Приказивање постова са ознаком Kratka Priča. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Kratka Priča. Прикажи све постове

четвртак, 19. новембар 2026.

ВОЂА ::: Радоје Домановић





 Вођа 

- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети. (Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.) 

Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом. 

- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна. 

- Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла. 

- Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом. 

- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда. 

- Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем. 

- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна. Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре. 

- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута? Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи. 

- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао. 

- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути. 

- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети. Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се. 

Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу. 

Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако: 

- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? 

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе: 

- Хоћу! 

- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај? 

- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе. 

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи. Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку. 

- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио. 

- Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити. И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором. 

* 

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште. Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. 

Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу: 

- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама? А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом. Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац! Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. 

Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор: 

- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! - То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу. 

- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу. 

- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први. 

Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати. 

- Хоћемо ли кренути? - питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута: 

- Живео! Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту. 

- Шта ћемо? - питају. Он ћути. 

- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу. 

- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни. 

- Пссст, мир, децо! - Буди боg снама, што се чини! - крсте се неке жене. 

- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! За тили часак пуче плот као да га није било. 

Прођоше. 

Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. 

С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. 

- Па шта је сад опет? - вичу они позади. 

- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу. 

- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине. 

- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. 

- А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак! Навалише проваљивати. - А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу. 

- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији. 

Пробише после многих напора трњак и пођоше даље. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих па пођоше даље. Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. 

Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) 

Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. 

Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: 

- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!... 

- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена. 

- А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином. 

Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове. 

- Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. 

- Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће? 

- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна. 

- Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје. 

- Сви ћемо, сви за њим док нас траје. 

Вођа је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати: 

- Само ћути и мисли! 

- Мудар човек! - Гле, какво је њему чело! 

- И намрштен једнако. 

- Озбиљан! - Куражан је, види се по њему. 

- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш. 

*

 Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. 

Неки су старци пропали, али су стари и били. 

- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања. 

- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник. Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора. 

Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. 

Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу. Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. 

Неки почеше бежати. 

- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу. Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе. Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац! 

* 

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него људи. 

Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој. Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?! Смрачило се. 

Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу. 

- А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче. 

* 

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. 

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио. Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст. 

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: 

- Куда ћемо? Вођа ћути. 

- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало. 

- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе. 

- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе. 

- Не могу да погледам!... 

- Зашто?! 

- Слеп сам! Настаде тајац. 

- Јеси ли у путу вид изгубио? 

- Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. 

Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. Она се тројица згледаше у смртном страху. 

- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом. 

- Не знамо! 

(Крај)

Приредио: Себастиан Сава Гор




Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

✦ Wikipedia ✦

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

✦ YouTube kanali ✦

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

четвртак, 23. април 2026.

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА ::: Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор - Александар Суботић

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА  Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор  - Александар Суботић






СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА

Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор

- Александар Суботић



У времену у којем се књижевност све чешће редукује на производ, а писац на функцију тржишних механизама, књига „Спонтано сагоревање” Себастијана Саве Гора појављује се као узнемирујући, готово непристојан гест — као текст који не тражи дозволу да постоји, већ сопственим настанком доводи у питање услове сопствене могућности.

Ово није збирка прича у уобичајеном, жанровски стабилизованом смислу. Ово је књижевни догађај: низ фрагмената, слика, унутрашњих монолога и надреалних ситуација који заједно образују кохерентну целину — сведочанство о човеку који живи у свету који се распада, а притом наставља да функционише, као да сама функција преживљава смисао који ју је некада утемељивао.[1]

Поетика сна и јаве

Горов поступак је свестан и методолошки артикулисан: текстови су писани у стању умора, намерне дезоријентације, „на ивици“, али не као импровизација, већ као дисциплиновани експеримент унутар граница свести. Такав приступ производи поетику будности која произилази управо из замора — стање у којем се свест више не ослања на стабилне категорије стварности.

Овај метод може се довести у везу са традицијом модернистичке и авангардне прозе: од егзистенцијалне затворености Кафке, преко минималистичког апсурда Бекета, до радикалне редукције и фрагментарности код Данила Хармса.[2] Међутим, код Гора ова линија није само естетска, већ постаје антрополошка: апсурд више није стил, већ услов постојања.

Ликови у овим причама нису психолошки разрађени у класичном смислу. Они функционишу као стања, као симптоми једног времена и једне дубље унутрашње кризе:
човек који носи кваку у џепу,
филозоф који производи кризу да би писао,
опозиционар који више не зна зашто је против,
човек који одустаје од знања да би сачувао душу.

