Анализа
књиге: „Спонтано
Сагоревање“
– Себастиан Сава Гор
-
Александар Суботић
У времену
у којем се књижевност све чешће редукује
на производ, а писац на функцију тржишних
механизама, књига „Спонтано сагоревање”
Себастијана Саве Гора појављује се као
узнемирујући, готово непристојан гест
— као текст који не тражи дозволу да
постоји, већ сопственим настанком доводи
у питање услове сопствене могућности.
Ово није
збирка прича у уобичајеном, жанровски
стабилизованом смислу. Ово је књижевни
догађај: низ фрагмената, слика, унутрашњих
монолога и надреалних ситуација који
заједно образују кохерентну целину —
сведочанство о човеку који живи у свету
који се распада, а притом наставља да
функционише, као да сама функција
преживљава смисао који ју је некада
утемељивао.[1]
Поетика
сна и јаве
Горов
поступак је свестан и методолошки
артикулисан: текстови су писани у стању
умора, намерне дезоријентације, „на
ивици“, али не као импровизација, већ
као дисциплиновани експеримент унутар
граница свести. Такав приступ производи
поетику будности која произилази управо
из замора — стање у којем се свест више
не ослања на стабилне категорије
стварности.
Овај
метод може се довести у везу са традицијом
модернистичке и авангардне прозе: од
егзистенцијалне затворености Кафке,
преко минималистичког апсурда Бекета,
до радикалне редукције и фрагментарности
код Данила Хармса.[2]
Међутим, код Гора ова линија није само
естетска, већ постаје антрополошка:
апсурд више није стил, већ услов постојања.
Ликови
у овим причама нису психолошки разрађени
у класичном смислу. Они функционишу као
стања, као симптоми једног времена и
једне дубље унутрашње кризе:
човек
који носи кваку у џепу,
филозоф који
производи кризу да би писао,
опозиционар
који више не зна зашто је против,
човек
који одустаје од знања да би сачувао
душу.
То нису
анегдоте. То су иконе распада — редуковане
слике које, у свом минимализму, функционишу
готово литургијски: не као нарација,
већ као откривење стања.[3]
Апсурд
без игре
За
разлику од постмодерне, код Гора нема
иронијске дистанце нити заштитног слоја
метатекстуалне игре.[4]
Ово није апсурд као интелектуална
разонода, већ апсурд као егзистенцијална
нужност. Хумор је присутан, често суров
и црн, али никада не делује као механизам
олакшања. Он не опушта читаоца — он га
разоружава.
Иза
наизглед хаотичне структуре књиге
налази се јасна духовна линија. Иако
текст није декларативно религиозан, он
непрестано поставља питања смисла,
кривице, одговорности, слободе и спасења.
У том смислу, може се говорити о негативној
теологији текста — о трагању за смислом
кроз његово одсуство.[5]
Човек
је стално пред избором — али више не
зна шта бира, нити по којим критеријумима
се избор уопште може извршити.
Језик
као простор отпора
Горов
језик је намерно „неуглачан“: понекад
груб, понекад наиван, понекад готово
дечји. Управо у томе лежи његова
прецизност. То је језик који одбија да
се уклопи у нормативне естетске моделе,
језик који не тежи лепоти као ефекту,
већ тачности као етичкој категорији.
У том
смислу, „Спонтано сагоревање”
представља облик отпора — како према
књижевном естаблишменту, тако и према
културној парадигми која од литературе
очекује функцију: корисност, терапију
или оптимистичку пројекцију. Ово је
књига која не нуди решења, не нуди утеху
и не нуди излаз. Она нуди препознавање
— а у том препознавању, можда, и почетак
истинског суочавања.
1
Уп. Ж. Бодријар, Симулакруми и
симулација, Београд: Светови, 1991.
2
В. Кафка, Процес; С. Бекет, Чекајући
Годоа; Д. Хармс, кратке прозе.
3
Уп. М. Елијаде, Свето и профано,
Београд: Просвета, 1986.
4
Уп. Л. Хачион, Поетика постмодернизма,
Београд: Светови, 1996.
