskompromisno pretvorili sopstvenu psihu u filmski materijal kao Alejandro Jodorowsky. "Santa Sangre", njegov povratnički film posle višegodišnjeg izgnanstva sa velikih ekrana, stoji na razmeđi cirkuske melodrame, horora i spiritualne autobiografije. Delo je to koje istovremeno oduzima dah i ostavlja gorak ukus – upravo zato što svoju raskošnu imaginaciju stavlja u službu jedne vrlo specifične, i vrlo upitne, duhovne mape.
Priča prati Feniksa, sina cirkuskog trapeziste i fanatične majke Konče, sveštenice kulta Svete Krvi – devojke koju su silovali i odsekli joj ruke. Nakon što otac u nastupu ljubomore polije majku kiselinom i prereže sebi grlo pred dečakom, Feniks završava u ludnici. Godinama kasnije, majka ga izvlači odatle – sada kao sablasna figura bez ruku, boginja osvete. Feniks postaje njene ruke, bukvalno: oblači njene haljine, izvršava ubistva nad ženama koje ona proglasi nečistim, dok u pozadini tinja sećanje na prvu ljubav, gluvonemu Almu.
Majstor slike, zarobljenik koncepta
Jodorowsky je vizuelni genije i to nije sporno. Scene cirkusa u raspadu, slon na samrti čija surla biva odsečena pred publikom, tetovirana žena čije je telo tuđe platno, crno-beli flešbekovi detinjstva – sve to svedoči o reditelju koji razume moć slike da prodre ispod kože, da zaobiđe razum i da direktno komunicira sa onim slojevima duše koji ne govore jezikom pojmova. Kada Feniks i Konča izvode svoj pantomimičarski ples smrti, bez dijaloga, samo pokretom i pogledom, gledalac je uvučen u ritual koji istinski uznemirava.
Ipak, upravo tu počinje i problem. Jodorowsky ne pušta sliku da diše, da se otvori ka nečemu što je izvan njegovog sistema. Sve je podređeno tezi. Njegov svet je hermetički zatvoren – i to nije zatvorenost misterije koja čuva tajnu, već zatvorenost laboratorije u kojoj se vrši eksperiment nad gledaocem. Svaki kadar je tu da dokaže unapred zadatu psihološku formulu: majka je arhetip koji guta, religija je neuroza, telo je poprište borbe između potisnutog i nametnutog.
Sveto, krv i granice pobožnosti
Ovde dolazimo do najosetljivije tačke filma – njegovog tretmana svetog. Kult Svete Krvi je očigledna referenca na meksičku narodnu religioznost, na onaj sočni, krvavi barok katoličanstva stopljenog sa pretkolumbovskim obredima. Jodorowsky tu građu koristi da bi religiju, u celini, sveo na patologiju. Konča nije samo luda majka; ona je sveštenica. Njen kult nije izopačenje vere – on je, u logici filma, vera sama. Bezruka svetica nije upozorenje na pogrešno razumevanje žrtve, već sugestija da je svaka žrtva, u svojoj srži, histerična fiksacija na bol.
A ovde se, tiho i gotovo neprimetno, otvara ontološki ponor. Jer ako je svetost samo trauma, ako je obred samo neuroza, ako je krv samo telesna tečnost bez metafizičke vertikale – šta onda ostaje? Ostaje čovek sam sa svojim fantazmima, osuđen da večno igra predstavu pred praznim nebom. Jodorowsky nudi oslobođenje kroz odbacivanje majke, kroz povratak telu, kroz Alminu gluvonemu nevinost. Ali to oslobođenje je horizontalno. Feniks na kraju ne pronalazi Oca, ne stupa u odnos sa Onim koji je iznad prirode. On pronalazi devojku. A to je malo. To je premalo za film koji je toliko toga započeo.
Svetotajinstvo ili svetotrauma?
Postoji jedna slika koja posebno zabrinjava. Kada Feniks, još kao dečak, posmatra oca i majku na trapezu, oni su za njega bogovi – lepi, snažni, nedostižni. A onda ih film razara, kiselinom i žiletom, i nudi mu, i nama, samo ruševine od kojih treba pobeći. To nije prikaz pada, to je prikaz nepostojanja. Jer da bi se palo, moralo se prvo stajati. A Jodorowsky sumnja da je iko ikada stajao.