То нису анегдоте. То су иконе распада — редуковане слике које, у свом минимализму, функционишу готово литургијски: не као нарација, већ као откривење стања.[3]

Апсурд без игре

За разлику од постмодерне, код Гора нема иронијске дистанце нити заштитног слоја метатекстуалне игре.[4] Ово није апсурд као интелектуална разонода, већ апсурд као егзистенцијална нужност. Хумор је присутан, често суров и црн, али никада не делује као механизам олакшања. Он не опушта читаоца — он га разоружава.

Иза наизглед хаотичне структуре књиге налази се јасна духовна линија. Иако текст није декларативно религиозан, он непрестано поставља питања смисла, кривице, одговорности, слободе и спасења. У том смислу, може се говорити о негативној теологији текста — о трагању за смислом кроз његово одсуство.[5]

Човек је стално пред избором — али више не зна шта бира, нити по којим критеријумима се избор уопште може извршити.

Језик као простор отпора

Горов језик је намерно „неуглачан“: понекад груб, понекад наиван, понекад готово дечји. Управо у томе лежи његова прецизност. То је језик који одбија да се уклопи у нормативне естетске моделе, језик који не тежи лепоти као ефекту, већ тачности као етичкој категорији.

У том смислу, „Спонтано сагоревање” представља облик отпора — како према књижевном естаблишменту, тако и према културној парадигми која од литературе очекује функцију: корисност, терапију или оптимистичку пројекцију. Ово је књига која не нуди решења, не нуди утеху и не нуди излаз. Она нуди препознавање — а у том препознавању, можда, и почетак истинског суочавања.


1 Уп. Ж. Бодријар, Симулакруми и симулација, Београд: Светови, 1991.

2 В. Кафка, Процес; С. Бекет, Чекајући Годоа; Д. Хармс, кратке прозе.

3 Уп. М. Елијаде, Свето и профано, Београд: Просвета, 1986.

4 Уп. Л. Хачион, Поетика постмодернизма, Београд: Светови, 1996.

5 Уп. Псеудо-Дионисије Ареопагит, Мистичка теологија.


петак, 23. мај 2025.

ЗА МАЛО ::: књижевност. литература. кратка прича ::: BY A HAIR’S BREADTH

 





За мало, али баш за мало, није дошло до несрећног и тужног исхода. Није рзамишљао о томе да епизода нема свој крај. Чак је прескочио три епизоде и све је морао да закључује на основу прве и четврте. Закључио је неке ствари али површно. 

Сада га више није брига ни за шта. Гледа нешто друго, мање битно. Осећа се испразно и исцрпљено. Он у ствари не зна где се налази. Потпуно сам заборавио да напишем да је он све време пио и сада је толико пијан да зева у плафон и са отвореним устима гргоће водку. Попио је све без да се загрцнуо. Заспао је и сањао је чудан сан. Он у сну није он, већ неко други, сасвим други човек, када се погледао у огледало није веровао да испред њега стоји неко, ко нимало не личи на њега, већ је видео косматог брадоњу са зеленим очима, које нису исијавале пријатељски. Пробудио се мокар; у зноју.

Пао је мрак. Болела га је глава. Устао је и за мало, али баш за мало, у мраку, се није саплео и није пао, а да је пао, ударио би главом о ивицу сточића и поцепао би је, да... и можда би остао на месту мртав.  


***

BY A HAIR’S BREADTH

By a hair’s breadth—just barely—things didn’t end in disaster. It never crossed his mind that the episode might not have an ending at all. Worse, he’d skipped three episodes and had to piece everything together based only on the first and the fourth. He drew some conclusions, but they were shallow.


Now, he didn’t care about anything. He was watching something else, something trivial. He felt hollow and drained. Truth be told, he didn’t even know where he was. I forgot to mention—he’d been drinking the whole time, and now he was so drunk he lay there gaping at the ceiling, mouth open, gargling vodka. He’d downed it all without a single gag.


He fell asleep and dreamed a strange dream. In the dream, he wasn’t himself—he was someone else, a completely different man. When he looked in the mirror, he couldn’t believe the person staring back bore no resemblance to him at all. Instead, it was a hairy, bearded man with green eyes that gleamed with anything but friendliness.


He woke up drenched in sweat.


Darkness had fallen. His head throbbed. He got up, and by a hair’s breadth - just barely— he didn’t trip and fall in the dark. Had he fallen, he would’ve cracked his skull open on the sharp edge of the little table.