Tog dana, na sumrak, u ulici Kneza Mihaila, njemu je prišla potpuno razroka žena, obučena u odelo na crno-bele štrafte, onako kako izgledaju robijaške uniforme u starim filmovima i sa patrljcima od zuba u ustima, ona mu se ljutitito unese u lice i zakrišta:
- Tu si magarčino jedna! Ne brini, dobićeš ti svoje!
Ona udari šamar čoveku i ode.
Čovek sa zaprepašćenjem otprati pogledom nepoznatu osobu. On ne razmišljajući puno, šmugnu u pasaž, a odatle u sporedniju, usamljeniju ulicu.Nakon nekoliko koraka, ispred sebe, ugleda malu poštansku markicu, kako leži zalepljena za trotoar. Na njoj je bio lik Josipa Broza Tita. Čovek je čučnuo i pokušao da noktima nekako odlepi markicu ali kako je sve više gulio, tako jei potpuno izgulioi upropastio.
- Niko nema sreće. Svi je izgule i propadnu! – glas je dopirao iznad čovekove glave. On se trže i zagleda se u osobu koja je stajala pored njega i posmatrala šta on radi. Čučeći, on sa trotoara zapita visokog stranca u crnom odelu:
-A vi ste?
-Ja bih trebalo da se pobrinem za Vas.- stranac ga nije gledao prijateljski.
- Trebalo bi da pođete samnom...hajdemo! – stranac ovo izgovori odlučno i nekako vojnički, na to se čovek prepade, ustade i poče da trči.
Dugo je trčao kroz senke koje su polako grad oblačile u mrak.
Umoran stade ipogleda oko sebe. Nigde nikoga. Najednom on oseti jak smrad u vazduhu i za par sekundi, kao da se našao u magli.
On zapita sebe da li se uopšte nalazi u Beogradu, činilo mu se da ništa ne prepoznaje.
„Svi su poludeli i ništa nije normalno!“ – pomislio je čovek,hodajući brzo.
Dodirnuo je čeličnu šipku, pade mu na pamet kako je i rđa na neki način živa. Podhodnik kroz koji je mogao da prođe je poplavljen. Video je žabu. Okrenuo je glavu i otišao je na zelenu površinu gde je seo ispod hrasta. Zagledao se u sada već mračno nebo. Odahnuo je, smrad je oteran jakim vetrom koji je nosio smeće. Čoveku je to izgledalo romantično. Pomislio je na hljade i hiljade godina koje je prošlo, do eto, ove noći u kojoj on živi svoj trenutak. Sa hrasta je na čovekovo rame sleteo strari,crni gavran. Gledao je čoveka očima koje se gase... umiru. Bio je tih i zamišljen.
Čoveku je palo na pamet da ako gavran umre, on može da ga odnese devojčici iz komšiluka koja voli da preparira sitne životinjice i ptice.
Umornom čoveku su se sklapale oči ali nije zaspao, mislio je:
„Težak dan iza mene...kao san...sve manje se osećam trezveno, kao da me neko tajno opija. To svakako nije cela istina...svako kretanje može da mi pomogne, sve treba koristiti, bez zloupotrebe. Duva mi vetar u lice. Prolazi kroz pluća. Neki put je dovoljan dubok uzdah. Nebo je mraćno...kiša će... Kako misle da sve vide kadaje sve stara slika...od pre sekunde ili od pre dva meseca, svejedno...oni igraju rulet...“
Udario je grom. Čovek je ustao, gavran, nije umro, odleteo je. Za njim je poletelo još stotine gavranova koji su odledel za njim. Čovek nekako kao opijen pomisli da više ništa ne razume. Zagledao u krošnju hrasta, bila je topla i on je postao topliji. Kiša i vetar koji su počelii su mu prijali. On vide veliki busen lepe, roze biljke. Vetar i kiša su je razobličili, izgledala je kao udobna fotelja. Legao je na nju, pustio je suzu saosećanja i pridremao. Sanjao je čudan san. On u nekoj potpuno mračnoj sobi, gde je svetlost dopirala odnekud ali nije mogao da zaključi od kud. Sedeo je na staroj drvenoj stolici, dok je čitava soba bila od sivo-crnog mermera. Vrata nije video. Najedanput u sobi se pojavi još jedna, bela, isto tako stara stolica. Na stolici se na njegovo veliko zaprepašćenje pojavi i čovek, obučen otmeno, U crvenom sakou sa dugačkim brkovima, sa dugom puštenom kosom na sebi je imao i imao je i fine bele pantalone od lana. On progovori, dubokim glasom:
- Ja sam hipnotizer.
