VENTILACIJA ::: Reč autora, uvodna reč i prvo poglavlje romana ::: I SOBA - Sebastian Sava Gor

 

VENTILACIJA

- ROMAN-

Sebastian Sava Gor

F. M. Dostojevski – Veliki Inkvizitor u rukama marketinga Ili: "Kako smo od romana napravili rudnik citata" - Sebastian Sava Gor

 

F. M. Dostojevski – „Veliki Inkvizitor“ u rukama marketinga

Ili: Kako smo od romana napravili rudnik citata

Sebastian Sava Gor

Braća Karamazovi su jedan roman. Jedna celina.

Govoriti o njemu kao o "nezavršenom" može biti tačno u biografskom smislu, ali ne i u umetničkom. Ostao je onakav kakav je morao ostati. Kao otvorena rana, kao pitanje, kao svet koji nastavlja da živi u čitaocu.

Zato mi je oduvek bilo neobično kada vidim da se „Veliki Inkvizitor“ objavljuje kao zasebna knjiga. Naravno, to poglavlje možemo proučavati, analizirati, prevoditi, tumačiti i vraćati mu se bezbroj puta. Ono je nesumnjivo jedno od najvećih poglavlja svetske književnosti. Ali ono nije nastalo samo od sebe.

„Veliki Inkvizitor“ nije knjiga.

To je Ivan Karamazov.

Njegova pobuna. Njegova sumnja. Njegov bol. Njegov odnos prema Aljoši. Njegovo traganje. Njegovo raspeće. Otrgnuti ga od Braće Karamazovih isto je što i istrgnuti srce iz tela i predstaviti ga kao samostalno biće.

Možda će neko reći da je to samo izdavačka praksa. Možda i jeste. Ali iza toga stoji i nešto mnogo konkretnije – logika tržišta i marketinga. Živimo u vremenu u kojem se i književnost sve češće prilagođava pravilima vidljivosti, prepoznatljivosti i brze potrošnje.

Živimo u vremenu fragmenta. Vremenu isečaka. Vremenu citata.

Vremenu u kojem se jedna rečenica lakše prodaje nego hiljadu stranica.

Od raznoraznih romana smo smo napravili rudnik citata.

Kopamo po njemu tražeći ono što nam odgovara, ono što potvrđuje naše mišljenje, naše raspoloženje, našu ideologiju ili našu tugu. Izvlačimo jednu rečenicu odavde, drugu odande, treću iz nekog sasvim drugog dela, a zatim od svega toga pravimo novog Dostojevskog, koji nikada nije postojao.

Kod Dostojevskog ne govori uvek Dostojevski.

Govori Ivan Karamazov. Govori Aljoša. Govori starešina Zosima.

Govori Dmitrij. Govori Smerdjakov. Govori Fjodor Pavlovič. Govori Jelisaveta Smerdjaščaja. 

Govori čovek u bunilu. Govori čovek u strahu. Govori čovek u gordosti. Govori čovek u veri. Govori čovek koji laže. Govori čovek koji se kaje. Kod Dostojevskog čak i đavo dobija glas. I upravo je u tome veličina književnosti.

Ali savremena kultura i marketing od toga su napravili fabriku mudrih izreka.

Jednu rečenicu izgovori Ivan Karamazov i ona postane „Dostojevski“.

Drugu izgovori podzemni čovek i ona opet postane „Dostojevski“.

Treću izgovori Smerdjakov, a četvrtu Raskoljnikov, pa se i one proglašavaju za autorovu misao.

Tako se od mnoštva glasova pravi jedan jedini glas.

A Dostojevski je upravo ceo svoj život posvetio borbi protiv takvog pojednostavljivanja čoveka.

Jer čovek nije slogan. Čovek nije citat. Čovek nije ideologija. Čovek je tajna.

Možda upravo zato danas toliko ljudi nose Dostojevskog kao zastavu, a tako malo ljudi ga zaista čita.

Jedni od njega prave filozofski brend. Drugi duhovni brend. Treći estetiku depresije.

Četvrti motivacione postere. Peti proizvod.

A Dostojevski izmiče svima njima.

Jer on nije pisao sisteme. Pisao je ljude. Zato me ne zanimaju citati.

Zanimaju me ljudi. Ne zanimaju me parole. Zanima me drama.

Ne zanima me „Veliki Inkvizitor“ kao odvojena knjižica.