Darkness had fallen. He got up for a little while, but just a little while, in the dark, he didn't trip and he didn't fall, and if he had, he would have hit his head on the edge of the coffee table and torn it, yes... and maybe he would have stayed there dead.

_______________________


ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ




Спонтано сагоревање



Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер



NOĆ SLOMLJENIH STRELA




Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 


***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren


ISHOD NA NIŠANU


SHOD NA NIŠANU (Zbirka Poezije) | Dobra Knjiga |  | poetry.  poezija. zbirka poezije. poésie. a collection of poetry. un recueil de poésie


Iz Predgovora:


„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*



zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература


четвртак, 24. октобар 2024.

To više nije to


To više nije to


Tog dana, na sumrak, u ulici Kneza Mihaila, njemu je prišla potpuno razroka žena, obučena u odelo na crno-bele štrafte, onako kako izgledaju robijaške uniforme u starim filmovima i sa patrljcima od zuba u ustima, ona mu se ljutitito unese u lice i zakrišta:

- Tu si magarčino jedna! Ne brini, dobićeš ti svoje!

Ona udari šamar čoveku i ode.

Čovek sa zaprepašćenjem otprati pogledom nepoznatu osobu.  On ne razmišljajući puno, šmugnu u pasaž, a odatle u sporedniju, usamljeniju ulicu.  Nakon nekoliko koraka, ispred sebe, ugleda malu poštansku markicu, kako leži zalepljena za trotoar. Na njoj je bio lik Josipa Broza Tita. Čovek je čučnuo i pokušao da noktima nekako odlepi markicu ali kako je sve više gulio, tako je  i potpuno izgulio  i upropastio.

 - Niko nema sreće. Svi je izgule i propadnu! – glas je dopirao iznad čovekove glave. On se trže i zagleda se u osobu koja je stajala pored njega i posmatrala šta on radi. Čučeći, on sa trotoara zapita visokog stranca u crnom odelu:

-  A vi ste?

-  Ja bih trebalo da se pobrinem za Vas.  - stranac ga nije gledao prijateljski.

-  Trebalo bi da pođete samnom...hajdemo! – stranac ovo izgovori odlučno i nekako vojnički, na to se čovek prepade, ustade i poče da trči.

Dugo je trčao kroz senke koje su polako grad oblačile u mrak.

Umoran stade i  pogleda oko sebe. Nigde nikoga. Najednom on oseti jak smrad u vazduhu i za par sekundi, kao da se našao u magli.

On zapita sebe da li se uopšte nalazi u Beogradu, činilo mu se da ništa ne prepoznaje.

„Svi su poludeli i ništa nije normalno!“ – pomislio je čovek,  hodajući brzo.

Dodirnuo je čeličnu šipku, pade mu na pamet kako je i rđa na neki način živa. Podhodnik kroz koji je mogao da prođe je poplavljen. Video je žabu. Okrenuo je glavu i otišao je na zelenu površinu gde je seo ispod hrasta. Zagledao se u sada već mračno nebo. Odahnuo je, smrad je oteran jakim vetrom koji je nosio smeće. Čoveku je to izgledalo romantično. Pomislio je na hljade i hiljade godina koje je prošlo, do eto, ove noći u kojoj on živi svoj trenutak. Sa hrasta je na čovekovo rame sleteo strari,  crni  gavran. Gledao je čoveka očima koje se gase... umiru. Bio je tih i zamišljen.

Čoveku je palo na pamet da ako gavran umre, on može da ga odnese devojčici iz komšiluka koja voli da preparira sitne životinjice i ptice.

Umornom čoveku su se sklapale oči ali nije zaspao, mislio je:

„Težak dan iza mene...kao san...sve manje se osećam trezveno, kao da me neko tajno opija. To svakako nije cela istina...svako kretanje može da mi pomogne, sve treba koristiti, bez zloupotrebe. Duva mi vetar u lice. Prolazi kroz pluća. Neki put je dovoljan dubok uzdah. Nebo je mraćno...kiša će... Kako misle da sve vide kada  je sve stara slika...od pre sekunde ili od pre dva meseca, svejedno...oni igraju rulet...“