- Ja sam ljubitelj filma i crno-bele fotografije, muzike takođe i nadasve cenim trezvenost. I uostalom kakva je ovo iluzija, treba ti još četiri tarantule da krase ove tvoje hipnotizerske zidove. – resko odvrati čovek.
- Zovem se...
Zamislio je kako mermer puca i on je pucao. Zamislio je zrake Sunca i oni su ga obasjali. Zamislio je da... naglo mu u kadar njegovog zamišljanja ulete muva. Ona ga je probudila. Svitalo je. Kiša je prestala i voda je isparavala iz zemlje.Danas će Sunce biti nepodnošljivo. Puno je muva u blizini, osetio je nečiji izmet. „Vreme će biti da se sakrijem od Sunca i da što pre stignem kući...“ - razmišljao je čovek dok se pridizao sa zenlje, - „Ali moja kuća...moja kuća je još daleko.“ – čovek je shvatio da je sam.
Tražio je duboko u sebi bilo kakvu emocju. Umesto emocija, počele su da mu se tresu ruke i da se grče mišići, odvrata do mišića na nogama.Malo ispod njega ležao je veliki crni labrador, iznad psa se stvorio mali crni oblak. Zapljusnuo ga je zelenom kišom i nestao. Pas je pokušao bezuspešno da ustane. Na njemu više nije bilo lepe, sjajne, crne dlake, kao da je kiša poskidala sve sa njega. Bela pena mu je curila niz čeljusti. Poslednji put je pokušao da stane na noge, koje su ga izdale, pao je i više se nije pomerio. Čovek je ustao i zaključio:
„Jednostavno nije isto... ali prosto, to više nije to...
*****
That’s No Longer It
Many might say that what he recounted makes no sense at all, but I will still record his experience.
That day, at dusk, on Kneza Mihaila Street, a completely cross-eyed woman approached him, dressed in a black-and-white striped suit resembling old prison uniforms, with stubs of teeth in her mouth. She furiously leaned into his face and screeched:
- There you are, you donkey! Don’t worry, you’ll get yours!
She slapped the man and left.
The man, shocked, watched the unknown woman walk away. Without thinking much, he slipped into a passageway and from there into a quieter, lonelier street. After a few steps, he saw a small postage stamp lying stuck to the sidewalk in front of him. On it was the image of Josip Broz Tito. The man squatted down and tried to peel off the stamp with his fingernails, but the more he scraped, the more he ruined and destroyed it.
- No one’s lucky. Everyone scrapes away and falls apart! – A voice came from above the man’s head. Startled, he looked up at the person standing beside him, watching what he was doing. Still squatting, he asked the tall stranger in a black suit:
- And who are you?
- I’m supposed to take care of you. – The stranger didn’t seem friendly.
- You should come with me… let’s go! – The stranger spoke decisively, almost militarily, which frightened the man. He stood up and started to run.
He ran for a long time through the shadows that slowly wrapped the city in darkness.
Tired, he stopped and looked around. No one was there. Suddenly, he smelled a strong stench in the air, and within seconds, it felt as though he was surrounded by fog.
He asked himself if he was still in Belgrade, as nothing seemed familiar anymore.
“They’ve all gone mad, and nothing is normal!” – he thought, walking quickly.
He touched a steel bar, and it occurred to him that rust, in its own way, was alive too. The underpass he could have taken was flooded. He saw a frog. He turned his head and headed to a green area where he sat beneath an oak tree. He gazed up at the now dark sky. He sighed as the stench was blown away by a strong wind that carried the trash with it. To him, it felt romantic. He thought about the thousands and thousands of years that had passed, up to this very night where he was living his moment. From the oak tree, an old black raven landed on his shoulder. It looked at the man with eyes that were dimming… dying. The raven was silent and pensive.
