NISAM BIO TU: " Par godina ranije…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 10) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina
Par godina ranije…
Držao sam
Video-klub. Trebao bih možda pravilnije reći, mojo otac je držao video-klub,
dok sam ja išao u školu. Ipak, stizao sam da odgledam filmove, napišem nešto o
njima i “plasiram” ih dalje, ja sam bio mladi gazda. Video-klub je otvoren još
dok sam pohađao osnovnu školu i smatram se, zajedno sa mojim ocem, jedniim od
pionira ovog posla koji je kasnije prevazišao sva moja očekivanja I “preko
noći” se transformisao u ništa. Ovaj fenomen od posla, zaslužuje malo pažnje
ali ću se na to vraćati nasumično. Od kluba sam imao dosta novca. Odlučio sam
da kupim Vespu. To je bio ozbiljan motor od 250 kubika, tamno plave boje. Ipak
na ulici su u to vreme vozači automobila gledali na motor kao na bicikl. Često
sam slušao zvuk sirene iza sebe, što je bio znak da se pomerim sa strane, iako
sam bio brži od mnogih automobila koji su me preticali. Gledao sam da vozim
oprezno.
Bogi je
proveo najviše vremena na Vespi sa mnom. Leteli smo iznad grada i zavlačili se
u najrazličitije, egzotične delove Beograda. Voleli smo da lutamo Senjakom i
Dedinjem. Možda nikada ne bih video neke
zabačene , stare uličice grada da nije bilo tog motora. Ovaj motor mi je dosta
pomogao da stignem i obiđem najrazličitija dešavanja koja su se odigravala
jedna za drugim u to vreme u Beogradu. Nije bilo predaha…
Van grada
sam vozio malo ali sećam se jedne divne vožnje do Novog Sada, koja nije bila
vezana samo za to što sam prvi put išao do tog grada motorom. Veličanstven
osećaj. Vozio sam polako i razgledao predele koji su iskrsavali ispred mene. U
to vreme, bio sam teći srednje, sam u Novom Sadu, imao devojku. Nina je uveče predložila da odemo na probu
"opasnog" benda, to su joj prijatelji i ona im je prognozirala veliki
uspeh. Otišli smo na prob"Obojenih". Marijana me je upoznala sa
članovima benda i u nekoj dosta velikoj, malo zabačenoj prostoriji su počeli
probu. Nakon pola sata sam rekao Nini da
je ovo loša imitacija "Discipline" i želeo sam da momentalno
napustimo prostoriju. Svoje mišljenje sam kasnije promenio. "Obojeni
Program" je postao naš popularan rock bend, koji je u međuvremenu izgradio
svoj autentičan i dobar zvuk.
Nina i ja
smo na Vespi dočekali jutro na obali Dunava. Divno purpurno jutro u društvu
galebova.
Dosta puta sam pomenuo do sada muziku, kao
nešto sa čime sam živeo. Mislim da muzika nije samo ono što čovek, baveći se
tom vrstom umetnosti, stvori. Muzika postoji i u tišini. Muzikom diše priroda.