Udario je grom. Čovek je ustao, gavran, nije umro, odleteo je. Za njim je poletelo još stotine gavranova koji su odledel za njim. Čovek nekako kao opijen pomisli da više ništa ne razume. Zagledao u krošnju hrasta, bila je topla i on je postao topliji. Kiša i vetar koji su počelii su mu prijali. On vide veliki busen lepe, roze biljke. Vetar i kiša su je razobličili, izgledala je kao udobna fotelja. Legao je na nju, pustio je suzu saosećanja i pridremao. Sanjao je čudan san. On u nekoj potpuno mračnoj sobi, gde je svetlost dopirala odnekud ali nije mogao da zaključi od kud. Sedeo je na staroj drvenoj stolici, dok je čitava soba bila od sivo-crnog mermera. Vrata nije video. Najedanput u sobi se pojavi još jedna, bela, isto tako stara stolica. Na stolici se na njegovo veliko zaprepašćenje pojavi i čovek, obučen otmeno, U crvenom sakou sa dugačkim brkovima, sa dugom puštenom kosom na sebi je imao i imao je i fine bele pantalone od lana. On progovori, dubokim glasom:

 - Ja sam hipnotizer.           

 - Ja sam ljubitelj filma i crno-bele fotografije, muzike takođe i nadasve cenim trezvenost. I uostalom kakva je ovo iluzija, treba ti još četiri tarantule da krase ove tvoje hipnotizerske zidove. – resko odvrati čovek.

- Zovem se...

Zamislio je kako mermer puca i on je pucao. Zamislio je zrake Sunca i oni su ga obasjali. Zamislio je da... naglo mu u kadar njegovog zamišljanja ulete muva. Ona ga je probudila. Svitalo je. Kiša je prestala i voda je isparavala iz zemlje.  Danas će Sunce biti nepodnošljivo. Puno je muva u blizini, osetio je nečiji izmet. „Vreme će biti da se sakrijem od Sunca i da što pre stignem kući...“ - razmišljao je čovek dok se pridizao sa zenlje,  -  „Ali moja kuća...moja kuća je još daleko.“ – čovek je shvatio da je sam.

Tražio  je duboko u sebi bilo kakvu emocju. Umesto emocija, počele su da mu se tresu ruke i da se grče mišići, od  vrata do mišića na nogama.  Malo ispod njega ležao je veliki crni labrador, iznad psa se stvorio mali crni oblak. Zapljusnuo ga je zelenom kišom i nestao. Pas je pokušao bezuspešno da ustane. Na njemu više nije bilo lepe, sjajne, crne dlake, kao da je kiša poskidala sve sa njega. Bela pena mu je curila niz čeljusti. Poslednji put je pokušao da stane na noge, koje su ga izdale, pao je i više se nije pomerio. Čovek je ustao i zaključio:

„Jednostavno nije isto... ali prosto, to više nije to...


*****


That’s No Longer It

Many might say that what he recounted makes no sense at all, but I will still record his experience.

That day, at dusk, on Kneza Mihaila Street, a completely cross-eyed woman approached him, dressed in a black-and-white striped suit resembling old prison uniforms, with stubs of teeth in her mouth. She furiously leaned into his face and screeched:

- There you are, you donkey! Don’t worry, you’ll get yours!

She slapped the man and left.

The man, shocked, watched the unknown woman walk away. Without thinking much, he slipped into a passageway and from there into a quieter, lonelier street. After a few steps, he saw a small postage stamp lying stuck to the sidewalk in front of him. On it was the image of Josip Broz Tito. The man squatted down and tried to peel off the stamp with his fingernails, but the more he scraped, the more he ruined and destroyed it.

- No one’s lucky. Everyone scrapes away and falls apart! – A voice came from above the man’s head. Startled, he looked up at the person standing beside him, watching what he was doing. Still squatting, he asked the tall stranger in a black suit:

- And who are you?

- I’m supposed to take care of you. – The stranger didn’t seem friendly.

- You should come with me… let’s go! – The stranger spoke decisively, almost militarily, which frightened the man. He stood up and started to run.

He ran for a long time through the shadows that slowly wrapped the city in darkness.

Tired, he stopped and looked around. No one was there. Suddenly, he smelled a strong stench in the air, and within seconds, it felt as though he was surrounded by fog.

He asked himself if he was still in Belgrade, as nothing seemed familiar anymore.

“They’ve all gone mad, and nothing is normal!” – he thought, walking quickly.

He touched a steel bar, and it occurred to him that rust, in its own way, was alive too. The underpass he could have taken was flooded. He saw a frog. He turned his head and headed to a green area where he sat beneath an oak tree. He gazed up at the now dark sky. He sighed as the stench was blown away by a strong wind that carried the trash with it. To him, it felt romantic. He thought about the thousands and thousands of years that had passed, up to this very night where he was living his moment. From the oak tree, an old black raven landed on his shoulder. It looked at the man with eyes that were dimming… dying. The raven was silent and pensive.