Zanima me Ivan Karamazov koji se ispoveda svom bratu Aljoši. Zanima me starešina Zosima. Zanima me Dmitrij koji pada i ustaje. Zanima me ono neizrecivo što se događa između svih tih ljudi. Jer Braća Karamazovi nisu zbirka mudrih izreka.

To je jedan svet. Jedan od poslednjih velikih svetova u književnosti.

I zato „Veliki Inkvizit or“ nije knjiga. To je rana u srcu Braće Karamazovih.

A ljubav prema Dostojevskom ne meri se brojem citata koje objavljujemo, niti količinom luksuznih izdanja koje kupujemo.

Ljubav prema njemu meri se spremnošću da mu se vraćamo celom.

Bez skraćivanja. Bez vađenja. Bez slogana. Bez zastava. Jer zastava nije čovek.

A Dostojevski je, pre svega, bio pisac ljudi. I možda je baš zato i danas naš savremenik.

I zato, kada sledeći put budemo citirali Dostojevskog, možda bi prvo trebalo da zastanemo i upitamo se:

Ko zapravo govori? Dostojevski? Ivan Karamazov? Smerdjakov? Raskoljnikov?

Jer kod velikih pisaca i svetlost i mrak imaju pravo glasa.

A književnost počinje upravo tamo gde prestaje potreba za sloganima.

Neki pisci se citiraju. Neki se čitaju.

A retki se žive.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski pripada ovim poslednjima.

Sebastian Sava Gor 2026

Od svakodnevnice do svetlosne odrednice | Analiza dela: Đavo u okovima tame - Zorana Anđelković | Sebastian Sava Gor

 

Od svakodnevnice do svetlosne odrednice

Autor: Sebastian Sava Gor

Zorana Anđelković pripada mlađoj generaciji domaćih autora, a do sada je objavila dva romana: Đavo u okovima tame (2023, Presing) i U kandžama mračne ljubavi (2024). Oba dela možemo svrstati u okvir trilera, ali ne trilera koji svoju napetost grade isključivo na događajima, već pre svega na unutrašnjim lomovima svojih junaka i njihovim susretima sa sopstvenim slabostima, strahovima i opsesijama.

U središtu Zoraninog interesovanja nalazi se svet iluzije, taštine, gordosti i raspada ličnosti. Njeni junaci su neizgrađene ličnosti, ljudi koji teško uspevaju da se odupru svojim nagonima, a često kao da to ni ne žele. Naprotiv, oni se toliko udaljavaju od sebe samih da počinju da pronalaze izvesnu privlačnost u zlu koje čine. Paradoksalno, ni njihove žrtve se ne suprotstavljaju odlučno, već i same, gotovo neprimetno, podležu iskušenjima i sopstvenim slabostima, ne ulazeći u istinsku borbu sa njima.

Uprkos tome, Zorana svoje junake ne ostavlja bez nade. Njeni romani nisu priče bez izlaza. Naprotiv, kroz tamu se nazire mogućnost pobede nad bolom, strahom i prošlošću. Izlazak iz kandži „mračne ljubavi“ ujedno predstavlja pokušaj oslobađanja od svega onoga što čoveka zarobljava i udaljava od sopstvene ličnosti.

Sam izraz „mračna ljubav“ nije paradoks zbog same ljubavi, jer ljubav, u svom izvornom smislu, predstavlja svrhu i smisao čovekovog postojanja. Paradoks je u ljudima koji žele da budu voljeni, a da pritom nisu spremni da vole, kao i u onima koji grozničavo pokušavaju da zadovolje svoju glad za posedovanjem, strašću i dominacijom. To više nije ljubav, već glad koja ne poznaje granice i koja čoveka pretvara u sredstvo. Ljubavi tu nema, milosti još manje, osim ukoliko pod ljubavlju ne podrazumevamo tek prolaznu telesnu potrebu.

 Đavo u okovima tame - Zorana Anđelković

- Đavo u okovima tame -

Kada se uzme u ruke roman Đavo u okovima tame, prvo što se uočava jeste hrabrost. Hrabrost mlade autorke da zakorači u bolne prostore ljudske psihe i da se suoči sa temama depresije, zavisnosti, emocionalne manipulacije i destruktivnih odnosa. Za takav poduhvat potrebna je odvažnost koju svakako treba pozdraviti.