The man thought that if the raven died, he could take it to the neighbor’s daughter, who enjoyed stuffing small animals and birds.
The tired man’s eyes began to close, but he didn’t fall asleep; instead, he thought:
“Tough day behind me… like a dream… I feel less and less sober, as if someone is secretly intoxicating me. But that’s not the whole truth… any movement could help me; everything should be used, without abuse. The wind blows in my face. It passes through my lungs. Sometimes, a deep breath is all you need. The sky is dark… rain will come… How do they expect to see everything when it’s all an old picture… from a second ago or from two months ago, it’s all the same… they’re playing roulette…”
Lightning struck. The man stood up; the raven hadn’t died—it flew away. Hundreds of other ravens took off after it. The man, somehow intoxicated, thought he no longer understood anything. He looked up at the oak’s canopy—it was warm, and he felt warmer. The rain and wind that had begun suited him. He saw a large clump of a beautiful, pink plant. The wind and rain had deformed it, and it looked like a comfortable armchair. He lay down on it, shed a tear of compassion, and drifted off. He dreamed a strange dream. He was in a completely dark room, where light was coming from somewhere, but he couldn’t determine from where. He sat on an old wooden chair, while the entire room was made of gray-black marble. He didn’t see any doors. Suddenly, another chair appeared in the room—white, just as old. On the chair, to his great astonishment, appeared a man, dressed elegantly, in a red blazer with long mustaches, and with long flowing hair. He also wore fine white linen pants. He spoke in a deep voice:
- I am the hypnotist.
- I’m a lover of film and black-and-white photography, music as well, and above all, I value sobriety. And anyway, what kind of illusion is this? You need four more tarantulas to decorate these hypnotizing walls of yours. – the man sharply retorted.
- My name is…
He imagined the marble cracking, and it cracked. He imagined rays of sunlight, and they shone on him. He imagined that… suddenly, a fly flew into his imagination. It woke him up. Dawn was breaking. The rain had stopped, and the water was evaporating from the ground. Today, the sun would be unbearable. There were many flies nearby; he smelled someone’s excrement. “It’s time to hide from the sun and get home as quickly as possible…” - the man thought as he got up from the ground, - “But my home… my home is still far away.” – the man realized he was alone.
He searched deep within himself for any emotion. Instead of emotions, his hands began to tremble, and his muscles started to spasm from his neck down to his legs. A little below him lay a large black Labrador; above the dog, a small black cloud appeared. It splashed him with green rain and disappeared. The dog tried unsuccessfully to get up. Its beautiful, shiny black fur was no longer there as if the rain had washed everything off. White foam dripped from its jaws. The dog made one last attempt to stand, but his legs failed him, and he collapsed, never to move again. The man stood up and concluded:
“It’s just not the same anymore… but simply, that’s no longer it.”
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903)sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Recension for the book - Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014, short stories about the urban man. Text is analyzing urban man today, and finds, that this short story is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - a megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanization from 1960 - urbanization of disappointment/. The conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fights against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
Susreli
su se bogohulno odeljenje, misleni nedostatak i usijani sumrak. Tada
su javili da komarac nosi bakteriju. Inteligentni
motor
na virtuelni pogon se uplašio i odleteo. Uleteo je u pustinju, Upao je u rupu.
U rupi je ležala prašnjava, plastična ženska noga. Slomio je i
nju i sebe. Po pustinji hoda živi mrtvac i neutešno nešto traži.
Vrabac
je
na
mom dlanu. Prolazi čas.
Postoje
različite svetlosti i mesta gde su se spojili san i java.
Zaštićni mornar, zna ko to tamo
odavno zove, zovni, svetli i
lupa!
Who’s That Knocking Over There?
A blasphemous department, a lack of thought, and a heated dusk met. Then came the news that a mosquito was carrying bacteria.
The intelligent engine, powered by virtual energy, got scared and flew away. It rushed into the desert, into a hole. There lay a dusty, plastic woman’s leg. It broke her, and it broke itself.
In the desert, a living corpse walks, searching for something, inconsolable.
There are different lights and places where dreams and reality have merged.
A sparrow rests in my palm.
