Vladan Antonijević: “Sumrak svitanja” - roman

 

Sumrak svitanja

 Vladimir Antonijević 

Sumrak svitanja ::: Vladimir Antonijević 

Vladan Antonijević: 

“Sumrak svitanja” - roman

Ličnost i “čovek bez senke”

📕

Roman, Sumrak svitanja,  autora Vladimira Antonijevića, naizgled pripada žanru metafizičkog noir trilera, ali već nakon nekoliko stranica postaje jasno da mu je to samo polazna tačka. Ono što sledi jeste tiho, ali neumoljivo razaranje sigurnosti — ne kroz spoljne događaje, već kroz unutrašnje pomeranje granica koje smo smatrali čvrstim.

Inspektor Vukan ne vodi istragu u klasičnom smislu. Njegov slučaj nije samo nerešiv — on je pogrešno postavljen. Nesanica koja ga razara, slike koje mu se prelivaju kroz svest, osećaj krivice koji ne može da locira — sve to ukazuje da problem nije u onome što traži, već u onome iz čega traži. U tom smislu, Vukan nije samo lik, već mesto sudara: između razuma koji pokušava da objasni i nečega dubljeg što odbija da bude objašnjeno.

Beograd u ovom romanu prestaje da bude kulisa i postaje liminalni prostor — grad koji postoji na granici, ne između dana i noći, već između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Njegove ulice, krovovi i praznine ne kriju „nešto drugo“, već reflektuju ono što je već prisutno u čoveku. Kada roman kaže da grad postaje eho, to nije poetska figura, već precizna dijagnoza: stvarnost više ne proizvodi smisao, već ga samo vraća, iskrivljenog.

Pojava Adama, bića bez pupka i bez senke, funkcioniše kao tiha, ali radikalna pukotina u poretku. Njegovo postojanje ne izaziva samo sumnju u prirodne zakone, već i u samu ideju porekla i identiteta. On nije „drugo“, niti neprijatelj — više liči na ogledalo bez refleksije, na prisustvo koje oduzima oslonac, a ne napada.

Jedan od najjačih slojeva romana jeste simbolika pukotina — zidova koji propuštaju, slika koje se preklapaju, prostora koji više nisu zatvoreni. Te pukotine nisu ulaz nečega spolja, već izlaz nečega iznutra. Upravo tu se roman suptilno pomera ka dubljem, gotovo teološkom pitanju: šta se dešava kada se čovek suoči sa onim što je u njemu već postojalo, ali nije imalo oblik?

„Nije mu bilo jasno da li ga te oči osuđuju ili mole. Možda i jedno i drugo. Možda je sve to samo odraz njegovog sopstvenog straha.“

Ovaj kratki isečak sabira atmosferu romana: granica između spoljnog pogleda i unutrašnjeg stanja potpuno se briše. Ono što vidimo više nije pouzdano, jer dolazi iz nas samih.

Vladan Antonijević: “Sumrak svitanja” - roman

Rečenica „Svetlost dolazi iz tame“ u tom kontekstu ne deluje kao paradoks, već kao ključ. Ona ne poništava razliku između svetla i tame, već je komplikuje — sugerišući da je svaka spoznaja već obeležena onim iz čega je proistekla. To romanu daje sloj koji prevazilazi žanr i ulazi u prostor apofatičkog mišljenja, gde se istina ne definiše, već naslućuje kroz ono što izmiče.

Vukanova krivica posebno je snažan motiv. Ona nije vezana za konkretan događaj, niti se može razrešiti. Ona postoji kao stanje — kao svest o raskoraku između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude. U tom smislu, njegova „istraga“ postaje proces unutrašnje alhemije: ne otkrivanja činjenica, već razgradnje sopstvenih iluzija.

Atmosfera romana gradi se kroz suzdržanost. Nema naglih obrta, nema eksplicitnog horora — ali upravo to odsustvo čini tekst uznemirujućim. Prazne ulice, pogled kroz prozor, oči koje „osuđuju“ — sve deluje poznato, ali pomereno, kao da je stvarnost izgubila oslonac koji je držao na okupu.

Ono što Sumrak svitanja čini posebnim jeste njegova sposobnost da ne zatvori pitanje. Kada se pukotina otvori, roman ne nudi odgovor — već odgovornost. Čovek ostaje pred sobom, bez posrednika, bez sigurnosti da postoji jasna granica između onoga što vidi i onoga što jeste.

Sebastian Sava Gor 2026