Svet koji Zorana gradi jeste svet trilera. Svet brzih rezova, izraženih emocija, naglih obrta i dijaloga koji nose snažnu unutrašnju tenziju. U njemu junaci prolaze kroz mrak, suočavajući se sa zlom, a svaka emocija dovedena je do granice izdržljivosti. To nije samo književni postupak; to je i određeni pogled na svet.

U tom narativu, tamu ne stvaraju složeni društveni odnosi, egzistencijalna praznina ili unutrašnja protivrečnost čoveka. Tamu donosi đavo. On ima lice, ime i nameru. Kada se stvari raspadaju, odgovor je često isti – opet je đavo pokucao na vrata.

Međutim, samo prisustvo pojmova poput đavola, demona ili pakla ne mora nužno priču učiniti ni duhovnijom ni psihološki uverljivijom. Kada se zlo prečesto vezuje za personifikovane sile, ono gubi svoju suptilnost. Stvarni manipulator retko liči na čudovište. Mnogo češće liči na običnog, prijatnog, šarmantnog čoveka. Upravo zato Dostojevski u Zlim dusima ne govori: „Ovaj čovek je demon“. On nam pokazuje pukotine ljudske duše koje vode ka zlu.

Jer ljudsku psihu treba razumeti i istraživati, dok je njeno etiketiranje često zahvalan materijal za brzu triler-građu.

Kada prođemo kroz pakao Zoraninih junaka, prirodno ostaje nekoliko pitanja. Ne može li neprestano insistiranje na paukovoj mreži zla da proizvede suprotan efekat?

Da li se istinski ranjen čovek prepoznaje u takvoj katarzi ili od nje beži?

I možda najvažnije: može li jezik u kojem su sve pojave demonizovane dovesti do svojevrsne normalizacije zla? Jer ako se sve pripisuje nekoj misterioznoj sili, čovek polako prestaje da oseća sopstvenu odgovornost i počinje da je prebacuje na mitologiju.

Ipak, upravo tu se nazire mogućnost sledećeg koraka.

Zorana Anđelković je napisala dve hrabre i tečno napisane knjige. To samo po sebi predstavlja ozbiljno dostignuće. Međutim, možda se njena najveća književna mogućnost tek nazire. Iz senke gotskog trilera moguće je zakoračiti ka složenijoj psihološkoj prozi, bez nužnog napuštanja žanra koji joj očigledno odgovara. Naprotiv, upravo bi dublje razumevanje unutrašnjih mehanizama ljudske ličnosti moglo njenim budućim romanima dati novu snagu.

Jer zlo nije samo nešto što dolazi spolja. Za čoveka je ono najčešće posledica nerazumevanja sopstvenih bezdana i odsustva svetlosne odrednice koja bi njegovom životu dala smisao i pravac.

Pisac, u svojoj najdubljoj suštini, nije ni sudija ni propovednik. On je svedok života koji živi zajedno sa drugima. Svedok čovekovih padova, ali i njegove mogućnosti da se uzdigne. To je možda i najteži zadatak književnosti.

A čini se da nam Zoranina tečna, neposredna i darovita reč obećava još mnogo iznenađenja i možda upravo one stranice na kojima će se svakodnevni mrak sve jasnije preobražavati u svetlosnu odrednicu.

ＭＡＲＩＤＺＯＬＡ ＫＮＪＩＧＥ ::: Marquis de Sade "Filozofija u Budoaru" | Markiz de Sad " Philosophy in the Bedroom"

 

ＭＡＲＩＤＺＯＬＡ　ＫＮＪＩＧＥ

EGOMANIJAK i druge priče – Zorica Šipka Ergelašev

 

EGOMANIJAK i druge priče

 Zorica Šipka Ergelašev

Kada se danas, čovek upusti u to, da svoj unutrašnji i najbitniji deo sebe - da drugima, pod punom odgovornošću i čistom "savešću", mirno i dostojanstveno - da svoj "unutrašnji deo sebe", podari drugima i počne razmišljati tako, da svoju volju počinje upirati ka pisanoj reči... ma u kojim godinama i bez obzira šta pisao...  