Time passes.
A protected sailor knows who has long been calling, beckoning, shining, and knocking over there!
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903)sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Recension for the book - Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014, short stories about the urban man. Text is analyzing urban man today, and finds, that this short story is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - a megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanization from 1960 - urbanization of disappointment/. The conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fights against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903)sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Recension for the book - Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014, short stories about urban man. Text is analyzing urban man today, and finds, that this short stories, it is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - a megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanization from 1960 - urbanization of disappointment/. The conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fights against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
Snio sam strašan san. Ne ĉudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde, da reĉem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo. "Baš mi krv u ţilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah proĊe i u nepaţnji nagazi ono dugme. - Prostak! - izgovorim jetko i pljunem pa mirno produţim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobiĉno mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih.
Eto, sad vidite kako sam krasan ĉovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami ĉuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um. Toga dana mi se nije ništa neobiĉno desilo. Veĉerao sam dobro i po veĉeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuraţno i savesno upotrebio sva svoja graĊanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju ţelju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje duţnosti. Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mraĉna noć. Vetar jauĉe kroz ogolelo granje i ĉisto seĉe gde dohvati po goloj koţi. Nebo mraĉno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oĉi i bije u lice. Nigde ţive duše. Ţurim napred i klizam se po kaljavu putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao, i najzad zalutao. Lutao sam tako bogzna kuda, a noć nije bila kratka, obiĉna noć, već kao nekakva dugaĉka noć, kao ĉitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda. Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, Daleko od svog zaviĉaja u neki nepoznati kraj, u neku ĉudnu zemlju za koju valjda niko ţi i ne zna, i koja se sigurno samo u snu moţe sanjati. Vrljajući po toj zemlji stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja da uši ĉoveku zagluhnu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandţiju što se skupio toliki svet. - Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoĉe mi on priĉati - verni smo i poslušni svome kmetu. - Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem. - Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri. Ja se nasmejah. - Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti? Ja mu ispriĉam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije. - Slušao sam ja o toj ĉuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno: - Eto, tako je kod nas! - produţi on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima. - Kakvi su to panduri kod vas? - E, pandura, znaš, ima raznih i razlikuju se po rangu. Ima viših i niţih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uĉe zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš graĊanin od ostalih, kmet je juĉe izdao naredbu da svi ovdašnji graĊani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti ţig na ĉelo. Eto zato se narod iskupio, da se dogovorimo šta ćemo raditi.
Ja se stresoh i pomislih da što pre beţim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti
Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno! Mehandţija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu pa će oholo reći: - He, stranĉe, ti se već uplašio?!... MeĊer nema naše kuraţi daleko!... - Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo. - Kako: šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraţi nadaleko, kaţem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno! Ja moram poţuriti. Taman mi da poĊemo, kad se pred vratima ĉu pucanj biĉa. Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan ĉovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog ĉoveka u vrlo bogatu odelu obiĉnog, graĊanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom te se skide. Mehandţija iziĊe i pokloni se do zemlje, a onaj ĉovek u šarenom odelu uĊe u mehanu i sede za naroĉito ukrašen sto. Onaj u graĊanskom odelu ostade pred mehanom ĉekajući. Mehandţija se i pred njim duboko pokloni. - Šta ovo znaĉi? - upitam mehandţiju zbunjeno. - Pa ovaj što uĊe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih graĊana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandţija. - Pa što dopušta da ga jaše? Mehandţija mahnu na mene glavom, te odosmo malo ustranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reĉe: - Pa to se kod nas smatra za poĉast koje se retko ko udostoji!... On mi priĉaše još vazda stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reĉi dobro ĉuo: - To je usluga otadžbini koju ne more i ne ume svaki narod da ceni! Stigosmo na zbor gde je već otpoĉet izbor ĉasništva zborskog. Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata. Napravi se grdan meteţ; svaka grupa ţeli da proturi svoga ĉoveka. - Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg ĉoveka za predsednika tako vaţnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer njegove su građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega. - Šta ti govoriš - ciĉi jedan iz druge grupe - kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao!