U tome je njegova veličina i njegova granica. On vidi da je čovek slomljen, vidi da su naše predstave o svetom često bolesne, vidi da majke proždiru sinove a očevi beže u smrt. Ali on ne vidi, ili ne želi da vidi, da postoji i druga Svetost – ona koja nije projekcija traume, već susret sa Živim. Njegova kamera je okrenuta ka unutra, ka sopstvenoj psihi, a tamo, koliko god bilo fascinantno, nema ikone. Ima samo odraz.
Otac i sin: autobiografija kao egzorcizam
Ne može se, a da se ne zastane pred činjenicom da ulogu odraslog Feniksa tumači Axel Jodorowsky, rediteljev najstariji sin. To nije tek kuriozitet za filmske enciklopedije – to je ključ za razumevanje cele pozornice. Alejandro Jodorowsky je godinama, kroz sopstvene spise i intervjue, gradio narativ o duhovnom učitelju koji svoju decu oblikuje u oslobođena bića, oslobođena i od društvenih i od religijskih stega. Ali ono što gledamo u "Santa Sangre" priča sasvim drugu priču.
Na platnu, otac (Orgo) je odsutan, nasilan, egocentričan, i na kraju samoubica. Sin (Feniks) je njegov produžetak samo u tragici – onaj koji mora da odigra očev neodigrani čin. A iza kamere, pravi otac svom sinu dodeljuje ulogu neme, feminizirane marionete, muškarca bez sopstvenih ruku. Koliko je tu stvarne ljubavi, a koliko hladnog, gotovo alhemijskog korišćenja najbližeg bića kao sirovine za sopstveni umetnički kredo? Film, možda i mimo volje autora, svedoči o jednoj duboko problematici: o čoveku koji je toliko zaljubljen u arhetipove da je zaboravio da živi ljudi nisu simboli. Axelov Feniks nije oslobođen – on je žrtvovan na oltaru očeve vizije. I upravo ta napetost, ta neizgovorena bol između kadrova, daje filmu potresnost koju sam scenario ne bi mogao da iznese.
Zvučni ikonostas lažne liturgije
Simon Boswell, britanski kompozitor koji će kasnije potpisati muziku za niz kultnih ostvarenja, ovde stvara zvučnu kulisu koja zaslužuje posebnu pažnju. Njegova partitura nije puki pratilac slike – ona je aktivni saučesnik u Jodorowskyjevoj duhovnoj obmani. Boswell vešto koristi elemente koji u slušaocu bude arhaično, gotovo genetsko sećanje na sveto: horove koji podsećaju na liturgijske odjeke, udaraljke koje dozivaju plemenske obrede, melodijske fraze koje imitiraju crkvenu modalnost. A sve to stavlja u službu scene ubistva, histerije, raspada.
To je muzika koja zvuči kao da je ukradena iz nekog drevnog hrama i presvučena mesingom cirkuskog orkestra. Ona gledaocu nudi emocionalni lažni putokaz: ono što slušaš je sveto, ono što vidiš je sveto – a zapravo prisustvuješ klanju. Boswell i Jodorowsky zajedno grade zvučno-vizuelni mehanizam koji ne vodi ka katarzi, već ka konfuziji duše. I upravo u toj konfuziji leži najveća opasnost ovog filma za neopreznog gledaoca – jer kada se sveto i patološko stope u jedan jedini doživljaj, čovek ostaje bez kompasa, bez mogućnosti da razlikuje ikonu od idola, molitvu od bajalice, žrtvu od nasilja.
Zaključak: film koji treba gledati, ali ne i verovati mu
"Santa Sangre" je nesumnjivo remek-delo nadrealističkog filma, ostvarenje koje i danas, više od tri decenije kasnije, deluje sveže, smelo i potresno. Jodorowsky je jedan od onih autora bez kojih bi kinematografija bila siromašnija za čitav jedan kontinent snova. Ali ovom filmu treba prići sa unutrašnjom distancom. Diviti se njegovoj lepoti, a ne pristati na njegovu filozofiju. Priznati mu hrabrost, a ne podleći njegovom očajanju. Jer lepota bez istine, ma koliko zaslepljujuća bila, na kraju uvek postaje samo još jedna ćelija – možda najraskošnija, ali ćelija. A zidovi te ćelije nisu od kamena. Oni su od slike i zvuka. I upravo zato ih je tako teško prepoznati.
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
.jpg)