To je za mene, više nego podvig... - Sebastian Sava Gor

Vladan Antonijević: “Sumrak svitanja” - roman

 

Sumrak svitanja

 Vladimir Antonijević 

Vladan Antonijević: 

“Sumrak svitanja” - roman

Ličnost i “čovek bez senke”

📕

Roman, Sumrak svitanja,  autora Vladimira Antonijevića, naizgled pripada žanru metafizičkog noir trilera, ali već nakon nekoliko stranica postaje jasno da mu je to samo polazna tačka. Ono što sledi jeste tiho, ali neumoljivo razaranje sigurnosti — ne kroz spoljne događaje, već kroz unutrašnje pomeranje granica koje smo smatrali čvrstim.

Inspektor Vukan ne vodi istragu u klasičnom smislu. Njegov slučaj nije samo nerešiv — on je pogrešno postavljen. Nesanica koja ga razara, slike koje mu se prelivaju kroz svest, osećaj krivice koji ne može da locira — sve to ukazuje da problem nije u onome što traži, već u onome iz čega traži. U tom smislu, Vukan nije samo lik, već mesto sudara: između razuma koji pokušava da objasni i nečega dubljeg što odbija da bude objašnjeno.

Beograd u ovom romanu prestaje da bude kulisa i postaje liminalni prostor — grad koji postoji na granici, ne između dana i noći, već između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Njegove ulice, krovovi i praznine ne kriju „nešto drugo“, već reflektuju ono što je već prisutno u čoveku. Kada roman kaže da grad postaje eho, to nije poetska figura, već precizna dijagnoza: stvarnost više ne proizvodi smisao, već ga samo vraća, iskrivljenog.

Pojava Adama, bića bez pupka i bez senke, funkcioniše kao tiha, ali radikalna pukotina u poretku. Njegovo postojanje ne izaziva samo sumnju u prirodne zakone, već i u samu ideju porekla i identiteta. On nije „drugo“, niti neprijatelj — više liči na ogledalo bez refleksije, na prisustvo koje oduzima oslonac, a ne napada.

Jedan od najjačih slojeva romana jeste simbolika pukotina — zidova koji propuštaju, slika koje se preklapaju, prostora koji više nisu zatvoreni. Te pukotine nisu ulaz nečega spolja, već izlaz nečega iznutra. Upravo tu se roman suptilno pomera ka dubljem, gotovo teološkom pitanju: šta se dešava kada se čovek suoči sa onim što je u njemu već postojalo, ali nije imalo oblik?

„Nije mu bilo jasno da li ga te oči osuđuju ili mole. Možda i jedno i drugo. Možda je sve to samo odraz njegovog sopstvenog straha.“

Ovaj kratki isečak sabira atmosferu romana: granica između spoljnog pogleda i unutrašnjeg stanja potpuno se briše. Ono što vidimo više nije pouzdano, jer dolazi iz nas samih.

Vladan Antonijević: “Sumrak svitanja” - roman

Rečenica „Svetlost dolazi iz tame“ u tom kontekstu ne deluje kao paradoks, već kao ključ. Ona ne poništava razliku između svetla i tame, već je komplikuje — sugerišući da je svaka spoznaja već obeležena onim iz čega je proistekla. To romanu daje sloj koji prevazilazi žanr i ulazi u prostor apofatičkog mišljenja, gde se istina ne definiše, već naslućuje kroz ono što izmiče.

Vukanova krivica posebno je snažan motiv. Ona nije vezana za konkretan događaj, niti se može razrešiti. Ona postoji kao stanje — kao svest o raskoraku između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude. U tom smislu, njegova „istraga“ postaje proces unutrašnje alhemije: ne otkrivanja činjenica, već razgradnje sopstvenih iluzija.

Atmosfera romana gradi se kroz suzdržanost. Nema naglih obrta, nema eksplicitnog horora — ali upravo to odsustvo čini tekst uznemirujućim. Prazne ulice, pogled kroz prozor, oči koje „osuđuju“ — sve deluje poznato, ali pomereno, kao da je stvarnost izgubila oslonac koji je držao na okupu.

Ono što Sumrak svitanja čini posebnim jeste njegova sposobnost da ne zatvori pitanje. Kada se pukotina otvori, roman ne nudi odgovor — već odgovornost. Čovek ostaje pred sobom, bez posrednika, bez sigurnosti da postoji jasna granica između onoga što vidi i onoga što jeste.