- Znamo mi vaše vrline! - viĉe neko iz treće grupe. - Vi niste ni jedan udarac biĉa otrpeli a da ne zakukate. - Da se sporazumemo, braćo! - poĉe Kolb. - Mene su, istina, jahali ĉesto naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali biĉem, pa nisam jaukao, ali opet more biti da ima još zasluţnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih. - Nema, nema! - dreknuše njegovi biraĉi. - Nećemo da ĉujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina! - viĉu iz treće grupe. Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz, na kome ugledah mlada ĉoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, sve se glave duboko prikloniše. - Ko je ovo? - šapnuh mehandţiji. - To je prvak u građanstvu. Mlad ĉovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba doĉekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko dosada. - Možda će njega izabrati?... - upitam. - Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juĉe kmet projahao. - Kako se zove? - Kleard. Uĉiniše mu poĉasno mesto. - Ja mislim - prekide Kolb tišinu - da nam boljeg ĉoveka za ovo mesto ne treba traţiti od Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni. - Tako je, tako je!... Živeo Kleard!... - zaori se iz svih grla. Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedniĉko mesto. Svi se opet prikloniše duboko, zatim nastade tajac. - Hvala vam, braćo, na ovako visokoj patnji i poĉasti koju mi danas jednodušno ukazaste! Vaše nade koje su poloţene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim ţeljama u ovako vaţne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru! - Živeo, Živeo, živeo! - osu se sa sviju strana.
- A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reĉi o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše ĉelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teĉe plemenita, junaĉka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukaviĉkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junaĉki i muški. - Tako je! Živeo, živeo! Još se javi nekoliko vatrenih govornika koji su hrabrili zastrašeni narod i govorili otprilike to isto što i Kleard. Javi se za reĉ jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica, bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo a u oĉima se svetle suze. - Deco! - otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede smežurane obraze i padoše na belu bradu. - Meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se ĉini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski?... - Dole s tom matorom čičom! - dreknu predsednik. - Dole s njim! - viĉu jedni. - Matora kukavica! - viĉu drugi. - Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! - viĉu treći. - Sram ga bilo one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah neĉega, a mi mlađi junačniji! - viču četvrti. - Dole s kukavicom! - Da se izbaci napolje! - Dole s kukavicom! Razjrarena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca te ga u jarosti poĉeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, inaĉe bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junaĉki držati. Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri izlaţenju se ĉuli glasovi:
- Sutra ćemo videti ko smo! - Videćemo sutra mnoge hvališe! - Došlo je vreme da se pokaţemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom!
*
Vratio sam se natrag u hotel. - Jesi li video ko smo mi? - upita ponosno mehandžija. - Video sam - odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka. Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni ĉlanak ove sadržine: "Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas! Vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reĉi kojima mi izobilujemo istiĉući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi, a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica, koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će se žig udarati. Svako, koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otaddžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!..." Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto. Sutradan otidem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naruĉju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom kako bi docnije imali veĉa prava na bolja mesta u državnoj službi. Tu je guranje, psovanje - u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo - otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čakk i guraju. Žigove udara naroĉiti činovnik u belom, svečanom odelu i blago ukoreva narod: - Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate! Poĉelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne izdrža bez ikakva glasa dok sam ja bio. Nisam mogao gledati dugo to muĉenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli te mezete i piju. - Prebrinusmo i to! - govori jedan.
- More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... - reĉe drugi. - A, eto ti tvoga Talba, a juĉe ga hoćete da predsedava na zboru! - E, pa ko ga znao! Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear koji je traţio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem. Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju. Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na ĉelu ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe, sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana. Trĉe ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god pređe, prostire se šapat pun strahopoštovanja: - Lear, Lear!... To je on! Ono je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su mu dva ţiga udarili! Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.
*
Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junaĉka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na polju za slobodu. I mi imamo junaĉku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: - Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Ĉinovnik u belom odelu prinese mom ĉelu žig, ja se trgoh... Probudim se iza sna. Protarem ĉelo u strahu i prekrstim se ĉudeći se šta sve ĉoveku ne dođe u snu. "Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!" pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.
**************
Knjiga. Satira. Pripovetka. Kratka Priča. Book. Literature. Short Story
.jpg)