Čudim se ljudima koji pridaju ogroman značaj tome što je Betoven napisao sinfoniju
gluv. Kako? Pa Betoven je muziku u svesti imao a rukama je pisao. Rano sam imao
želju da se i sam bavim muzikom. Maks, Grof, Bope i ja smo u prvom razredu
srednje škole osnovali bend i nazvali ga "Ex Ponto", pročitao sam
tada te Andrićeve poetične i teške zapise, koji su na mene ostavili veliki
utisak. Svirali smo u staroj Bope-voj kućici. To nije dugo trajalo. Nakon toga,
mene je sve do početka ovog veka, ta strast za stvaranjem muzike, napustila. I
ne samo to, naprosto sam počeo da na muzičare gledam sa određene
"visine". Što sam više tih ljudi upoznavao, razumeo sam, pogrešno svakako, da oni svojom
neobrazovanošću i neki izuzetno slabe inteligencije ne mogu i neće, ništa –nikada,
“dublje shvatiti”. Ponašao sam se gordeljivo i podsvesno
ljubomorno sam pristupao tim ljudima, sve
dok neki od njih nisu postali moji jako dobri prijatelji. Oni su svirali ja sam
pisao i sanjao o tome da snimim svoj prvi dugometražni film, kratkih sam snimio
nekoliko. Prošlo je desetak i više godina a ja sam za to vreme sedeo sa
slikarima i eto muzičarima po najrazličitijim klubovima i kafanama i bio
"stound" ko' kamen. Kada sam već na ovoj temi opisaću još jedno
zanimljivo veče iz perioda kada sam bio drugi razred srednje škole. Moja tadašnja devojka Ena me je pozvala kod svoje najbolje drugarice
Isidore. Divne su bile Ena i Isidora. Ena mi je napomenula da će kod Isidore
doći njen dečko, Zokac. Zokac je inače važio za jednog od najprivlačnijih mladića
u Beogradu. Tako da je Isidora bila veoma ponosna na njega, iako je i sama bila
devojka stvarno retke lepote. Ona se hvalila Zokcem i govorila je kako će on biti na plakatima grada i kako
će njegov bend biti popularniji od svih Jugoslovenskih bendova zajedno.
"Eto
još jedan muzikant..." - pomislio sam grubo ali i znatiželjno. Zokca do
tada nisam poznavao.
Voleo sam da
upoznajem nove ljude. Od kada progledamo susrećemo se sa nečijim očima. Za
vreme odrastanja, školovanja, preko posla, ulice, od mesta za društveni život
do novih komšija mi neprekidno upoznajemo ljude. Neki od tih ljudi
predstavljaju u našim životima nešto važno, dok druge ne smatramo toliko bitnim
i vezanim za naš život. Uprkos tome mislim da nevidljiv i neraskidiv lanac
povezuje naš život sa svakom osobom koju susretnemo u životu, idem do te mere da
smatram da je bitan i onaj naizgled najnebitniji susret, pogledom u prolazu. Do
te mere mogu uticati ti susreti da oni rađaju najneverovatnije ishode.
Kod Isidore
sam pored Zokca zatekao i njegovog druga T-a, njega sam video tada i više
nikada. Zokac kaže da već dugo živi u
Kanadi. Interesantan je Zokac. Čvrsto
muževno lice mladića, vedrog i nasmejanog. Obučenog lepo i moderno. Crna kosa,
gde je svaka dlaka bila na svom mestu i pogled dubok, ispod isto, tako tamnih,
jakih obrva. Inteligentan i vizionarski raspoložen momak. Pale su mi na um
Anine reči o njegovoj slavi. Pomislio sam tada da je ovakav čovek sposoban za
to. Puno toga se ostvarilo, njegov bend, jeste jedan od najoriginalnijih
srpskih, tada jugoslovenskih bendova. Za samo par godina nakon toga, on, njegov
bend sa još nekoliko bendova iz Beograda, uspevaju da stvore potpuno novu
muzička scenu. Njegove zbirke poezije su dobro prihvaćene, dok njega, na neki
način, danas neki ljudi, smatraju
"ikonom" urbanog života i rock&rolla, devedesetih godina.
Isidora i Ena su spremile laganu večeru. Zokac
i T. su spremili desetak “sprava” punih “šita”. Naše druženje se pretvorilo u oblake, obojene
najrazličitijim bojama, pune ludog smeha. Odlazili smo daleko da bi se vraćali
nazad i analizirali najsmešnije sitnice. Završilo se tako što sam na kolenima,
lajao i režao kao pas na Enu, opominjući je tako da trebamo da idemo u krevet. Isidora je imala dosta veliki stan. Ena i ja
smo dobili zasebnu sobu, Zokav i Isidora odoše u neku drugu sobu a T. je zaspao
u dnevnoj sobi.
Коментари