Sebastian Sava Gor 2026

Q7 - КРУГ ТРОЈКЕ - Себастиан Сава Гор

 

КРУГ ТРОЈКЕ - Себастиан Сава Гор

Q7

Излазим напоље сваког дана. Овде код мене је урбано. Епицентар, бетонског Видиковаца.

Са десетог спрата, где живим, видим са свог прозора читаву Раковицу и Дедиње и Бањицу.

Стан ми је мали. Зато често излазим.

Овде код мене је велика пијаца. Тржни центри – отворени, затворени. Простор је велики, за шетњу.

Могу да шетам од Цркве, која је одмах ту – иза моје зграде, до друге Цркве, која није далеко, али није ни близу.

Могу да одем и у шуму. Ни Кошутњачка шума није далеко.

Ево и данас сам изашао, иако пада ледена киша.

Нема везе. Видиш мало људе. Допуниш се.

Него тако... човек мора бити паметан. А ја сам испао глуп летос.

Изашао сам тада исто овако. Брзо сам направио круг око парка и кренуо до отвореног тржног центра.

Дођем и зауставим се код банке. Није било разлога. Али сам се ту зауставио.

Пред новоотвореном банком. Велики, прозирни, стаклени излог. Залепио сам се за призор.

Унутра – палмица. Оградица. Травица.

Питам се: права или лажна?

Изгледа ми живо. Само што не заплеше.

Око палме удобне фотеље.

А ја немам банковну картицу.

Без пуно размишљања – улазим.

На шалтеру неки деда. Њега нисам видео од споља.

– Једну ракијицу… препоручујем госпођице, свако јутро, за све… за циркулацију… за мозак…

Млада, лепушкаста девојка гледа без трептаја.

Спушта главу. Наставља да обрађује податке.

– Потпишите, овде молим…

Гледао сам га с презиром. Да сам некултуран, запушио бих нос.

Презирем алкохол.

Деда је изашао.

SPONTANO SAGOREVANJE – Sebastian Sava Gor

Пружио сам достојанствено и трезвено своју личну карту.

Рекао да желим да отворим рачун.

Службеница ме љубазно замолила да седнем и сачекам.

Седео сам у фотељи, насупрот палме.

Права мала палма. Трава лажна. Оградица права.

Волео бих да имам такву у соби.

Човек се баш пријатно осећа поред ње.

Гледао сам кроз стаклени зид.

Људи журе. Људи разгледају.

Циганка стоји и проси. Нека проси. Шта ћу јој ја.

– Дођите за десет дана, картица ће бити готова.

Све је било готово за непуних десет минута.

Потписао сам папир.

Био сам задовољан. Још мало сам прошетао.

После тога – кући, на ручак.

Нисам ни ушао у лифт.

На памет ми паде мисао.

Моментално сам полудео и покајао се.

„Е сада ћеш да плаћаш одржавање картице.“

Непотребно. Празна. Бланко.

Разумеш ти то?!

Шта ће теби та картица сада?

Да плаћаш – само то што је имаш?!“

Зазујало ми је у глави. Запиштало.

Не могу да објасним. Ужас.

Сада за десет дана – да поново одем.

Уместо да подигнем картицу – одмах да је поништим.

Тако морам.

А палма остаје у банци.

Жива. У стаклу.

Јел‘да – да сам испао глуп.

_________________________________

МАПА ЧИТАЊА РОМАНА:

КРУГ ТРОЈКЕ

_________________________________

***

Posetite: 

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga

📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

***

📖Instagram: https://www.instagram.com/sebastianexex/

📖 X https://x.com/sebastianexex

📖Facebook: https://www.facebook.com/SebastianSavaG/

___________________________

EX-ЕX - Pozdravi Svitanje

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

literatura . književnost. eseji. esej. muzika. zbirka kratkih  priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература. krug trojke . roman . apofaktički roman . interaktivni roman .

#spontanosagorevanje #noćslomljenihstrela #ishodnanišanu #proza #poezija #triknjige #popust #novapoetika#knjiga #savremenaproza #booking #viralpost #književnost #literatura #bookviral #viralnow #bookstore #književnost #knjižara #novapoetika #srpskipisci #спонтаносагоревање #поезија #краткеприче #савременапроза #writingcommunity #booklovers📖

#кругтројке #krugtrojke #književnost #apofaktičkiroman #interaktivniroman #hipertekst #literature #literatura #novel #apophaticnovel #interactivenovel #hypertext