The man thought that if the raven died, he could take it to the neighbor’s daughter, who enjoyed stuffing small animals and birds.

The tired man’s eyes began to close, but he didn’t fall asleep; instead, he thought:

“Tough day behind me… like a dream… I feel less and less sober, as if someone is secretly intoxicating me. But that’s not the whole truth… any movement could help me; everything should be used, without abuse. The wind blows in my face. It passes through my lungs. Sometimes, a deep breath is all you need. The sky is dark… rain will come… How do they expect to see everything when it’s all an old picture… from a second ago or from two months ago, it’s all the same… they’re playing roulette…”

Lightning struck. The man stood up; the raven hadn’t died—it flew away. Hundreds of other ravens took off after it. The man, somehow intoxicated, thought he no longer understood anything. He looked up at the oak’s canopy—it was warm, and he felt warmer. The rain and wind that had begun suited him. He saw a large clump of a beautiful, pink plant. The wind and rain had deformed it, and it looked like a comfortable armchair. He lay down on it, shed a tear of compassion, and drifted off. He dreamed a strange dream. He was in a completely dark room, where light was coming from somewhere, but he couldn’t determine from where. He sat on an old wooden chair, while the entire room was made of gray-black marble. He didn’t see any doors. Suddenly, another chair appeared in the room—white, just as old. On the chair, to his great astonishment, appeared a man, dressed elegantly, in a red blazer with long mustaches, and with long flowing hair. He also wore fine white linen pants. He spoke in a deep voice:

- I am the hypnotist.

- I’m a lover of film and black-and-white photography, music as well, and above all, I value sobriety. And anyway, what kind of illusion is this? You need four more tarantulas to decorate these hypnotizing walls of yours. – the man sharply retorted.

- My name is…

He imagined the marble cracking, and it cracked. He imagined rays of sunlight, and they shone on him. He imagined that… suddenly, a fly flew into his imagination. It woke him up. Dawn was breaking. The rain had stopped, and the water was evaporating from the ground. Today, the sun would be unbearable. There were many flies nearby; he smelled someone’s excrement. “It’s time to hide from the sun and get home as quickly as possible…” - the man thought as he got up from the ground, - “But my home… my home is still far away.” – the man realized he was alone.

He searched deep within himself for any emotion. Instead of emotions, his hands began to tremble, and his muscles started to spasm from his neck down to his legs. A little below him lay a large black Labrador; above the dog, a small black cloud appeared. It splashed him with green rain and disappeared. The dog tried unsuccessfully to get up. Its beautiful, shiny black fur was no longer there as if the rain had washed everything off. White foam dripped from its jaws. The dog made one last attempt to stand, but his legs failed him, and he collapsed, never to move again. The man stood up and concluded:

“It’s just not the same anymore… but simply, that’s no longer it.”








_______________________

  Dobra Knjiga

Predstavlja:


NOĆ SLOMLJENIH STRELA




Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 


***

Recension for the book - Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014, short stories about the urban man. Text is analyzing urban man today, and finds, that this short story is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - a megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanization from 1960 - urbanization of disappointment/. The conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fights against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren


***

Noć Slomljenih Strela
Cena : 880,00 RSD


Detaljne informacije o knjizi:

Autor: Sebastian Sava Gor
Žanr Savremena proza
Izdavač: Sebastian Sava Gor
ISBN: 9788691820503
Br. strana: 90
Povez: broširan
Jezik: Srpski
Pismo: Latinica
Format: 20cm

👇



****


Dobra Knjiga

Predstavlja:

ISHOD NA NIŠANU


SHOD NA NIŠANU (Zbirka Poezije) | Dobra Knjiga |  | poetry.  poezija. zbirka poezije. poésie. a collection of poetry. un recueil de poésie


Iz Predgovora:


„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.


ISHOD NA NIŠANU

Cena : 880,00 RSD

Detaljne informacije o knjizi:

Autor: Sebastian Sava Gor

Žanr Poezija

Izdavač: Sebastian Sava Gor

ISBN: 9788691820510

Br. strana: 70

Povez: broširan

Jezik: Srpski

Pismo: Latinica

Format: 20cm

Datum izdavanja: 2022


👇


ISHOD NA NIŠANU:::DOBRA KNJIGA::: KUPOVNA VEZA




Featured Post

ВОЂА ::: Радоје Домановић

  Вођа  - Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми ...