"EX-YU" Sećanja - 1989-1991

 

Sebastian Sava Gor

                  

             

Sebastian Sava Gor

“EX-YU”

Taština nad taštinama, veli propovjednik, taština nad, taštinama, sve je taština.”    Ps. 39:5, Ps. 62:9, Priče 4:4, Priče 4:6, Rim. 8:20  

 

UVOD

Kada u svima nama umire nevinost i kada dečija radost počinje da napušta naša srca i da umesto radosti u nama počinju da pršte, rasplamsavajući se, sve strasti ovog sveta?

U takvom je stanju čovek. Ljudski rod živi, Život sa tim da zna da sledi smrt ali to pitanje, kao i mnoga druga su nekako „anestezirana“ u mnogima u nas.

Sa druge strane radoznalost je uvek „đavolski privlačna“. Uvek sam bio rad da otvorim ta vrata i da gledam tupo u mračni ambis ispred sebe koji magnetski privlači da „saznaš, poletiš i nestaneš“.

Ne, u jednom trenutku je meni lično bilo svega dosta. Nisam više želeo da se igram sa Životom, već da živim Život.

Zašto pišem u prvom licu i o sebi?

Želim da ostavim mali dokument. Kako su stvari koje ću opisivati, moja lična proživljena prošlost, tako da onog trenutka kada opišem vreme koje sam proživeo, opisano i napisano postaje i dokumentovano.

Ja sam boja papira na kojoj je dokument otkucan. Takva uloga.

Sećanja su sećanja na ljude i događaje gde čovek sebe vidi u glavnoj ulozi ali objektivno svako od nas je bitan i važan deo negog šireg spektra i istorijskog razdoblja, koji svako od nas svedoči svojim životom. Čoveku, ženi, treba skoro čitav život da pojme zašto postooje, nažalost po mom mišljenju većina to nikada ne sazna.

Rođen sam u Beogradu 1971 godine, na zimu, 9 decembra. Zemlja u kojoj sam rođen više ne postoji. Od 1914 godine do 1999 godine, teritorija koja je bila objedinjena i koja je posle oba velika rata u 20-om veku, odbranila, svoj pun integritet i suverenitet a po vodi naroda i narodnosti, ta zemlja po drugi put u 20 veku, dobija isto ime kao i prvi put, uz izmenjena predimena, ona ostaje Jugoslavija.

Od Kraljevine Jugoslavije do Socijalističke Federativne Republika Jugoslavije – SFRJ, je više puta menjala imena. Konačno, država poznata kao SFRJ je formirana 1963. godine.

***

Na osamnaesti rođendan sam ušao u 1989-tu godinu, kao državljanin SFRJ. Postao sam punoletan, izvadio sam ličnu kartu, pasoš i člansku kartu za noćni klub.

Potpuno apolitičan, bez ikakvih socijalnih „samo-zatvaranja“, bez imalo straha, panike ili bilo čega sličnog, ja sam sa punim osećanjem slobode i ponosa, buntovno i strastveno, punim plućima živeo svoj Život.

Tek što sam završio petu gimnaziju i šta je to država, Crkva, propaganda, politika, kakva su svetska dešavanja i ko je sa kim a ko šta planira planira me nimalo baš nimalo nije zanimalo.

Znao sam da je vreme „hladnog rata“, gledao sam kako su srušili Berlinski zid. Shvatio sam da dolazi vreme promena, ali ne tako velikih i bitnih svettskih potresa, kakvi se danas odigravaju a mnogo ranije su pripremani, svima nama ispred „nosa“. Sa te strane tako nezainteresovan upisujem, ni manje ni više, Pravni Fakultet u Bepgradu i to samo „radi reda“ da ne bude da sam gimnaziju završio bez razloga ili možda postao po struci korektor-inokorektor, što mi je bilo tehničko zvanje nakon završenog četvrtog razreda srednje škole.

Meni lično je prijemni za pravni je bio relativno lak. Većinom najopštija pitanja, iz Pete Gimnazije sam donekle nosio neko znanje i prošao sam prijemni bez poteškoća. Šetao sam fakultetom bez obaveza posle prijemnog, ulazio u anfiteatre, ponašao se kao da imam neka posla. Tražio sam da osetim „vajb“ fakulteta, tj. da vidim u kakvom bi okruženju trebao da provedem naredne četiri godine, da vidim ima li ima li lepih devojaka ili nema, hteo sam da vidim što više lica sa kojima sam trebao da studiram. Čim sam izašao napolje, odmah sam rešio da podignem dokumenta sa tog fakulteta i da se čim pre počnem pripremati za prijemni na FDU, za filmsku režiju. Učio sam iz zadatihih udžbenika čitavo leto. Išao sam i u parkove da čitam. Ipak, da upišem režiju mi pošlo za rukom tako lako. Dva puta sam pao na državnoj akademiji, tačnije, jednom pao, drugi put zakasnio na prijemni. Na kraju sam režiju upisao privatno ali povećanje cifre i to samo za režiju, „zbog filmske trake“, kako mi je tugaljivo objasnio neki pisar na tadašnjoj B.K. Akademiji, nisam imao da platim, povećanje je bilo 2 hiljade maraka sa 4, što je značilo 6 hiljada po godini i to moji roditelji nisu želeli da prihvate. Za 4 hiljade sam se izborio ali za 6 nisu hteli ni da čuju. To je bio zaista tužan dan za mene.

Dok sam ja tada „leteo“ po Beogradu, bezbrižno i nasmejano iza mene se dešavalo svašta, neki teoretičari 1989 godinu uzimaju za početak raspada SFRJ, koji se završio tek 2006 kada se i Crna Gora otcepila od Srbije.

O svemo ovome mnogi tad stvarno nisu puno znali a o onome što sledi i što će lediti krv u žilama, posebno niko nije ni sanjao.

Spremao se težak i mučan građanski rat, koji je trajao osam godina.

Srbiju su osakatili ali se zato ona ponovo rodila. Nakon jednog veka i nekakve Jugoslavije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakaradnih i pogrešnih državničkih tvorevina, neostvarljivo funkcionalnih na duže vreme, Srbija ipak, uz velike žrtve, vraća sebe, sebi. Dragi Bog je to svakako imao u planu ali „per aspera ad astra“, mi smo svakako kao narod više puta „zabludeli“, neki put čak potpuno skrenuli sa puta, posebno kada je u pitanju naš temelj a to je naša duhovnost, tako da nije čudo da je neprijatelj „pušten“ da nas raskomada, neujedinjene i posvađane, gde smo se pritom Crkve i Boga odrekli, na to zaboravili, ali velikom srećom ne svi. I to malo stado koje je i dalje, pod mukom, disalo pod „Jugoslavijama“ i Turcima pre toga je uspelo da umoli Boga da Srbiju i Srbe ponovo podigne, vrati sebi i urazumi.

Od svega ovoga, živevši u Jugoslaviji, ja ništa tada nisam znao. Istorijske činjenice sam mogao da nabrajam i neke datume naravno ali šta je to sve dubinski značilo i tek šta će značiti u mojoj budućnosti i budućnosti sveta uopšte... to je malo ko mogao da predvidi.

I

Poleteo sam. Ispod su mene zlatna polja kukuruza i crna neobrađena zemlja. Odmah zatim sam iznad oblaka, veličanstven prizor. Zamislio sam se na nekoliko minuta, barem se meni činilo da je u pitanju nekoliko minuta, realno, prošlo je nekih sat vremena, pogledao sam ispod sebe i video veliki grad. Neko vreme sam leteo iznad grada. Sledeće što pamtim je glas koji objavljuje - " Dragi putnici, molimo Vas da vežete svoje pojaseve. "

London 1989

Prvi utisak je bio zapanjujući. Hitrow je zaista ogromno zdanje, veliki aerodrom u kome bi neko mogao da živi i preživi svoj život bez potrbe da odatle izađe. Setio sam se neizbežno Pekićevog "Besnila".

Dok sam čekao Jelenu, koja je trebalo po dogovoru da dođe ubrzo. Rešio sam da razgledam mnogobrojne izloge raznoraznih prodavnica i uostalom svega što je se oko mene nalazilo. Rešio sam da nešto kupim.  U prodavnici slatkiša kupio sam punjene čokoladne kuglice, lepo zapakovane u zlatni staniol. Nikada do tada nisam tako nešto probao. Danas se te čokoladne kuglice mogu kupiti i kod nas iako su dosta skupe, onima koji vole slatkiše su dobro poznate kao "Rošeove" crne ili  kokosove bele kuglice.

Ugledah Elenu. Ta devojka, godinu dana mlađa od mene, je išla samnom u istu školu, Petu Beogradsku Gimnaziju. Ja sam gimnaziju tog leta završio, diplomu pijan potpisao i “raspustio” sam se apsolutno.  Ostavio sam devojku sa kojom sam proveo čitavu četvrtu godinu. Bila je neka vrela, pijana i naduvana noć u kafe-klubu, pored teniskog igrališta na Tašmajdanu, kada sam malo bolje upozna Elenu.  To jutro smo samo ona i ja završili na 25-to’ majskim bazenima na Dorćolu. Tu sam pozvan sam u London da dođem u  goste kod nje, te simpatične i razigrane devojke koju sam iskreno jedva i poznavao ali kojoj je izgleda bila simpatična ideja da joj baš ja pravim društvo u dvospratnom stanu na West Hampstead-u, čiji je vlasnik bio njen otac. Inače apsolutno tinejdžerska posla, Elena je zapravo četiri godine išla u razred sa mojom bivšom devojkom kojou sam pomenuo.

Ja takav poziv nikako nisam mogao odbiti i sve se odigralo dan za danom. Jedne večeri sam sa njene strane bio pozvan, na jutro tog dana sam poleteo iz Beograda.

Elena je imala širok osmeh na licu. Kada me je videla, lagano je potrčala, plava negovana kosa je igrala, kada je prišla ona me zagrli i nežno me poljubi u obraz.

- Divno...predivno, šta ćemo mi sve ovde da radimo a? - pevala je. Gledao sam je iskreno i pomalo ravnodušno, pružio sam joj čokoladne bonbonice.

Desetak minuta smo se vozili crnom pokretnom trakom pre nego što smo izašli sa aerodroma.

Ubrzo sam pored Elene sedeo u gornjem delu crvenog autobusa na drugom spratu, u tom delu se moglo pušiti tako da sam u jednoj ruci držao cigaretu i u drugoj konzervu polu-litarskog piva. Bio sam veoma zadovoljan. Prizori koji su leteli ispred mene su bili takvi da sam imao želju da ih na čas pauziram i zauvek zapamtim. Svaki detalj počevši od trotoara pa do vrhova zgrada je bio sređen i doteran. Nije bilo sivih kontejnera i razbijenih telefonskih govornica, starih osušenih fasada i rupa u asfaltu.

 West Hampstead je oblast koja je sređena za dobrostojeću građansku klasu.

Stan je izgledao moderno i bio je čist. Elena me je upoznala, kako je i najavila sa momkom i devojkom iz Zagreba koji će stan deliti sa nama. Meni lično ni on niti ona nisu izgledali nimalo privlačno. Mislim da sam sa njima razmenio samo par rečenica za sve vreme koliko sam tamo bio. Sa druge strane nimalo mi nisu smetali, njihovih imena i izgleda se ne sećam.

Raspakovao sam se i odmah se osetio apsolutno slobodnim. Izašao sam napolje sam. Insistirao sam na tome. Prošetao sam se ulicom i tražio prodavnicu u kojoj mogu kupiti pivo. Moje iznenađenje je bilo veliko kada sam blizu stana našao upravo ono što sam tražio. Ne velika ali bogato opremljena prodavnica alkohola je nudila izbor kakav normalno nisam zamišljao. Jako me je obradovalo kada sam u odeljku za vina na polici naišao na etiketu na kojoj je pisalo Jugoslavija. Tu se nalazilo par buteljki nekih od naših najpoznatijih vina. Normalno nisam kupio domaće vino, već sam tražio da mi daju najjače pivo koje imaju. Prvo su mi ponudili pivo sa šest procenata alkohola ali nisam bio zadovoljan. Nakon toga ljubazni riđi prodavac mi je izneo pivo sa dvanaest procenata alkohola. Naglasio je da je to pivo sa votkom. Ljubazno sam se zahvalio i uzeo paket od deset komada.

Pijuckajući pivo naišao sam na lokalnu trafiku. Eto, ponovo malo iznenađenje. Na velikoj gomili raznoraznih novina ležala je i "Politika", mislim da sam tada prvi put u životu kupio taj dnevni list.

Pivo koje sam kupio bilo je zaista bilo žestoko i imalo je ukus upravo onakav kakvim ga je prodavac predstavio, to je bila mešavina votke i piva. Ogladneo sam i rešio da se vratim u stan kako bih naručio pizzu.

- I...? - dočekala me je Elena sa nestrpljenjem.

- Šta i ... - nisam je odmah razumeo.

- Kako ti se čini... za sada...napolju... - spustila je pogled na paket piva i nasmejala se.

- Odlično... čisto, evo tu je i "Politika". Još jednom se nasmejala.

- Hoćemo u Zoo-vrt?

- Normalo - odgovorio sam lepo, sa tim da mi je bilo sasvim svejedno gde ću ići. Rekoh samo da moram da jedem. Uzeo sam debele "Žute Strane", pronašao broj koji mi trebao i objasnio kakvu pizzu želim. Pizza je stigla za pola sata. Bilo mi je krivo što sam morao da je bacim, nešto su me razumeli pogrešno, tražio sam bogatu pizzu sa pečurkama i pavlakom a dobio sam pizzu natrpanu lukom I kobasicama. Rešio sam da kupim nešto na putu do zoo-vrta.

 

 

Zoo-Vrt

Ponovo u "dabldekeru". Elena i ja smo uživali u tim vožnjama i zalazili u najrazličitije krajeve grada.

Bila je velika gužva tako da smo dobro mogli videti nemio prizor koji se odigravao pred nama. Na suprotnoj traci dogodila saobraćajna nesreća. Čovek krvave glave je trčao od jednog do drugog automobila i zagledao unutrašnjost jednih pa drugih kola. Nešto je glasno vikao i dizao je glavu ka nebu u isto vreme osvrćući se , očekujuči najverovatnije policiju i hitnu pomoć. Nismo mogli videti koga ima u kolima ali na ulici je bio samo on, okružen nemim posmatračima sa strane. Otpratio sam ga pogledom. Elena je spustila glavu.

Na ulazu u zoo-vrt smo platili dosta skupe karte. Odmah po ulasku, nakon nekoliko metara sam uzeo hot-dog i iz Jeleninog ranca prošvercovano pivo.

 Uručene su nam reklame i karta za obilazak te velike , najveće zelene oaze u Londonu.

 Ta oaza zaslužuje i par reči o svom postojanju. Vrt se nalazi na severnom delu Regent's Parka, jedne od najljepših zelenih površina u Londonu. Otvoren je 1928. godine. Tokom svoje istorije, Londonski Zoo, nekoliko se puta svrstao među najveće u Evropi. Akvarijum Zoo-a je bio prvi svetski akvarijim otvoren za javnost. Broj posetioca kreće se oko jednog miliona godišnje. Svoj dom u Londonskom Zoo-u pronašlo je više od 1150 vrsta. Neke od posebno omiljenih jesu gorile, koje su smeštene u Gorilla Kingdomu, gde se mogu posmatrati iz neposredne blizine, meni te životinje nisu bile preterano zanimljive dok se Elena oduševljvala i nešto brbljala svo vreme dok ih je posmatrala. Veliki bazen sa pingvinima, Penguin Beach je zato meni bio jako zanimljiv, volim pingvine. Akvarijum je isto tako vrlo zanimljiv do njega smo se spuštali pokretnim stepenicama duboko pod zemlju i utisak je bio, podrazumeva se, fantastičan. Kuckao sam o debelo staklo ajkulama i piranama ali me je Elena opomenula rekavši da je to zabranjeno raditi. Napokon sam se setio koju sam životinju hteo da vidim a nisam imao prilike, o njoj sam gledao i slušao samo u našoj poplarnoj emisiji " Opstanak ", želeo sam da vidim Belog Lava. Te životinje imaju veliki prostor za šetnju, lavovi su na primer imali i pećinu kada je vruće ili hladno, tako da je bilo potrebno sačekati Lava da se pojavi. Mnogo Japanaca i još puno šarenih turista je čekalo sa spremljenim foto-aparatima da se Lav pojavi. Seo sam na klupu i čekao, mada okrenut leđima ali sam znao da će me ostali opomenuti kada se lav pojavi. Elena je otišla da kupi balon napunjen helijumom. Video sam je kako mi prilazi i u isto vreme čuo glasove pune uzbuđenja pored mene. Velika imozantna prilika Belog Lava, ženke se nonšarlanto i polako prošetala ne okrećući se ka publici. Danas mislim da i kod nas možemo da vidimo ovu retku životinju.

 To je bilo to, dan je polako prolazio. Prešli smo dvadesetak kilometara, okolo, naokolo po zoo-u. Vreme je bilo da se ode u neki restoran na večeru.

                                 ***

Imao sam osamnaest godina i našao sam se na "kraju sveta"... na tom ostrvu i u njegovom "slavnom", velikom gradu. Ne verujem u slučlajnosti. Opisujem mladića tj. sebe i potrudiću se da pišem i razmišljam, kako sam razmišljao tada, gde se kasnije, do sada, Život potrutio da mene lično, korenito kroz vreme menja. Duboko verujem da se čovek može promeniti i da se u poslednjem času, čak pred samu smrt, može promeniti.

Sve dalje što sledi je moj doživljaj, moja perepcija, moje svedočenje, iz vizure mladog čoveka, koji je "velikim staklenim očima", doživljavao i preživljavao, svet oko sebe... 

 

   Sedeli smo u nekom finom, ne skupom restoranu, večerali smo i razgovarali. U stvari Elena je pričala kao navijena i pitala me je sve i svašta, uglavnom, poznajem li toga i toga ili šta mislim o njemu ili njoj. Pijuckao sam vino i dosta sam se smejao, usled dejstva alkohola tog dana nisam više bio u stanju da ni jedno pitanje shvatim ozbiljno niti da se upustim u neki "dubokoumniji" razgovor, posebno što sa njene strane nisu ni dolazila takva pitanja. Napravila je izuzetak samo kada me je pitala šta volim da čitam. Odgovorio sam da volim da čitam svašta ali da u poslednje vreme čitam Bodlera i Remboa. Sledio je zaključak da sigurno zbog toga skoro uvek oblačim nešto crno. Složio sam se da je zaista moguće da je zbog toga i dodao da godinama unazad postavljam sebi jedno te isto pitanje, zašto sve što živi na planeti mora da umre i da li je taj trenutak poslednja tačka. Pitala me je da li verujem u Boga. Odgovorio sam kontra-pitanjem, tj. da li ona veruje u Boga. Rekla je da veruje i da ima sigurno "nešto", što vlada univerzumom i da je prema tome naša sudbina time unapred određena. Nisam bio zadovoljan odgovorom.

   - Elena, ja ne znam još uvek u šta verujem, čitao sam Krolija, Kastanedu , Crni Sabat, čitao sam malo budističke filosofije, razmišljao sam o reinkarnaciji i pokušao sam da razumem Novi Zavet, u našoj Crkvi nikada nisam bio, jednom doduše kada me je kao malog baka vodila pa smo tom prilikom sećam se nešto šetali oko Crkve. Kasnije sam na početku petog razreda Osnovne Škole, počeo da plačem svaki dan po čitav dan, zatvarao sam se u svoju sobu i puno čitao. Svako veče sam klečao ispred katoličkog ženskog manastira i tu sam se u senci krstio, ne znam otkuda to da se krstim pa mislim da sam se krstio jednostavno zbog toga što sam kao beba kršten i zato što sam video da se ljudi u neprilici krste. Roditeljima nisam govorio ništa o tome što me muči i jednosavno sam čekao da prođe. Potrajalo je pola godine i prošlo je.  Posle toga sam upisao kung-fu, trenirao sam vredno i danas imam plavi pojas. Nisam dogurao do crnog, škola je bila primorana da se zatvori zbog nedostatka učenika a ja nisam odlučio da se prebacim u drugu. Do osmog razreda me osim knjiga, beletristike, raznih romana posebno iz kolekcije "Plava Ptica" i filmova koje sam gledao po dva, tri dnevno, ništa drugo nije ni interesovalo. Ovo pitanje smrti se naglo vratilo u prvoj godini srednje i imao sam veliku potrebu da napišem pesmu, prvu pesmu koja nije bila školski zadatak. Pesma se zvala "Smrt", bilo bi lepo da sam sačuvao te ranije pesme pošto i danas pišem ali više ništa ne bacam. U svakom slučaju tada je došao pod ruku Kroli i odmah zatim za njim sve ostalo. Ja ne znam  puno… Bog sigurnan sam postoji Elena, iskreno nemam ideju kako bih tu reč objasnio… ali sigurno ne kao sudbinsku preodređenost, niti kao "višu silu" , jednostavno,  me ti me odgovori nikako ne zadovoljavaju." - odgovorio sam ozbiljno ali sa osmehom.

   - Meni su pričali da si pomalo mračan i sada vidim... ali ko još zna sve o tome i zašto bi te to mučilo ?

   - Smejem se čitav dan Elena, vidiš to,  ja možda jesam pomalo sujetan, gord, kako hoćeš i možda tako delujem na okolinu tako, na neki način... kako si već opisala ali veruj mi veoma sam radostan i volim život, možda baš zato što ga volim postavljam sebi neka pitanja koja se ne tiču samo našeg plivanja iz dana u dan... eto ta pitanja ... da kažem o čoveku i duhu, duši ako hoćeš ... ne znam, zaista ne znam ... čitala si "Majstora i Margaritu" ?

   - Da, zašto pitaš?

   - Pa šta ti misliš ... postoji li đavo, satana, da li on postoji ?

   - Uh bre, pa jesam pročitala i super je knjiga, zanimljiva mislim ali sada... đavo,satana... nemam pojma ... - ona se zakokota kao blesava, njoj je trebalo malo alkohola a vino je bilo jako.

   - Dobro, ništa više o "mračnim temama", gospođice. - podigao sam čašu i mi nazdravismo našem prvom danu u velikoj svetskoj prestonici.

  Napolju je bilo divno. Vedra noć. Spuštalo se u mene nešto nalik veliko ushićenju, slično kao pred ushićenje pri odlučujućoj utakmci u očekivanju pobedonosno koša. Slike su se menjale kao brzi kadrovi i kao da me je pratila tiha muzika.

 Video sam poznati Londonski "crni taksi", oduvek sam želeo da sednem u taj automobil, ne baš zbog automobila kao automobila, već  to da budem "mušterija" - "crnog taksija".

Brzo smo stigli kući. Istušrao sam se i zaspao pre nego što mi je glava dodirnula jastuk.

 

Beli Lav - Bruno

 

   Sanjao sam kratak san. Na leđima sam Belog lava, čvrsto se držim za njega. Jurcamo kroz košutnjačku šumu. Dolazimo do kapije gde je nekada bila kuća moje bake koju joj je oduzela Socijalistička partija bivše Jugoslavije i dodelila joj u zamenu dva stana u Resniku. Predivna kuća sa baštom prepunom cveća, čitavo detinjstvo sam proveo tu u toj baštici. Dakle sada u snu ja silazim sa lava i zovem ga da pođe samnom. Prelazimo baštu, ja osećam da je lav zaostao iza mene, pogledam i vidim kako lav miriše ružu. Bilo mi je čudno. Opet ga pozivam da bih ga upoznao sa bakom. Baka stoji i gleda u nas, skida naočari i govori obazrivim tonom.:

   - A, lep je lav ali pazi se puno, možda mu dosadiš a vidi kolike kandže ima…  - ja pogledah u lava, on kandžama zaškripa po betonu.

Tada me probudi piskav zvuk faksa. Na par metara ispred sebe sam video u prostoriji čoveka od svojih četrdesetipet-šest godina. Stasit, lepo sređene crne brade i ne mnogo dugačke, isto tako, crne kose. Elena je donosila kafu.

- Ovo je Bruno - predstavi ga ona - on je tatin saradnik, ovde je faks i on mora ... - zaboravio sam šta Bruno mora, ustao sam i u boksericama i majci sam seo za sto, zapalio u cigaretu i prineo sebi kafu.

-  Ovi moji hrvati dole... - poče Bruno, dubokim glasom i hrvatskim naglaskom - nisu mi nešto zanimljivi , vas dvoje ste čini mi se više po mom ukusu... Sebastian, lepo ime a odkuda, jesu li Vaši iz Beograda? "

-  Da svi su iz Beograda... deda je Slovenac , ostali su svi iz Beograda i prababa mi je iz Beograda… ime sam nasledio od pradede on nije bio iz Beohgrada, Slovenac je bio.

-  Aha... pa lepo, lepo… a eto vidite ja dole mojim hrvatima da ponudim nešto lepo a oni meni - mi se ne drogiramo ...

On iz džepa izvadi lep veliki cvet marihuane i rizle pa ih stavi na sto.

-  A vi mladiću - pušite li ? - on me pogleda nekako ispod oka sa malim osmehom.

-  Pušim - rekoh kratko i dodadoh da je lepo što će nas počastiti. Odgovor ga je zadovoljio i on poče da mota veliku spravu.

Jako dobra marihuana, jako dobra, Sensimilija , jedna od najboljih. Setih se Jovana Bukelića i njegove knjige, " Droga - Mit ili Bolest " , marihuana na trećem mestu pored heroina i kokaina.  Ah, Bukeliću, Bukeliću.  Svoje misli sam kroz smeh prenosio Jeleni i Brunu.

-  A to Vam je Sebastiane, veliko, svetska zavera, sa tim se neće lako izaći na kraj. Nego šta ćete Vi, sada će dole kod nas rat ... jako ste mi već na prvi pogled veoma simpatični ... možda da ostanete ovde ?

-  Kakav rat ?! - šta priča ovaj čovek pomislih.

-  Dole će strašan rat, raspad Jugoslavije i svašta, ne smem ni da mislim o tome, ovde sam skoro tridest godina ali imam u Hrvatskoj puno rodbine, strah me je od toga...

- Pa kako to rat, zašto rat... , upita ga Elena bojažljivo.

- Tako se ovde analizira... a oni ne greše, nažalost ne greše. Ja sada moram da odnesem ove papire... hajde da svratite kod mene ovih dana pa da se opuštenije ispričamo.

Bruno se brzo diže sa stolice i napusti stan uz pozdrave. Ostalo je da se vidimo kod njega narednih dana.

- Jel' Bruno ovako istripovan stalno ili šta ? - pitao sam bez nekog određenog mišljenja o ovom čoveku, ipak sam ga video prvi put.

- Ne, nikada ne priča gluposti, ovo me je stvarno iznenadilo...rat, kakav rat bre ? - Elena se nekako više začudila nego ja, barem mi je tako izgledala.

Nakon nepunih pola sata mi smo zaboravili Bruna i zloslutne prognoze koje nam je taj čovek doneo. Planirali smo kako da provedemo dan. Elena je danas želala da ide u Muzej Voštanih Figura. Složio sam se.

 

Sve uz pivo sa votkom…

   Kada sam video red ispred muzeja, dugačak skoro pedesetak metara, momentalno mi pade na pamet da nestanem odatle. Uz Jeleninu molbu i par piva koje sam poneo ja pristadoh da čekam. Uostalom gledao sam svet naokolo, dan je bio nekako svečano lep i na kraju sam shvatio da se čekanje isplatilo.

   Meri Grosholc, poznata kao Madam Tiso, je bila vajarka koja je osnovala muzej.  Figure koje se nalaze u muzeju su izrađene u prirodnoj veličini.  Zapanjujuće su realistične, to je veliki, precizan rad, koji je zaista zaslužio svoju reputaciju , bio sam hipnotisan. Kada se figuri malo približite, mogu se primetiti suzice u oku, bore, mladeži, ispucali nokti. Ispred nas su sinule verne voštane replike poznatih ličnosti – glumaca, umetnika, naučnika, sportista, književnika, naučno-fantastičnih likova, članova kraljevskih porodica, političkih lidera, duhovnih vođa, raznoraznih ljudi koji su na razne načine obeležili svoje vreme. Veoma sam se razveselio, pipkao sam Hitlera, smejao sam se Daliju i nekoj kokoški koju su mu stavili na rame, Anštajn mi je izgledao potpuno blesavo, kao nekakva skitnica koja bi mogla da kopa po kantama naših ulica.

  Tu su bili svi na jednom mestu. Ljudi koji su u životu nešto ostavili iza sebe i zaslužili da budu zapamćeni, bilo po dobru ili zlu. Pokušaj da se ličnost u istoriji predstavi i telom i karakterom je uspeo. Ušli smo u "Tamnicu" u kojoj je verno prikazano 500 godina zločina, od Francuske revolucije preko Viktorijanskog Londona do savremenih serijskih ubica, uz verodostojne zvučne efekte prilikom izvršavanja smrtnih kazni. Kada smo izašli iz ovog mraka i prostorija zbog kojih se Elena malo namrštila, provozali smo se, malim crnim taksijem kroz istoriju Londona (Spirit of London) – od perioda vladavine Tjudora pa sve do  Svinging Londona. Ja sam se dobro zabavljao, sve vreme je naše kretanje u muzeju kontrolisano, i imali smo osećaj  kao da smo na nekakvoj pokretnoj traci. Elena je stala nasuprot Van Goga, nije treptala par sekundi.

   Da, veliki posao za dobru i kvalitetnu zabavu. U katalogu sam kasnije pročitao podatak - da bi se napravila jedna figura, potrebno je šest meseci, stotine prezicnih merenja stvarnih modela i neshvatljivo velika količina voska (oko jedne tone). Kosa, brada nastaje strpljivim lepljenjem jedne po jedne vlasi. Figure se prave dva posto veće od stvarnih veličina modela jer se toliko vosak vremenom skupi.

   Tri sata u muzeju voštanih figura. Dosta je bilo. Napolju dan nije izgubio na svojoj magičnoj lepoti. Na ogromnom trgu sedeli su pankeri pozeri, čiroki frizure u najrazličitijim bojama, autentične majce, sa likovima poznatih punk bendova u pantalonama, kariranim ili pocepanim, sa zihernadlama, bezbrojnim bedževima i okićeni lancima u svojim neizbežnim cokulama. Posebno našminkani i mladići i devojke oslikavali su period sedamdesetih godina kada se rodio punk, kao muzički ali i kao modni novitet. Turisti su im bacali novac.

   Iza njih je sijala velika fontana, voda je prskala na sve strane, uređeno je tako da se u malim betonskim usecima slivala pored kaldrme kuda smo hodali. Deca su se prskala , dosta njih je letelo sa svojim skejtovima, izvodeći svoje veštine.

   Došli smo do Big Bena, još jednog simbola Londona. Naziv Big Ben se odnosi na toranj koji ima satove na sve četiri strane, mada je tehnički Big Ben ime dato za masovno zvono unutar tornja sa satom, poznato i kao veliko zvono koje teži više od 13 tona. 2012. godine preimenovan je u Elizabetin toranj, u čast 60. godišnjice vladavine kraljice Elizabete druge.

  Ispred tornja je veliki park, iskoristili smo to mesto i uvalili se u mekanu travu. Pijuckao sam pivo polako, Elena koka-kolu.

  Gledao sam u veliki toranj i sat, zaspao sam tu na travi naspram njega.

  

      - Spavao si dva sata. Elena me je gledala, žvakala je neki veliki sočan sendvič i pružala meni, drugi, lepo zamotan u profidnu foliju.Njene zelene oči su nežno sijale dok je Sunce polako zalazilo.

   - Gde idemo sada ? - uzeo sam sendvič i pogledao oko sebe. Nekako mi je sve izgledalo tiho. Moguće zato što nismo bili u gomili već na stotinjak metara dalje u parku.

   -  Idemo na reku... važi ?

   -  Može...jel' ima u rancu još piva?

   -  Ima još dva.

   -  Odlično... u povratku ću do one prodavnice, dobro im je ovo pivo.

   -  Ja od sutra počinjem da radim pre-podne, ali ti se ovde kako vidim lepo snalaziš... dolaziću kući do tri, pola-četiri.

Setio sam se da mi je pričala nešto o tome, zaboravio sam šta a i sada kada mi je rekla nisam osetio potrebu da pitam niti šta će raditi niti gde. Krenuli smo do reke.

    Temza je jedna od najvećih reka u Evropi. Teče izuzetno sporo. Nekako se sve uklapalo sa mirnim sumrakom koji se polako utapao i prtvarao u prijatno sveže veče.

    Toliko smo šetali da smo došetali i do Tower Bridge-a, Londonskog mosta, jednog od najpoznatijih simbola ovog grada. Most je prepoznatljiv po dva tornja. Turisti su se vrzmali tamo vamo i činilo mi se kao da su se negde izgubili.  I zaista , mlada japanka nam je prišla i pitala nas na lošem engleskom kako da se vrati nazad u centar. Elena joj je detaljno objasnila , da li je ona nešto od toga razumela ne znam, ali se svejedno kulturno zahvalila.

   Sa mosta se video London u punom sjaju. Sjajan, veličanstven grad, toliko raznobojnog svetla, velika reka ispod nas i puno brodova i brodića, poslovnih, privatnih. Dosta je bilo onih koji voze turiste, sa njih se čula muzika i odozgo se videlo kako ljudi sede, večeraju ili slikaju sve oko sebe.

   Proveli smo tu nekih sat vremena i odlučili da se vratimo kući. Išli smo metroom. Kakvo je bilo moje iznenađenje kada sam shvatio da se spuštam pod zemlju čitavih deset i više minuta. Znači bio sam duboko pod zemljom.. Ogroman veliki prostor. O tome sam čitao ali živi utisak je bio zapanjujući. Voz je brzo stigao. Našli smo se u našem kraju za nepunih deset minuta. Kako bi ovo bilo dobro za Beograd, razmišlljao sam uz put.

   Svratili smo do "moje" prodavnice i ja uzeh još jedan paket piva, riđi prodavac me je ovog puta čudno pogledao.

   Elena je zaspala prva. Imala je običaj da spava sasvim bez odeće. Lagani prekrivač je skliznuo sa njenog savršeno izvajanog tela koje je blistalo ispod lampe. Gledao sam je i razumeo je. Ona je bila još nevina, pametna glavica, velikog dobrog srca. Volela je tu igru i dobro je bilo što je bila takva, senzualna, nenametljiva sa ipak jasnom i čvrstom voljom. Znala je šta hoće i nisam sumnjao da će to u životu i ostvariti.

   Razmišljao sam šta ću sutra, dok Elena ne dođe, sa tog njenog posla za koji sam unapred shvatio da nije nikakav ozbiljan posao, već eto tako da se nešto radi, sigurno na očev prijateljski savet.

   Odlučio sam da odem do centra u veliku prodavnicu ploča. Rastao sam uz muziku, otac mi je strastan kolekcionar ploča i ja sam se još kao dete naslušao svega i svačega. Voleo je da pušta Stonse, Bitlse, Pink Flojd, uopšte, voleo je dosta hard-rock. Praznično raspoloženje je bilo svaki put kada me je vodio u "Beograđanku" gde je tada u prizemlju bila velika prodavnica ploča. Kupovao je svašta i stranu i domaću muziku. Kod kuće sam sam najviše voleo da puštam prvi album Clash-a, B-52, koji je kupio najverovatnije zato što mu se svidele devojke na prvlačnoj žutoj pozadini. O muzici i mom iskustvu za sve ove godine ću detaljnije kasnije pisati.

   Te prijatne zvezdane noći, činilo mi se da oko mene leti na hiljade nevidljivih dobrih duhova. Izašao sam i prošetao sam našom ulicom. Mirisao je bagrem.

 

Kada sam se vratio potrudio sam se da ne probudim Elenu. Rano ujutru, kroz polu-san, čuo sam kako se Elena lagano kreće po stanu i ubrzo silazi niz stepenice I odlazi na posao.

 

Uz put i u međuvremenu…

 

   Negde oko podneva ja sam bio u centru Londona, tražio sam prodavnicu ploča, Elena mi je objasnila gde se nalazi.

Popio sam već dva piva i otvarao treće. Jako je bilo to pivo. Kada se vratim sada unazad mogu da kažem da sam voleo pivo. Voleo, što znači da ga danas više ne volim, nakon grand-mal epi napada, puno kasnije, ja sam prestao da pijem bilo kakvu vrstu alkohola. Ali već tada tolerancija na alkohol je za moje godine bila veoma visoka ali je i moja genetska predispozicija išla u prilog tome. I jedan i drugi deda su bili ljudi koji barem od kada su počeli da piju nisu više nisu ni perstaji, umereno, kako su sami tvrdili, istini zavolju samo sam ih par puta video u teže alkoholisanom stanju, dobro su se držali. Otac mi nije pio, shvatio je brzo kao mlad da može svašta da napravi kao pijan i prestao je da se interesuje za tu vrstu uživanja.  Ja sam svoje prvo, polulitarsko  pivo popio sa nepunih sedam godina. Dao mi ga je deda po majci, Aleksa. Kada sam popio to prvo pivo osetio sam da mogu, i da želim da letim. Brzo sam se našao na krovu naše četvorospratne, porodične kuće - hteo sam da skočim sa krova. Bacio sam crep sa krova i gledao kao u usporenom filmu, kako pada i razbija se sa vriskom u paramparčard. U vezi sa tim događajem se više ničega ne sećam.

   Dakle, podosta pripit sam tražio i na kraju našao ogromnu prodavnicu ploča. Prodavnica je bila na tri velika sprata sa jednim delom ispod nivoa ulice. Ploče su bile naslagane žanrovski,  velike nepregledne gondola sa pločama džeza, bluza, rock muzike svih žanrova, klasike, pop muzike, sve što sam mogao da zamislim bilo je tu, na jednom mestu, nisam znao šta pre da uzmem u ruke.  Sonic Youth, Sisters of Mercy, Nirvana,  prvi album koji izašao upravo te godine, The Pixies, Alice In Chains, Joy Division, Bauhaus, nakupio sam tridesetak ploča, sve albume koje od pomenutih i nepomenutih bendova nisam imao i odneo ih na kasu. Tu sam se setio da Maksu moram da kupim majcu sa likom Sid Vicious-a, dobio sam i novac od njega za to. Vratio sam se do dela sa suvenirima, majcama , kačketima , bedževima i još kojekakvim sitnicama. Uzeo sam dve majce. Ja sam izgleda poprilično popio kada nisam primetio da sam čoveku kupio majcu gde uopšte nije bio Sid, već Garry Oldman u ulozi Sida,  iz filma "Sid and Nency", i drugu majcu poprilično neukusnu, gde jeste bio Sid ali sa špricem zabodenim u ruku, plus što je ova druga imala i rupu na ramenu. Stvarno ne znam kako nisam video rupu i dan danas nisam siguran da li je ta rupa bila modni detalj ili se, u šta sumnjam,  u transportu pocepala. Napravio sam još jednu grešku, ne veliku. Neke od albuma benda Pixies sam već imao kod kuće i znao sam njihovu diskografiju. Među pločama sam tada video čudnu ploču koja je imala na sebi utisnute slike članova benda i sa jedne i sa druge strane. Na jednoj od strana je basista držao veliku krabu iznad čela Frenk Black-a, čija je velika glava bila u prvom planu. Začudio sam se kako o tom albumu nisam ništa čuo niti pročitao.  Svejedno, obradovao sam se i kupio ga. Tek po povratku u Beograd video sam tj. čuo šta sam kupio, evo držim ploču ispred sebe i prepisujem: "Interview Picture Disc - Limited Edition " , znači kupio sam intervju sa članovima benda plus limitirano izdanje, pravi raritet koji ukrašava zid moje kuhinje i dan danas. Napunio sam ranac sa pločama i napustio sam prodavnicu veoma zadovoljan.

   Napolju je bila velika gužva na ulici. Iz te gužve video sam lepu meleskinju sa ispletenim dredovima, obučenom u crno koja me je odmeravala dok sam nameštao ranac, zatim sam video momka koji je bio slično obučen, kao ona, sa par pirsinga na licu. Devojka mi je prišla i dala reklamicu. Shvatio sam da bira kome će dati papirić. Kada sam krenuo ona me pozva pokretom ruke. Prišao sam i pozdravio se, ona isto tako. Dala mi je pozivnicu za žurku i rekla je da će biti jako dobro, da povedem ako imam koga i da će se ona obradovati. Na pozivnici je bila adresa, muzika koja će se puštati , cena alkoholnih i bezalkoholnih pića. Stavio sam pozivnicu u džep i krenuo da nađem sledeću prodavnicu, "Dr. Martens Shoes". Brzo sam je našao i tu nisam proveo dugo vremena , kupio sam šta mi je trebalo od obuće i već dosta umoran, krenuo sam da nađem taksi.

   Elena je bila kod kuće.

   - Večeras idemo na žurku - rekoh zadovoljno, nasmejala se i znatiželjno je pogledala šta sam to doneo. Njoj sam kupio lep, letnji crni kačket. Svideo joj se. Noslila ga je za svo vreme našeg boravka tamo.

   U klub smo ušli oko jedanaest. Kada sam sišao niz stepenice u podrum, doduše malo doteran, imao sam osećaj da se nalazim na mini "Akademiji", ličilo je dosta toga na naš poznat noćni klub. Bilo je dosta ljudi, neki su sedeli na visokim barskim stolicama, nabijeninih noseva u svoja pića. Drugi su igrali, neki su se šetkali tamo,vamo - tako da je bilo poprilično živo. Muzika je bila dobra, kako je i pisalo na pozivnici, alternative rock, post-punk, punk-rock noise-rock ...

Iako se dosta pušilo, klub je imao dobru ventilaciju pa se moglo disati.  Elena je sa šanka uzela - "Cuba Libre",  limun, svetli rum, bacardi i coca-cola.  Ja  - "Head Fucker",  vodka, zlatna tekila, džin, rum, malibu, liker od breskve, sok od pomorandže i brusnice. Spremao se rusvaj.  Ja sam stajo nasuprot šanka, naslonjen na zid, Elena je igrala nedaleko od mene. Prišla mi je mlada devojka sa lepo smotanim džointom i pitala me da joj se pridružim. Marihuana je uvek usporavala moju potrebu da pijem i da pušim - duvan. Podrazumeva se da nisam odbio. Devojka, kratko ošišana, brineta, imala je lepe, velike plave oči.  Postavljala je neka pitanja i čas se blesavo smejala a odmah zatim se čudila i zamišljala. Bila je lepa i potpuno simpatična.  Pitala je odakle sam, kako je u mojoj zemlji, zaključivala je da nije zamišljala da neko može tako da izgleda a da dolazi iz takve zemlje. Šalila se, brojala je moje minđuše,  zaključila je da imam lepu dugačku kosu, pitala me je da odvežem kosu. Rekao sam da kosu nikada ne odvezujem. Zaključila je da je dobro što imam svoj stav i da nije mislila da sam stranac. Prišla nam je Elena. Kada je Elena prišla - Moli, tako se devojka predstavila,  se još više obradovala i vidljivo iznenadila. Naručili smo još jedno piće i pitali Moli šta će ona da popije, rekla je da ne pije i tražila je vodu. Elena i Moli su se upoznavale na zadovoljstvo jedne i druge, obe su sa osmesima već brzo brbljale o nečemu.

Meni je međutim "Head Fucker" počeo da priča svoju priču. Najednom mi je lepo raspoloženje dobilo oblik nekog besnog i ružnog pogleda na ljude oko mene. Neke odvratne debele devojke koje su ispijale svoja piva - nikako nisam voleo da vidim devojku kako pije iz flaše, su se zajedno sa pivom u rukama drmusale tamo-vamo.  Počeli su da me nerviraju i osedeli dripci na šankerskim stolicama, sa nedoličnim urlanjem, čime su nakazili svoja lica. Nekih par homoseksualaca koji mi do tada nisu naročito smetali dok sam sada dobijao neodoljivu želju da ih išutiram. Mračna prostorija mi je izgledala još mračnije.

I nekako kao da sam slutio. Videh kako jedan od onih za šankom, zabija pesnicu u lice drugom, onom koji je sedeo pored njega. Čovek koji je primio udarac pade sa visoke šankerske stolice i udari temenom direktno o pod. Ovaj šta ga je udario brzo skide svoj dugački lanac, koji mu je visio okačen o farmerice i udari svoju žrtvu po sred lica. Čovek na podu se uhvati za svoje, sada krvavo  lice i pokuša da ustane ali ga napadač udari svom snagom u grudi svojom cokulom.

Napravi se krug oko njih i tri redara sa ulaza utrčaše u prostoriju. Jedan od njih razbi sve zube čoveku sa lancem, ovaj pade kao gromom pogođen. Redar ga podiže i za kosu ga povuče ka izlazu. Druga dva redara uhvatiše između ruku onog prvo povređenog i odmah i njega krenuše da nose napolje.

Elena je lagano drhtala, nepomično je još uvek gledala u mesto gde se odigrala scena. Meni je bilo zaista svejedno i ako ćemo za pravo, na "Akademiji" je skoro svako veče neko dobijao batine od redara, u najvećem broju slučajeva isto zbog tuče koju je izazvao u klubu. Tako da mi je sve ovo što se dogodilo bilo nekako već viđeno. Pokušao sam da umirim Elenu i naručio sam još jednu turu ukusnih ali stvarno jakih likera.

Nakon prizora koji se dogodio meni se raspoloženje nekako popravilo. I Elena je posle treće "Cube", počela ponovo da se smeje i da igra.

 Nismo dugo ostali. Već oko dva sata smo izašli iz kluba. Jutarnji vazduh je lečio. Osećao se miris reke. Zalutali smo u neki parkić. Elena je legla na jednu klupu ja na drugu. Ćutke tako smo gledali nebo. Prvo javljanje zore nas je podiglo da krenemo.

- Ja danas neću na posao. - reče Elena ozbiljno.

Spopade me lavina smeha. Elena me pogleda prvo začuđeno, širom otvorenih očiju i odmah zatim se i sama zaceni od iskrenog, maltene detinjeg smeha. Takav smeh koji kao zarazan ne odustaje lako. Trebalo nam je desetak minuta da dođemo sebi brišući suze.

 

Ćićolina

 

   Dva, tri dana je je prošlo u obilaženju raznoraznih krajeva Londona. Uglavnom smo se vozili autobusom i silazili bi smo gde god nam se činilo da je kraj zanimljiv, tuda bi šetali satima. Brixton, Čelzi, Starford, Vudford... ni ne pamtim više gde sam se sve to vrzmao. Svejedno, bilo je interesantno. Dosta puta sam pre-podne išao i bez Elene. Nekakav "duh slobode", me je podizao i proizvodio energiju. Osećao sam se "nedodirljivim". Sada kada razmišljam o tome mislim da tu nije bila u pitanju sloboda, onako kako danas pojmim tu reč, radije bih to opisao kao odsutvo bilo kakvog straha od ljudi. Bio sam stranac koga niko ne poznaje i koji nikoga ne poznaje. Čovek u svom okruženju , gde živi, godinama stiče prijatelje ali i one koji mu nisu naklonjeni ili kojima on nije naklonjen. Dešava se tako da kada izađemo na ulicu imamo osećaj da jednostavno nekoga ne bismo voleli da sretnemo ili nam se sa nekim ne razgovara, dok mi iz učtivosti pristanemo na razgovor i pozdrav, iako se ne bi ni pozdravljali niti pričali, ako bi poslušali sopstveno raspoloženje.  Ta lažna učtivost i osmeh razvučen u kez, spuštanje pogleda pred poznatom nam ličnošću ili obrnuto kada se i sami zateknemo iznenađeni kada neko isto tako postupi prema nama, je doživljaj subjektivan i mi ga često primamo sa ličnom neprijatnošću u oba slučaja. Mislim da i najučtiviji ljudi, uvek spremni za razgovor, imaju trenutke kada im nije do razgovora, usled nekih ličnih problema.

Otuda najverovatnije dolazi ova moja "sloboda" o kojoj govorim. Među ljudima sam a kao i da nisam. Moja povučenost je imala svoje raznorazne oblike tokom godina, neki put se izražavala kao potpuna zatvorenost, u prvom, ranom delu detinjstva, da bi kasnije potpuno nestala i pretvorila se nasuprot u eksplozivno, nametljivo ponašanje. U dosadašnjem života se povučenost javljala i nestajala od perioda do perioda. Svakako mislim da taj deo moje prirode i svesti, nisam naučio da kontrolišem. Mogu samo da zaključim da bih voleo da počnem, mada osećam da se moja priroda nekako buni i protiv toga je, da praktikujem da jedan dan prođem pored komšije i ne kažem mu: "Dobar dan", dok bih već sutra ako sam tako raspoložen čak stao i popričao sa njim. Možda to nije društveno prihvatljiv obrazac i  govori o čestim duševnim promenama kod čoveka, gde ga drugi karakterišu kao ekscentrika ili nešto slično tome ali ako bi se pitali šta je lepo a šta je istina, zaključak bi bio, lepo je reći dobar dan, makar i na silu, istina je da dok govoriš, dobar dan, nad sobom vršiš neku vrstu prisile. Mislim, na kraju da bez obzira na sve, da ako to dobar dan, neko vedro prima i vidljivo mu znači, svakako treba preći preko sebe i reći - dobar dan!

Da se vratim. Viđao sam ono što sam do tada gledao na filmu ili čitao. Od najbogatijeg stanovništva, krajeva koji su blistali u kojima je uvek vladala neka grobna tišina i gde se čovek osećao sigurnim, do delova grada gde su ljudi, ležali na ulicama, dilovali u grupicama po ćoškovima ili novac zarađivali prostitucijom, gde se nikako čovek nije mogao osećati sigurno. Ja sam iz znatiželje prilazio do određene granice, tu se nisam dugo zadržavao. Video sam i više nego što je potrebno. Povratak u moj kraj je uvek bio olakšanje sa tim da sam bio zadovoljan iskustvom koje sam donosio šetajući. Ovo sam praktikovao svo vreme mog boravka u tom gradu.

    

   Elena je bila na poslu. Neko je zvonio. Obično su otvarali hrvati iz donjeg dela stana. Hodnikom se moglo stepenicama doći pravo na  Elenina i moja vrata ali neko se zadržao dole. Malo zatim čuh zvono na našim vratima. Otvorio sam i video Bruna. Ljubazno se pozdravio i rekao da mora da proveri faks. Nešto je kratko čačkao, ja sam mu ponudio kafu. Kada je završio, pridružio mi se i seo za sto.

Pričao je nešto o svojim iskustvima, kako se odlučio da živi u Londonu i rekao kako mu izgledam kao "svetski čovek" i da bi on vrlo rado meni sredio posao i u svakom smislu se zauzeo za mene.

Tog čoveka sam ovog puta malo bolje razgledao. Činilo mi se da neka neodređena i neispunjena želja, strastveno igra u njemu.  Njegovo učestalo žmirkanje očima i ćest, nesvesni običaj da zubima malo, malo, zahvati donju usnu mi je takođe govorio da je predamnom čovek koji je naučio da preživi kao tuđinac u svetu nemilosrdnom prema strancima i da je uspeo da sakrije svoj duboki strah i nemir, da živi sa tim. Isto tako osetih kod njega neku preteranu familijarnost, da li zbog toga što potičemo iz iste zemlje ili nečeg drugog nije mi bilo jasno.

Dok je govorio umeo je i da spusti glavu, da se zamisli, da za trenutak zaćuti, da bi odmah zatim najvedrije nastavio sa pričom tamo gde je stao. Sve to zajedno je na njega, u mojim očima, bacalo izvesnu senku i on sam mi nekako nije izgledao tako vedro kao prvi put kada sam ga video.

I ovog puta smo uz kafu popušili lep džoint. Sedeli smo nekih nepunih sat vremena kada je rekao, kao i prošli put, da sada ima posla.

   - Sebastiane - izusti ustajući sa stolice - pozdravićeš Elenu kada dođe i večeras - da vas vidim kod mene, ona ima adresu , nije daleko i obavezno, obavezno, da ste kod mene oko deset - on mi spusti ruku na rame i iskreno se nasmeja.

   - Hvala na pozivu i biće mi drago - uzvratih osmehom.

   - Da, da... da se malo družimo, ne ovako sve na brzinu. U tom slučaju dogovoreno , ako nešto iskrsne imate telefon.

Otpratih ga.

 

   Bruno nije živeo daleko. Elena se složila da odemo do njega. Predložila je da prošetamo. Trebalo nam je nekih pola sata. Veče je nakupilo oblake. Slab vetar je dizao prašinu. U kraju je bilo mirno, po koji prolaznik, žureći, predosećajući kišu, je hitao svojim poslom.

   Bruno nas je srdačno dočekao. Bio je vidljivo radostan, uzbuđen i prvih nekoliko minuta se sve nešto vrteo oko sebe, pipkajući pritom i neke stvari sa svojih polica, pomerajući ih , najverovatnije sa podsvesnom željom  da sve bude na svom mestu. On je imao dosta veliki stan, videlo se po dugačkom hodniku da osim dnevne sobe u kojoj on prima goste ima još prostora. Kada nam je doneo piće, sebi pivo, Jeleni koka-kolu i meni votku, napokon je seo na veliki trosed, dok je nas smestio u dve široke fotelje.

   Njegova dnevna soba je bila čista i videlo se da uredno živi. Visoke police do plafona bile su ispunjene knjigama, pločama i raznoraznim sitnim ukrasima. Iznad njegovog troseda u dubini sobe , preko tapeta, belo-roze i drap boje, na zid je bila zakačena reprodukcija Mikelađelovog " Stvaranja Adama". Sa druge strane nasuprot police iza providne zavese bili su visoki dvokrilni prozori i vrata koja su vodila na terasu. Sa vrata, tj. odmah kako se ulazilo u sobu posetioc je mogao da vidi ogroman, jedan od prvih “plazma” televizora. Mi smo prvo sedeli okrenuti televizoru leđima, licem u lice sa domaćinom. Između nas je stajao masivan, nizak i kvalitetan drveni sto, na njemu gomila sitnica.

Razgovor je lepo tekao. Bruno je bio zadovoljan.

  - E sada nešto jako, jako lepo. - on razvuče široki osmeh i uze sa stola papir za motanje i lepu, debeljuškastu tablu šita (hašiš). Pohvalio sam ga više puta. Eleni sam bio smešan kako sam se obradovao. I Bruno je primetio isto pa je kulturno pitao da li možda želim da ja smotam. Jao, kakav i koliki džoint sam smotao.

Počelo je.

  - Ja sam nešto čitao, interesovao se, - započe Bruno, - a tebe smatram inteligentnim momkom i zato bih voleo da malo popričamo...

  - Da. - rekoh, uozbiljivši se , Elena se već kidala od smeha.

  - Šta misliš ima li svemir neki određeni plan i da li je njegova struktura podređena nekoj vlasti , sili ili se svemir rasprostire tek, tako haotično , bez ikakve logike?

Bruno me je iznenadio i zatekao svojim pitanjem. Bilo mi je jako smešno ali sam držao do toga da ostanem ozbiljan kako mi je ukazao svoje poverenje.

  - Uh...Bruno ja se nisam bavio i nisam izučavao, ali svakako mislim da haos sam po sebi ima smisla samo ako se zapravo radi o prirodi nekoga ili nečega što se ne kreće u pozitivnom pravcu. Zašto se ne kreće u pozitivnom već u negativnom to ne bih znao. Opet ako za nekoga kažemo da se nalazi u potpuno haotičnom stanju , a budući da je taj neko nosioc svog vlastitog mikro kosmosa, za koji kažu da je veći i od samog kosmosa, tada zaključujem, naivno i laički, da ako je predpostavimo moguće doterati " haotičnu osobu" ili se ona, osoba, sama od sebe dovede u red, tada mogu samo da zaključim da ako haos momentalno vlada univerzumom to je svakako haos koji može promeniti svoj oblik. - ja se zaustavih i pogledah Bruna koji se nadlaktio i sav upiljio svoje sitne, sjajne, smeđe okice u mene.

  - Meni niko nije  tako nešto odgovorio, - reče, izgledvši  malo zbunjen, - pa mislim... mislim da je to svakako logično i nekako originalno što si rekao. A opet ako je tako kako ti zamišljaš taj red, poredak...kako bih rekao , da li je to neka hijerjarhija ili se sve samo po sebi odigrava po nekom zakonu... prirode, da... po nekom prirodnom zakonu ili mora da postoji i neki red. Eto ja mislim da te piramide ... da one predstavljaju poredak, da sve ima svoj smisao ali i poredak ... da mora postojati , eto, vrh piramide i piramidino dno.

Elena se uhvati za stomak od smeha što je Brunu očigledno prijalo.

  - Znate kako Bruno... i ja sam razmišljao o tome, - malo sam se zamislio - ali ništa mi određeno i konkretno nije palo na pamet kao rešenje , imam u glavi i ja tu piramidu vlasti i poretka i sa druge strane opstanka, nepisanog ali dobro poznatog, gde se za život bori svaka biljčica. Ali neki opšti zaključak ili stav nikada nisam imao , jedino što mogu da kažem da se eto meni kada pomislim na piramide u glavi stvaraju slike ravnomerno poređanih , lepo složenih, jedan ispod drugoga ... hm ... dakle javlja mi se slika tako lepo poređanih tanjira.

  I Bruno i Elena pa i ja sa njima počesmo da maltene urlamo od smeha.

  - Ma kakvih tanjira bre ... hahahahaha ... Bruno zamalo što se nije zagrcnuo - šta ... letećih tanjira ... hahahahaha ... vanzemaljci, jel' to ? - izbečio se i čekao odgovor.

  - Ma ne, Bruno i stvarno jeste smešno, ali ne ... običnih tanjira ... tako ... jedan tanjir na vrhu a jedan na dnu ali svi jednaki i podjednako bitni. - završio sam već iscrpljen naprezajući se da  održim koliko toliko ozbiljnost.

  - Aaa... lep si smotao, lep.

  - Da dobar je.

  - Pa dobro da ti kažem iskreno i to što si rekao ima nekog smisla ... ima, leba mi' ima ... hahaha ... pa eto toliko sa našom filozofijom, tanjiri ... hahaha , a da ti nisi gladan , da donesem neko meze? - on se sada već potpuno opustio i stvarno ustade i na velikom,  lepom tanjiru donese raznorazne čokoladne bonbonice.

  - Eto služite se ... okrenite fotelje, pa ako hoćete, možemo da pustimo neki film.

  - Može - složismo se i Elena i ja.

Bruno je pre filma smotao još jedan i kada smo popušili on u video-rekorder ubaci kasetu i ugasi svetlo u sobi. Malo sam se čudno osećao ali vidim Elena se ne buni , dok se Bruno fino zavalio u svom trosedu.

Film je počeo. "Ćićolina na Mundijalu" ... Ćićolina i fudbalski tim. Kraljica pornografije na velikom ekranu.

  - Elena, smeta li ovo, - upita Bruno izazivački.

  - Ne, ne smeta. - odgovori ona.

U sobi nasta tajac. Samo zvuci sa ekrana, rad šita, i osećaj da mi iza leđa leži težak perverznjak. Pogledah Elenu. Gleda netremice. Na ekranu Ćićolina i crnac. Ćićolina i dva belca. Ćićolina i razuzdana plavuša. Glas iza mene:

   - Vas dvoje se možete slobodno opustiti ... tu ispred televizora ... bez brige ima mesta. - Brunu kao da su curile bale niz usta pa se činilo da dok govori pljucka.

Za trenutak Ćićolina nestade, traka zašušta i film se promeni ali  Ćićolina se ipak ponovo pojavi u drugoj ulozi…počeo je drug film. Sada gledamo kako Ćićolina ima mesečni ciklus, tj. Ćićolina pušta krv.

Kao da je voz uleteo u moju svest. Ustadoh. Bruno skoči i upali svetlo. Elena me kao hipnotisana pogleda.

   - Jel' sve u redu ? - upita Bruno, sa strahom u glasu.

   - Sve u redu ali ovoga mi je bilo dosta ... rekoh i rukom ukazah na televizor... i da... možete li da malo otvorite prozor?

   - A što prozor? – Bruno me je gledao sa strahom - da ti nije loše , da sigurno ti je pozlilo, puno smo pušili, Elena ajde' vodi ga kući na čist vazduh ... AUUUUU ... ako mi umre ovde !!!!

   - Bruno meni je sasvim ok, samo dosta mi pornića i od ovoga se ne umire čoveče.

   - Ne, ne , ništa ne znam, meni žena dolazi prekosutra ... hajde na vazduh pa polako... - balavio je i histerično se uzšetkao.

   - Dobro ... polako Bruno - Elena mu je prišla i uhvatila ga za ruku. Ja nisam gubio prisebnost.

   - Ok, Bruno , idemo ali daj malo tog šita , moram da ti priznam da je jako dobar.

   - Šta... hašiš... evo, evo ... - on mi dade celu tablu koja je stajala na stolu ... samo na vazduh, to sada mora - nastavljao je vidno uzrujan.

Bili smo brzo napolju. Slaba kišica je sijala svakom kapljicom. Vetar je prestao da duva. Laganim koracima vraćajući se i uz smeh, analizirajući Bruna, mi brzo stigosmo kući.

 

Sisters of Mercy

 

  Nekoliko nedelja pred moj odlazak, Elena i ja smo izlazili skoro svako veče i svaki put u drugi noćni klub. Sa noćnim klubovima je lako, ako voliš ti njih, oni će zavoleti tebe još više. Nije bilo nikakvih problema. Neki od klubova su bili potpuno dovoljni sami sebi, čitavu noć nije čovek morao da izlazi odatle, u klubu su se mogle kupiti cigarete i brza hrana ... izlazilo se samo ako je nekom trebao vazduh. Mislilo se na svaki detalj, od osvetljenja, strob svetla do svetlijih i mračnijih delova kluba ali isto tako i na prostore za odmor. Neki put smo nailazili na ogromne garniture, udobnih kožnih fotelja, sve je bilo dobro organizovano i namenjeno da opravda reputaciju i zahteve noćnog života ovog velikog grada.

Jedan dan se Elena vratila sa posla sa posebnim iznenađenjem. Prvo se malo šalila, držeći ruke iza leđa, pitajući me da pogodim šta je donela. Odustala je brzo, ja nisam ništa pogađao, već sam je štipao za mišice i čekao da vidim kakvo bi to iznenađenje trebalo da bude. Zaista, bilo je veliko , za mene, više nego veliko iznenađenje. Ona je u rukama držala karte za koncert benda "The Sisters of Mercy".  Bila je to mala promocija albuma koji je izdat naredne godine, "The Vision Thing". Koncert se održavao u Brixtonu u tada popularnom klubu - "Plan B".

Pišem dalje onako kako se u blicevima sećam. Ispred kluba nije bila velika gužva. Sasvim dovoljno ljudi. Raspoloženje je na visokom nivou. Puno “goth” fanova, ovog benda. Nisam voleo kako izgledaju “goth” fanovi. Previše belog pudera i crnog krejona. Previše čipke i lančića. Ulazili smo polako. Osetio sam da se ljudi oko mene malo sklanjaju, niko od njih se nije toliko osećao na pivo i nikome nisu oči bile tako krvave kao meni. Dadoh kartu Eleni i negde se uputih. Elena me povuče za rukav i reče da ne idem u dobrom pravcu. Nisam se složio i pratio sam neku grupu ljudi koja mi je bila zanimljivija nego “goth” fanovi. Elena je pošla zamnom. Grupa koja mi je izgledala zanimljivo dođe do posebnih vrata gde su stajala samo dva redara. Elena me ponovo povuče i reče šapatom:

- Ovi imaju karte za “back-stage”, idemo nazad, ovde ne možemo da uđemo.

- Ne. Samo se naguraj među njih i ja ću odmah za tobom... išao sam kao hipnotisan.

Redari su najverovatnije već bili umorni i nervozni. U grupi od petnestak ljudi i u brzini gde su redari gledali da što pre završe sa gomilom ludaka, Elena i ja samo mahnusmo našim običnim kartama. Nijedan od redara nije pogledao niti nju, niti mene, niti naše karte. Osetih samo da me jedan redar maltene gurnu da prođem. Elena nije verovala šta se dogodilo. Nešto me je non-stop pitala, držala me i teglila mi košulju. Ništa nisam odgovarao šetao sam iza i gledao kao u polu-snu, sve što se zbivalo oko mene. Zagledavao sam se u lica ljudi. To su većinom bili prijatelji benda i oni nikako nisu izgledali kao “goth” publika, ali se zato na većini tih lica videlo da su teški narkomani ili alkoholičari. Svako je izgledao drugačije i vako je imao neki svoj lični stil, potpuno nevezan za vrstu muzike, vezani su bili jedino za rock&roll i junk. Mali mršav čovek sa poznatim mi naočarima i šeširom mi zapade za oko.

Andrew Eldritch je stajao na par metara ispred mene. Neverovatno kakva pomisao mi se urezala u sećanje. Prošao je kao senka i uputio se ka mikrofonu.

Koncert je počeo i nije dugo trajao. Dovoljno za promociju albuma. Za vreme koncerta ja sam se još dolio i napušio. Elena je bila oduševljena. Sve vreme je igrala i skakala, bila je potpuno mokra. Koncert se završio . Sedosmo na neke klupice iza instrumenata. Videh kako momak od svojih dvadesetpet-šest, možda i trideset godina, priča sa Elenom. Sledeće što sam primetio je da joj stavlja “acid” na jezik, svojom rukom. Prileteo sam mu momentalno. Gledao ga i sevao očima. Momak ili bi pristojnije bilo reći čovek malo ustuknu i pogleda u Elenu. Ja nisam mogao da govorim. Ona umesto mene objasni da  se ne ljutim što je on počastio nju, već se ljutim što nije počastio i mene. Čoveku tada zaigra osmeh i on vidno rasterećen izvadi iz unutrašnjeg džepa svog crvenog sakoa , listić sa utisnutim znakom orla. Nisam ranije video takav acid, iako sam imao iskustva sa njima.    Bogi i ja smo imali lepo vatreno krštenje sa acid-om. Kupili smo na leto pre ovog , svakome po jednu "jagodu". Vreme je prolazilo, pola-sata, sat, mi smo čekali, "rad", ali se ništa nije dešavalo. Ja sam mu tada besan rekao da odmah ode do čoveka i da kupi još po jednu "jagodu" i meni i njemu.

Kada se vratio Bogi mi reče kako čovek garantuje, da je acid svež, ali da je trebalo da sačekamo sat i po, do dva.

- Ma kakvih sat i po i dva , daj taj drugi. - rekoh veoma ljut.

Prvo je rad počeo tako što sam počeo da se neizdrživo smejem nekoj devojci u lice, koja mi do tada nije izgledala nimalo smešno. Kada sam se zaustavio, svet mi se činio puno, puno jasniji i jednostavniji nego inače, opet divan u svemu živom što postoji.

Dakle, Elena i ja smo sisali "orla". Sada sam znao da moram da čekam dva sata.

Čovek u crvenom sakou sa ogromnim zenicama nas je pitao hoćemo li na žurku. Nismo ni pitali na kakvu žurku, niti gde, samo jednostavno da se podrazumeva da hoćemo na žurku. Sačekali smo našeg domaćina i seli ubrzo u njegova kola.

Dva sata kasnije negde u dubini Brixtona mi smo se nalazili u velikom "saloncu" , koji je izgleda i bio predviđen za žurke, stan je imao veliki šank. Stajali smo na dosta starom parketu, i gledali oko nas. Nije se imalo puno toga videti, zidovi nisu bili okrečeni već se videla gola cigla. Odnekuda je udarao strob. Elektronska muzika.  Svako lice mi je pričalo svoju životnu priču, duboko sam se saosećao

sa nekima. U dnu prostorije nasuprot šanku, gde je bilo mesto sa stolovima i stolicama je ne skidajući svoje naočari sedeo Andrew Eldritch, oko njega je bila gužva. On je ličio na jednu od onih voštanih figura.

Noć se završila divnim jutrom gde sam upecao sebe kako pričam nešto

jednoj lipi. Dodirivao sam drvo i imao osećaj da kroz njega teče velika, meni nepoznata energija. Činilo mi se da se drvo raduje Suncu koje je polako izlazilo ali i da mi govori da ono čeka još nešto drugo, mislio sam da je drvo tužno zbog nečega. Spustio sam dlan na njega i pomilovao sam grubu koru. Za dlan mi se zalepila mirišljava smola. Pogledao sam Eelenu. Ona je sedela, ukrštenih nogu, na travi i gledala je nebo , krošnje i ptice.

   Moj boravak u Londonu se bližio kraju. Imao sam još planova za to leto. Zavoleo sam taj grad. Nije me ostavio ravnodušnim, doživeo sam tamo dosta toga što se svakako ne zaborvlja. Neke stvari sam nadam se uspeo da opišem. Postojalo je tu puno toga što se tmao utisnulo u mene kao pečat koji će tu ostati zauvek.

 Nekako nežno leto, nije isto... nebo je tamo visoko , kod nas opet čini se možemo ga rukom dodirnuti. Svaka promena, svako putovanje, koje zaslužuje svako ljudsko biće, je ogromno iskustvo koje doživljava i naše telo i naš duh.

Tri dana pred polazak, Iskrasao je problem.  Jednog jutra sam shvatio da više nemam dovoljno novca, da živim tamo, kao do tada, poprilično bez uzdržavanja. Elena se ponudila da mi novac pozajmi ali to sam momentalno odbio. Rekao sam, u šta ona nije poverovala, da ću novac imati već do sutra. To joj je izgledalo nemoguće. Ali ja sam čovek koji nije razmišljao na takav način, čak sam fanatički verovao da je sve, baš sve moguće. Pozvao sam kući i rekao da nemam više novca. Moji roditelji su, ne znam kako i na koji način, neverovatnom brzinom, našli čoveka. Ni manje ni više nego pilota koji je trebalo da sleti na Hitrow sledeći dan. Elena nije verovala.

- I šta ! Tebi će sutra pilot da donese pare?

- Da. Rekao sam ti da neće biti problema.

Nije odgovorila ništa, po pogledu sam shvatio da joj nisam baš sasvim jasan.

Sutradan smo otišli do aerodroma, čekali smo kratko na određenom  i

unapred dogovorenom mestu. Prišao mi je kulturan, visok čovek u pilotskom odelu i predao mi kovertu sa novcem. Elena je shvatila da može i tako , da ako nam se u najkritičnijim momentima u životu nešto čini nemogućim i neizvodljivim, nikako ne treba klonuti duhom i da će se možda nešto izmeniti, tada treba izaći u susret nevolji i suočiti se sa njom. Sa nadom i verom kao oružjem i štitom, bez sumnje ili obeshrabrujućih primisli i da tada postoji šansa da se i najneverovatnije stvari obrnu u našu korist. Kasnije sam pitao roditelje da li su poznavali tog pilota , odgovor je bio da su ga preko, "onog", preko "one", pa opet nekog nekog trećeg našli istog dana kada sam pozvao.

Tri dana je prošlo kao treptaj. Došao je trenutak da se Elena i ja pozdravimo. Nakon ovoga, ovu devojku sam video samo još jedanputa.

Blistale su tada njene zelene okice, pune suza. Stajali smo po treći put na peronu i čekali da bude upućen poziv za let. Poljubio sam je u obraz nežno i puno se zahvalio na gostoprimstvu. Nasmejala se, skinula kačket koji sam joj kupio , poskočila je lako na levoj nozi i napravila poklon rukom u kojoj je držala kačket.

Nad Beogradom sam bio brzo, grad nisam video, ponovo polja kukuruza i crna neobrađena zemlja. Tada pri povratku zavoleo sam tu sliku ma šta ona govorila. Podrazumeva se nisam ni slutio šta će mi sve prirediti moj voljeni "Beli Grad" u narednim godinama.

 

                                                                          II                                             

Povratak I Loše Vesti

Sa dolaskom u Beograd, stigle su loše vesti.

Čudi me kako Bruna, u Londonu nisam pitao, šta je mislio pod time da će " meni tamo sada rat da počne"... bio sam previše apolitičan i u potpuno ekstatičkom raspoloženju... čuo sam ga, primo k' znanju šta je rekao, eto i danas se sećam i to je bilo to.

Jugoslavija je bila udobna zemlja u jednom istorijskom trenutku i to je bilo dovoljno da narodi, posebno srpski narod, bude zadovoljan. Neki drugi narodi, bili su oduvek bliži zapadnom delu ovog malog prostora i zbog toga su se uvek osećali posebnije... mada me su mi "istorije" tih naroda, uvek bile "sumnjive" i nedorečene... od nastanka tih "naroda", jezika tih naroda, zajedničkih običaja tih naroda, mešanja sa drugim narodima... ali od kad znam za sebe i u Jugoslaviji, znam za čvrstu, jasnu, potkrepljenu, istinitu i stradalničku istoriju srpskog naroda.

Malo se ko bavio "starim pitanjima", koja se u stvari mogu postaviti pod jedno prosto pitanje ali koje još uvek nismo postavljali tada... šta je naš temelj. Temelj jedne ličnosti u društvenoj zajednici. Temelj jedne društvene zajednice? Koliko je star taj temelj i od čega je zidan?

II

Jedan od prvih ljudi sa kojima sam se čuo i video bio je Leo. Pozvao sam ga i otišli smo u "Znak pitanja", kafanu pored Saborne Crkve.

Leo je pustio malo dužu bradu, kosa mu je porasla. Imao je one svoje "tegle", od naočara i gledao me je radosno i radoznalo kroz njih, uz širok osmehe, mi se izljubismo i sedosmo da razgovaramo.

- Kako je bilo? - pitao je Leo, znajući da neću moći da prestanem da pričam kada počnem. Pričao sam pola sata. Leo se puno smejao. Izvlačio sam najzanimljivije detalje i zaključivao... tada već sa male distance:

- Ma ti Englezi su bezobrazni brate, bezobrazni i gotovo...

- Da mu speluješ kaže... hahaha... pa vidiš, da te vaspita, da znaš gde si došao... hahhaa...

- Da, da, nisam ja više pričao, spelovala je Elena...

- Ma daj... kupio si sat... hahaa... Englez je zaradio... što si kupio sat, e' da nisi kupio, to bi bilo drugo...

- Neka... sat mi se sviđa a on svoj mozak ne mora da štima... na kraju, šta da ti kažem... takvi su kakvi su... nisu ni oni svi isti... a ti čoveče - šta se dešava, šta si radio... šta ima ovde, pričaj...

- Upisao sam Teologiju?

- Upisao si Teologiju?! - stvarno sam bio veoma iznenađen.

- Pa kao, šta... hteo si književnost i sve to...

- Nemam pojma ni ja sam... tako brate... upsah teologiju. A ovde, ma ovde će rat brate, građanski rat... evo već se bune u Sloveniji. Hoće nezavisnost.

- Slovenci hoće nezavisnost. - Ja kao da nisam bio u zemlji par godina a ne par meseci... raspada se Jugoslavija?! - setio sam se Brunovih reči.

- To sve može da bude jako gadno, opkolili juče neku pravoslavnu crkvu, pohapsili neke protestante... ne znam, ali nikako mi ne sluti na dobro.

- Pa to hoće odavno... nema više Tita, gotovo to sve izgleda. - zamislio sam se.

- To ne može biti mirno... možda sa Slovencima ali sa Ustašama ne...

- Ti si vidim baš pesimističan...

- Klali su nas brate, klali su nas dugo kroz vreme...

- Da. - zaćutali smo i oboje se zamislili.

Bili smo potpuno apolitični i potpuno nevini tada. Ništa nismo razumeli. Naslućivali jesmo i učili još uvek jesmo, ali nismo želeli da nam niko oduzme slobodu koju smo imali. Pitanja su postajala sve teža.

- Vodku! - Leo je predložio da ispijemo po jednu pa da idemo dalje... To dalje je vodilo u sledeće jutro... 

*

Leto 1989. godine bilo je vreme ogromnih promena u Beogradu i širom Jugoslavije, ispunjeno političkim nemirima, ekonomskom katastrofom, kulturnim probojima i međunarodnim uticajima koji su oblikovali sudbinu zemlje. Ovaj period predstavljao je u stvari početak kraja jugoslovenskog socijalističkog eksperimenta, sa događajima koji su postavili scenu za raspad Jugoslavije u narednim godinama. Jugoslavija je počela da se suočavava sa dubokom ekonomskom krizom, koja je će, plus, nakon sankcija rezultirati ludačkom inflacijom i nestašicama osnovnih namirnica, hleba, brašna, ulja, šećera...  Životni standard je značajno opao, a nezadovoljstvo je dovelo do brojnih štrajkova i demonstracija. Nacionalizma i etničke tenzija se šire širom Jugoslavije. Nacionalistička retorika je stvarno bila takva, da sam shvatio, da je rat gotovo pa neizbežan. Savez komunista Jugoslavije, koji je decenijama držao vlast u zemlji, počeo je da se raspada usled unutrašnjih podela i zahteva za reformama. Ove promene dovele su do slabljenja centralizovane vlasti i jačanja republičkih partija. Beograd je bio jedan od "centara", muzičke alternativne scene u tom periodu. Pank pokret i novi talas muzike, koji su već bili u punom zamahu, dobili su novu dimenziju u kontekstu političkih i socijalnih promena. Stvoren je novi muzički "talas" - "Neo-Beo", o tome ću pisati malo kasnije...

To vreme, čiji sam bio savremenik, sam počeo, ,malo po malo, sve bolje da razumem. Još uvek smo imali strašno jaku kulturno-umetničku scenu koja je bila potpuno autentična i koja je počela sve više da upozorava na ono što nam se na žalost na kraju i dogodilo. 

  Međunarodna situacija takođe nije bila sjajna. Promene u Istočnoj Evropi, uključujući pad komunističkih režima u Poljskoj i Mađarskoj, uticale su na javno mnjenje i podstakle zahteve za političkim reformama i u Jugoslaviji. Slovenija i Hrvatska su počele da traže veću autonomiju i nezavisnost, "inspirisane" međunarodnim promenama...  Ovaj proces je bio praćen zahtevima za ekonomskim i političkim reformama u tim republikama, što je doprinelo porastu tenzija sa federalnom vladom, dok je vlada tj. Jugoslavija bila pod ekonomskim pritiskom od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, koji su zahtevali sprovođenje ekonomskih reformi. Zapadni kulturni uticaj je postao dominantan, ja to tada nikako nisam percipirao kao sada. "Meka moć" i uticaj, tada najmoćnijih država na svetu je tada mogla da se vidi na delu. Jugoslovenski unutrašnji politički sukobi i ekonomski problemi počeli su da utiču na njenu poziciju na međunarodnoj sceni. Regionalne tenzije sa susednim zemljama i drugi međunarodni pritisci doveli su do kompleksnih diplomatskih odnosa koji su uticali na stabilnost zemlje. Tokom ovog perioda, Beograd je bio centar kulturnih i političkih događaja, mesto gde su se sukobljavali različiti interesi i vizije budućnosti. Ovaj dinamični period ostavio je trajan uticaj na Jugoslaviju, postavljajući osnovu za promene koje će uslediti u narednim godinama, uključujući raspad zemlje i sukobe koji su obeležili devedesete. 

*

Dao sam sebi zadatak da opišem jedan deo prošlosti koja je živela sa ljudima koji su je stvorili. Ti ljudi, neki od njih, naši sadašnji savremenici i oni koji to više nisu, su svojim jedinstvenim duhom učinili to da ova istorija bude vredna zapisa. Tako da bih sada nastavio priču tamo gde sam stao…

To leto 89-te, je imalo još dosta toga da kaže. Krenuću nekim redom, po sećanju i sa trudom da što manje stvari preskočim.

U to vreme Beograd se igrao na sopstvenoj velikoj žurci. Nije bilo mladih ljudi koji su svoje tinejdžerske dane provodili po svojim krajevima i u sobama sa kompjuterima, već su rano, još od srednje škole, tražili svoje mesto i našli ga u nekom svom sasvim dovoljnom krugu. 

                                

Kod mene u kraju, na placu  "Avala-Film-a", odigavao se "Avala Fest". Čitav grad se slivao tog leta tu. Svako veče je nastup imalo više bendova. Na dan kada sam stigao sa puta, svirao je "Haustor". Posle "SKC-a", to će biti drugi put da slušam "Haustor" uživo. Obukao sam se lepo i prošetao do Igija. Kod njega je bio i Grof, pre njega i Maks, koji je već otišao. Kod Igija smo se "pripremili" za koncert i peške se popeli do "Avala-Grada".

Da, Igi je već dugo vremena jedan od mojih najbliskijih prijatelja. Moraću da kažem da je u pitanju svakako svakako ekscentrik, buntovnik sa razlogom, ličnost poprilično slojevitog i čvrstog karaktera.   Naše poznanstvo datira još od prvog razreda osnovne škole.  Igi je odrastao bez oca. U šestoj godini, još kao mali dečak, otac mu je stradao u saobraćajnoj nesreći. Igi je praktičan i pedantan čovek. On je zaista naučio da čuva sebe, koliko je to god bilo moguće. Bez obzira što mu nisu bila strana iskustva sa opojnim sredstvima, čak naprotiv, on sebi nikada nije dopustio da postane duboko deo te priče. Obazrivost i rastojanje koje je pravio u odnosu na te stvari je bila velika. Ove  odlike njegovog karaktera su primenjivane i u životu i prema okolini. U odnosu sa ljudima je bio od onih koji lako mogu videti sa kime imaju posla, tako da je umeo da tačno odabere ljude koji će biti oko njega a da mu pritom niko ne smeta. Ovaj dar, pronicljivosti i potrebe, da se mnogima kaže istina u lice, su doprineli da ga dosta ljudi nije nimalo simpatisalo. Opet, iste ove osobine omogućiće mu u budućnosti način na koji će dolaziti do novca i živeti.  Igi je svakako naučio neke životne stvari pre nas.  Kada je egzistencija u pitanju, kod njega je odgovor na to, neprekidna, nekada i surova borba. Ovakavim načinom razmišljanja uspeo je da ostvari nešto od ciljeva koje je sebi postavio.  Sa godinama kod Igija sve više rastu netrpeljivost prema gluposti, izopačenosti, sujeverju, banalnosti, površnosti, sujeti, gordosti, izveštačenim manirima... Poznavanje kinematografije, posebno Jugoslovenske je kod njega na takvom nivou da bi mu pozavidelo većina profesora na današnjoj FDU. Široko otvorenog pogleda i shvatanja stvarnosti je jedan od ljudi sa kojim mogu da razgovaram sa uživanjem.

Kada smo stigli, koncert je upravo počinjao. 

 Avala-grad je pun. Veliki zanimljiv prostor, prepun raznoraznih detalja koji su ostali iza snimanja nekog istorijskog filma. Izgledalo je kao da ste se našli u starom srednjovekovnom gradu. Male drvene kućice upotrebljene su sada za kafanski prostor, sa drvenim stolovima i klupama. Nakon toga se ulazilo u male uske uličice, koje su bile ograđene visokim gredama sa obe strane. Iz tih uličica se moglo sa dve, tri, strane ući u "arenu", veliki prostor sa binom i sa dosta mesta za publiku. Razglas je bio snažan. 

Kada sam ušao "Haustor" je svirao "Šal od Svile".  Zvučali su jako dobro. U jednom trenutku se dogodio incident. Sa bine je pao legendarni frontmen benda, Darko Rundek. Publika je žestoko reagovala. Jedni su vikali: - "diži ga"- drugi - "jel' živ" - "uraaa!!!" - nastala je opšta pometnja da bi se za desetak minuta, frontmen ponovo našao na bini ... nešto je promrmljao i najavio sledeću pesmu. Sjajan koncert!

Grof, Igi i ja smo se pogubili. Načisto smo se izgubili, ja nisam mogao da nađem nikoga tako da sam bio zadovoljan kada sam ugledao prijateljicu iz kraja , Evu, vajarku. Eva i ja smo prošetali par krugova i nešto pričali , kada se najedanput izgubila i Eva. Ostao sam sam i seo sam na drveni panj. Gledao sam naokolo i uživao u atmosferi. Tada ugledah Maksa. Maks mi priđe brzo i još brže nešto reče. Nije mi bilo sasvim jasno šta je govorio, zaplitao je jezikom. Tada sam  shvatio da je pojeo "pečurku" o kojoj je par dana brbljao... - "Amanita, Amanita stiže pravo iz Splita..." - tako se našalio par puta...  - "Maks će večeras videti iza zvezda", pomislih malo ljubomorno. 

Dakle, koncert “Haustor-a” se završio. Maks je "otputovao" ko zna gde, više se nije moglo normalno pričati sa njim, hteo je da se spušta šumom do Topčidera... Grofa i Igija takođe nije bilo. Naišao sam ponovo na Evu, ona reče da je krenula kući, krenuli smo zajedno, svako svojoj kući. 

*

Živahno je bilo tih dana. Maks, Grof i Bope su imali  posebnu zanimaciju koja ih je ispunjavala. Jedanom do dva puta nedeljno oni su odlazili u posetu našem poznatom, na žalost rano preminulom muzičaru, Bojanu P. koji je živeo blizu nas. Bio je to neobičan i jako dobar momak. Na moje iznenađenje, kada sam par puta krenuo sa njima, kod njega u goste, u tom čoveku nikada nisam video ni malo gordeljivosti ili bilo čega, što bi nas klince, pred njim unizilo. Bio je veseo i razgovorljiv. Malo duže se zadržavao u adaptiranom potkrovlju, uvek se ispričavši, da treba "gore" nešto da završi, nas je slobodno ostavljao dok se on vraćao se sa blaženim izrazom na licu, pokreta malo usporenijh. Šta je "gore" radio nije bila naša stvar da pitamo. Bili smo izuzetno počastvovani kada nas je pozvao u "Avala-Film", na snimanje tada novog spota za pesmu "Krug". Tada se desilo da je snimanje moglo biti odloženo  baš zbog njega. Kasnio je i frontmen benda Milan M. se jako nervirao. Bubnjar Srđan  je izgledao  nezainteresovano kao i Margita, devojka koja je svirala klavijature ali Milan se ljutio i nervirao.

- Ma drži ovu gitaru - rekao je besan i dao gitaru Grofu. - on je ovde na pet minuta a nema ga - idemo !!!

Da se Bojan nije pojavio još par minuta, spot ne bi bio snimljen tada. Ipak on je došao, veoma lepo raspoložen. Frontmen ga nije ni pogledao. Za spot je sve bilo spremno. Desila se jedna sitnica i danas kada pogledam taj spot moje emocije me izlože seti koja me vraća nazad u prošlost. Grof je za vreme spota gestikulirao rukama i na taj način se trudio da animira Bojana, ovaj pak u jednom trenutku više nije izdržao , što se u spotu i vidi, okrenuo se ka Grofu i nasmejao se njegovim šalicama. Kako je lepo što je moguće videti taj osmeh i danas.

Tako nekako, sa drugarima i drugaricama, iz dana u dan, iz kruga u krug... 

 

Par godina ranije…

Držao sam Video-klub. Trebao bih možda pravilnije reći, mojo otac je držao video-klub, dok sam ja išao u školu. Ipak, stizao sam da odgledam filmove, napišem nešto o njima i “plasiram” ih dalje, ja sam bio mladi gazda. Video-klub je otvoren još dok sam pohađao osnovnu školu i smatram se, zajedno sa mojim ocem, jedniim od pionira ovog posla koji je kasnije prevazišao sva moja očekivanja I “preko noći” se transformisao u ništa. Ovaj fenomen od posla, zaslužuje malo pažnje ali ću se na to vraćati nasumično. Od kluba sam imao dosta novca. Odlučio sam da kupim Vespu. To je bio ozbiljan motor od 250 kubika, tamno plave boje. Ipak na ulici su u to vreme vozači automobila gledali na motor kao na bicikl. Često sam slušao zvuk sirene iza sebe, što je bio znak da se pomerim sa strane, iako sam bio brži od mnogih automobila koji su me preticali. Gledao sam da vozim oprezno.

Bogi je proveo najviše vremena na Vespi sa mnom. Leteli smo iznad grada i zavlačili se u najrazličitije, egzotične delove Beograda. Voleli smo da lutamo Senjakom i Dedinjem.  Možda nikada ne bih video neke zabačene , stare uličice grada da nije bilo tog motora. Ovaj motor mi je dosta pomogao da stignem i obiđem najrazličitija dešavanja koja su se odigravala jedna za drugim u to vreme u Beogradu. Nije bilo predaha…

Van grada sam vozio malo ali sećam se jedne divne vožnje do Novog Sada, koja nije bila vezana samo za to što sam prvi put išao do tog grada motorom. Veličanstven osećaj. Vozio sam polako i razgledao predele koji su iskrsavali ispred mene. U to vreme, bio sam teći srednje, sam u Novom Sadu, imao devojku.  Nina je uveče predložila da odemo na probu "opasnog" benda, to su joj prijatelji i ona im je prognozirala veliki uspeh. Otišli smo na prob"Obojenih". Marijana me je upoznala sa članovima benda i u nekoj dosta velikoj, malo zabačenoj prostoriji su počeli probu. Nakon  pola sata sam rekao Nini da je ovo loša imitacija "Discipline" i želeo sam da momentalno napustimo prostoriju. Svoje mišljenje sam kasnije promenio. "Obojeni Program" je postao naš popularan rock bend, koji je u međuvremenu izgradio svoj autentičan i dobar zvuk.

Nina i ja smo na Vespi dočekali jutro na obali Dunava. Divno purpurno jutro u društvu galebova.

  Dosta puta sam pomenuo do sada muziku, kao nešto sa čime sam živeo. Mislim da muzika nije samo ono što čovek, baveći se tom vrstom umetnosti, stvori. Muzika postoji i u tišini. Muzikom diše priroda. Čudim se ljudima koji pridaju ogroman značaj tome što je Betoven napisao sinfoniju gluv. Kako? Pa Betoven je muziku u svesti imao a rukama je pisao. Rano sam imao želju da se i sam bavim muzikom. Maks, Grof, Bope i ja smo u prvom razredu srednje škole osnovali bend i nazvali ga "Ex Ponto", pročitao sam tada te Andrićeve poetične i teške zapise, koji su na mene ostavili veliki utisak. Svirali smo u staroj Bope-voj kućici. To nije dugo trajalo. Nakon toga, mene je sve do početka ovog veka, ta strast za stvaranjem muzike, napustila. I ne samo to, naprosto sam počeo da na muzičare gledam sa određene "visine". Što sam više tih ljudi upoznavao, razumeo sam,  pogrešno svakako, da oni svojom neobrazovanošću i neki izuzetno slabe inteligencije ne mogu i neće, ništa –nikada,  “dublje shvatiti”.  Ponašao sam se gordeljivo i podsvesno ljubomorno sam pristupao tim ljudima,  sve dok neki od njih nisu postali moji jako dobri prijatelji. Oni su svirali ja sam pisao i sanjao o tome da snimim svoj prvi dugometražni film, kratkih sam snimio nekoliko. Prošlo je desetak i više godina a ja sam za to vreme sedeo sa slikarima i eto muzičarima po najrazličitijim klubovima i kafanama i bio "stound" ko' kamen. Kada sam već na ovoj temi opisaću još jedno zanimljivo veče iz perioda kada sam bio drugi razred srednje škole.  Moja tadašnja devojka  Ena me je pozvala kod svoje najbolje drugarice Isidore. Divne su bile Ena i Isidora. Ena mi je napomenula da će kod Isidore doći njen dečko, Zokac. Zokac je inače važio za jednog od najprivlačnijih mladića u Beogradu. Tako da je Isidora bila veoma ponosna na njega, iako je i sama bila devojka stvarno retke lepote. Ona se hvalila Zokcem i govorila  je kako će on biti na plakatima grada i kako će njegov bend biti popularniji od svih Jugoslovenskih bendova zajedno.

"Eto još jedan muzikant..." - pomislio sam grubo ali i znatiželjno. Zokca do tada nisam poznavao.

Voleo sam da upoznajem nove ljude. Od kada progledamo susrećemo se sa nečijim očima. Za vreme odrastanja, školovanja, preko posla, ulice, od mesta za društveni život do novih komšija mi neprekidno upoznajemo ljude. Neki od tih ljudi predstavljaju u našim životima nešto važno, dok druge ne smatramo toliko bitnim i vezanim za naš život. Uprkos tome mislim da nevidljiv i neraskidiv lanac povezuje naš život sa svakom osobom koju susretnemo u životu, idem do te mere da smatram da je bitan i onaj naizgled najnebitniji susret, pogledom u prolazu. Do te mere mogu uticati ti susreti da oni rađaju najneverovatnije ishode.

Kod Isidore sam pored Zokca zatekao i njegovog druga T-a, njega sam video tada i više nikada.  Zokac kaže da već dugo živi u Kanadi.   Interesantan je Zokac. Čvrsto muževno lice mladića, vedrog i nasmejanog. Obučenog lepo i moderno. Crna kosa, gde je svaka dlaka bila na svom mestu i pogled dubok, ispod isto, tako tamnih, jakih obrva. Inteligentan i vizionarski raspoložen momak. Pale su mi na um Anine reči o njegovoj slavi. Pomislio sam tada da je ovakav čovek sposoban za to. Puno toga se ostvarilo, njegov bend, jeste jedan od najoriginalnijih srpskih, tada jugoslovenskih bendova. Za samo par godina nakon toga, on, njegov bend sa još nekoliko bendova iz Beograda, uspevaju da stvore potpuno novu muzička scenu. Njegove zbirke poezije su dobro prihvaćene, dok njega, na neki način,  danas neki ljudi, smatraju "ikonom" urbanog života i rock&rolla, devedesetih godina.

  Isidora i Ena su spremile laganu večeru. Zokac i T. su spremili desetak “sprava” punih “šita”.  Naše druženje se pretvorilo u oblake, obojene najrazličitijim bojama, pune ludog smeha. Odlazili smo daleko da bi se vraćali nazad i analizirali najsmešnije sitnice. Završilo se tako što sam na kolenima, lajao i režao kao pas na Enu, opominjući je tako da trebamo da idemo u krevet.  Isidora je imala dosta veliki stan. Ena i ja smo dobili zasebnu sobu, Zokav i Isidora odoše u neku drugu sobu a T. je zaspao u dnevnoj sobi.

 

 

Noćni Klub: “Akademija-Rupa-Republika”

 

   "Akademija" tj “Rupa”, kako smo je tada skoro svi zvali  ... noćni klub smešten u podrumu Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu. Velika mračna prostorija gde se odigravao veliki i bitan deo mog života. Tamo sam, tada, proveo puno više vremena nego bilo gde. Iz dana u dan, osim ponedeljka je taj noćni klub bio jedino mesto gde je reč "underground", imala svog smisla.

  Pre neki dan je izašao članak  u elektronskom časopisu o Akademiji sa intervjuom poznatih redara Vite-ćaleta i Bilje-džudistkinje. Vitu sam poznvao i dan danas ga sretnem neki put. Izuzetan i srdačan čovek, nikada mi nije pravio problem da uđem u klub. Bilju znam još puno pre Akademije, to je devojka iz kraja, uvek srdačna i nasmejana i na svoj specifičan način duhovita. Tačno je sve što je Vita govorio za e-novine. Za redara to je bio jako težak posao. Sama činjenica da je dole bilo malo treznih ljudi je dovoljna sama za sebe. Ipak, naletao  sam i na druge redare koji su umeli da me vrate sa ulaza, tako da sam brzo preduzeo mere. Čim sam dobio ličnu kartu, popunio sam formular , platio i podigao člansku kartu za nedelju dana. Zbog mog konstantnog prebivanja dole, neki od redara su najverovatnije mislili da sam student, tako da posle nekog vremena više nisam člansku kartu ni pokazivao. Par godina posle, više nisam ni ulaz plaćao. Mislim da sam to i zaslužio.

  Kada sam prvi put sišao niz te stepenice i ušao u prostoriju gde je šank, ugledao sam suncobran, pravi šareni suncobran. Ispod suncobrana je na platnenoj stolici za plažu sedeo čovek sa debelim brkovma u kožnoj jakni i prodavao žetone za flipere. To je bio Uča, zanimljiv, dobroćudan čovek.  Prvo sam gledao ljude koji su dole postali “inventar”, da bi za samo par godina i sam postao isto. Bilo je puno “inventara”.  Jedan od blesavo pijanih i stvarno čudnih ljudi koje sam odmah tamo video bio je starac, dugačke bele brade i sa retkom dugom slamastom kosom, gde je dominirala ćela.  On  je uvek sa dve tri flaše piva u zagrljaju igrao sam za sebe, namigivao ljudima koji su pored njega prolazili, neke je gurkao,  puštajući glasove koji su pre ličili na životinjske krike, nego na ljudski glas. Taj neverovatani čovek je bio Lubarda, slikar I profesor, koji je takođe tu svako veče u klompama,  igruckao, skakutao  i pljuvao ljude po klubu.

Klub je živeo, ljudi su bili tu. Ipak klub je mogao i da odnese život. Opisaću kratko dva slučaja, jedan je vezan i za mene. U prvom slučaju, je čovek izgubio život. Čuo sam da je muzika stala i da se gore na vratima odigrava tuča. Ubrzo zatim čuo sam pucanj. Ljudi su naglo krenuli prema vratima. Sačekao sam malo da ne upadnem u veliki talas gužve. Kada sam stigao na gornju platformu na mestu iza naplatnog "boksa" ležalo je u krvi telo mladića.  Krv se nije dala preskočiti, patikom sam dodirnuo gustu, masnu, bordo tečnost. Kasnije smo doznali da je pucao redar. Nikada nisam imao predstavu o tome šta se tamo dogodilo tada , sve do eto tog intervjua,  gde sam idvojio neke autetične detalje. Slikar  i tada redar, Vita, tu napominje: " To vreme je bilo veoma teško. Sve gori momci su se pojavljivali na vratima. Sve više je policije bilo u civilu. Ljudi su bili strašno frustrirani, agresivni, nesrećni i očajni. To se osećalo iz dana u dan. Tih devedesetih godina smo imali tuče svaki dan. Agresivnost je bila uvek na kritičnom nivou. Ljudi su počeli da se plaše za sebe i druge. Oni koji nisu bili dovoljno jaki i sigurni u sebe su počeli da nose oružje. Tako je nažalost, jedan naš kolega počeo da nosi pištolj, a to se nije završilo dobro. Ljudi sa vrata prvo moraju mentalno da budu stabilni, ali to nije uvek slučaj,  posebno tada. Svedoči za novine i redar Đorđe: “Pazi, to je bilo otprilike ovako; ja sam sišao dole, bila je zatvorena kasa, a neko je pravio sranje u kojem su učestvovali i redari. Tri četiri dečaka su pravila sranje i nekako je opalio pištolj. Vita je takođe prokomenatarisao taj događaj: “ Taj redar je isto bio u strahu i ubacio je metak u cev. I nije ga vratio u okvir nazad pošto se sve završilo, sve pretnje i sva gurkanja. Oni su ih izbacili iz kluba i otišli su. Ali metak je ostao u cevi.  Nakon nekog vremena, taj dečko se vratio da se raspravi sa njima zašto je izbačen. Tu je opet proradio adrenalin, ovaj je izvadio pištolj, ali je taj metak ostao u cevi. Kažu da je bilo samoopaljenje…”  To je zaista bio tragičan i nepotreban pečat koji je klub dobio.

Drugi slučaj koji se dogodio ranije je vezan za mene.

  Dakle , istina je da su na Akademiju počeli sve više da dolaze ljudi koji nemaju veze sa takvim načinom života i većinom su dolazili da bi dilovali , provocirali i pravili nered. Ulazili su sa sakrivenim oružijem i tukli bez razloga koga su stigli.

  Stajao sam sa Bogijem na poslednjoj platformi stepeništa i gledao šta se dešava u dugačkom hodniku kluba. Primetio sam da izbija svađa i odmah velikom brzinom sledila je tuča. Redari su momentalno reagovali, strčali su niz stepenište i odvukli su iz kluba trojicu mladića u šarenim trenerkama.

  -  A šta im je ono ispalo? - pitao me je Bogi.

  -  Nemam pojma… ne vidim ništa….  -  rekoh mu.

  -  Pa ona cevčica ... ček malo... -  Bogi je sišao i podigao sa poda nešto nalik na metalnu hemijsku olovku.

  -  Ne znam šta je to. - gledao sam u metalnu cevčicu dok je Bogi obrtao i čačkao.

Tada odjeknu pucanj. Direktno meni ispred nosa zazvižda metak i napravi lepu rupu u zidu iznad nas. Bogi baci metalnu napravu daleko od sebe. Ja ga pogledah :

   - Mogao sam da poginem sada. - rekoh tiho i zapanjeno.

Rupa koju je metak napravio još uveke se nalazi u tom podrumu. Mogao sam prst da gurnem u nju.

Ovakve stvari se tamo, skoro nikada do devedesetih, nisu dešavale. Stanje u društvu je počelo da se ubrzano menja, to je uticalo na sve. I ljudi su počeli da brkaju stvari. Sve manje je bilo onih koji su u klub dolazili da stvarno uživaju u muzici koja setamo puštala, gde je “Akademija”, jednom prilikom je proglašena i najboljim klubom tog tipa u Evropi.  Ali kako je tržište počelo da zahteva i razliku u žanrovima tako su počele i tematske večeri, alternativne, dark ili elektronske večeri. Time su se određene “ekipe”, smenjivale a time sam vremenom počeo tamo da viđam sve više nepoznatih ljudi. Koncerti su se sve slabije organizovali. Klub se širio ali je po meni na neki način na taj način i gubio. Prostorija koju su bendovi koristili za snimanje demo ali i ozbiljnijih snimaka, je takođe pretvorena u deo kluba. Na svom vrhuncu u pravnoj borbi za taj proctor, klub je prestao da postoji. Za vreme njegovog postojanja tu je održano zaista jako puno koncerata, klub su oslikavali i to stalno osvežavali, najinteresantnijim grafitima, sami slikari. Oni su tu, osim na taj način, mogli da zarade i radeći na šanku, garderobi ili prodavajući karte. To je prvenstveno bila jedinstvena i mala komuna odabranih ljudi, prvenstveno umetnika, slikara, muzičara i pisaca ali na žalost kako je vreme prolazilo sve to se pretvorilo u pitanje imovine i prava na profit od kluba. “Akademija” je i dalje “Akademija”, ali kao javni prostor za studije. U svom podrumu u toj zgradi student više ne smeju da prave žurke i tako sebi olakšaju školarinu.    

 

SKC - Stdentski Kulturni Centar”

  Studentski Kulturni Centar, poznat kao "SKC" je takođe bio jedan od prostora gde se odigravao gradski život. “SKC” je tada imao veliku prostoriju unutar same zgrade namenjenu za koncerte, manju prostoriju za manje popularne bendove, veliku baštu gde se leti montirala bina, tako da su se i tu održavali koncerti. Pored toga ta zgrada je imala i prostore za slikarske izložbe i književne večeri. Bašta je inače bila puna svakodnevno, sve do posle ponoći. Posle škole smo silazili do SKC-a, tamo ostajali do nekog vremena i posle toga odlazili na Akademiju. Neki put kada bih išao, po-podne u školu, pre škole bih odlazio u baštu i tamo učio. Puno bogatih dešavanja je pružao SKC. Sećam se jednog od poslednjih upečatljivih susreta tamo.

  Igi i ja smo sedeli na spratu gde je bila sala za koncerte. Sala je preko puta nas je bila zatvorena ali šank je radio. Plato, ispred koncertne dvorane, je veliki i bilo je dosta gostiju.

  - Jeli jel’ ono Vd bre' - upita me Igi. Ja sam bio okrent na drugu stranu i nisam ga video , kada mi je Igi skrenuo pažnju ja pogledah i zaista ugledah Ivicu. Bio je to, tada već teško bolestan, Ivica Vdović, poznatiji kao Vd,  bubnjar beogradskih bendova "Suncokret" , "Katarina Druga" i "Šarlo Akrobata”. Kada smo ga  videli on je već postao legendarno ime vezano za tada jugoslovenski, srpski i uže, beogradski rock ali nažalost i za tada sablasnu i tešku, novu bolest – “sidu”. Vd je prestao da svira 1985.godine, te godine je testiran i bio je prva osoba u tadašnjoj Jugoslaviji koja je registrovana kao pozitivna na HIV. Umro je od AIDS-a, 1992.

  - Da čoveče, to je on. - nekako sam se obradovao, nisam ga poznavao ali ono što je uradio, bilo je više puta slušano, sa moje strane.  

  - Ej’ vidi, čovek sedi sam i sve prazno pored njega. - primetio je Igi. - Ajde idemo da ga pitamo da sednemo sa njim.

Stvarno, par stolova oko Vd-a je bilo prazno, tada primetih da ceo plato bulji u njega. Kao da kugu ima, tako su ga gledali. Znali smo od čega je bolestan i znali smo kako se bolest prenosi. Taj čovek je spuštene glave, sedeo sam , pogled mu je bio odsutan, tužan. Na sebi je imao dve trenerke, bilo je leto, ne znam da li je hteo da izgleda deblji ili mu je bilo hladno. Prišli smo i pitali ga da li možemo da sednemo sa njim. On se mutnim pogledom zagleda u nas.

  - Naravno da može. - na licu mu zaigra tihi osmeh.

Sedeli smo sa njim dva sata. Pričao je neprekidno. Sećao se vremena kada je svirao ali nije puno o tome pričao. Potpuno svestan toga da će umreti konstatovao je samo da čoveku mnoge stvari počinju da dobijaju pun smisao tek kada shvati da više neće učestvovati u njima. Nije se plašio smrti. Konfuzno se prebacivao sa teme na temu. Pričao je o stvarima koje su bile njegova najlepša sećanja. O nekom putu van grada, nekoj šumi, veličanstvenoj lepoti te šume, o tome kako se tu izgubio, uplašio i kako su ga jedva našli. Uopšte, najmanje je govorio o muzici, gradskom životu i onome što je radio. Njegova sećanja koja nam je tada ispričao najviše su bila vezana za ljude koje je voleo. Ispričao je kada je prvi put razbio glavu, kada ga je napustila neka devojka koju je voleo. Prebacivao se zamišljen, na svoju ranu prošlost da bi se odmah posle toga vraćao u sadašnjost. Pričao je o onima koji su ga napustili kao i onim retkim ljudima koji su ostali pored njega. Dosta je spominjao samoću i to da mu ona možda najteže pada. Na kraju je rekao da je vreme da krene u bolnicu. Pozdravili smo se i rukovali. Rekao je:

  - Momci hvala na vremenu.

Taj čovek, koji je kao senka ustao i otišao a opet kao da je i dalje sedeo sa nama za stolom nas je ostavio bez reči. Navikli smo da se brutalno ponašamo prema stvarnosti, ne razmišljajući o posledicama. Vd je i sam tako živeo ali njegova tadašnja samosvest i ljubav prema životu nas je porazila. On je čitavom svojom naizgled konfuznom pričom u stvari slavio život a približavao se smrti. Nije bio besan, nije bio očajan već prijateljski raspoložen i potpuno srdačan. Sve to se dalo videti u tom pogledu koji mogu i danas osetiti na sebi.

Ivica se upokojio nepunih godinu dana posle našeg susreta, 1992. godine.

 

Iz krajnosti u krajnost…

 

   Naša raspojasanost u svojoj bahatosti, je do izvesne mere, znala za granicu ali to je uvek bilo zaustavljanje tik do “bodljikave žice”.  Nekada je prevazilazila sve mere ali to je bio jedinstven način ponašanja, ne krimogenog, već više šminkersko-pankerskog”, sa velikim akcentom na ljut sarkazam. U svom krajnje ekscentričnom ponašanju prednjačili su Igi i Grof. Oni su nekada, kada nije bilo akcije, po čitav bogovetni dan smišljali kako da zabave sami sebe. Grof je dva tri puta nedeljno išao u neko amatersko pozorište i nešto glumatao. Igi je takođe imao veliki dar za glumu ali mu nikada nije padalo na pamet da bilo šta u vezi toga uradi. Imao je svoje planove,  jasno zacrtane, koje je kasnije ostvario. Njih dvojica su najviše vremena provodili kod Igija u stanu. Voleli su da sede goli iz čistog egzibicionizma što bi podrazumevalo da sablažnjavaju svakog gosta koga bi primili. Navikao sam na to. Imao sam kod Igija svoju staru kucaću mašinu i dok su oni snimali spotove sa televizije ja bih za to vreme kuckao, obučen. Ja se nisam skidao, nisam imao takvu vrstu potrebe.  Voleli smo da puštamo strašno glasnu muziku. Ta muzika se čula ć na pedesetak metara od Igijevog stana. Komšiluk je ludeo, ali niko se nije usudio  da pozove policiju. Jedanputa se jedan od komšija usprotivio i jedan dan je pesnicama udarao Igiju na vrata. U stanu smo pored Igija bili Duki, Grof i ja. Jao kakav je šamar dobio komšija od Dukija. Odmah se smirio i otišao kući. Nije pozvao policiju. Drugi put, mira nije imao, bračni par, u zgradi naspram Igijeve. Njihov prozor je gledao na Igijevu spavaću sobu. Grof je nešto čačkao po sobi kada odjednom, ko' grom, puče prozorsko staklo i prava pravcata, strela za lov, ulete i zari se u zid iznad Grofa. Zapravo da se Grof u jednom trenutku nije sagnuoo da dohvati neki časopis, strela bi ga pogodila i prepolovila. Koliko je Grof tada imao sreće, izbegao je sigurnu smrt. Toliko smo bili ljuti da smo mi pozvali policiju a dok policija nije došla sasipali smo kamenjem metalne šalone iza kojih  se u svom stanu, sakrio bračni par. Policiji smo dali izjavu. I komšije su dale izjavu. Ispostavilo se da je profesionalni luk nategla  supruga. Igija su pitali hoće li da podnese krivičnu prijavu, to se smatralo oružanim napadom. Odgovorio je: "Ja gospodo trpim udarce i okrećem drugi obraz." Grof je pao u travu i valjao se po njoj. Ja sam bio u pidžami.

  - A jeli momci jel' sa vama... ovako... sve u redu. - upita stariji pandur, mlađi je samo posmatrao.

-  Malo vinjaka gospodine valja se ... jel' da ? - odgovorio je Idi glasom aristokrate.

-  Pa ovako... momci ... u redu malo, ali vidite mogao je neko... ovako... da strada.

-  Gledaćemo da vodimo računa o našim komšijama. - zaključio je Igi mirno.

Gledali smo policijska kola koja su izlazila iz ulice, Grof im je mahnuo. U tom trenutku pade jedan od šalona koji smo unakazili i gromko zveknu o beton. Grof uze veliku kamenčinu i razvali komšijama  prozor. Iz njihovog stana ništa,  grobna tišina i mrak.

  Šta da Vam kažem. Grof je voleo i veliku nuždu da vrši širom otvorenih vrata.

- Da osetite .. da...da, eto to smo mi! - tako je govorio sa šolje svaki put.

  Pokušao sam da do sada približim čitaocu neke ljude sa kojima sam proveo jedan, ne mali, deo svog života, pisao sam o Saletu, Leu i Igiju. Nadam se da sam u ovome koliko-toliko uspeo. Četvrti je čovek, koga u ovoj mojoj maloj istoriji već poznajemo kao - Grofa.

  Za predhodnu trojicu sam napomenuo da su u pitanju ličnosti specifičnog, tačnije rečeno ekscentričnog karaktera. Za Grofa to ne mogu da kažem. Grof je oduvek umeo da dobro menja svoje duboko slojevite karakterne maske, sa racionalnom, proračunatom i njemu jasnom potrebom. Jedna od onih koju je izuzetno voleo je upravo maska ekscentrika. Ipak kod njega je to bila samo maska, što mislim da je dobro. Njegovo ponašanje i izraz su često bili u suprotnosti sa njegovim duhovnim stanjem. Svojim ponašanjem je kod ljudi koji ga nisu dobro poznavali uspeo da sebe predstavi kao najneuobičajenijeg, apsolutno čudnog čoveka. Sa veoma origanlnim i duhovitim odnosima u raznoraznim situacijama uspevao je da snažnom voljom nametne mišljenje o sebi kakvo je želeo. Od prilike do prilike. Od društva do društva. Tamo gde je trebalo biti poverljiv ili ponizan, on je uspevao da bude takav. Kada je trebalo biti odlučan i vredan on nije bežao, stajao je pred izazovom. Kako je uopšte bilo popularno bilo biti "ekscentričan", on je to opet na najoriginalniji način rešio. Prezirao je  "kolektivnu ekcentričnost", ali je svakako želeo da bude "luckast" i originalan na svoj način. Oružje mu nije bila frizura ili garderoba, nasoprot, oblačio se sasvim obično i "neobavezno", ali je svojim mišljenjem, ispadima i postupcima, snažno skretao pažnju na sebe, do te mere da ga i danas najbliži prijatelji iz osnovne škole zovu "Ludi Grof". Kako je vreme prolazilo i kako je njegova svest doživljavala promene tako se i on u skladu sa time menjao.  On I ja smo se upoznali na glup način.   Važio sam za najopasnijeg i najnezgodnijeg dečaka u čitavoj osnovnoj školi. Kod veoma strogog direktora, koji je stvari umeo da rešava i teškim šamarima, sam bio u svesci zapisan na prvom mestu kao pretnja školi. Pored mog imena u zagradi je stajalo - borilačke veštine. Zbornica je bila nemoćna, moje znanje (do osmog razreda sam pročitao više od stotinu romana) je bilo takvo da jedinice nisam dobijao.  Svakako to je svaku peticu svodilo na četvorku i trojku. Ipak morao sam da pazim  da stvari ne odu nikada predaleko. Agresivno ponašanje u sedmom i osmom razredu, je kako se iznenada pojavilo, tako iznenadno i nestalo, već u prvom srednje.

   Grofa lično nisam poznavao, znao sam samo da je njegovo odeljenje iz suprotne smene, bilo superiorno, kada je košarka bila u pitanju. Njegov mlađi brat je išao samnom u smenu. Imao sam običaj da kada sam suviše gladan uzmem užinu onome ko se nađe pored mene, nije bilo bitno koje je godište. Decu mlađu od jedanaest godina nisam dirao. Dogodilo se tako da je Grofov brat upravo hteo da zagrize svoju kiflu sa viršlom, kada mu je nestala iz ruke. Uzeo sam dečaku užinu i pojeo. Odmah sutradan posle škole videh kako mi prilaze četvorica visokih momaka, petog momka, Grofa, video sam sakrivenog u pozadini iza njih.

 Spreman sam bio da se borim sa svima. Nije došlo do toga, zamolili su me da ne otimam više užinu tj. da ne diram Grofovog brata. U razgovoru se ispostavilo da je "diran", još nečiji mlađi brat. Ja obećah da ta dva dečaka neću dirati. Posle sam se raspitao ko su ta deca pošto nisam znao kako izgledaju. Obećanje sam održao.

  Nije čudno da u tom periodu života dva "neprijatelja", postanu iznenada prijatelji. Preko Maksa koga sam ranije upoznao, pomirio sam se sa Grofom. Naše prijateljstvo nije odmah i naprasno buknulo. Trebao je da prođe period upoznavanja i preispitivanja da bi nas dvojica počeli jako blisko da se razumemo. Tu je trebalo vremena i strpljenja.

  Odmah posle osnovne škole i Grof i ja upisujemo 4-tu Beogradsku Gimnaziju. Ja je ubrzo nakon par nedelja napuštam shvativši da to nije mesto za mene. Par stvari je uticalo da se ispišem iz 4-te. Moj izgled tada, nije bio u skladu sa decom sa Dedinja. Svi su bili šminkeri, ja sam bio mračna strana šminkeraja. Ne znam kako to lako da opišem ali probaću. Dok su oni nosili 501 leviske, starke ili adidas patike, original La Costa, Robe Di Kappa maice, ja sam dolazio u školu sa belim, dva broja većim pantalonama, koje su visile sa mene, uvek sa košuljama dugačkih rukava i sakoima opet broj veći od moje veličine. Kosa mi je bila kratka i nakostrešena. Sve to je sa mene visilo i najverovatnije je izgledalo veoma čudno, pošto su me na "zub" odmah uzeli i profesori i učenici.

  Na velikom odmoru mi je prišao Grof.

  - Vidi...ovi oće da te biju, svi zajedno, mnogo ih nerviraš a i Tanju spominju nešto... najbolje da dva, tri dana, ne dolaziš u školu.

  - Ne mogu tako... ne mogu da dozvolim da misle da sam pička. Nema šanse... sutra ću sigurno doći...jel' možeš ti nešto tu da uradiš, postao si dobar sa Fredijem?

  - Ništa... nema šanse, potpuno su odlepili, ne znam koji im je kurac.

  - Dobro... nešto ću smisliti već.

Posle škole prišao mi je jedan od organizatora neprilike.

  - Budi sutra u ovo vreme na terenu...imamo nešto da raspravimo.

Pade mi na pamet da odmah tu na licu mesta od njega napravim kašu ali se suzdržah.  

Te večeri sam otišao da tražim neke momke iz kraja. Našao sam ih ali odgovor koji sam dobio je bio suviše jednostavan, sumnjao sam da ću dobiti pomoć.

Sutradan pred izlazak na teren, bio sam već poprilično uzrujan. Ne zbog batina već zbog toga da moja gordost i samoljubivost ne bude poljuljana. Grof je zauzeo poziciju neutralnog posmatrača. Svi muškarci iz smene su izašli na teren i čekali su mene. Sunce je zalazilo, sumrak koji se spuštao je ušao i meni u srce. Osvrćući se oko sebe tražio sam društvo iz kraja. Nije bilo nigde nikoga. Rešio sam da se popnem do terena pa šta bude bilo biće. Prilazio sam polako, čekala me je već sumrakom pokrivena čitava gomila. Stao sam na teren.

  - Jesi ti hteo da muvaš Tanju ?

  - Ne ja sam završio sa Tanjom odavno.

  - Ma nemoj ona kaže da joj dosađuješ.

  - Ona kao i vi nema druga posla.

Skinuše mi i uzeše ranac. Gomila me je okružila. Čekao sam ko će prvi da krene, odlučio sam da udaram direktno u grlo, u jabučice. Nogama sam hteo da se okrećem i petama da "skinem" koga god, potezi su mi već bili u krvi, uz puno znoja sam ih savladao još od petog osnovne.

U daljini pod lampom ugledah i Tanju, bivšu devojku koju sam napustio na kraju osnovne škole. Stajala je sa zlobnim smeškom na ustima. Drugi pogled dohvati Grofa koji se izdvojio iz kruga, posmatrajući scenu, praznog izraza lica. Čuo sam došaptavanje u gomili, opšti žamor i neke povike. Tada videh Maksa. Držao je cigaretu u ruci, uzimao dim po dim i izduvavao ga je momcima iz 4-te u lice. Odmah zatim videh Bracu i Vesu. Kakav teret mi je pao sa srca. Sledeći prizor je takođe bitan. Video sam u daljini Petra, najopasnijeg od svih ljudi koje sam tada znao. Visok metar i devedesetpet, čovek koji se kasnije pretvorio u mašinu za ubijanje, je stajao izvan gužve sa prekrštenim rukama. Njega sam veče pre toga tražio i našao u luna parku, zamolio sam ga da mi pomogne. Došao je na teren sa još sedmoricom, to je bilo sasvim dovoljno i previše za četrdeset učenika 4-te gimnazije. Puno njih je u 4-toj već čulo za njega. Ustuknuli su i vratili mi ranac momentalno. Još jedan pogled na Petra, stajao je onako kako mu ime znači, kao stena. Pored njega videh Grofa kako mu nešto priča. Petar je gledao ravno, posmatrajući situaciju. Ubrzo se šminkeraj rasčisti. Vraćali smo se kući Užičkom ulicom. Ogromna radost mi je zgrčila srce, usporih malo hod kako bi se odvojio od "sedmorke".

Velike, vrele suze mi počeše kao kiša kapati iz očiju.

 

Grof                   

 

  Grof je poticao iz patrijahalne porodice, gde je očeva reč bila besprekorno uvažavana sa bitnim uticajem na vaspitanje dece.

Običaji kao što su nedeljni ručak sa porodicom su bili značajni i obavezni trenutci potvrđivanja porodične harmonije. Ovo je podrazumeva se bilo najvažnije za doba kada je Grof bio još mali dečak. Takvo vaspitanje će u njemu zauvek održavati dostojanstven i odvažan stav.

  Grofa već u drugom, trećem razredu srednje škole počinju da zanimaju gluma i muzika. Zajedno odlučujemo da napravimo bend. Bio je to kratak ali lep period. Bend smo nazvali Ex Ponto, po mom predlogu a uticaju istoimene knjige Ive Andrića, koja je duboko uticala na mene. Otac mi je kupio divnu, crvenu električnu gitaru. Maks je imao bubnjeve. Bope bas gitaru. Tekstovi koje je Grof pevao su bili njegovi i moji. Vežbali smo u staroj Bopetovoj kućici. Ipak nismo to shvatili ozbiljno. Grof je otkrio svoju drugu ljubav, glumu. Pridružio se jednom od prvih poznatijih amaterskih pozorišta u Beogradu i tu je brzo postigao zapažen uspeh. Maks i Bope su se još neko vreme bavili muzikom i osnovali drugi bend. Ja sam već u to vreme počeo intenzivnije da pišem ali bez nekog određenog plana šta ću sa time što sam napisao.

  Vreme provedeno u amaterskom pozorištu je bogato i ispunjeno najrazličitijim mogućim doživljajima. Na neke od tih trenutaka ću se vratiti. Grofova angažovanost i uporan, vredan rad su obećavali uspeh. Svi smo se radovali tome i potpuno ga podržavali. Dolazili smo na predstave i na probe gotovo redovno sa njim. Grof i ja smo postajali sve bliskiji prijatelji. U isto vreme Grof je postao jako dobar prijatelj sa Igijem. Njih dvojica su nekako pronašli sebe, jedan u drugome i bili su u stanju da mesecima provode vreme neprekidno zajedno. Ono što je ovu dvojicu mladića blisko povezalo je par bitnih osobina gde su se prepoznavali i nadopunjivali. Sakriven ali nekada i otvoren cinizam, visok nivo pravovredne duhovitosti, anarhičnost u svakom smislu. Sličan pogled na život i odnos prema njemu, netolerancija po pitanju mnogih stvari i beskompromisan način utvrđivanja odnosa. Kod njih se sve to stopilo u jednu zajedničku celinu gde su oni povezali sebe jedan sa drugim, činilo se zauvek.

Ipak u budućnosti će se pokazati da su sve od navedenih premisa nedovoljne da odnos između ova dva čoveka bude neraskidiv.

Bitna i velika razlika bila je u onome što sam pomenuo na početku karakterne analize Grofa a pre toga i Igija. Igi je živeo svoju anarhičnost i nezavisnost sa velikom potrebom, eksentričnom svakako, da bude dovoljan sam sebi. Odlika ljudi koje nazivamo eksentricima između ostalog i jeste ta da jesu deo zajednice dok sa druge strane oni kategorički ne spadaju u nijednu društvenu grupaciju.  To je bilo potpuno iskreno i jasno dato na znanje. Igiju nisu bile potrebne maske za prilagođavanje, on jednostavno nije želeo da se prilagodi svetu već da svet prilagodi sebi. U tome je na neki način uspeo.

Grof je morao da se prilagođava. On je jednostavno morao da ima masku u svakom džepu i za svaku priliku. To je potpuno razumljivo u njegovom slučaju. Postoje izuzetne ličnosti kada su glumci u pitanju a da masku nose samo na bini. To su ljudi koji su glumu shvatili kao najnormalnije ponašanje! Kako je i rekao veliki Pavle Vujisić: "Ako umeš da se ponašaš, umeš i da glumiš". U tome je bila veličina pojedinaca kroz istoriju glumišta, u najprostijoj jednostavnosti i iskrenosti pred publikom. Grof nije bio potpuno iskren ni pred publikom, ni pred ljudima a pred prijateljima kako je kad želeo. Gledajući ga na bini oduvek sam imao osećaj da se on najviše igra sa samim sobom, više nego sa nama - publikom. Ovo će mu u budućnosti doneti prosečan glumački opus, gde će se on, videvši to, u strastvenoj i snažnoj želji za stvaranjem vratiti i muzici. Pokušaće da sinhronizuje ove dve vrste umetnosti. Stvoriće "muzički kabare", zanimljiv ali svakako već viđen pristup. Ali šta nije već viđeno, ne znamo kako još nismo videli ni čuli.

Najbitnije u svemu je velika usmerenost, pažnja i energija koju je Grof ispoljio iz sebe.

  Delim danas umetnost na dve vrste. Na umetnost koja služi zlu i inspiriše se zlom i na umetnost koja služi lepoti, gde je lepota zaglavlje i podsticaj a ljubav aktivni podstrekač i krajnji cilj.

  Duboko verujem da Grof u nekim trenutcima makar i kratkotrjnim,  vidi dobro sebe i zna da je oduvek bio tragač za lepotom i čovek žedan ljubavi. 

Malo ko je umeo da slavi život kao on. Uvek je znao to da ceni. Kada je nesreća pala i udarila neke od njegovih najbližih prijatelja on je znao da treba biti tamo, pored njih, njegova svest o smrti je možda njemu samom nedovoljno jasna ali je on prepoznaje i stoji na groblju... ne beži. Ipak to prisustvo je iluzija, to je podmetnuta obmana za još dublje sabijanje straha od sopstvene smrti.

Kompleksna ličnost kao što je Grof priča svoju priču. Bogati životni ciklusi do sada. Očekujem u vremenu koje sledi ostavljanje još dubljeg traga od njega za sve nas.  

“Nivea”

 Jedno veče Igi i Grof su doveli neku prijateljicu. Počelo je sve polako, malo travice, vinjače po vinjače i Grof upita prijateljicu da li njoj nije neprijatno da se on i Igi skinu. Kako ga je pogledala ta devojka, ali njen pogled nije govorio ono što je zapravo želela. Ona je na naše iznenađenje odgovorila pozitivno, tj. da bi želela da se njih dvoje skinu i pitala je mene da li ću se i ja skinuti.

  -  Ne oni će da stripuju a ja sam maser. - odgovorio sam.

Zaista, uz muziku, Igi i Grof su polako skidali odeću. Devojka je gledala kao hipnotisana.  Ja sam je polako otkopčavao. Kada su se skinuli, oni zaigraše, sve vrteći u krug svojim pozamašnim muškim polnim organima, ponosni na iste. Devojka nije treptala . Skinuo sam joj pantalone, uživala je.

  - E'... gaćice moraš po svojoj volji ... to razumeš... - rekao sam je i pogledao upitno.

  - Da,da...razumem... - ona bez i malo dvoumljenja skinu i gaćice.

  - Igi daj Niveu...rekoh profesionalno, spreman da uradim ono što sam i rekao. Dobio sam veliku Niveu i počeo da kremu razmazujem po njenom telu. Ležala je na stomaku dok sam ja sve vreme nanosio i razmazivao kremu po njenom telu. Rekao sam joj, kada sam pola kreme istrošio, da se se okrene i legne na leđa. Poslušala je. Druga polovina velikog pakovanja Nive-e je brzo potrošena. Devojka je sjajila kao Mesec.

  - I šta sad? - upita ona.

  - Ništa sada ćemo da gledamo MTV. - rekao je ozbiljno Grof - i da večeramo , jesi gladna?

  - Pa može... a da vas pitam...

  - Kaži. - pogleda je Igi.

  - A jel' sam ja sada kurva?

  - Kako kurva, šta pričaš... pa gledala si muški striptiz kao u nekom klubu... dobila si super masažu ... za to žene plaćaju.. alo! - odbrusi joj Grof , iskrivivši lice kao da je i pomalo ljut.

  - Pa da u stvari , hahaha, kao da sam bila u Americi ... - zakikota se nevino devojka i poče oblačiti svoju garderobu koja je upijala preostalu Niveu.

Grof je navukao kuvarsku kecelju. Igi se pripremao da pomaže. Devojka i ja smo sedeli za stolom pušili , pijuckali i gledali kako oni vešto prave kobasice i krompir.

Najprijatnije smo se razišli i pozdravli sa devojkom. Ona je otišla izgleda veoma zadovoljna i vidljivo uzbuđena. Mislim da nije mogla da veruje šta joj se dogodilo.

*

  Pored svega, bogatog društvenog života, devojaka, zabave, "konzumiranja" umetnosti, filosofije i koje čega još, duboko sam osećao da mi nešto nedostaje. Nisam znao da trebam da gradim sebe preko onoga što radim a ne preko onoga što znam. Ne mislim na znanje koje predhodi svakom radu. Trebalo je doći do istine. Moje lične istine koja bi dala smisao i mom životu i smrti. Pre svakog drugog saznanja o bilo čemu trebalo je sebe prvenstveno da upoznam. Samo onaj čovek koji je sebe razumeo i video kuda ide može steći mir i značaj svog puta. Ja tada još uvek nisam duboko ulazio u sopstveni duh, nisam ni razumeo da tu trebam da tražim. Lutao sam naokolo, pun raznoraznih saznanja o stvarima koje su me interesovale ali sebe sam odatle na određen način odstranio.

 

* 

  Vratiću se u "Drveni Grad" u Košutnjaku, na taj, samo tada održan, mali, muzički fetival. Nekoliko dana pre koncerta grupe "Azra", sedeli smo za dva spojena stola, Maks, Gorf, Igi, Bope, Peri i ja. Devojke nismo zvali da izlaze sa nama, samo u izuzetnim prilikama. Od svih ljudi koje sam nabrojao, danas su živi svi osim Perija. On je kasnije nastradao na najbizarniji mogući način. Taman se smirio i sredio. Našao je i devojku sa kojom je hteo da se oženi. Upriličili su slavlje za venčanje na brodiću koji je po želji mladenaca plovio Savom. Peri je u najveselijem ali jako pijanom stanju jednostavno pao sa brodića. Voda i noć su ga progutali.

  Tada smo za stolom bili svi lepo raspoloženi. Grof je voleo da ređa ispred sebe čašice viskija koje je popio, nije dozvoljavao konobaru da ih odnese. Max se u jednom trenutku nešto zagledao i onda je naglo ustavši sa stolice glasno upitao:

  -  Jel ono Džoni?

  -  Koji bre' Džoni, pogleda ga Grof.

  -  Pa Džoni čoveče, Štuluić bre' ...

  -  A gde ? - pridignu se sa stolice Peri.

Igija nije puno zanimao Džoni, ispijao je svoj vinjak.

  -  On je! - reče Bope, prepoznavši muzičara.

  -  Dolazi ovde da sedne. - uzbuđeno primeti Maks.

  -  Pa nek sedne. - ledeno izusti Grof.

  -  A... nema mesta ovde, sad' će da vidi ... pozvaću ga kod nas. - Maks je stajao i gledao muzičara kako se približava sa rančićem na leđima.

  -  Sigurno će da sedne sa nama… - promrlja sarkastično Igi.

Džoni se približio delu gde smo sedeli i zaista je pogledavao ima li slobodnog stola. Izgledao je savim pristojno, bela košuljica sa kratkim rukavima, crvene pantalone, duga puštena kosa,  prljava brada. Maks ustade i ode do njega. Videli smo kako pričaju , kako se Džoni osmehuje i najzad kako obojica prilaze našem stolu. Džoni je pre nego što je seo pružio ruku, predstavio se kao Branimir i rukovao se  kulturno sa svima nama. Bila nam je velika čast da sa nama sedi taj čovek. Na najljubazniji mogući način on je objasnio da je došao da ugovori koncert.

Posle nekih formalnih pitanja mi smo sa njim počeli da razgovaramo bez ikakvog ustezanja o najobičnijim stvarima. Izvadio je tablicu šita i ponudio nas. Razgovor se nastavio i uglavnom smo mi pitali šta se dešava u Zagrebu dok je njega zanimalo kako je u Beogradu. Nakon sat vremena kulturno se pozdravio i otišao svojim poslom.  Koncert je ugovorio za nedelju  od svoje posete "Avala-Gradu".

Kakav je to koncert bio!  Zvučalo je ludo, masa je kao u horu nepogrešivo pevala uporedo sa Džonijem. Čak i onaj ko ne voli ovaj bend bi bio oduševljen ovim spektakularnim događajem. Svirali su do poslednjeg daha. Izlazili na tri bisa, mokri od umora. Dali su sve od sebe, izvanredno!

Neko me je tokom koncerta udario sa leđa u glavu. Nisam obraćao pažnju. Ljudi su se pentrali jedni po drugima. Malo bliže se nije moglo prići. Sve u svemu, dobro je što hitna pomoć te večeri nije imala posla na tom mestu.

Koncert se završio. Ljudi su se razilazili. Naišao sam na mog dobrog prijatelja Saleta. Sale nije znao gde se nalazi, toliko je bio pijan. Sve je išao oko mene dok sam se ja okretao za njim da vidim šta to radi. On kao da je hteo da bude sakriven meni iza leđa. Odatle je sve vreme ponavljao:

   - Nisam lep al' sam glup ... nisam lep al' sam glup !

Ovaj detalj je poslednje što pamtim vezano za tu noć.

 

“Hvar”

 

   August mesec 1989. godine. Odlučili smo da idemo na more. Dakle, to će biti savršeno leto. Mesec dana u Londonu. Jedan protekao mesec sa  neizbrisivim doživljajima u Beogradu i sada me je čekao Hvar, predivno ostrvo u Hrvatskoj.

Igi, Grof i Duki su otišli par dana pre mene. Seo sam na avion i brzo sam se našao u Splitu. Lep stari grad. Volim takve gradove na moru. Pečat istorije tu diše iz svakog kamena.

Seo sam na trajekt i brzo sam ugledao jedno od najlepših ostrva na Jadranu. Nisam ni slutio u šta će se pretvoriti moje letovanje.

Prvo sam seo u neku zabačenu kafanicu van grada. Bio je dogovor da se tu nađem sa ostalima. Dugo sam čekao. Iz puste dokolice sam svo vreme pijuckao. Kada su se momci pojavili ja sam već bio mrtav pijan, ali sam se bez obzira još uvek dobro držao, glava mi nije padala, čak sam primetio i neke nove detalje kod mojih prijatelja. Grof i Duki su izbušili uši. Imali su svaki po jednu srebrnu alkicu.  Igi i ja smo već bili lepo "izbušeni" tako da su nam ova dvojica bili pomalo smešni.

- A šta će S. da ti kaže ? - pitao sam smejući se Grofu, S. je bio Grofof ćale.

Pogledao me ispod oka i nije odgovorio.

- I ti Duki ćeš najverovatnije minđušu nositi samo ovde. - podsemevao sam se prijatelju.

Istina i jedan i drugi morali su da skinu minđuše odmah po povratku u Beograd. Njihovo vaspitavanje i patrijahalan odnos u porodicama je bio na visokom nivou. I Grof i Duki su bili primorani da skinu minđuše pod pretnjom da ukoliko ih ostave na ušima mogu slobodno da napuste kuću. Grof nikada više nije vratio minđušu na uvo, dok je Duki, kada je odslužio vojsku, svoje uvo ponovo ukrasio lepom, neupadljivom alkicom. Igi i ja smo imali drugačiji tretman. Ja sam već sa početka srednje škole imao potpuno odvojenu sobu van stana. Igi, izgubivši prerano oca je živeo sa majkom koja je dosta, nekada i po nedelju dana boravila kod svojih prijatelja ili se brinula o staroj majci u selu nadomak Beograda. Bez obzira na to ona niti je htela, niti je mogla da ima puno uticaja na Igija, on se razvijao i rastao pod sasvim drugačijim okolnostima.

Sledeće čega se sećam je lep kafić sa pogledom na more. I tu sam trebao da sačekam da ova trojica nađu zasebne sobe. Do tada su spavali na plaži. U kafiću mi je prišao mladić u nekoj šarenoj majčici i isto tako šarenom šorciću i pitao me odakle sam. Odgovorio sam mu. Rekao je da je predpostavio i pitao me da mi se pridruži tj. da li može da sedne. Odgovorio sam potvrdno. Kao blic u jednom trenutku primetio sam da imamo iste rančeve. Nisam više obraćao pažnju na to. Momak je popio pivo, pozdravio se i otišao.

Već se smrkavalo. Ja sam se klatio i hodao tamo-vamo, gledajući more i nebo. Boje su prskale na sve strane. Činilo mi se da pred sobom imam neku apstraktnu sliku, razmazanu svim bojama koje učestvuju u letnjem smiraju dana.

Napokon se društvo pojavilo. Našli su dve dvokrevetne sobe. U jednu su se smestili Grof i Duki u drugu Igi i ja.

Zaspao sam odmah kada sam seo na krevet.

Ujutru kada sam se sa glavoboljom probudio i hteo da se presvučem prosto nisam pao u nesvest. Kao da me grom udario. Ranac koji sam otvorio nije bio moj! Bože moj, kao na filmu, preturao sam bez razloga i pipkao raznorazne trenerčice, floroscentne šorceve i majčice. Gde su moje stvari? Gde mi je povratna avionska karta?!  Seo sam na pod i uhvatio se za glavu. Kako da nađem onog čoveka ?!Pa to je sada nemoguće. Spakovao sam ranacc i izjurio kao vetar napolje. Dotrčao sam do kafića u kome sam juče sedeo. Naručio sam dupli vinjak i seo da čekam. Nadao sam se da će se čovek od juče pojaviti kako je i sam ostao bez svojih stvari. Moja garderoba nije imala dodirnih tačaka sa njegovim stvarima.

Društvo je otišlo da se kupa.

Među nama je važilo neko nepisano pravilo: "U nevolji se snađi sam, tu sam samo kada se zabavljam." To smo svi dobro razumeli i tek kasnije, dosta kasnije, ja sam prvi rešio, kako mi se takav odnos nije više dopadao, da okončam sa nekim dugogodišnjim poznanstvima.

  Ništa. Čekao sam i čekao i opet grdne pare dao na vinjak. Najzad i napokon , negde u isto vreme kao i predhodnog dana pojavio se momak sa mojim rancem.

  - Vidiš ti šta se sve dešava čoveku ... ma zamenismo rančeve bratac.

Kakav teret mi je pao sa srca. Vratio sam se u svoju sobu i spavao do mraka.

Probudio me je Igi. Pitao me da li hoću na "Tvrđavu", na brdašce iznad grada gde se na velikom platou puštala muzika i gde se obično uveče sakupljao čitav grad. Otišli smo. Meni je iskreno to mesto ostalo u lošem sećanju. Nekako suviše jednostavno. Beton i neudobne drvene klupe sa strane. Veliki plato za igru. Podrazumeva se Grof je gledao na sve strane, zajedno sa Dukijem kako bi mogli šta da "uhvate". Muzika od koje nije moglo da se priča je bila katastrofalna a video sam i da Igi nije baš raspoložen za šetkanje po "Tvrđavi". Nas dvojica smo presedeli to veče na klupi gledajući tupo ispred sebe čitavih dva sata, kada smo odlučili da se vratimo u sobu. Grof i Duki su ostali.

Sledeći dan je bio zabavniji. Na plaži čitav dan. Posle toga smo seli ispred nekog priobalnog kafića, nije bila loša muzika. Meni i Igiju je to dosta značilo. Grofu i Dukiju ne. Oni su se opet dali u šetkanje. Sedeli smo na doku i gledali misterioznu pučinu.

Najednom pored nas sedoše dve lepuškaste devojke. Brineta koja je sela pored mene sa koka-kolom u ruci i slamčicom u ustima se predstavila kao Sara. Pored Igija je sela devojka zelenih očiju i plave kose, ona je rekla da se zove Katarina, pila je pivo.

Obe devojke su bile Splićanke. Izgledale su interesantno i videlo se da su držale do sebe. Uredne, mirišljave, glavno , nasmejane i srdačne. Dočekali smo zatvaranje kafića. Devojkama smo se svideli Igi i ja. Nije im se išlo kući. Predložile su "Tvrđavu". "Dobro.", pomislio sam, - "Ovog puta imamo zanimljive pratioce".

Otišli smo prvo na plažu i devojke izvadiše već spremljene velike "sprave". Napušili smo se opasno. Prvenstveno njih dve.

 - Hajde sada ovamo, da uzmemo taksi. - reče Sara.

 - Zašto taksi? - pitao sam ni sam ne znajući, zašto to pitam uopšte.

 - Ne mogu više da se pentram na ono brdo... hajde... - dobio sam logičan odgovor.

Dešavalo se dalje tačno ovim redosledom. Taksista, pored njega napred sedi Sara. Pozadi, Katarina, Igi i ja. Taksi se zaustavlja. Sara daje novac taksisti. Izlazimo. Sara i Katarina hodaju ispred nas. Igi kaže da mora da vrši malu nuždu. Staje iza drveta. Čekao sam ga. Gledamo i vidimo da su devojke otišle dosta napred. Pozivamo ih. One nam mašu.

  - Šta je ovo? - upita Igi.

  - Šta? - on mi pokaza na novčanik ispred nas.

  - Novčanik brate... nekome ispade novčanik.

Igi podiže novčanik i pogleda šta će nam novčanik ponuditi. Neverovatno! Novčanik je bio pun novca. Pun! Nešto su bili dinari nešto marke.

  - Ovde je nečija plata čoveče! - uzbuđeno je konstatovao Igi.

  - Jel' ima lične karte? - gledao sam u Igijeve ruke.

  - Ne! - nema lične karte jel' veruješ ti to bre'... slušaj, ne pričamo da smo našli novčanik ni Grofu ni Dukiju, odmah će da polude, nego polako... iznenađivaćemo ih po malo.

  - Ok.

  - I pare stoje kod mene, ja sam našao a i ti mnogo brzo potrošiš sve.

  - Dobro, dobro ... ne daj se uzbuđivat stari. - rekoh mu lupivši ga dobronamerno po leđima.

Za čudo "Tvrđava" je te večeri imala malo bolji repertoar. Mogao se čuti "Cult", "Ekatarina", "Doors-i" i još po nešto što spada u opšte hitove a ima veze sa nama.

Devojke su malo igrale, malo sedele sa nama. Uopšte veče je bilo puno prijatnije nego predhodno. U najlepšem mogućem raspoloženju smo napustili "Tvrđavu”.

Sutradan je Igija i mene čekalo najneprijatnije moguće iznenađenje. Neko je kucao na vrata. Igi je otvorio. U sobu su nam ušla dva pandura.

  -  Gde je novčanik?! - upita brkajlija širok ko' ormar.

  -  Gde je novčanik... odgovaraj kada pitam !! - razdrao se mali, naoštren pandurčić, na kome je visila uniforma, a kapa mu pala do očiju.

  - Kakav novčanik? - zbunjeno će Igi, pokušavajući nešto da izčupa. On dobi šamarčinu i to od malog guštera.

  - Evo , evo ... tu je novčanik... malo smo sinoć neke devojke častili ali skoro sve je tu... našli smo ...

  -  U stanici ćeš da pričaš šta si ti našao ... - drsko mu odbrusi brkajlija.

Sproveli su nas odmah u lokalnu Hvarsku Policijsku Stanicu. Mala neugledna zgradica. Sedeli smo na klupi i čekali da damo izjave inspektoru koji nije bio tu. Kada se napokon pojavio, on prozva Igija prvo. Dogovorili smo se da kažemo onako kako je i bilo tj. istinu. Igi je izašao brzo. Prozvan sam ja. Ušao sam i video ispred sebe duguljasto glatko obrijano lice. Neke zrikave oči. Inspektor je bio u odelu, lepo očešljan sa naglašenim razdeljkom.

  -  I… - inspektor je pokušavao da bude insektor.

  -  Novčanik smo našli , možda vam je moj drug rekao , ispred nogu ... na asfaltu.

  -  Jel tako?

  -  Da... u njemu nije bilo lične karte.

  -  Devojke su maloletne, nemaju lične karte.

  -  Kakve devojke?! - meni tada bi sve jasno, ali ja ipak ovo nekako i bez razmišljanja upitah. Inspektor je čuo šta sam pitao, ali ne pridajući ni malo pažnje tome on nastavi sa ispitivanjem.

  -  Koliko vremena ste juče proveli sa Katarinom i Sarom?

  -  Celo veče smo bili sa njima.

  -  Njihove stvari, torbice su bile tamo gde ste sedeli ?

  -  Da.

  -  Za vreme kada nisu bile sa Vama , Vi niste dirali torbice?

  -  Ne... stvarno ne ... novčanik im je ispao... Sari je najverovatnije ispao dok je plaćala taksi.

  - Tako ste smislili ? - nije bilo osmeha na njegovom licu. - Izađite i sačekajte ispred.

  -  Šta je bilo? - Igi ustade sa klupe i bojažljivo me ovo upita, nesvesno očekujući pomilovanje.

Mora se priznati da nam nije bilo svejedno. Čula se kucaća mašina iz inspektorove kancelarije. Malo posle toga tišina i on se pojavi na vratima ali ni ne pogledavši nas nestade negde u susednom hodniku.

Vratio se sa brkajlijom sa gušterom.

 - Pođite sa nama i nemoj da mi je neko pravio sranje! - reče brkajlija drsko.

Pošli smo sa njima, seli u policijskog "keca" i oni nas odvedoše natrag u naš stan.

  - Pokupite svoje stvari. - reče gušter.

Već nam, ni malo, nije bilo svejedno. Spakovali smo stvari čekajući da vidimo šta će se dogoditi sledeće.

  -  Jel' ovde plaćeno? - brkajlija pogleda po sobi kao da tu traži nekoga kome bi trebalo da bude plaćeno.

  - Plaćeno je za sedam dana, unapred, gazdarici. - odgovori mu je Igi.

  - Nismo je našli jutros. Idemo do nje. – predvodio je brkjlija.

Starica koja je izdavala sobe je u toj kući i živela. Ona se i sama pojavi na vratima taman kako smo krenuli. Potvrdila je da smo sobu platili.

Ponovo u "kecu". Negde su nas vozili. Igi i ja bez reči, spuštenih glava. Uskoro dođosmo do mesta gde pristaju trajekti. Izašli smo iz kola, ćutke bez reči. Nešto smo čekali. Šta zapravo, nije nam tada bilo jasno.

Uskoro zazvižda jedan od trajekata.

  - Ajd' braćo Srbi... cigani i lopovčine odvratne ... ajd' beži i da nisi došo' ovde nikad više jel' jasno. - zagrme najednom brkajlija i uruči nam naše lične karte.

  - Marš pseta!!! - uzviknu gušter.

Setih se tada Bruna i njegovog "proročanstva" u Londonu.

Shvatili smo da smo proterani sa ostrva Hvar. Nismo stigli ni da se pozdravimo sa Grofom i Dukijem.

" Šta će misliti, šta je sa nama? Zvaće Beograd... možda i neće." -  Ništa... odmah na avion i zdravo. " - mislio sam još nesređeno.

  Devojke, Sara i Katarina, jasno, nisu znale istinu. Pojasnio sam Sari šta se u stvari dogodilo, kada sam je posle pet godina sreo ispred "Akademije".

 

Devojke u letnjim gaćicama…

 

  Igi i ja smo sa Hvara otišli razočarani i zbunjeni. Prvi put sam doživeo da mi se neko obraća po rasnoj osnovi ili bilo kako a slično tome. Setio sam se Bruna i njegovih zloslutnih predviđanja o građanskom ratu. Ja vesti nikada nisam slušao. Živeo sam u zemlji koja se zvala Jugoslavija,  gde je za glavni grad proglašen Beograd i to je to… Politika me nikada nije zanimala, voleo sam Zagreb, iako nikada nisam bio u tom gradu i Ljubljanu, koju sam posetio kao mali sa roditeljima, sam poštovao.  Koliko će politika, promeniti, ljude i svet oko mene, to nisam mogao ni da sanjam.  Podrazumevalo se da Slovenac sebe naziva Slovencem ili Vojvođanin iz Autonomne Pokrajine Vojvodina, da za sebe kaže, Vojvođanin sam, ili ja sam iz Vojvodine. Ništa više. Bliskost među narodima se ipak osećala u toj bivšoj zemlji, nacionalizam je u jednom trenutku stvarno bio bezazlen i svodio se na viceve “po nacionalnoj osnovi”.

  Igi je imao povratnu voznu kartu, ja avionsku. Prvo sam mislio da sednem na avion i da nestanem, ali Igi me je zamolio da mu pravim društvo i da se vratim sa njim, vozom.  U Splitu smo prvo otišli do turističke agencije, da bih ja povratio deo novca, od avinske karte, za isti sam kupio voznu kartu, šit i ostale potrepštine za put, uostalom, kako sam bio proteran, nisam bio bez para, kao i obično u to vreme.  

 U vozu je bila takva gužva, takva da su ljudi bez rezervacije, sedeli u punim hodnicima. Bilo je i onih koji su ulazili, za vreme puta, sa već pripremljenim hoklicama i onih koji bi pokupili, negde neku, plastičnu gajbicu,  pa bi tokom putovanja sedeli na njoj.

Igi i ja smo gledali da putovanje prespavamo…

  Nije bilo kraja ludorijama…To šta smo tražili to smo i dobijali. “In” je bilo “ludilo”, ne, na primer, sport, zdrav život,  razmišljanje o životu kroz finansije ili ne daj Bože, o politici. Bili smo svakako ausajderi. Bili smo ekstremno zauzeti sobom u odnosu sa veoma malobrojinim istomišljenicima.  Malo sa kim se, čak i u Beogradu, moglo dublje razgovarati,  o muzici, literaturi, filozofiji, slikarstvu, filmu ili pozorištu.. Slično kao i sada, ail sada iz razloga što tako duboko avangardna scena ne postoji.

  Da bih što pre prešao na ono što želim da ispričam, moram Vam predstaviti Lea. Moj srednjoškolski drugar koji je danas pop, dok je nekada je bio “dobar” alkoholičar je sedeo samnom u klupi dve godine u “Petoj Beogradskoj Gimnaziji”, koju smo polako završavali. Opširnije o Leu ću pisati kasnije, za sada je dovoljno da zamislite visokog i dobro građenog momka, ali momka koji je za sve dve godine zudarao na alkohol, sa velikim “retro”, naočarima, gde mu je dioptrija bila takva, da su mu oči izgledale sittnije, ne velike, sa dugačkom ofucanom i masnom, kosom zalepljenoj za lice, sa isto tako “retro”, (u to vreme ta kovanica još nije bila skovana), čizmicama  sa štiklom, kao na fotografijama iz knjige. “Deca sa Kolodvora Zoo”, znači katastrofa…Da dodam, imao je i velike klempave uši i malo baburast nos. Svakako danas bolje izgleda nego tada.

  Još jedno veče ispred “Akademije”.  Leo i ja smo seli u kafanu “Kolarac”, da bi počnemo da pijemo ipričamo.  Stigli smo oko osam, iz kafane smo izašli oko deset. Ispred “Rupe”, je već velika gužva. Ljudi su sedeli oko zgrade, na žardinjerama, u parkiću, neki su šetli okolo, ili su stajali u manjim grupama. Odlučili smo da stojimo na samoj ulici, tj. platou, na kraju Knez Mihajlove ulice, gde se zgrada kluba i nalazi.

 U jednom trenutku ja ugledah Saru i Katarinu, devojke sa Hvara, koje su mene i Igija, optužile za krađu novčanika.  Leo je bio upoznat sa celom pričom.

-        Idemo do njih. – rekoh veoma veselo.

-        Nove devojke… biće zanimljivo. – zaključio je Leo.

   Prišao sam grupi od pet devojaka. Pored Sare i Katarine, tu je bila i njihova beogradska domaćica sa dve drugarice, takođe iz Beograda. Nikada ih ranije nisam video tu. Mirisale su lepo i bile su potpuno “picnute”.

-        Vas dve došle u Beograd i parvo Akademija,  ko’ ja kod Vas, kada me pokupiste i odvedoste na onu tvrđavu.

-        To je bio nesporazum… izvini ali… Sara je mislila da se izvni.

-        Ne, ne… to je prošlo,  sada moramo da vidimo kako mi Vas da ugostimo, šta pijete… - bio sam dobro raspoložen.

  I devojke se oraspoložiše, živnuše što je sada tu i muško društvo, plus besplatan osećaj sigurmosti i opuštenosti na “Akademiji”,  njima tu svakako nije bilo mesto.

    Znate šta, ma ko’ god ušao na “Akademiju” , a da pre toga nije video kako izgleda noćni klub, barem na filmu,  je u to vreme, nekako i na svoj način odreagovao i to vidno.  Danas se mladi ljudi, skloni noćnom životu, alkoholu i drogama, skupe bilo gde, muzika je maltene svugde ista a jutra se dočekuju u pojedinim slučajevima u urgentnom centru, bez svesti. “Akademija” je bio klub osnovan sa određenim idejama, budući slikari su, prvo tu, zarađivali novac za džeparac, radili su grafite na zidovima, uneli flipere i klub je zapravo prvo bio stecište, ne samo slikara već svih umetnika, prvenstveno muzičara, koji su tu, u dogovoru sa klubom,  napravili  stejdž za koncerte i mini produkcijsku sobu. Tako da je vremenom, polako, klub takve vrste, postao jedan od najčuvenijih, “art-underground”, klubova u Evropi.

  Vreme koje sada opisujem je privatizovalo i komercijalizovalo klub i za širu publiku ali je u osnovi ostao ono što jeste, mada će ga buduće vreme, postepeno potpuno prazniti i u njemu ostaviti one, samo najizgubljenije slučajeve, da bi na kraju bio i potpuno zatvoren. Mislim da takav klub danas ne bi naišao na razumevanje…

-        Jeste vi u nekom hipi fazonu? – Pitao je Leo devojke sa Hvara,  pritom se široko smejao, pokazivao svoje već požutele zube, od duvana i nesebično se “ponuđivao”.  Ja sam bio u obrnutom fazonu i devojke sam, svih pet prepustio njemu. Te devojke su fino izgledale i sve je bilo ok, ali nisu se uklapale u “moj film” , bio sam odlično raspoložen, ali to veče, do svitanja, nisam puno vremena proveo pored njih.

  Sara je bila dovitljiva, uostalom nije puno “prezala”, što je na Hvaru i pokazala. Ona pogleda Lea, namignu mu i lagano zapeva: “ Hare Krišna, Hare Krišna, Hare Rama, Hare Rama, h a r e – h a r e”. Leo i ja smo se pokidali od smeha.

  Bila je subota ili nedelja, dva dana kada se u klubu “plivalo” od gužve. Prvo se na ulaz čekalo po dvadeset minuta i više, ljudi su se zbijali, jednih do drugih, da bi što pre ušli, to je bilo zaista neprijatno. Ulazilo se u talasima, gde bi redari, kada puste desetak ljudi, zatvarali vrata, silom. Neko bi tada neko bio vraćen, neko bi dobio batine. Kada redari puste odabrane, prvo stalne, poznate goste, devojke i  one sa članskim kartama,  na kraju puštaju da ulaze oni momci koji su kulturni ili koji zmole da uđu. Oni koji su imali članske karte bi odmah silazili u klub, to je važilo za sve studente samo “Likovne Akademije” i one sa plaćenim članskim kartama. Ogromna većina je već tada, u klub dolazila, zbog njegove popularnosti, oni su čekali u redu, u prvom, dugačkom hodniku, da plate kartu,  da bi se zatim išlo desno u drugi hodnik,  tu jedan od redara onome ko uđe, udara pečat na dlan, kako bi mogao, nesmetano, da izlazi i ulazi ponovo u klub, za to veče. Zatim se u klub silazilo, širokim, kružnim  stepeništem. Stepenište je iz dva reda, sa platformom, koja okreće na desno, sa drugim redom stepenika.  

  Ja sam u klub ušao sam, rano sam kupio člansku kartu, poznavao sam dosta ljudi, barem  po svakovečernjem “pogledavanju”. Na kraju sam dočekao  i neke nove redare, tako da meni,  posle par godina, više niko nije tražio niti člansku kartu, niti mi je udarao pečat, bio sam “dole”, svako veče od kada sam i dobio tu člansku kartu,  vremenom moja nebrojane noći u tom klubu, su mi bukvalno zamenile kuću. Najverovatnije su predpostavljali da sam student, to mi izgleda najlogičnije.

   Kada bi novi gost, napokon, ušao u klub  ispred njega bi se našao izbor, levo, parvo na veliki šank, na garderobu, flipere ili u WC.  Drugi izbor je bio samo parvo, kroz jako dugačak ali uzak hodnikom, koji je vodio do drugog kraja kluba, do malog šanka, sa pogledom na, stejddž. U hodniku je sa leve strane bio i ulaz koji je predstavljao, sobu za igru, sa šipkom na sredni. To je bila “skakonica”,  tu se toliko skakalo,  da je poskakivao i onaj koji bi potpuno mirovao. Ja sam voleo baš taj osećaj, kada “mirujem”.  Ta prostorija je bila polukružno otvorena i gledala je istovremeno,  parvo na kabinu za D.J.-a, desno na stejdž i levo na veliki šank.    

  Plivalo se u klubu, da, “plivalo” se u znoju, u isparenjima tuđeg znoja, “plivalo” se i u toj ludoj gužvi, gde su se ljudi, doslovce, njihali u talasima i tako pravili krugove, zbijeni jedni uz druge.

-        Ovde je ludilo! – vikala je Katarina, pošto je muzika bila toliko glasna,  da se nije moglo normalno razgovarati.  Na primer, ja sam “dole”, zaradio tinnitus.

  Plivalo se i u dimu, duvanskom dimu i dimu od marihuane. Jednom rečju “rupa” je đavolski smrdela i svako ko je dole ušao i ostao, najmanje deset minuta, taj bi napolje izašao smrdljiv.

  Svanulo je. Leo, pet devojaka i ja smo, seli smo u park ispod “Akademije”.

-        Hoćemo do mene? – To je pitala Nataša, devojka čiji je stan bio “prazan”, roditelji su na Hvaru, dok je ona sa gošćama sa Hvara.

  Nataše se sećam, ali njene dve drugarice su meni bile neupadjive, tako da ih se ni ne sećam. Nataša je odlično izgleda, Leo se vrzmao oko nje i odmah se složio da parvo sa “Akademije” ide na Petlovo Brdo a čovek živi na Novom Beogradu. Meni je taj kraj spadao pod moju opštinu, tako da sam u stvari živeo na par autobuskih stanica od nje. I meni se dopadala ideja da se žurka nastavi. Kupili smo crno vino. Leo i ja smo u 53-ci,  seli u ćošak zadnje platforme, na prljav pod i u turskom sedu smo ispijali crnu tečnost. U jednom trenutku smo zapevali:  “ Hare Krišna, Hare Krišna, Hare Rama, Hare Rama, h a r e – h a r e”

  Lep konforan, dvoiposoban stan. Seli smo u trpezariju, za kuhinjski sto.

-        Ima neko još vutre? – Postao sam samome sebi jako dosadan sa ponavljanjem tog pitanja.

-        Ma nema više niko i meni se puši. – Sara me je podržala.

-        Okrenuću ja sada neka dva drugara, da vidim. – uključi se Nataša.

-        Da vidiš u pola sedam ujutru? – Leo je pogleda upitno.

-        Ma ne spavaju oni. Odgovori mu Nataša kratko.

   U stan smo prvo došli, Nataša, Sara, Katarina, Leo i ja. Nataša iz meni tada, nepoznatih i nebitnih razloga, nije pozvala u stan i svoje dve, oniže prijatelice, sa kojim je bila u društvu tokom noći.

  Devojke su počele nakon uvodnog ćaskanja, jedna po jedna, da se tuširaju.  Prvo se istuširala Nataša, kada je izašla iz kupatila poprilično raskmoćena, u laganm letnjim gaćicama i majcom do ispod grudi. Leu se to posebno dopalo, čak je ustao od stola, da malo prošeta i odmeri Natašu, od glave do pete i da pritom “kao” promeni muziku. Kako se Nataša vratila i sela za sto, tako se i on vratio u svoj “kipasti” položaj i ispravljene kičme , je nastavio da neumorno ispija crno vino, kao da je u pitanju bila voda. Sara i Katarina su u kupatilo, na tuširanje, ušle zajedno. Ja sam sve vreme sedeo na malom udobnom kanabetu, koji je bio na zidu trpezarije, sa njega sam imao pogled na kuhinju, sto za kojim su svi sedeli i sa druge strane, na vrata od Natašine spavaće sobe i na  vrata na koja smo ušli,  preko širokog predvorja iz glavnog ulaza u stan. Iza mene se pružao hodnik koji je vodio ka kupatilu , sa desne strane. Parvo hodnikom se moglo produžiti na terasu a sa leve strane je bila velika spavaća soba njenih roditelja. Kako su Sara i Katarina ušle u kupatilo,  ja posle jedno pet minuta razmišljanja o Hvaru i protekloj noći, ustadoh i uđoh u kupatilo kod njih. Kupatilo nije bilo zaključano a njih dve su već bile u kadi, stajale su, tuširale se i mazile su jedna drugu i uz nežno kikotanje  su gledale u mene.

-        Ajde’ upadaj, hoćeš da te okupamo na brzaka…  - Sara me je gledala pogledom koji se caklio od uzbuđenja.

-        Tako sam i mislio, polako, polako… moram da pišam… – rekoh i okrenuh se ka šolji. Kada sam završio otvorio sam vrata kupatila i pri islasku sam rekao samo: “Vidimo se kada završite…”

Vratio sam se na svoje mesto i ispio sam čašu vina. Leo je zamolio Natašu da stavi kafu. Tada je neko pozvonio.

-        To su oni… - reče Nataša i ode da otvori drugarima, na koje sam ja već zaboravio da će se pojaviti. Bila su to dva stvarno neupadljiva lica, sa Vidikovca, koje nikada ranije nisam video. Nisu puno pričali. Pozdravili smo se, upoznali i oni su seli takođe za kuhinjski sto. Odmah su počeli da motaju. Leo ih ponudi vinom ali oni mu odgovoriše da ne piju, već da samo puše marihuanu. Brzo su smotali i svi smo stigli da povučemo  pod dva, tri, okrepljujuća dima. Ja sam se malo razbistrio, Leo se još više ukipio, što je značilo da se i on malo osnažio, već je počeo da “popušta”,  pod težinom alkohola.  Nataša je sela pored mene na kanabe. Sara je nestala, Katarina je sela za sto sa momcima. Svi osim Sare, smo sada bili u trpezariji. Ne sećam se šta smo pričali,  ali se sećam trenutka kada je domaćica, Nataša, počela da se pored mene meškolji i  migolji.  Stavila mi je ruku na nogu. Ja njoj takođe. Počelo je “ ’vatanje ”.  Ona usdade i nekako se tako naguzi, da joj je dupe gledalo u gledaoce, za stolom, dok je mene je počela da žvalavi. Reagovao sam brzo da bih je smirio, nikako nisam imao potrebu da se svlačim i da pred svima ostalima uradim ono što Nataša jeste. Ona tako nagužena skinu i gaćice,  ja upotrebih svoju ruku i naočigled svih je smirih uz snažan uzdah zadovoljstva.

Kao da se ništa nije dogodilo, svi “cool” i “kao svi nešto tiho pričaju”.

Nisam video Saru. Ustadoh da je potražim. Pogledah prvo u kupatilu, tu je nije bilo, izađoh na terasu ali je nisam video ni tu. Znači, “ona je uzela dva dima i nestala…” – pomislih i ne razmišljajći dalje uđoh u spavaću sobu Natašinih roditelja. Tu sam imao šta da vidim. Sara je ležala preko celog bračnog kreveta, raširila je noge i kada sam ušao, ona ležerno okrete glavu ka meni:

-        Gde si ti do sada? – pitala je sigurna da će dobiti to što je htela. Predivno nago telo. Savršene obline. Sara nije imala neku “facu” ali je zato bila građena opasno, barem po mojim standardima. Moja ignorancija i neki jak unutrašnji otpor joj samo odgovoriše:

-        Vidimo se napolju.  – Ja izađoh napolje ne pogledavši više nijednom u nju.

  Ona se brzo pojavila u trpezariji. Bele providne čipkaste gaćice i mala, lepa, letnja majčica na bretele. Ona čučnu i prisloni se leđima na zid, naspram kanabeta tj. mene. Ništa nije govorila, ćutala je i netremice me je posmatrala. Tada Nataša nekako svečano reče:

-        Spavanjac, šta mislite?

-        Može. – Leo se odmah podigao. – Gde da legnem? – Čovek se poprilično ljuljao, ništa od stamenosti prilikom sedenja.

-        Sara i ti možete u spavaću kod mojih. – reče mu Nataša.

-        Ne mogu. – Sara je nezadovoljno spustila glavu.

-        Ma jedi govna! – Leo uze svoj pohabani crni, letnji mantil i krenu ka vratima.

-        Čekaj idemo i mi. - Komšije takođe ustadoše od stola a Nataša ih sve, otprati ka vratima. Leo mi mahnu rukom i gegajći se, uputi se ka Novom Beogradu.

-        Znači tako. – zaključih mirno, sa polu pogledom na preostale u stanu.

Probudio sam se između dve nage devojke, ja sam bio obučen. Nataša je hrkala dok je Katarina, koja je takođe ležala gola pored mene,  mirno spavala.  Želeo sam da ustanem tiho i ne probudim devojke. U svojoj glavi sam čuo dva čekića kako mi razbijaju unutrašnjost lobanje, sve oko mene je prskalo od mamurnog bola. Pošlo mi je za rukom da ustanem i da ih ne probudim. Na podu sam ugledao, devojački donji veš. Jedne gaćice su bile malo, ali samo malo braonkaste..znate, ja veoma cenim žensku higijenu ali nisam nimalo gadljiv. Pogledah gde su mi patike i nečujno izađoh iz sobe. Nataši sam u kuhinji u malom, podsetnik blokčiću, napisao svoj broj telefona. Pozvala me je jedanputa da svratim, rekla je da pravi malu “sedejku”. Tada se podrazumevalo da ćeš na “sedeljku ili “polu-žurku”, kako hoćete, pozovti sa sobom još nekoga. Ja sam došao sa Grofom, Igijem, Dukijem i sa još dve devojke. Ali kod Nataše, nije bilo nikakve “sedljke”, već me je ona na vratima dočekala, ponovo potpuno raskomoćena u laganom, svilenkastom, bade-mantilu. Kada je videla još petoro nepoznatih ljudi samnom, ona je odlučila da nas pusti samo u predsoblje.

-        Sebastiane, izbio je neki problem…

  Posle ove posete više nikada nisam video nijednu od tih devojaka.      

   

Pištolj i Pas

   Igi je od nekoga dobio pištolj. Od malena je sukpljao časopise o oružiju i bio je veoma uzbuđen što napokon drži pravi pištolj u rukama. Mene oružije nikako nije interesovalo i nisam imao želju ni da vidim pištolj koji je dobio. Sada kada se prisetim čak se malo i čudim takvoj nezainteresovanosti. On se nije šetao naokolo sa oružijem u rukama, niti ga je pokazivao bilo kome i pištolj je dobio pod uslovom da ga vrati. Potpuno besmisleno i krajnje opasno i jako glupo od strane onoga ko mu je pištolj dao. Ko i zašto mu je dao pištolj, nisam pitao, niti me je zanimalo.  Igi je znao da me nikada ništa nije interesovalo a da ima veze sa oružjem, ratovima, vojskom ili bilo čime sličnim. Nijedan od gomile njegovih časopisa o modernom oružanju nisam nikada uzeo u ruke. Po naslovnicama sam video šta ga interesuje i smatrao sam da je to njegova lična stvar.

  Reagovao bih, podrazumeva se, ako bi pištolj poneo sa sobom kada bi negde zajedno izašli. Reagovao bih i kada bi njime mlatio po stanu. Ali ništa od toga se nije dešavalo. On je pištolj sakrio negde na sigurno mesto i mogu se kladiti da mu je služio da noću prošeta do šume i tamo opali po koji metak. Neprijatelje nikakve nije imao, društvo sa kojim se družio uključijući i mene nije imalo dodirnih tačaka sa takvom pričom ali je Igi upoznao i "novo društvo" koje je bilo nešto sasvim drugo i suprotno od svega što smo bili Grof, Maks, Bogi i ja. On nije voleo da poziva mene , niti sam ja želeo da me poziva kod sebe, kada bi se viđao sa "novim društvom". Jednostavno to su bili momci čiji su životi, nastojanja, interesi bili okrenuti u apsolutno suprotnom smeru od mog.

  Bogi je imao lepog psa. Nisam siguran tačno ali mislim da je to bio rotvajler. Pametan, odan ali star pas. Pomenuo mi je par puta da mu se pas strašno muči, imao je rak. Novac za veterinara nije imao i puno je razmišljao o tome da li da ga uspava. ali ni za to nije imao novca. Živeo je bez oca, sa majkom i dva brata. Kada smo izlazili imao je novaca za ulaz u klub i tek za jedno pivo do dva.

  Primetio sam da se Bogi, nekoliko dana pre nego što se dogodilo ono što želim da opišem, dugo savetovao sa Igijem oko nečega. Već sam napisao da sam svoju pisaću mašinu, ne retko, nosio kod njega. Kucao sam i u pauzama pogledavao njih dvojicu koji su ozbiljnih lica razmatrali nešto važno. Bogi je klimao glavom, Igi je širio ruke. Ni tada nisam pitao šta se dešava. Jednostavno ja nisam puno voleo da pitam šta ko radi, misli ili namerava, ali očigledno je bilo da se njih dvojica dogovaraju oko nečega, za šta sam unapred mislio, da ja tu nemam šta da tražim.

  Bilo je prijatno letnje veče kada je Bogi došetao i ušao kod Igija, na uzici držeći svog psa. Tada sam shvatio zašto ga je doveo. Ipak nisam verovao da će se zaista usuditi da urade što su nameravali. Pas je izgledao jako tužno i videlo se da je bolestan. Jedva je hodao i šetnja mu nije prijala, obliven znojem i gušeći se u peni on je čim je ušao u stan legao, iznemogao na pod. U stanu su pored Igija i Bogija bili i Grof, Duki i Igijev komšija Aca. Tada su Bogi i Igi izložili ono što su razmatrali nekoliko dana pre toga.

  - Zamolio sam Igija da ubije Bena... - Bogiju je malo drhtao glas.

  - Jesi ti normalan?! - Sa fotelje je skočio Aleksandar, komšija, koji je i sam imao psa.

  - Sedi Aco... pusti Bogija da završi. - Mirno ga je opomenuo Igi.

  - Znate šta... Ben već pola godine umire polako, cvili i dan i noć od bolova, više ne znam šta da radim sa njim, tužno mi je da ga gledam i slušam, hteo sam da ga uspavam ali nemam šta pristojno da pojedem neki put kod kuće a tek ne za uspavljivanje. Pričao sam sa Igijem i zamolio sam ga da Benu skrati muke, tako su i konje ubijali zar ne? - tu se na njegovim usnama pojavi mali kez, znak da mu nije svejedno i da traži podršku.

  - Radite šta hoćete... i ja imam psa i ne znam kako bih postupio da ga slušam svaki dan kako se muči. - Grof je svoje rekao i dalje ništa nije komentarisao.

  - Pa kako mislite to da uradite? Mislim nemoj da se međusobno poubijate. - dodao sam zamišlajući kako Igi promašuje i pogađa Bogija u nogu.

  - Odlučite šta hoćete... ja sam pištolj uzeo da ga sklapam i rasklapam i moram da ga vratim prekosutra. Dobio sam tri metka da ih ispucam u šumi... diže mi adrenalin taj osećaj. Ovo što moram da pucam u psa sam dva dana odbijao ali Bogi je bio uporan. Evo pas je tu i on mu je vlasnik pa neka priča šta hoće da radim.

Aca je skočio sa stolice, nešto je hteo da kaže, pas je teško zacvilio, pustio je iz sebe tužan zvuk koji poziva u pomoć. Niko više ništa nije pričao. Kocka je bačena. Svi smo izašli napolje.

U šumu su sa psom krenuli Bogi, Igi, Grof i Duki. Aca i ja smo ostali da ih čekamo na klupi ispred šume. Ni on ni ja nismo imali namere to da gledamo. Shvatao sam Bogija ali nisam bio nikako raspoložen da se nađem u situaciji koja je sledila. Vreme se usporilo, ništa se nije čulo. Aca i ja smo posmatrali kako igraju senke drveća. Duvao je tih vetar, donosio je miris šume. Tada kao grom odjeknu pucanj i razbi tišinu.

  - Ludilo! - brecnuo se Aca.

Čekali smo da se pojave "junačine", kada se iznenada i neočekivano začuo, drugi i odmah za njim treći pucanj.

  - Brate ovi se poubijaše. - Aca je skočio i zurio u mrak.

  - Nemam pojma šta bi. - nisam bio ravnodušan.

I dalje smo čekali. Četvorka se nije pojavljivala iz šume.

  - Da idemo po njih... ko zna šta se desilo... zašto je tri puta pucao? – Aca se uspaničio.

  - Nemam pojma ali nema svrhe da lutamo po mraku tamo. Moramo da sačekamo još malo. - Počeo sam da se šetkam u krug. Tada iz šume izjuri Ben. Strašan prizor. Pas je bio obliven krvlju. Tračao je ka nama ali kada nas je ugledao skrenuo je i nastavio da trči ulicom koja je vodila uz brdo ka Avala-gradu. Aca je pokrio lice rukama.

  - Mamu vam jebem glupu... da vam jebem mamicu glupavu !!! - psovao sam na glas i nisam znao šta ću od sebe.

Nakon desetak minuta što je bilo predugo i previše , njih trojica se pojaviše na izlazu iz šume.

  - Šta uradiste bre to budale... budaletine glupave !!! - vikao sam kao da sam na stadionu.

Prišao mi je Bogi.

  - Jesi video Bena... promašio je... tri puta je promašio...

  - Ma nosi se u pičku materinu!!! - rekoh krajnje besan - eno ti psa gore... prati krv pa ćeš ga lako naći.

Prišli su nam i ostali. Bogi je otišao da traži psa. Grof i Duki su prošli bez reči i otišli u stan.

  - Šta uradi bre majmune jedan. - prvi je Aca napao Igija.

  - Pogodio sam ga tri puta i nije pao, otrgnuo se i pobegao. - Igi je drhtao čitavim telom. Majca i pantalone su mu bile poprskane psećom krvlju. Zapalio je cigaretu krvavim rukama koje su se tresle.

  - Ajde idemo gore. - nisam hteo da ga maltretiram. Njegov pogled je bio užasnut, zenice jako široke, činilo mi se da mu se nešto te noći dogodilo u šumi što neće više nikada zaboraviti. Sedeli smo ćutke čekavši da se pojavi Bogi. Dugo smo ga čekali, možda dva, do tri sata. Bez razgovora, bez muzike. Prvi put takva zloslutna tišina u tom stanu. Bogi se pojavio oko tri ujutru. Ušao je na vrata beo kao kreč. Bio je potpuno krvav, lice, garderoba, ruke. Pitao je tiho Igija da li ima nešto da mu da da se presvuče.

  - Šta je sa psom? - pitao ga je Grof.

  - Našao sam ga na trotoaru... popeo se skoro do Nove Skojevske...tu je ostao da leži još živ... legao sam pored njega, zagrlio ga i čekao da iskrvari, da umre. - poslednje Bogijeve reči su se ugušile u suzama.

  - Jebem vam sve po spisku... lepo sam vam rekao da to ne radite, povraća mi se! - Aca je ustao i izašao napolje.

I Grof je malo zatim otišao kući.

Bogi se istuširao i seo na fotelju ne progovorivši ni reč. Igi isto tako.

  - Nemojte misliti da vas kritikujem... - pokušao sam da malo ublažim čitavu sliku. - Jedan metak je mogao da bude sasvim dovoljan ali taj metak je morao doći od strane onoga ko zna šta radi... vi niste znali, očigledno šta radite. Postoji puno trenutaka u životu gde se pametni ljudi uče na sopstvenim greškama, ako je to za utehu o tome bi trebali da ozbiljno razmišljate ubuduće. - Nisam više imao šta da kažem, čak mi je i to što sam rekao izgledalo suvišno i glupo ali to su bile reči za doviđenja, što se tiče te noći.

  Igi je bio jako neraspoložen narednih dana. Nije nigde izlazio ali nije bio ni za to da se vidimo. Naredna situacija desila se nedelju, dve,  posle ubistva psa. Sedeli smo ovog puta kod Dukija.

Igi, Duki, njegov mlađi brat i Doktor. Doktor je bio veoma talentovan basista. Dobio je svoj nadimak tako što je većina najkvalitetnije muzike koju smo dobili u to vreme poticala od njega. On je to veče pio tešku rakiju koju je izneo Duki. Nije progovarao ni reč, inače je uvek bio lepo raspoložen i šaljiv. U jednom trenutku zakrvavljenih očiju on pogleda Igija.

  - Znaš li ti šta bih ti uradio da sam bio tamo, kada si pucao u psa?

Igi nije pokazivao znake straha pred starijim i jačim čovekom.

  - Šta? - pitanje i ujedno odgovor su bili krajnje drski. Njihovi pogledi su govorili da se ništa lepo neće dogoditi.

  - Polomio bih ti vrat, majmunčino glupa... to bih uradio!

  - Mislim da ti ne bi pošlo za rukom pošto bih ti pre toga razneo mozak.

Doktor naglo ustade ali i Igi u isto vreme. Doktor je pokušao da udari Igija ali je nekako promašio, zateturao se unazad i oborio Dukijev jedini i skupoceni muzički stub. Igi bio na vratima kada Doktor dobaci:

  - Bežiš pičko a?! - Doktor je krenuo za njim.

  - Seljačino glupa, praviš žurku i na vratima lepiš cedulju da se gosti obavezno izuju... marš bre u pičku materinu a sada idem da...ali budi siguran da ću da te isečem kao puter ako mi priđeš bilo kada i bilo gde.

Igi je strčao niz stepenište i krenuo kući, potrčao sam za njim osećajući da nema nameru tamo i da ostane. Suviše je besa iskočilo iz oba momka. Igi je odmah kako je ušao na vrata uzeo staru ali jako opasnu mačetu.

  - Ne, nikako...ostavi to čoveče jesi normalan. - Smirivao sam ga koliko god sam mogao. Na kraju on pristade da sedne.

  - Idem do Dukija, brzo ću. - morao sam da vidim šta se kod njega dešavalo.

Katastrofalan prizor. Doktor je dosta stvari porušio kod Dukija. Bio je strašno pijan. Videh tada kako iz flaše ispija poslednju kap alkohola i odmah zatim kako flašu razbija sebi o glavu. Gusta krv mu prekri lice…

 

Jesen 89’-te

  Nastupila je jesen. Zlatna jesen u Beogradu. Bilo je dovoljno toplo, još uvek sam mogao da vozim motor. Imao sam prijateljicu, Jasnu. Veselu devojku, punu žednog duha prema životu. Zamolila me je da je odvezem do Novog Beograda. Prelazili smo "Gazelu", most preko koga mi je bilo najbrže da stignem tamo gde mi je rekla da je odvezem. Napisao sam da nisam padao sa Vespe. Ne, ni ovaj put nisam pao. U jednom trenutku pri brzini većoj od 100km/h, ja sam refleksno ni zbog čega nogom stao na kočnicu. Snažno sam zgazio kočnicu. Velikom  brzinom sam shvatio šta sam uradio, otpustio sam kočnicu i svom snagom sam držao parvo, volan. Zaustavio sam se i odmah pogledao iza sebe. Nigde nikoga. Hladan znoj se slivao i ulazio mi u oči. Sigurna smrt, pomislio sam. Da je neko bio iza nas, kraj. Da nisam održao motor, da ga nisam držao u grču, gotovo.

  Setio sam se ovoga ne samo iz razloga što je u pitanju bio život te devojke i mene. Ovaj detalj se duboko urezao u sećanje , reflektovao se i u konteskstu sa aktuelnim pitanjima tada, pozivao je na razmišljanje. Na mene je jesen uvek uticala nekako setno, nisam voleo tu setu dok sam opet na neki način uživao u njoj. Osećao sam da predstoji period koji će moju bezbrižnost pretvoriti u nešto sasvim drugo, nešto zlokobno i mračno me je pratilo, tako sam osećao stvarnost čitavim svojim bićem.

  Bogi je bio u vojsci. Grof i Igi su takođe otišli da odsluže vojni rok. Maks je otišao i prijavio se u "Drajzerovu" potpuno lud od artana, hteo je da se oslobodi vojske. Tamo se u tom "domu za narkomane", prvi put "spucao". Heroin je već neko vreme bio "Kralj Beograda".

Maks se dobro provodio u “Drajzerovoj”, ukrao je tri velike table acid-a, svaka je imala po pedesetak sličica. Rekli su mu da on nije za tu ustanovu i da treba da ode da se leči na psihijatriji. Prebačen je u bolnicu  "Dragiša Mišović".  Na odeljenju za psihijatriju je bio na teškim lekovima, tako da ni tamo nije znao da se nalazi. Kroz maglu se seća kako je bio "iskorišćen" tj. "silovan", od strane dve pacijentkinje. Opet i tamo na psihijatriji su na kraju konstatovali da on ne spada u grupe koje se tu leče i da bi trebao da se vrati u "Drajzerovu". Nije se vraćao više nigde. Dobio je papire koji su mu trebali i sa njima je bio doživotno oslobođen vojne obaveze.

  Ja sam sedeo na groblju u Košutnjaku, često do same zime. Pitanja sopstvenog postojanja i uzbuđenje pred decembarski vojni rok mi nisu davala mira. Setu koju sam spomenuo sam doživljavao kao duševnu uznemirenost i iako sam se naslađivao tim stanjem, shvatao sam da bi to moglo preći u  očajavanje pa sam sebe do jedne granice zadržavao. Tada sam koliko, toliko mogao da shvatim da ukoliko bih se prepustio očajanju, tada bih se našao u strašnom procepu između svoje velike energije i najprostije ravnodušnosti. Borio sam se sa tim krajnostima pokušavajući pre svega da shvatim svoju energiju i svoj duh. Pitao sam se i šta je uopšte to moj duh? Da li sam to ja sam? I dalje, šta je duh nekoga koga volim ? Dva duha , tri duha. Milijarde duhova! Mislio sam o nekoj povezanosti svega onoga št postoji. Činilo mi se da svaki događaj, slučaj, susret ima svoje tačno određeno vreme i mesto gde će se odigrati i zašto. Sa druge strane sumnjao sam u to da li se uopšte trebam predavati emociji i mašti. Ukoliko me nešto od toga zbunjuje i vara onda bi bilo ludo uopšte se baviti pitanjem sopstvene egzistencije i duha. Laž i iluzija stvarnosti bi me porekla na svakom koraku, obmanula i usmeravala tamo gde nisam ni nameravao da pođem. Smatrao sam i da nije nemoguće  da mi našom ljubavlju, stvaranjem, za nekoga vredimo možda mnogo više nego što u nekim trenutcima vrednujemo sami sebe. Tada sam pokušao da razumem sopstveni duh kao slobodu. Sloboda i moje saznanje da sam slobodan su mi pali možda najteže od svega. Shvatio sam da je strašno važno boriti se za nju dok je opet isto tako teško biti lice slobode. Na tom putu su pogrešni izbori bili maske koje su se neverovatno teško skidale sa lica.

  Upoznao sam te jeseni meni možda najdražeg čoveka koga ću pamtiti. Mikija. Miki je bio jako obrazovan čovek. Ono što se u to vreme puštalo i slušalo, ono o čemu se pričalo i bilo interesantno kao tema za razgovor on je već unapred znao, već je ploče imao, knjige takođe. To je čovek sa kojim sam ušao u devedesete godine sa srolanom novčanicom od 100000 dinara u nosu. Moje slutnje su bile opravdane. Heroin me je mojim ličnim izborom i htenjem počastio svojim "rajskim ustrojstvom postojanja" .

 

Polje Marihuane

  Predpostavljao sam da u Miljakovačkoj Šumi koja se nalazi kod mene u kraju, mora postojati neko ko je tog leta bacio seme, marihuana, kanabisa, kako hoćeted, na nekoj od njiva. Moje tri, četiri šetnje nisu na kraju bile bezrazložne. Naleteo sam na ogromno polje. Stabljike su bile visoke i blizu dva metra. Kada sam lutajući kroz šumu naleteo na polje, bio je dan. Uskim, malim utabanim putićima sam se vratio na asfalt i odmah otišao do Igija.  Zadihan i znojav sam uleteo kod njega da brzo proverimo šta sam doneo, pobrao sam par velikih cvetova sa već bogato zrelih biljaka.

Kada smo ih osušili i popušili bilo nam je jasno da nam predstoji mala avanturica.

  -  Pa kako ćemo sada... šta misliš? - pitao me je Igi.

  -  Ništa, moramo svi da idemo. Jel imaš putnički ranac?

  -  Imam.

  - Dobro, moramo i Grofa da pitamo da li ima.

  - Nema on ništa. - Igi je to rekao šaljivo ali je bio u pravu. Grof nije puno polagao ni na garderobu ni na stvari uopšte. Čak je voleo da nosi obrnuto dukseve i čak da bude pomalo flekav, do određene granice.

  -  A Duki?

  -  On ima dva i skije ima, jesi ih video? - zaista Duki i njegov brat su voleli da odu na zimu da skijaju a Igijev ton je bio krajnje podozriv.

  -  Odlično, Duki će da uzme ranac i za Grofa.

  - Dobro to a jel' se ti dobro sećaš gde je polje?

  -  Sećam se naravno, ali brate mili biće mrak... mi ne smemo danju to da obavimo.

  - Normalno da nećemo danju.

  - Da ali tu dok ne izađemo na polje nema, mesečine... biće mrkli mrak.

  - Da nabavimo neke baterijske lampe? - Igi se premestio sa fotelje na stolicu i zauzeo ozbiljnu i otmenu mislilačku pozu.

  - Ja nemam tako jaku baterijsku.

  - Nemam ni ja.

  - Ima Duki... u kolima. - prisetio se Igi.

  - Grof naravno da nema... - i ja sam se naprezao da smislim kako ćemo osvetliti put.

Prošlo je možda i sat vremena kako smo obojica ćutali i razmišljali na koji način da rešimo problem.

  - Imam fenjer! - uzviknuo je Igi i razbio tišinu - Imam fenjer u podrumu!!!

  - Kakav bre' fenjer? - stvarno za sekundu nisam mogao ni da se prisetim, šta je to, uopšte fenjer, ali mi odmah zatim iskrsnu pred očima slika stare lampe.

  -  Imam fenjer... treba nam samo petrolej i eto imamo svetlo!

Igi se ubrza, uze ključeve od podruma i ode da donese fenjer. Kada se vratio u rukama je držao staru prašnjavu lampu, fenjer, koja je trebala da reši naše probleme.

  -  Čoveče tu treba dosta petroleja a nemam pojma gde možemo da nađemo. - gledao sam kako Igi rasklapa fenjer i čisti ga.

  -  Ovde ćemo sipati benzin... - on mi pokaza "rezervoar" fenjera.

  -  Misliš da može?

  -  Zašto ne bi moglo?

  -  Rešen problem u tom slučaju.

Nismo hteli da gubimo ni časa. Kako smo napravili plan, odmah zatim smo pozvali Grofa i Dukija da dođu. Igi je Dukiju rekao da ponese rančeve. Ja sam otišao po svoj i vratio se brzo nazad. Grof i Duki su u međuvremenu stigli. Veoma su se obradovali kada su čuli za moje otkriće i za plan koji smo smislili Igi i ja. Rešili smo da krenemo sa prvim mrakom.

  Miljakovačka šuma je lepa i korisna oaza Beograda. Danass je obimom dosta manja nego u vreme koje opisujem ali ipak postoji.

  Napokon se smračilo, jedva smo dočekali, poneli smo svu "opremu". Duki je fenjer napunio benzinom i za njega sam bio zadužen ja.

Do jedne određene granice nije bilo potrebno osvetljivati put, ali nakon petnaestak minuta hoda našli smo se u potpunom mraku. Duki mi je osvetlio baterijskom lampom fenjer, Igi je izvadio svoj zlatni "zipo" upaljač i kresnuo. Buknula je takva vatra da mi je zamalo opržila ruku. Ipak je unutra trebao biti petrolej a ne benzin. Dobro je da nisam odmah bacio fenjer od sebe i tako ga razbio. Uspeo sam da ga spustim ali mi je rukav od košulje bio crn. Gledao sam u "razbesnelu lampu" i brzo razmišljao šta da uradim. Uzeh jednu dugačku granu i na njome dohvatih fenjer. Vatra u njemu se malo smirila. Krenuli smo dalje. Išli smo uz brdo, krivudavim, uskim puteljcima koji su se račvali na svakih desetak metara. U jednom trenutku sam išao kroz šumu vodeći se instinktom. Za mene je i danas, "leva strana desna", ali se u prostoru dobro orijentišem. Nije bilo lako naći polje. Posle nekih pola sata penjanja uzbrdo, našli smo se na vrhu brda. Bilo je lakše. Fenjer je bio crn ali sada smo imali mesečinu kao podršku. Prepoznao sam jasno put koji vodi do polja.   Osvetljeno mesecom pred nama se ukaza ogromno polje marihuane. Iz perspektive naših pogleda deo gde se završava polje nismo videli bio je pokriven senkom. Pred veličanstvenim prizorom niko nije progovarao ni reč. Oči uprte u velike bujne stabljike su odavale poštovanje prema ovoj plemenitoj biljci. Kada smo "došli k'sebi" brzo se uhvatismo da radimo. Vadili smo stabljike iz korena lomili ih i sabijali u rančeve koliko god smo mogli. Negde oko dvadeset velikih stabljika smo uspeli da nabijemo u četiri velika ranca. Mokri od znoja posedasmo na zemlju.

  -  Moramo sada zaobilaznim putem kada izađemo iz šume. - Grof je bio obazriv.

  -  Zbog milicije? - pogleda ga Duki.

  -  Da, nesmemo da rizikujemo da naletimo na neku patrolu. - Grof ustade sa željom da krene. Ustadosmo i mi.

Fenjer nije bio upotrebljiv više, ostavismo ga u nekom žbunju. Sada je Duki išao napred i osvetljvao put baterijskom lampom. Ja sam bio na začelju i morao sam da dobro pazim, svetlost je slabo dopirala na zemlju tako da sam nogama opipavao teren ispred sebe. Činilo mi se da nam je više trebalo da iz šume izađemo u odnosu na vreme kada smo se na brdo penjali. Blatnjavi, dronjavi i izujedani nekim insektima, komarcima možda najviše, dođosmo do prve ulične svetiljke. Tada najnemogućijim putem kojim nikada do tada nisam išao a koje je Grof, ko zna iz kojih razloga poznavao, uspesmo da zaobiđemo ulična svetla i prometne ulice.   Stigli smo kod Igija oko tri ujutru. Umorni ali prezadovoljni posedasmo na fotelje. Igi donese flašu vinjaka i ubaci pun teflon cvetova i lišća u rernu podesivši temperaturu na najmanju moguću. Posle sat vremena čitav stan je tako lepo zamirisao. Spremismo se da probamo šta smo doneli. “Zlato”!  Ova zaliha nam je trajala čitavu zimu...

 

 

 

 

Decembarska Klasa, Pravac Kuršumlija (Pokušaj Služenja Vojnog Roka)

  Čekala me je Kuršumlija. Tamo sam trebao da služim vojsku. Imao sam nameru tamo da odem ali nikako nisam hteo i da ostanem. Na neki podmukli način sam želeo da iskušam samog sebe. Lako sam mogao da sredim papire i da sve odložim ali to nisam uradio. Namerno sam želeo da se lično suprotstavim armiji bivše SFRJ. Ovo je bila nedorečena ali duboko u meni jasna misao. Znao sam otprilike šta me čeka.

 

   Sve do decembra sam lutao ulicama Beograda. Sedeo po kojekakvim kafanama, da bih svako jutro dočekao na "Akademiji", gledao sam da tamo dođem posle dva, kada je većina odlazila na noćne autobuse.

  Družio se uglavnom sa Enom, Mikijem,  Leom i Vanjom. Miki nije imao veze sa ostalima. Leo takođe kao i Vanja uostalom. Tako da sam išao u krug. Sa Larisom sam najviše vremena provodio ili kod nje ili kod mene kući. Odlazili bi u pozorište, bioskop, posećivali izložbe ali ona nije volela noć i posebno nije volela "Akademiju". Zaključila je da dole strašno smrdi i da mora svu garderobu odmah kada dođe kući iz kluba da baci na pranje i da kosu mora da opere dva puta. 

  Leo mi je bio drug iz gimnazije. Interesantan i inteligentan momak. Nije bio preterano simpatičan ljudima tako da se i on prema ostalima ponašao poprilično bahato i bez interesovanja. Imao je jednu manu, voleo je "brzo napijanje". U roku od od petnaestak minuta on bi na iskap popio litru do dve crnog vina i tada je bio spreman za akciju. Neki put ga je bilo teško obuzdati, tako da sam bio prinuđen da ga napuštam u raznoraznim ekstremnim situacijama. Jednom prilikom sam ga na "Akademiji" ugledao u ćošku na binici za koncerte, sa nekom devojkom , ležali su goli, on dole, ona gore, sex, najbestidniji, pred gomilom ljudi, od kojih su neki posmatrali, dok su se drugi zabavljali ne obraćajući nikakvu pažnju na njih.

  Vanja je bio poseban slučaj. Voleo je hard-core i stalno me je gušio sa time. Donosio je kod mene kasete i kao gostu sam morao da mu udovoljim, slušao sam urlanje koliko god sam mogao, da bih ga potom zamolio da nađemo neku sredinu. Vanja je imao svoju ekipu skejtera i jednom je hteo da me nauči da vozim tu dasku. Jednostavno sam na nju seo i od "Osme Gimnazije",  spustio se do "Cvetnog Trga", do granice sa ulicom. Kada je video moj "pokušaj", smejao se i više mi nije ponudio skejt. Voleo je puno da čita. Znao je engleski perfektno pa je i čitao i pisao na engleskom. Pisao je pesme za svoj bend, "Overdose" gde je pevao.

  Počeo sam polako da se pripremam za Kuršumliju. Nisam birao sredstva i primetio sam da su me i oni stariji od mene već malo čudno posmatrali. Smršao sam strašno. Pogledao sam se u ogledalo u jednom od takvih stanja. Pogled mi je bio mračan, oči su jako sijale a zenice su mi, najviše artana i bensedina, bile toliko bile široke da su gutale zelenu boju irisa . Jedanputa mi je prišao Kugi, čovek ekstreman po svakom pitanju i rekao mi da ne žurim, da će smrt uzeti svoje kako god, ali da nije potrebno da jurim baš toliko.

  Noći su se smenjivale jedna za drugom, vreme je letelo. Pisao sam u to vreme mračnu, tešku poeziju. Imao sam osećaj da je sve oko mene prokleto, nepopravljivo. Senke su mi bile prijatelji. Hodao sam najmračnijim uličicama kroz grad i namerno zaobilazio osvetljena mesta. Među senkama sam se osećao mirnijim. Tu je vladala tišina kojom sam se pokrivao.

    U kasarnu sam trebao da se javim do deset uveče. Sa majkom sam se pozdravio kod kuće. Otac me je odvezao do Banovog Brda. Tu sam mu rekao da stane. Nisam želeo da nikakve i ničije emocije budu upletene u moj još nejasan plan. Bez obzira na to ja sam se već pretvorio u kamen. Na autobuskoj stanici su me čekali Zokac, Ena i Isidora. Pozdravio sam se suvo i rekao im da se vidimo brzo. Negde oko devet sam stigao u to mesto. Osim na more nikada ranije nisam izašao iz Beograda. Ne mislim na par putovanja van granica SFRJ. Grad u kome sam se našao je bio u mraku. Par uličnih bandera sa slabim svetlom i malobrojna svetla iz po neke kućice. Žuto svetlo iz kafane kojoj sam se približavao. Ispred kafane telefonska govornica. Javio sam kući da sam stigao. Ušao sam u kafanu. Neprijatna, zagušljiva atmosfera, osećala se mokraća. Imao sam osećaj da se nalazim u 19-tom veku.

Popio sam tri vinjaka i pitao gde se nalazi kasarna.

   Dvadesetak minuta sam se uspinjao na brdo, kada ugledah stražarsko mesto i veliku kapiju. Ono što sam prvo rešio je da čim prođem tu kapiju više ne progovorim ni reč ni sa kim.

   -  Šta nam ti to lepo nosiš? - pitao je jedan od dvojice stražara.

Otvorio sam ranac i pokazao mu. Iz džepa izvadih poziv za vojsku i ćutke mu pokazah.

   - Šta će ti četri boksa cigareta, ima i ovde da se kupe... daj po paklu, red je da častiš... jednom se vojska služi.

Ja izvadih i dodoh mu ceo box.

   - Auu... pa nisam ti ja pukovnik aman brale al' kako ti oćeš.

Bez reči, bez toga da uzvratim osmeh, stajao sam i čekao dalje.

Strašna zima me je ujedala za lice.

   - Ajd' da ne stojimo džaba... kreni za mnom.

Krenuo sam za njim. Kasarna nije bila mala i trebalo nam je neko vreme da uđemo u jednu od zgrada. Hodali smo kroz dugačak zeleni hodnik. Na kraju hodnika vojnik stade pred poslednjim vratima i zakuca. Nije čekao da neko odgovori već je odmah ušao. U velikoj prostoriji punoj stolova i stolica gde je u dnu bila i nekakva bina, sedelo je raštrkano desetak vojnika. Nešto su veselo brbljali. Kada se stražar pojavio samnom, svi sa radoznalošću zaćutaše.   

  - Evo vam novoga.. ja odo'... stražar to reče, uručivši moju "pozivnicu" i nestade.

Pola minuta ili manje neizvesne tišine, brzo odmeravanje pogledima.

  - A ti druže šta si se ukipio... ajde sedi ovde sa nama.

Sedoh na najbližu mi stolicu. Držao sam ranac u krilu.

  - I... odakle nam dolaziš rođeni?

Ćutao sam.

  -  A jesi gluv... pa lepo te pitam odakle si bolan druže.

Krupni bosanac, velike glave i krupnih očiju, mangupski malo raskopčan, on je izgleda vodio glavnu reč.

Nije dobio odgovor.

  - Uuu...nemoj me ljutit odma, čim si ušo', nije ti to na dobro.

I dalje sam ćutao. On uze listić,  "pozivnicu" i zagleda se u nju.

  - Iz Beograda.. a znao sam ja ... - u pozadini smeh - S e b a s ... ma kakvo ti je ovo ime Bog te mazo'... ko ti ga nadenu pa ne mogu da... on se ponovo zagleda u listić. - iza njega smeh gomilice.

  - Dosta jebem vam majku nepismenu... vi ćete mi bolje shvatit ono što ja neshvatam a ko je ovde predpostavljeni i zašto ... jeli ... da nisam čuo! - smeh se utiša.

  - Dobro de'... ajd' sad pa otvori ti taj ranac... da vidimo čega tu lepog ima iz Beograda. Otvorih ranac i stavih ga na sto.

  -  Uplašio se Vukša... nemoj strogo baš odma'. - dobacio je piskav glas iza mene.

  " Da krenem odmah. Ne, ne odmah." – mislio sam u sbi, pumpali su me kao bombu.

  - A vidi ti lepote ... Laki Stroke ... pa da se poslužimo? - Bosancu zaigra osmeh na licu, zasijaše lepi zubi. Čudno je to kako se u ovakvim situacijama uočavaju i pamte i najsitniji detalji.

  - Ništa... mi se zahvaljujemo na ovom tvom lepom poklonu . - on uze dva boksa, otvori ih i poče razdeljivati paklice. Ostao mi je jedan boks cigareta.

  - A što se ti nisi ošišao i što ćutiš tako?  - upita me me visoki vojnik ,vojvođanskim akcentom.

I dalje nisam progovarao ni reč.

  - Ma ajd' u spavaonu... ovaj je dosadan skroz. - zaključio je bosanac Vukša.

- De ga Mirko odvedi u sedmicu, ne mogu ga više ni gledati em' mi se smučio em' me gleda nešto urokljivo. - Ajd' teraj se. - pogleda u mene i odmahnu rukom.

Mirko, visoki vojvođanin ustade i dade mi znak da krenem za njim.

U istom hodniku, Mirko uđe u sobu označenu brojem sedam.

U njoj mrak. Kreveti na sprat i sigurno dvadesetak ljudi u njoj.

  - Evo Vam ga gušteri još jedan ... to bi trebalo da je sve za danas, nadam se.

Neka buka, smeh, da bi se sve brzo utišalo.  Ja sam se smestio u donji krevet koji mi je Mirko odredio.

  - Ajd' sad ti, da te čujem. - iz mraka se čuo duboki bariton.

Posle njegovog glasa gromoglasni prdež.

  - Ooo... nisi loš a sad ti prozovi.

  - Četvorka. - reče gromoglasni prdež.

Neko mu nešto odgovori na albanskom. Na to neko nešto ljutito odgovori šiptaru. Uključi se i treći šiptar, činilo mi se da se svađaju.

  - E pa ne može tako... drugovi šiptari neće da prde. - zaključi gromoglasni prdež koji je najverovatnije nešto razumeo, imao je južnjački akcenat tako da sam shavatio da se najverovatnije susretao sa šiptarima.

  - Ma ko' i' jebe ! - zaključi bariton - Osmica ! - povika on.

Začu se mali prdež.

  - Pa ti ćeš se usereš... hahahaha... - zacereka se bariton a pridruži mu se gromoglasni prdež.

Pokrio sam glavu jastukom. Zamislio sam kadu iz koje se preliva voda. Zamišljao sam kako pucaju pločice. Kako se ruši zgrada. Nekako sam uspeo da zaspim.

Probudio me je prozivajući, nevešto moje ime i prezime neko sa šiptarskim akcentom trudeći se da govori srpski. Bio je to moj budući narednik. Mali šiptar koji je ogromnu važnost dao sebi u zadovoljstvu što je narednik i što je uopšte tu a ne negde u nekoj pustinji odakle je najverovatnije došao.

  - Raspored u trojka... soba trojka... šta me gledaš tupi, lepota ne prelazna.

Ušao sam u sobu broj tri. Tu nije bilo kreveta na sprat. Deset , dvanaest, kreveta ne sećam se tačno, svi sređeni pod konac. Vojnici pored njih. Narednik je ušao samnom.

  - Sebastan ! - predstavio me je ostalima.

 

  Imamo pred sobom kroz istoriju do danas ogroman, veliki napor da se definiše ono što zovemo državom. Gomilu raznoraznih misli i napora da se shvati kako i na koji način bi funkcionisao državni aparat i da pritom ta mašinerija ne bude na štetu ni jednog svog građanina. Kroz istoriju nestaju čitava carstva i države i opet, rađaju se nove. Dolazimo ponovo do pitanja slobode ili ne-slobode.

Čini mi se da je ljudima, ne svim doduše, potrebno da budu potčinjeni i da žive u nekoj vrsti lažne, ušuškane slobode. Kada se dogodi buđenje svesti neke manjine, dovoljne manjine, dolazi do pada državnih zajednica i stvaraju se nova pravila i odrednice. Menjaju se moralna, etička i estetska načela, menja se iz korena čitav način života. Čini mi se na žalost da bez obzira na ogromne napore genijalnih ljudi, kada je ova tema u pitanju,  dolazimo na kraju do utopije ili suprotno - anarhije. Utopija je maštoviti ideal svesti o državi tako da ostaje anarhija. Ali kako bezvlašće samo po sebi ne garantuje nikakvu sigurnost, "ušuškani" građanin, vaspitan, naučen i predodređen da služi autoritetu, sve više priželjkuje "opštu državu" , svakako totalitarnog karaktera. Bez granica, regiona i pitanja nacionalnosti. Za sada izgleda da "Novo doba", novi svetski poredak ima prednost nad svim ostalim ponuđenim opcijama. Građanin će ispuniti svoje dužnosti, saviti glavu i primiti svoju nagradu. Sve ovo iz razloga što svest o mogućnosti maštovite i bajkovito sladunjave vladavine radosti i istinske sreće, biva u poniženoj i uvređenoj podsvesti, odbačena i duboko u srcu zakopana.

  Dok sam razmišljao o sopstvenoj slobodi, nejasno i razmazano, prišao mi je dobronamerni slovenac i počeo da mi objašnjava kako se sprema krevet. Pogledao sam ga, učtiv pogled i lepuškasto mlado lice koje se već sekundu zatim izgubi u magli, reči koje je izgovarao dopirale su kao nejasno šaputanje iz daljine.

  Svi novi koji su došli u kasarnu su taj dan išli na lekarski pregled i šišanje. Kosa koju nisam šišao četiri godine je ostala na pločicama Kuršumlijske kasarne. Dugačku kosu nisam posle toga pustio da izraste sve do pre par godina. Posle tuširanja se išlo na razgovor kod psihijatra. U razgovoru sa tim čovekom, srdačno raspoloženim i kulturno učtivim, nisam progovorio ni reč. Rekao mi je da sam sigurno pod stresom ali da trebam da probam da se naviknem, nađem društvo i da će sve polako biti u redu. Uniforme još nismo dobili. Taj dan je prošao bez ikakvih obaveza, neke formalnosti, registracija, potpisivanje i slične stvari kojih se ni ne sećam više.

  Drugi dan je počeo sa jutarnjim vežbama u pet ujutru. Zima je ulazila u kosti i bez obzira na vežbe treslo mi se čitavo telo.

Taj dan smo trebali da dobijemo uniforme. Sedeo sam na svom krevetu kada je u sobu ušao malecki narednik. Razgledao je okolo i opominjao strogo vojnike.

  - Viri košulja... krevet ne tako, nauči... - šiptarčić bi izvlačio loše upasanu košulju i rasturao loše nameštene krevete.

  - Ti! ... obratio se meni - na brijanje.

Otišao sam i obrijao se. Kada sam se vratio on me pogleda i glasno mi naredi - Opet na brijanje... jel ima ogledalo... - Bez reči odoh i obrijah se drugi put.

  - Nije dobro... - primetio je na koji način ga gledam, nikako mu se to nije sviđalo i on mi po treći put, pretivši nešto, naredi da se obrijem. Pogledao sam se u ogledalu, nikada nisam bio bolje obrijan u životu. Opet uzeh brijač ali od silnog već dovoljno skupljenog besa mi je podrhtavala ruka i ja se na dosta mesta isekoh. Gledao sam u ogledalu kako mi krv curi niz obraze i vrat. " To je to! " - pomislio sam i ludački pesnicom udario ogledalo, vojnici koji su bili u kupatilu pobegoše napolje. Udarao sam gde sam stigao i rukama i nogama. Staklo je prskalo, pala su dva tri lavaboa. Unakazio sam prostoriju kada u nju ulete narednik.

   - Šta to radiš...majku... - nije završio rečenicu. Udario sam ga onako kako su na karate treninzima, govorili da ne treba da se udara.. Narednika sam udario direktno u grlo. Pao je i počeo da “krklja”.  Buka i urlikanje je privlačilo sve više vojnika . Narednika sam držao nogom na pločicama a na ostale sam nadljuski urlao, neki su izlazili napolje. Kako bi narednik otvorio oči tako bih ga šutnuo u glavu  Slomio sam mu tri zuba. Ruka mi je bila naduvena i krvava.  Držao sam ga tako, sve dok se nije u kupatilu urgentno pojavio i pukovnik,  ako je to uopšte i bio pukovnik. U svakom slučaju, najviše rangirana osoba tada tu, u društvu sa još par njih sa više odlikovanja nego što bi trebalo. Postrojio je sva tri sprata, svi su stajali mirno i bez reči kao u aleji. Mene su dohvatili i odvukli u stacionar.  

   Tamo me dočeka dežurni, vojni psihijatar. Upita me nešto ali nije dobio odgovor, Držao sam se toga da ne progovaram. Doktor mi reče da sačekam, ustade, ode u prostoriju do njegove. Vrata koja su povezivala prostorije je ostavio otvorena i sa nekim je tamo tiho razgovarao.

   - Ovaj izgleda stvarno ima problem. - čuo sam nejasno ali dovoljno.

Kada se vratio rekao je da ću silaziti kod njega svaki dan na razgovor, dao mi je deset miligrama”Bensedina”, dodao je da ću toliko dobiti i pred spavanje. Pozvao je vojnika koji mi je pokazao moj novi krevet. Upoznao sam se sa “bolesnicima". Dva brata sa Novog Beograda, koji će par godina po oslobađanju, otvoriti poznati klub "Omen"  Jedino sam sa njima razgovarao dok sam bio u vojsci. Naspram mene ležao je neki nesrećan slučaj, sa naduvenom glavom, modrom od podliva i dva mladića bezazlenog izgleda, koji su čak bili dobrog raspoloženja.

  Sutradan mi je doktor saopštio:

  -  Za tri dana dolazi ambulanta,  ideš u Niš pred komisiju.

Popeo sam se na sprat i ušao u sobu. Izvadih dobro skrivenu tablicu šita. Braća se obradovaše ali na moje iznenađenje i oni izvadiše marihuanu.

  -  Oćemo da miksamo brate mili a? - reče mlađi, tamnoputiji brat.

  Tri dana, meni kao tri godine. Braća su me savetovala da u Nišu plačem, posebno kod žene neuropsihijatra, koja po čuvenju, nije imala puno milosti. Ali da na suze pada i sigurno oslobađa njmanje do dve godine. Nisam pitao odakle imaju tu informaciju.

  Napokon smo dočekali ambulantna kola, vojni kombi, u kome smo mi "bolesnici" sedeli pozadi a dva vojnika, vozač i suvozač, napred. U kolima je za vreme puta bila tišna, svako je bio zagnjuren u sebe samog, zabrinut pred onim što ga je čekalo. Da sam nekim slučajem stigao da obučem uniformu, ishod je mogao da bude i takav da ukoliko bih po proceni neuropsihijatra bio sposoban za služenje vojnog roka, vrlo lako se moglo desiti da slučaj završi na vojnom sudu a ja u vojnom zatvoru. Svakakve teške misli su mi se vrtele po glavi i osećao sam laganu drhtavicu.

  Vojna bolnica u Nišu je na nešto i ličila, nije bila mala i bilo je čisto. Sedeo sam na stolici i čekao. Dodeljen mi je vojnik koji je morao da stoji pored mene. Sve više mi se maglilo ispred očiju. Pritisak se povećavao, nisam tačno znao niti šta da pričam, niti šta da mislim.  Prozvan sam prvo kod neurologa. To je bio brz pregled. Gledao je oči, izmerio puls, nešto me je pitao, ne sećam se pitanja i ne sećam se da li sam bilo šta odgovorio. Zatim je sledio psihijatar. Ne neuropisihijatar, već psihijatar. Stariji čovek, sed, sa crnom jarećom bradicom, bio je poprilično blag. Pokazivao mi je sličice, moj zadatak je bio da odgovorim na šta me asocira crtež na njima. Moje duševno raspoloženje je bilo jako teško i mračno, ništa lepo nisam video na crtežima - smrt, bolest i pakao. Zapisao je šta je mislio.

Sledeći, poslednji i odlučujući pregled je bio kod neuropsihijatra. Video sam braću kako izlaze i brišu suze. Stariji brat, višlji i bledunjav mi je namignuo sa osmehom. Uspeli su.

Ušao sam u ordinaciju i ugledao ispred sebe muškobanjastu ženu u poznim četrdesetim godinama. Velike naočari na nosu i pogled kao kod ljudi koji žele da vam proriču sudbinu, nametljiv sa težnjom da bude prodoran. Osetio sam prema toj ženi neizrecivu gadost i bes. Palo mi je na pamet da je udarim stolicom. Odmah sam shvatio da pred njom,  ne da neću plakati,  već da će biti dobro ako je zaista nekako ne napadnem.

  -  I šta bi Vi sada? Da lepo odšetate kući,  a svoju obavezu da zaboravite? - krajnje sarkastično me upita.

  -  Ja se nisam nikome ni na šta  obavezao i stvar je u tome...

  -  Znam ja u čemu je stvar, nemojte mi Vi o tome govoriti. Živite li sa roditeljima?

  - Da.

  - Ima li problema u porodici?

  - Ima.

  - Kakvih problema?

  - Ja sam problem.

  -  Ovo što ste naveli da konzumirate... koliko dugo to traje.

  -  Ima pet godina.

  -  Znači rano ste počeli.

  -  Može se tako reći.

  -  Šta Vam sada najviše nedostaje?

  -  Heroin. - Cedio sam kroz zube i naglašavo svaku reč. Osetila je moj bes.

  -  Tako mladiću znači. Smestila bih ja Vas tamo gde treba ali to već nisu moja posla , mada ćete smestiti Vi sami sebe. - Izvolite. - Dala mi je papir na koji je udarila pečat. Na njemu je pisalo da sam oslobođen vojske na samo godinu dana. Nikako joj se nisam svideo.

Osećanje je bilo obostrano.

*

   Opisaću ukratko, da se više ne bih vraćao na to, kako je proces tekao dalje. Preko majke sam dobio lekara na VMA.  Neuropsijatra, meni se barem činilo malo nezainteresovanog za bilo šta. Prepisao mi je teške lekove. Ništa od toga nisam uzimao. Odlazio sam kod njega redovno i pričao svoju priču, da bih na kraju papire koje sam dobijao od njega pokazao kada me budu pozvali ponovo na pregled u Vojno Medicinski Centar na Karaburmi.  Stvari su se komplikovale. Već krajem 1990-te, se osećalo da će doći do sukoba među članicama bivše SFRJ. U to vreme su već pozivali na vojne vežbe hiljade građana. Mislio sam da iako imam papire neće biti lako osloboditi se vojske. Ipak tu sam godinu živeo tako da izgleda ni sam nisam bio svestan na šta ličim. Kada je došlo vreme za pregled , stajao sam u bezgraničnim redovima gde su ljudi pokušavali, ne samo mladi, da dobiju potvrdu da su nesposobni za služenje vojnog roka.  Sledilo je šest pregleda uključujući i onaj poslednji najvažniji, opet na odeljenju za neuropsihijatriju.  Tada nisam mogao da verujem a danas mi je jasno, zašto me nijedan lekar nije pitao ni jedno jedino pitanje. Ništa, baš ništa. Ulazio sam i izlazio iz ordinacija sa potrebnim pečatima i papirima a niko me nije pitao ni jednu jedinu reč, nisu me ni pregledali. Tako je bilo i u ordinaciji neuropsihijatra. Poslednji pečat i potpis.

Zauvek oslobođen Dijagnoza: Border Line - Granični poremećaj ličnosti. Šta?  Koliko god sam ja mislio da ću dobro izfolirati i video sebe u najmanju ruku kao dosta težak slučaj, oni su videli nešto što ja nisam, videli su nešto još teže!

  Ja sebe znači nisam dobro video?!  Svakako da nisam. Tek ću u narednim godinama samog sebe uloviti. Ogledalo mi nije bilo i neće biti ni od kakve pomoći.

  

  Moji dani su otprilke ovako izgledali: otvorim oči, već je sumrak, okrećem par telefona i pravac grad. Ja sam iz svog kraja uvek najviše voleo da se vozim tramvajem do centra. U gradu se, od kada izađem na Slaviji, konstantno nešto dešavalo , najviše mislim da je stvar u tome što sam poznavao u to vreme zaista puno ljudi, svi su izlazili, da li vamo ili tamo,  ja skoro uvek završavao na “Akademiji”.  Naslonjenom na zid preko puta D.J. kabine, sa pivom u ruci, zagledan u crn skoro blatnjav pod, analizirao sam slike koje sam nedavno preživeo, imao sam čudan osećaj u vezi svega toga. Kao da sve što se u toj vojnoj bazi odigralo, sve što sam tamo doživeo, kao da nije bilo realno, kao san, najgora noćna mora. Imao sam i nejasan utisak da to što mi se dogodilo nije istina. Gledao sam ljude oko sebe, dobro znane, poznanike, one koje sam samo po licu prepoznavao u gomili dima, u velikoj gužvi gde nije moglo normalno da se priča zbog muzike kojoj je bilo podređeno sve. Sve to mi je izgledalo puno istinitije nego sećanje na mojih sedam, jako stresnih dana, provedenih u Kuršmliji i Nišu. Zaključio sam, mada tada kao u nekakvoj zagonetci, da čovek mora da radi isključivo ono što je sam izabrao. Ukoliko radimo nešto po svojoj ličnoj slobodi i izboru, koliko je ovo sve uopšte realno moguće, mi smo odgovorni za  naše kretanje, svedočimo sami sebe, to je istina o nama . Ako se stvari odvijaju pod prisilom u nemogućnosti da se suprotstavimo, bilo zbog manjka volje ili suženog izbora i to radimo mehanički, neprirodno u podsvesnom negodovanju, to u tom slučaju, u potpunoj ne slobodi, ličnost se menja i naša lična istina o nama samima nam postaje nedostupna. Mi se čak tada i ponašamo nekako lažno. Mislio sam i to, da i najteži slučaj, čovek najgoreg karaktera ako radi po svojoj volji ima velike mogućnosti da makar pred kraj života shvati šta radi i svoj život nekako, kako god to bilo promeni. Ako je neko “odslužio”nešto i uradio nešto za šta je bio primoran naređenjem i time nije odgovoran, čak je dvostruko “spasio” sebe i od “naređenja” i od “neprijatelja”… ovde savest nema šta da traži.

                       

 

 

 

 

III 

 

 

 

 

 

Devedesete ili Ja

  Ono što su donele godine koje su sledile, malo ko je mogao da predpostavi. Gledajući iz ove pozicije, trideset godina kasnije, puno toga mi je jasnije ali najverovatnije će mnoge stvari ostati još uvek pod isvesnim velom laži, sakrivene. Tada se desilo nešto što je važilo za sve. Lično mišljenje i stav su ugušeni. Poslednji krik koji je tada čuo ceo svet je bila “Nirvana”. Posle ovoga, u punom smislu toga šta je značio a po mom skromnom mišljenju, “rock&roll”, je nestao. Umetnost nam ni danas ne pruža sve odgovore ni u jednoj svojoj oblasti, ma koliko god to nekom zvučalo previše. Dogodilo se to da je na najrazličitije moguće načine, poredak stvari koje su trebale da se promene, uticao na svaku ličnost koja je živela na planeti. Kolektivna podsvest je jako zanimljiva stvar za izučavanje.  Što se toga tiče, Beograd je bio epicenter, udara koji će, opet po mom mišljenju, opet uticati na čitav svet a svedoci smo toga da se naknadni potresi odigravaju i danas .  Na žalost to vreme bezvlašća, pokušaja da se ostane na brodu koji tone, rodilo je još više zla, najmračnijih odnosa i uticaja, tako da u poređenju sa time "krik istine" izgleda smešan.  Osakatila nas je masa ljudi bez obraza, bez svesti o bilo čemu, prljava, gadna gomila matorih i mladih lopova,  prevaranata svih vrsta, kriminalaca, ubica, makroa, lažnih mesija, sve lošijih političara. Kao i sve i kultura je trebalo da bude uništena. Sve je maltene zamrlo, a  rodio se "turbo- folk”. Uz tu krajnje degradirajuću muziku, opasnu za svest, najgori ološ je deci u osnovnim školama počeo da servira opijatske derivate i supstance jeftinije od užine. Počela je vladavina laži, koja uništava sve pred sobom. Takva vrsta laži uvek živi na senzacijama, koje odzvanjaju u glavama građanina gde on postaje nesposoban da misli, logično i svojom glavom.  Trebalo je uništiti sve i spolja i iznutra. Osakatiti radnika i seljaka, građanina, umetnika, bilo kakvog neistomišljenika. Oni koji su bili zadovoljni svojim izborom danas su to što jesu. Ta ideologija je donela rat u ratu. Rat na granicama i rat na ulicama.

Devedesete?! Bilo je malo izabranih, svesnih ljudi koji će nakon svega, makar neke pojedince, narednih generacija, možda uspeti da osveste, kako bi mogli da nešto povrate i krenu da ponovo stvaraju i grade u našoj zemlji. Šteta je velika, nanošena je sistematski puno godina i veliko je pitanje kada će u svesti većine pojedinaca biti ispravljena.

*

  Povukao sam svoja dokumenta sa Pravnog Fakulteta u Beogradu. Ne znam zašto sam taj Fakultet uopšte i upisao. Kod kuće su mi govorili da ću teško upisati filmsku režiju i da to nije posao za mene, da treba biti "ajkula", kako bi u tom svetu opstao. Sve sam to uzeo u obzir ali sam pokušao. Tri puta sam pokušavao, dva puta pao i treći put sam, već u to vreme "zakucan", zakasnio na prijemni. Odustao sam od državne Akademije i kao treći na listi upisao sam filmsku režiju na BK Univerzitetu u klasi Slobodana Šijana.

U vreme kada sam se ispisao sa Pravnog Fakulteta sam želeo da izdam svoju prvu zbirku poezije. Enina majka je otvorila svoju izdavačku kuću i dosta vremena sam proveo sa njom i nekim Krsmanovićem, pesnikom i alkoholičarem, koji je trebao da bude moj recezent, njemu se posebno svidela moja poezija. Jedanputa je u zanosu, analizirajući jednu od pesama, što je nalazio bitnim, da se svaka pesma dobro analizira i da se uz to dobro i popije. Tada je jednom, u zanosu mlatarao rukama po vazduhu i pljuckajući dok je pričao naprosto je pao sa stolice unazad i zviznuo temenom o parket. Bio je u nesvesti par minuta, polivali su ga vodom a ja sam mu lupao što jače šamare. Došao je k'sebi nakon desetak minuta. Izvinjavao se, puno se izvinjavao i završio je tako što je zaspao na trosedu. Enina majka ga je volela, nije mu ništa uzela za zlo.

Kako se stanje u zemlji sve više zaoštravalo Enina porodica je rešila da napusti zemlju. Knjiga koja je več ušla u pripremu za štampu je povučena, izdavačka kuća zatvorena. Ena je otputovala kod rođaka u Ameriku, njena majka, ubrzo zatim je otišla i preselila se u Francusku. Enini roditelji su bili razvedeni, oca joj nikada nisam upoznao i šta je bilo sa njim ne znam. Taj rastanak nije puno uticao na mene. Naš odnos je tada već bivao nekako suvoparan. Drugi pokušaj da izdam svoju poeziju je prilika gde sam trebao da razgovaram sa R-tom, to je bio mlad čovek koji je studirao književnost i do koga sam došao po preporuci Zokca. Projekat se zvao "U vozu za Diznilend" i ta mala ali vredna zbirka je trebala da bude delo u kojem je učestvovalo više autora. Dogovorio sam se sa R-tom da sednemo u baštu "Manježa", da ja ponesem pesme i da ih on pročita. Sastanak je bio zvaničan i kulturan.  R. je brzo pročitao pesme, vratio mi je fasciklu i pitao me da li volim Dostojevskog. Odgovorio sam da je Dostojevski moj tata. R. se nasmejao mojoj šali i dodao da se to u mojoj poeziji da primetiti ali da još moram da se gradim. Nisam uzvratio ni sarkazmom ni sa zavišću , niti ljubomorom, iskreno bilo mi je žao što pesme nikako ne mogu da objavim. Ja sam zaista kao dosta mlađi jasno shvatio zašto, na kraju svega, pišem. Pisao sam i dalje pišem iz potrebe, velike jake unutrašnje želje i kada bih znao da neće biti živog stvora koji će to pročitati mislim da ni tad ne bih prestao, nastavio bih da pišem sa nekom apstraktnom nadom da će ipak to neko, čiji savremenik neću možda biti, možda pročitati. Slična stvar mi se puno kasnije dogodila sa muzikom i koliko god to nekome nije jasno ili mu izgledalo najsmešnije moguće, opravdavam to, ali ja muzikom više do kraja života ne mogu da prestanem da se bavim. Muziku stvaram i reći ću najozbiljnije i najstrožije u svoju korist da pokazujem mnogo više ozbiljnosti i truda od većine muzičara sa kojima sam imao posla. Tačno je da nisam to kod sebe video u godinama koje opisujem sada, čak sam tada smatrao jako neozbiljnim sve te momke koji se šetkaju, sve važniji od važnijeg po gradu i svaki treći ima neki bendić. Držao sam do toga da sam pesnik i pisac. Ipak kada sam napravio prvi kratki film i muziku za njega, potom drugi i treći , četvrti kratki film i muziku za iste ja dalje nisam imao novaca i potrebne ljude da se bavim filmom ali muzika nije zahtevala toliko novca. Pored neozbiljnih muzičara rano sam upoznao i dosta njih koji su ozbiljno i bez obzira na bilo kakve prepreke, ostali istrajni u onome što su započeli. Rano, na vreme su počeli, uradili šta su trebali i to rade i danas. Te ljude poštujem, posebno zbog toga što nisu "pali". Bez obzira na sve, nastavili su i onda kada je "zenit" prošao. Mislim da su dali sve od sebe koliko god su mogli.

Sećam se jednog detalja kada je nastala jedna od interesantnijih pesama iz tog vremena. Zokac i ja smo prelazili ulicu kod Beograđanke. Rano jutro, vraćali smo se sa "Akademije" i išli da prespavamo kod njega.

-  Smislio sam novu pesmu. - reče Zokac mirno.

-  Kada?

-  Malopre.

-  I?

-  Ništa... mislim da će biti hit.

-  Tako misliš?

-  Da. - samouvereno kao i uvek, odgovori on.

-   Malo ću je sredim... ide otprilike ovako... hej mačo, sram te bilo nije te ni bilo, hej mačo, vreme te ubilo ...

- To je to?

- Da, jel' ti se sviđa.

- Da, ali uobliči i dodaj nešto kada dođemo.

- To sam i mislio. Hvala.

Ćutke smo ušli u stan, bili smo već umorni. Bio je sam. Njegovi su bili na placu, skoro čitavo leto su provodili tamo. Zokac je živeo u Njegoševoj. Bio je to veliki lep "salonac". Po podu srča, neko silno, razbijeno staklo. Pitao sam ga šta je to. Odgovorio je da nije mogao Isidori da objasni da ne može da bude više sa njom i da se iznervirao pa je razbio velika staklena vrata, velike lepe i stare vitrine.

Prišao je gramofonu i pustio Neil Young-a, "Rust Never Sleeps". Zamislio se.

- Zapiši pesmu. - podsetio sam ga.

- Da. rekao je pomalo odsutno ali je ustao i potražio neku pocepanu svesku u koju je zapisao nečitkim rukopisom strofe koje mi je rekao i dodao još par reči.

 

 

 

 

 

Satan Panonski

 

  Mesec - Maj.1990.godine, Bogi je odslužio vojni rok. Sedeli smo u "Manježu" i to proslavljali. Bilo je jako lepo veče. Iz parka je mirisao bagrem. Smejali smo se raznoraznim situacijama koje je Bogi prepričavao. Uopšte mi smo se jako puno smejali. Jedanputa se Bogi, kod mene u sobi, toliko smejao da se prevrnuo zajedno sa foteljom. Igi i ja smo legli na njega, njegov zarazni smeh se toliko odužio da smo se na kraju jedva smirili nekako. Bogi je skoro čitavih dva sata posle toga nešto štuckao i uzdisao, toliko ga je smeh protresao.

  -  Hoćeš da odemo na performans do Skca?

  -  Kakav performans? - nisam imao pojma šta me čeka.

  -  Jedan ludak iz Hrvatske. Izvodi neke kerefeke.

  -  Kakve kerefeke?

  -  Pa voli da se seče, ima neki bend i tako... crta nešto. Pušten je iz ludare a čuo sam da je ubio nekog. Nemam pojma tačno ali seko' je neku kravu na jednom od takvih performansa, jede govna, pali odeću, kosu ...

  - Uh bre' njemu stvarno nije dobro, a?

  - Nije ali je zanimljivo...oćemo?

Prošli smo kroz park i ušli u donju salu SKC-a. Unutra je bila puštena muzika benda "Satan Panonski" i počinjala je priprema za performans. Nije bilo puno ljudi, možda njih tridesetak.

  - Jel' se bend zove "Satan Panonski" ili je to njegov pseudonim. - pitao sam znatiželjno i slušao muziku koja mi je ličila na ubrzanu narodnu muziku sa kricima tog čoveka.

  - I jedno i drugo. On se zove Ivica ... tako nešto, iz Vinkovaca je a ime je dobio tako što su ga babe na ulici terale ko đavola da beži iz Panonije ... tako sam čuo...hahaha...šta da radiš.

  - Ok... ajde da vidimo.

Ubrzo se pojavio Satan. Stajao je u dubini sale u mraku. Obučen u odrpane haljine, sa maramom oko glave i gomilom nekih dodanih marama i maramica na sebi, preko čega je imao kožnu jaknu sa puno nitni, odnekuda su virili i lanci.

Ispred njega se napravio krug. U krug je ušao mladić, nama u Beogradu poznat kao Džoni R. Sa njim je u krug ušla i interesantna plavuša. Oboje su držali crteže na kartonu, počeli su da šetaju u krug i prilaze gostima pokazujući Ivicine radove. Za to vreme je Ivica, tako je bilo parvo ime Satanu, držao papire sa kojih je počeo da surovim glasom čita svoju poeziju. Iskreno taj čovek mi se nije dopao. Imao je neke male čkiljave očice, koje su nekako zlurado plivale kao u mutnom ulju. Nije ličio na zlog čoveka , nego na eto tako nekog malog ćelavog zlobnika. Hoću da kažem da sam imao prilike da vidim neke ljude koji su za razliku od njega zaista isijavali groznom mračnom energijom.

Džoni i plavuša su se sklonili, krug se zatvorio, svetlo je upereno u legendarnog Satana Panonskog.

Počeo je sa spaljivanjem svoje haljine. Praveći užasne krike, urlajući , čupao je kosu i udarao se lancima. Razbio je par pivskih flaša sebi o glavu. Bio je krvav od glave do pete. Pitao sam se zašto nisu stavili neki najlon ispod njega. Krv je prskala na pod SKC-a. razbijenom flašom se rezao. Uvijao se i savijao kao da želi da se oslobodi ludačke košulje, moguće da je i najverovatnije imao prilike da to radi, zavezan u pravu ludačku košulju.

Kada je završio, svetla su se ugasila i on je nestao negde iza bine.

Nije mi bilo žao tog čoveka i nisam osetio ništa od njegovih emocija koje je želeo da podeli sa publikom. Njegova bol duševna i mentalna je bila očigledna ali način na koji je on pokušavo da se "isprazni" i da od publike dobije pozitivan "feedback" nije bio uspešan. Odjek je bio pogrešan, sve se svodilo na mučnu, praznu sliku. Gomilica se razišla bez aplauza.

  - Bolje da je dao krv za decu. - rekoh hladno Bogiju.

Bogi me je poznavao kao rođenog brata.

  - Nervirao te, jel da ?

  -  Pa čovek ti baca svoja govna u lice, kako da me ne nervira , jebi ga i ti!

  Ivica Čuljak poznatiji kao Satan Panonski ili Kečer je dobio neko kultno počasno mesto u istoriji Art-a i R.Roll-a. Vreme i istorija to procenjuju. Radio je na sceni nešto što pre njega, na ovim prostorima, niko nije, jedan je od razloga da se po tome pamti. Poginuo je 1992 u Vinkovcima pod "šahovnicom", zastavom "Nove Republike Hrvatske".

 

 - Idemo u Disko? - upita Bogi lepo raspoložen. Ni njega performans nije nešto "pogodio".

  Na Akademiji sam sreo Šobu. Šoba je bio crn u licu već neko vreme. Bio je težak venski narkoman i politoksikoman. Više nije živ.

  -  Ajde da mi praviš društvo... da prošetamo do Zelenog Venca... imam i super ganju.

  -  Šta ima na Zelenom Vencu ?

  -  Zaboravio sam nešto ... ajde brzo ćemo.

Prošetao sam sa Šobom.  Inače bio je šaljiv i dobronameran čovek, ono što je radio sebi je nešto na šta gledam kao bolest. Već tada je imao AIDS i Hepatitis. Čudo da je tako brzo hodao, bio je potpuni raspad.

Stigli smo do stare, oronule mračne zgrade ispod pijace.

  -  Šta sad? - upitah, čisto da znam o čemu se radi.

  -  Ma zaboravio sam gan gore.

  -  Gde bre' gore?

  -  Ma sad ćeš' da vidiš.

Uđosmo u zgradu. Mračno, prljavo, zadah truleži. Ne znam kako ljudi žive tu. Ispod prozorskog okna na stepeništu Šoba uze smotuljak od novinske hartije, otvori ga i uze špric. Satan Panonski me nije "dotakao", ali dok sam gledao Šobu šta radi, prođe me jeza. Ja se nisam nikada uboo… i  to je još jedna od stvari zbog koje sam danas živ.

 

Međ’ Javom Međ’ Snom

 

  Već je lepo svanulo kada smo izašli iz “rupe”, Vanja, njegova drugarica Nela i ja Prvi put sam tada video Nelu. Kratka crna kosa i nežne plave oči. Pogled uvek blag i pun neke sete. Visoka skoro kao ja i dosta mršava. Garderoba je videlo se bila stara. Crne farmerice , majčica sa nekom zanimljivom aplikacijom i stare sive starke. Svidela mi se ta devojka. Činilo mi se da je osećanje obostrano. Nakon par susreta u društvu sa Vanjom mi razmenismo telefone. Pozvao sam je jedno veče da izađemo bez Vanje. Seli smo na motor i otišli na Zemunski Kej. Poljubio sam je tamo. Bila je srećna. Počela je da priča o svojoj porodici. Otac joj je bio propali muzičar, koji više nije svirao svoju harmoniku. Majka domaćica. Nela je bila devojka kojoj su, činilo se, probijale kroz grudi jake i teške emocije. Videlo se da nije srećna među najbližima. Nikada me nije pozvala kod nje. Svaki put, iako je nikada nisam pitao,  je nekako naglašavala kako ne bi želela da se svraća kod nje. Shvatio sam. Prikriveni stid pred rođenim ocem i majkom ju je boleo. Nela je bila krhka i nežna devojka. Nije mi se svidelo jedino to što je volela da pije i guta pilule. Kada je raskinula samnom tj. ja sa njom, heroin joj je postao najbolji drug. Teško mi je bilo, jako teško da joj kažem posle par meseci da ne mogu više da budem sa njom. Gledao sam kako joj čupam srce iz grudi. Nije mi nikako bilo svejedno ali jednostavno nisam mogao više da imam odnos sa nekim na silu. Dobro nam je bilo dok je trajalo. Nikada ni jedne svađe ili nesuglasice. Sasvim dobro. Uživali smo dan za danom i to je trajalo dok ja nisam više video Nelu onako kako sam je video pri prvom bljesku našeg susreta. To više nije bilo isto i ja nisam mogao da lažem ni sebe ni nju. Nešto se dogdilo, kao što se to obično i događa. Tada sam počeo da kod nje vidim sve više onoga što mi se ne sviđa. Nije mi više bilo lepo ovo ili ono. To nisam želeo da se nastavi. Žao mi je što ona nije tako lako mogla da pređe preko toga. Mislim da je iz najgoreg očaja počela i da se bode posle toga. Upoznala je mog tadašnjeg dilera i počela da izlazi sa njim. Čovek je bio na igli već neko vreme. To joj nije trebalo. 

  Imam potrebu da objasnim moj stav u odnosu na psihoaktivne supstance. Smatrao sam da imam posebnu “privilegiju” u odnosu na sve to. Tetka mi je bolovala od paranoidne šizofrenije. Moja majka je rešila da se brine o njoj. To je bio težak , jako težak teret. Tetkina fioka sa lekovima je bila pored njenog kreveta. U fioci sam imao na "izvolte" , artane, bensedine, metoten i još neke lekove. Sa druge strane moja baka po ocu, je imala okoštavanje kostiju, što je jako bolelo, ona je isto tako imala fioku i uvek je uzimala iz apoteke, za "ne daj bože", brdo trodona, što u kapsulama, što u ampulama. Kod dede sam imao alkohola koliko god i kada god sam želeo. Bilo je momenata kada sam ga budio u sred noći i uzimao iz šporeta u rerni, po par boca piva, inače pokvarena rerna je uvek isto tako bila uvek puna kao i babine fioke. O čemu se radi tu? Ja se nikada ni na kojoj supstanci nisam osećao loše. Uvek mi je bilo jako dobro. Gledao sam ljude koji se napuše se marihiune, uplaše se i misle da će umreti, čak u paničnom napadu utrostruče strah i zaista dovedu sebe u stanje da im nije dobro. Posebno zato što u večini slučajeva marihuana nije išla bez alkohola, a to ne ide tako. To tada nismo znali i marihuana budući da nije droga, ali ima psiho-stimulativno dejstvo,  ne bi trebalo da se meša ni sa čim. Što se mene lično tiče “bad tripove”, jesam imao ali samo od težih supstanci, prvenstveno od  “acida”, čak retko i tada, ali sustizale su me izgleda halucinacije, koje su nekako bile naknadni “udari” na moju svest.

  Jedne večeri sam rešio da gledam filmove i čitam. Čitao sam obično u gradu po parkovima, filmove gledao u Kinoteci, ali to veče sam bez obzira na film i knjigu rešio da budem malo "miran". Umeo sam to da radim. Javio sam Neli da neću nikuda i dogovor je bio da se vidimo sutradan.

  Odgledao sam film i čitao sam do dva, tri noću. Tada sam video neki filmski poster kako se otkačio i visi sa zida. Uzeo sam rajsnadle i prikačio sam ga. Gomilicu rajsnadli sam ostavio na T.A. peći. Svetlo je ostalo upaljeno i ja sam zaspao razmišljajući kako da završim sa Nelom. To veče nisam ništa konzumirao. Zaspao sam.   Naglo sam se probudio i uspravio u krevetu. Činilo mi se da se nešto desilo u sobi. Sledeća misao je rodila osećaj da nešto nije u redu.. Gledao sam okolo i sve je bilo kao i pre nego što sam zaspao. Tada je počeo polako i sve više, od prstiju na gore, da me grčevito obuzima strah. Strašan jak strah. Pogledao sam ponovo oko sebe. U ćošku se vrtela u krug, oko svoje ose, moja kantica za đubre. Osećao sam da je u sobi strahovito hladno. Nisam mogao da se pomerim. Strah me je zakucao i paralizovao čitavo telo. Tada ugledah kako se sa peći dižu u vazduh rajsnadle koje sam tamo ostavio. Rajsnadle ogromnom brzinom jurnuše meni u lice. Počeo sam mislenom brzinom da se krstim, hoću reći realno nisam pomerao ruku, ali sam to zamišljo. Pre toga nisam imao običaj da se prekrstim. Rajsnadle padoše na krevet. Strah je i dalje bio prisutan, kao i hladnoća u sobi. Disao sam uznemireno i iz ustiju mi je izlazila para. Svestan sam bio da je bilo leto. Osetio sam da će naići još jedan napad. Ugledao sam pauka, velikog pauka, koji se vertikalno uspinjao ka plafonu pored mog kreveta. Ponovo sam se velikom brzinom, kao na ubrzanoj traci, zakrštavao. Pauk nestade. I hladnoća prestade. Strah se povukao. Trgao sam se i skočio sa kreveta. Šta je to bilo?  San? Šta se upravo dogodilo? Tada ugledah rajsnadle. Bile su na mom krevetu! Svakave sam "vožnjice" doživljavao ali ovo je nešto drugo, nešto sasvim drugo.

   Sa Nelom sam završio. To je bilo bolno iskustvo za nju ali i za mene. Još neko kratko vreme posle ovoga , do svoje dvadeste godine sam živeo na ovakav način. Dosta je bilo devojaka koje sam napustio uglavnom iz sličnih razloga, zbog kojih sam napustio i Nelu. Od svoje dvadesete godine rešio sam da više ne ulazim u odnos sa devojkama na prvi pogled ili za jedno veče. Takavi odnosi su mi se smučili.  Nisam više želeo da imam devojku. Nikako, svesnost i  težak udar savesti mi je govorio da moram da čekam, ma koliko god to dugo bilo, da se u mom životu pojavi žena za koju sam unapred bio siguran da ću prepoznati da je ona ta sa kojom ću provesti ostatak svog života.

*

   Bogi I ja smo sedeli kod mene u sobi. Bogi je bio zamišljen, pogled mu je negde odlutao. Utišao sam malo muziku i poželeo da pričam sa njim, videlo se da ima nešto na pameti.

  -  Gde si Bogi? - on rukom dodirnu lice i stisnuvši malo usne odgovori:

  -  Tu sam, tu sam... nešto razmišljam... jel se sećaš kada sam imao onu temperaturu, kada me je tvoja majka vodila kod nje da vide šta je?

  -  Sećam se.

  -  Da... imao sam godinu i više 37%2 ... jel' se sećaš?

  -  Pa sećam se... kažem ti, šta sa tim ?

  -  Sada više nemam temperaturu ali oni mi nisu rekli tačno zašto sam je imao.

  -  Dobro je da sada nemaš više.

  -  Da ali jel' ti znaš kakva je to temperatura?

  -  Znam gledali smo Betty Blue.

  -  Pa da, to je ludačka temperatura.

  -  Ali ti temperaturu nemaš više.

  -  Nemam a šta ako se opet pojavi ?

  -  Jesu li ti tamo rekli bilo šta... nisu valjda samo konstatovali da ne znaju ništa.

  -  Pa rekla mi je doktorka da može biti da je na nervnoj bazi.

  -  Šta sada misliš da ćeš da poludiš ili šta?

  -  Ne znam ali nekako nemam više toliko poverenja u ljude.

  -  Kakve sada to ima veze sa temperaturom čoveče?

  -  Ma sve mi se pobrkalo... nikako da prestanem da razmišljam o onoj žurci.

  -  Kakvoj žurci ?

  -  Mojoj... o ispraćaju.

  -  Šta sa time... ja se ničega ne sećam. Znam da me Leo nagovorio da se takmičim sa njim ko će pre da popije deset piva. Normalno on je pobedio ali ja se posle toga ničega ne sećam. Znam samo onako kao kroz maglu da sam padao na stepeništu i da su Ena i Isidora zvale taksi i odvele me kod Isidore.

  - Da a meni su ceo stan demolirali. - tužnjikavo je to izgovorio Bogi, mada meni bi malo smešno, posebno zato što on nije dobro izgovarao slovo r.

  -  Znaš... Grof je hteo da uđe u veš mašinu i polomio mi je vratanca.

  -  Šta pričaš bre'?

  -  Da... nabio je glavu i sve do hramena se uguhravao u veš mašinu.

  -  Nemoj da pričaš... hahaha ... jao majko mila.

  - Jeste , jedva smo ga izvukli iz kupatila nije hteo da izađe. A Klint mi je izčupao luster.

  -  Molim!

  -  Izčupao mi ceo luster ostali samo kablovi, mnogo sam se tada naljutio na njega.

  -  Pa šta je njemu bilo.

  -  Ne znam svi su poludeli. Klint je hteo i da se bije. I njega smo smihrivali. Šta je to, ja sam naphravio žurku što idem u vojsku, da se lepo pozdhravimo i izljubimo a ne ono... hrazumeš.

  -  Razumem čoveče ... glupo skroz.

  -  Vidiš i sada hrazmišljam...

  -  Šta razmišljaš više... zato si i temperaturu imao, prekini više da bilo šta razmišljaš, opusti se čoveče , mnogo si napet bre' nešto, a sve u sebi to misliš ... kažem ti ... zato si imao temperaturu.

  -  A oću' opet da je dobijem šta misliš ? Taj film…da nemam ja to…

  -  Pusti film bre' ona je imala tu genetsku predispoziciju pa je dobila šizofreniju. I vidi... ti da imaš takve predispozicije, već bi lepi moj teško odlepio.

  -  Kako misliš?

  -  Pa jel' se sećaš kada smo bez razloga gutnuli dva esida odjednom.

  - Sećam se... jao kako je bilo dobhro.

  -  E vidiš, bilo ti je dobro ali da imaš predispozicije, razboleo bi se... ne bi te više nikada zakrpili... mozak bi ti eksplodirao.

  -  Misliš ?

  -  Znam.

  -  A jel' se sećaš kako smo tada gledali ptice.

  -  Sećam se a jel' se ti sećaš kako smo spasili devojku.

  -  Jao nešto se ne sećam ... ja sam samo gledao ptice.

  -  Gledao sam jednu devojku na stanici ...

  -  Da...

  - Znači gledao sam u nju i tačno sam predosetio da nešto nije u redu, da će se nešto dogoditi. Onda sam gledao sve oko sebe... bilo je rano jutro, mi smo bili na Banovom Brdu... neka sporedna stanica jel se sećaš toga ?

  -  Da... otprilike.

  -  Uh bre' samo si gledao ptice...

  -  Pa šta je bilo?

  -  Osetio sam u vazduhu problem. Na stanici je pored nas bila i devojka, izgledala je uznemireno. Ti si se odvojio malo od stanice i naslonio si se na trafiku. Pogledao sam da li ima još nekoga i video sam momka i neku babu, na par metara iza mene. Nije mi bilo jasno zašto osećam da će se desiti problem, ali tada se ispred stanice zaustavio beli mercedes, onaj stari gastarbajterski. U njemu proćelavi idiot. Gledam i vidim otvara susedni prozor, sa suvozačevog sedišta. Kada je otvorio prozor on je mahao devojci da uđe u kola. Pogledao sam devojku misleći prvo da se poznaju ali sam odmah po njoj video da nema pojma.ko je on.  Sva se ukočila i ćuti a on viče: "Ajde, ajde.. šta  stojiš... ulazi bre kad te zovem... " Gledam njega , gledam nju. Ona ne reaguje, gleda u njega širom otvorenih očiju i ne mrda. Ovaj kreten iz mercedesa izašao iz kola i čoveče… kada sam video nisam verovao očima. On nam je prilazio sa spuštenim pantalonama i gaćama. Jel veruješ ti to ... kako se bre’ toga ne sećaš.

  -  Pa sada kada mi phričaš ... kao kroz maglu i šta se ljutiš a ti kada si ceo autobus podigao na noge da nađeš svoj kofer , koji nisi naravno ni imao…

  - To je drugo... teška artiljerija ... i slušaj... prilazio je tako, sve mic po mic , smetale mu pantalone... tada sam shvatio da je pijan ko’ slon. Pogledao sam u tebe , pogledao u onog momka... niko ništa. I tada me spopade bes ... uh znaš kakav bes me napao ... " Šta je bilo magarčino matora bre' ... obuci gaće... mamu ti jebem, šta si izašo takav pred ljude ... debilčino jedna!!!" - kao da je neka zver vikala iz mene. On me pogledao pa se zbunio, ma čoveče, on kao da sve nas uopšte nije ni video ... samo je devojku snimio. "To je moja ćerka... ja imam pravo..." Neki bljutav glas iz njega. Ja sam prišao devojci i pitao je je da li joj je to otac. Devojka je drhtala celim telom kao prut. Neverovatno! Samo je tiho odgovorila ni ne pogledavši me, gledajući u onog majmuna. "Nije". Poleteo sam ka njemu i udario ga nogom u grudi. Prevrnuo se ko’ letva. Ali odmah je ustao i pobegao u kola i zapalio. I ti se brate mili svega toga kao kroz maglu sećaš a?

  - Kažem ti kao kroz maglu, moj trip su bile ptice... to su se tada ptice vraćale, bila su čitava jata i oblake sam gledao znaš kakve sam sve figure i znakove video.

  -  Idem da donesem još soka.

  -  Važi. 

 

 

 

 

 

“Maksimir”

 

  Ne znam da  li Vam je poznat ovakav osećaj, gledate u vatru, vatra pred vašim očima proždire kuću, čujete plač i vrištanje, vidite gomilu ljudi oko sebe, koji posmatraju isti prizor, vidite i dovoljno ljudi, koji radi na tome da vatru obuzdaju i ugase, pored svega vama je pažnja usmerena na samu vatru, nekakav osećaj strahopoštovanja je prisutan u Vama. Ljude vidite van fokusa, vatra je u prvom planu, ona se diže ka nebu i vi ne možete skloniti pogled sa nje, kao da ste hipnotisani. Ona će možda nekoga i ubiti ali u tom momentu Vama to nije jasno tako da nije ni bitno, nejasna predstava. Vidite silu u vatri, ona Vam ispunjava dušu svojom veličanstvenošću. Kada vatra nestane, kada ostane samo dim i Vi  njemu okrećete leđa sa bujicom nagomilanih emocija i misli, gde se pitate da li ste trebali pritrčati u pomoć? Da li ima poginulih? Pred kakvim ste se to prizorom uopšte upravo našli?

   Dobro i zlo. Krajnosti koji potvrđuju dualnu, podvojenu percepciju stvarnosti.. Momentalno nivo naše svesti izgleda nije ništa mnogo napredovao, od onog čoveka koji je platio kartu, za poslednji red, u Rimskom "Koloseumu", naježen od uzbuđenja, gde će navijati za čoveka u arena, ali će se čitavim svojim bićem nadati, da će ga zveri rastrgnuti. Ovakva sam i slična pitanja postavljao tada sebi, kada su se dešavale stvari kao što je ova utakmica.  

  Zagreb 13. maja 1990.  Utakmica između “Dinama” iz Zagreba i “Crvene Zvezde” iz Beograda. Mnogi ljudi u bivšoj Jugoslaviji smatraju da je upravo ovaj događaj bio okidač, za raspad SFRJ. To je sada manje bitno ali je jasno da je mržnja koja se na stadionu rasplamsala, bila ogledalo, naše, tada sveukupne stvarnosti.

  Nereda i tuča je uvek bilo ali ovde je isplivala kao aždaja, strašna, kroz istoriju, već ranije rođena, sintetički stvorena mržnja, između dva nardoda, koja bi trebalo da budu sve, samo ne neprijatelji. Nažalost tako nešto, sa ovako fatalnim ishodom kao 13. maja 1990, kada utakmica nije ni odigrala a stadion potpuno demoliran, nije bilo viđeno.

   Oko 12 sati, voz je stao u predgrađu Zagreba, gde je preko 500 Zvezdinih navijača izašlo iz voza. Još dok su se tribine popunjavale publikom, krenule su verbalne čarke i standardne prozivke Zvezdinih i Dinamovih navijača, propraćene međusobnim uvredama na nacionalnoj osnovi.

  Samo što je odigrano nekoliko minuta utakmice, Dinamovi navijači "Bad Blue Boys", su vrlo lako srušili zaštitnu ogradu na severnoj tribini Maksimirskog stadiona.  Sledila je masovna tuča, policije i navikjača među sobom I sa policijom. Prvi put do tada zapaljena je od strane hrvatskih navijača, zastava Jugoslavije. Dinamovi navijači su zatim krenuli ka južnoj tribini da se fizički obračunaju sa Zvezdinim navijačima. Usledio je fizički obračun između Dinamovaca i Zvezdaša, koji je trajao gotovo sat vremena. Sledila je velika tuča i van stadiona, “Dinamovih navijača” i policije. Nakon utakmice Maksimirski stadion i centar Zagreba su izgledali vrlo tužno, jer su bili demolirani. Već sutradan. je krenuo "medijski rat".

  ***  

  Video sam pustoš, ispucanu zemlju i velike rupe u njoj. Čuo sam vapaj i molitvu iz mračnih dubina. Video sam lažno svetlo, smrt i krv…

               

   Muzički Praznik:  Nick Cave and Bad Seeds - SKC-u12. 06. 1990

  Malo njih u  Beogradu je znalo za Nik Kejva u to vreme. Bila je to specifična grupa ljudi koja je jako dobro poznavala alternativnu muzičku scenu. Ipak dovoljno ljudi. Karte nisu bile rasprodate sve ali je velika sala SKC-a bila puna.

Kejva sam prvi put video i čuo u filmu Nebo nad Berlinom (Der Himmel uber Berlin) nemačko-francuskog filma, kojeg je 1987. Koji je režirao Wim Wenders. Film sam odgledao u Kinoteci dve godine pre koncerta. Sa projekcije sam izašao potpuno zbunjen. Sećam se da sam bez razloga šetao po Beogradu i pod uticajem filma, razmišljao, vraćao slike, pokušavajući da pohvatam i shvatim šta sam to zapravo gledao. Film je na mene ostavio veliki utisak. Normalno da sam se odmah pobrinuo da nađem šta se može naći od tadašnje diskografije benda Birthday Party. Niko ništa od mojih poznanika nije imao nasnimljeno ni na kaseti a tek ne ploču. Uopšte za bend su znali samo Zokac, Vanja i Bogi. Na berzi ispred SKC-a sam zato našao kasete "From Her to Eternity" , "Kicking Against the Pricks" i ploče "Your Funeral... My Trial" i "Tender Prey". Album koji je promovisao 1990  na ovom koncertu u SKC-u, "The Good Son", na berzi nisu imali.

  Posle ovog koncerta bend se nije u Beogradu dugo nije pojavio.  

  Zokac se za to veče pobrinuo za sebe da bude na bek stejdžu. Leo i ja smo kupili karte. Koncert je počeo gromkim pozdravima. Oni koji su voleli Kejva su ga voleli svim srcem. Eksplozivno, iskreno, snažno, emotivno nabijeno, lirski opijeno, vizionarski nestvarno, zahvalno, sa poslednjim dahom date energije publici koja je to razumela i znala da vrati., tako se može kratko opisati koncert.

  Na bek-u su se posle koncerta dogodile i neke nepotrebne ružne stvari. Zokac nam je kasnije prepričao šta se otprilike desilo. Gužvu je napravio momak koga sam spomenuo kada sam opisivao performans Satana Panonskog , koji se odigrao mesec dana ranije. Opisao sam, podsetiću Vas, da je izvesni Džoni Dž.. na performansu Satana, šetao i pokazivao Satanove crteže. Isti taj Džoni Dž. je posle koncerta po rečima Zokca prišao Kejvu i uradio nešto što je ovoga nateralo da ga pljune. Džoni Dž. je hteo da mu poljubi cipelu, to je Kejvu bilo gnusno. To su sada ružni detalji i ne bih da završim ovaj deo sa time.

  Hoću da zaključim da je Kejv imao ogroman uticaj na moj muzički senzibilitet, da mi je te večeri dao puno energije i ne samo to, sa tim legendarnim koncertom su se pomerile neke granice koje su davale veliko otkriće o umetnosti preživljavanja i borbe za ono što smo otkrili da volimo. Taj čovek, Nik Kejv, koga sam do koncerta smatrao odličnim muzičarem ali i teškim narkomanom, mi je pokazao na izvestan način šta znači boriti se za sopstveni život i opstati. Ja to tada nisam jasno znao, mada sam podsvesno to u sebe upio - danas znam šta sam dobio. 

 

 

 

 

 

Vision Things

 

  Sale je moj prijatelj još od detinjstva. Spomenuo sam ga kada sam opisivao Azrin koncert u Filmskom Gradu.. Moram da priznam da je on možda najveći ekscentrik koga poznajem. Mislim da ispunjava sve kriterijume da bih ga ovako okarakterisao. Njegovo ponašanje, još u najranijoj mladosti je to dokazivalo. Neuobičajeni načini rešavanja određenih problema i nesvakidašnji prioriteti svakodnevnog života, gde on nije kršio moralne ili zakonske norme ali je svojim ponašanjem rano pokazivao najčudnije reakcije, mišljenje, određene stavove i uopšte sa njim se nikada unapred nije znalo kakav će odgovor dati ili šta će uraditi i kako na šta reagovati.

  Ne znam da li je na njega uticalo to što je pao sa četvrtog sprata, leteći između gelendera i udario glavom o podrumski beton.

  Prvo čime nas je sve još u petom razredu osnovne zaprepastio je prekonoćni preobražaj u pankera. Bio je tada najmlađi panker u društvu pankera koji su se sakupljali u parkiću ispod hotela "Moskva". Što bi značilo da je najverovatnije bio najmlađi panker u Beogradu. Kada sam počeo da se družim sa njim bilo mi je jako čudno to što je za svaku stvar, bilo kakvu, koju sam pitao da pozajmim, bilo da je to knjiga, kaseta, majica ... bilo šta, uvek odgovaro: " uzmi, ne treba mi to ". Sa razlogom mi je to bilo čudno u vreme kada se svako takmičio da ima dobre patike, farmerice, pernicu, kesu za školu. Posebno su bile važne te kese. Rančeve je malo ko imao i stvari smo nosili ili u torbama ili kesama koje su bile "markirane" tj. u njima je spakovano nešto što bi bilo kupljeno u "free-shop-u" ili u skupim prodavnicama sa etiketiranim sadržajem. Sale je imao belu kesu iz "Pekabete".

  Neke od dodirnih tačaka koje smo imali i koje su nas kroz vreme približavale su muzika i knjige. On je slušao dosta dobre muzike i voleo je da čita, podrazumeva se ne školsku literaturu, tako da su pored osnovnog druženja ovo bile važne karike.

  Kada je počelo u srednjoj školi da se izlazi i noću, on sa nama nije izlazio. Posebni su bili i retki slučajevi da negde krenemo zajedno. Imao je gomilu uličnih pasa i kućnih mačaka koje je hranio a kasno noću je izlazio i u društvu pasa je šetao po kraju.

  Činilo mi se da se sve više osamljuje i da polako ali sigurno ludi.

Čak sam mislio da postaje izraziti mizantrop. Nije bilo tako i uspeo je i kod toga da me "zavara". Njegov odnos sa ljudima je bio takav da se nije ljutio, niti uzimao za zlo, mislim baš ništa. Maks je imao običaj da slobodno uđe kod njega kroz prozor, iako ovaj nije bio tu, posluži se, napravi sendvič, uzme šta mu treba i ode. Sale nikada ni reč nije prebacio. Umeli smo da jako kasno noću, rastureni svaraćamo kod njega i ulazimo kroz prozor njegove sobe, da ga probudimo i sedimo do jutra. Živeo je sa oba roditelja i bio je jedinac. Roditelji su ga obožavali, voleli su i nas, njegove prijatelje.

  Sale je u jednom trenutku počeo da traži odgovore na neka pitanja koja su interesovala i mene. Imao je još jedan čudan običaj. Kada bih sedeo kod njega i potom kretao kući on bi zajedno samnom izlazio i pratio me svaki put do same kapije.  Jedanputa smo se ispred kapije, moje kuće zadržali. U najdubljoj senci kod poslednje kuće u slepoj uličici, tik uz prugu smo otvorili misterioznu i najblaže rečeno ezoteričnu temu.

  - Idem već neko vreme kod jednog čoveka koji okuplja tajnu grupu ljudi i podučava nas kako da dođemo do nekih saznanja koje na ovom perceptivnom nivou ne možemo shvatiti ni videti. - ovo mi saopšti iznenadno, bez neke emocije, kao nešto sasvim normalno i uobičajeno.

  - Šta pričaš ti čoveče ?! Kod kakvog čoveka... kakvo tajno društvo... - kao i uvek pogodio me svojim delima i mislima u najneočekivanijim trenutcima.

  - Da. Idem tamo već neko vreme. On ima stan ispod Skadarlije i sastajemo se svake srede u devet uveče , sedimo kod njega i slušamo šta nam priča, postavljamo i pitanja ako nas nešto zanima.

  - Ti si bre' lud skroz... pa o čemu pričate?!

  - On je šaman!

  - Šta je?!

  - Šaman, vrač ... bavi se ... kaže da ljudi misle da je veštac, da je mračan ali on tvrdi da je čarobnjaštvo mračna reč, kaže da sve to  povezujemo sa srednjovekovnim mračnjaštvom: ritualima i zlom.

  - Ne verujem šta slušam.... jel' ti čuješ sebe ?

  - Nema veze... ništa ne moraš da veruješ i ne moram ni da ti pričam.

  - Ne to... baš hoću da mi kažeš ali gde si našao tog čoveka i kako da te takve stvari interesuju odjednom.

  - Svašta mene interesuje ali to nije bitno a čoveka sam slučajno sreo u prolazu od Skadarlije prema Francuskoj ulici. Ja sam ga pogledao zato što je jako čudno izgledao. Imao je dugačak zakopčan crni mantil i šešir isto crn sa velikim obodom. Ima i crnu dugačku šiljatu bradu. Upada u oči pa sam ga pogledao. On je video da sam ga pogledao i mirno mi je prišao. Rekao je kulturno dobar dan i dao mi je iz džepa papirić, kao letak , tako. Na njemu je pisalo: " Želite li zauvek da ostanete u mraku ? " , pored toga je pisalo njegovo ime, adresa i to da svako zainteresovan može doći na adresu u sredu u devet do jedanaest uveče.

  - Pa jel' traži on neke pare?

  - Ne ! Ni dinara, on kao da ne jede i ne pije. Nema ništa u stanu ... ali mu ljudi donose sokove, kafu, neke dve babe mu prošli put donele ulje ... to ništa ne komentariše nego je rekao da ako već neko ima tu potrebu da nešto donese, da to stavi na jedan specijalno određen sto...  ali da na sto niko i nikako ne stavlja novac i još je naglasio da mu se ne donosi hleb i vino nikako.

  - Kako ... zašto ne hleb .... dobro možda ne pije vino ali šta.. zašto hleb?

  - Ne znam... jedan čovek ga je pitao zašto ali nije dobio odgovor. Ali je prošle srede rekao da on mora sam da se pobrine za svoj hleb i svoje vino, to je odjednom naglasio i ništa nije objašnjavao.

  - Sačuvaj Bože od ludaka... a i sa tobom nešto nije u redu, jel' znaš ?!

  - Ne, super je taj čovek... ali kako ti misliš... pa on nije običan čovek kao ti ili ja ... normalno je da ima svoje posebne principe.

  - Dobro a šta vam to priča ?

  - On nas sada priprema za ono što om radi.

  - Šta? 

  - Počeo je da nas priprema za putovanje kroz vreme i prostor. 

  Saletu su sijale njegove zelene okice, dok je pričao, nošene dubokim ushićenjem. Verovao je, ponešen fantastičnom idejom, ulovljen od strane sumanutog fanatika. Barem sam ja tada tako mislio.

 

  - Znači pripremaš se za putovanje... pa šta ste rešili, gde ćete prvo da idete? - pitao sam naravno krajnje sarkastično.

  - Ako ti je smešno, rekao sam ti malopre, neću ništa da pričam a možda sam i ovako pogrešio !

  - Zašto... šta je sad.

  - Lepo nam je rekao da znanje i moć koju dobijemo, nikako ne delimo sa običnim ljudima, niti da im o tome pričamo, tačno je znao da će nas ostali ljudi gledati kao ludake i budale !

  - Ej! Neću više da se smejem ako ti je do toga ali meni je stvarno čudno to što mi pričaš...toliko možeš da razumeš.

  - Znam ali me u tom slučaju pusti da završim.

  - Pričaj.

  - Radimo na tome da razvijemo sposobnost da jasno vidimo energiju. On kaže da srž univerzuma liči na matricu energije kroz koju prolaze blistave niti svesti - stvarne svesnosti. Te niti čine "pletenice"...tako se izrazio... koje sadrže celokupne, zaokružene svetove, a svaki od njih je stvaran kao ovaj naš, koji je samo jedan od bezbroj drugih. On naziva naš svet "ljudskim pojasom" i "prvom pozornošću". Možemo doći do toga da vidimo srž ljudskog oblika. To nije samo stapanje kože, mesa i kostiju nalik majmunu , već svetlost koja je sposobna putovati uzduž tih svetlosnih niti u druge paralelne svetove.  Pitao nas je šta mislimo da nas to onda koči da se uzdignemo? Nešto su lupetali i ja sam rekao glupu stvar. Rekao sam da nam smeta gravitacija. On se smejao i objasnio da nam smeta i da nas je zakopala socijalizacija, da smo prevareni da percipiramo svet kao mesto čvrstih objekata i konačnih pojmova.

  - Uh bre' Sale... stvarno interesantno ali ne mogu baš sve da pohvatam. Šta je hteo da kaže? Da nam je percepcija blokirana i da ne možemo da vidimo kroz kamen i šta je u njemu... nemam pojma. Šta je mislio? Pa ti onda nisi bio daleko sa gravitacijom.

  - Kako da ti uprostim... evo na primer , najjednostavnije bi bilo da prepričam svojim rečima. Dogodila se kosmička katastrofa i od tada opštenje između sfera, dimenzija, tih različitih svetova...kako hoćeš... više nije bila moguća a bila je slobodna i dostupna svima. Kosmička katastrofa je to opštenje onemogućila, i sada ljudi nemaju dodira ni sa jednom od tih dimenzija. Šaman je taj koji u ekstazi ta putovanja omogućuje. Ekstaza se postiže na razne načine a najpoželjnije su posebne biljke koje nas postepenom upotrebom osvešćuju. Na putovanjima možemo da se krećemo ... kako je rekao po  "Drvetu sveta" što su ustvari dimenzije postojanja koje nam se ostvaraju i mi po volji idemo gde želimo. Rekao je da to važi i za našu dimenziju tj. da možemo duhovno putovati i kroz našu prošlost, sadašnjost i do izvesne granice u budućnost. Moći ćemo da posedujemo  moć prizivanja duhova da nam pomognu ili da naškode nekom ko nam smeta, da levitirmo fizički, da razvijemo kognitivne sposobnosti i još toga. Jel ti jasnije sada?

  - Šta su to kognitivne sposobnosti majku mu?

  - A to su specijalne sposobnosti isto tako. To znači da možemo da razvijemo naš mozak tj. mentalne sposobnosti koje imamamo, to bi eto laički tako objasnio.

  - Da saberem sada ako mogu... jel' mogu.

  - Naravno.

  - Ovako... desio se kolaps i čovek je izgubio svoje sposobnosti. Postoje bezbrojni svetovi i dimenzije koje ne vidimo i nepristupačni su nam. Možemo posebnim vežbama dostići ogroman nivo svesti i možemo promeniti i svoju genetsku strukturu npr. mozak koji možemo razviti i koristiti ga 100%.   Možemo mentalno posećivati različite dimenzije, prošlost, sadašnjost, biti u isto vreme na više mesta i do neke granice videti budućnost... jel' tako.

  - Tako je.

  - Mogu sada nešto da pitam?

  - Šta?

  - Zašto ne možemo razviti mozak do punih 100% i zašto ne možemo videti daleku budućnost. I kakve to biljke i zašto moraju da se koriste?

  - Jao bre'... to isto sam ga i ja pitao.

  - I šta ti je rekao?

  - Pa prvo je rekao da u nama ne sme postojati sumnja. Da ona sprečava da napredujemo i da se sumnje moramo obavezno osloboditi.

Onda se uozbiljio i rekao da mi svakako koristimo 100% mozak ali da smo zakržljali, da je tvrdnja da čovek koristi 10% samo naobičniji mit i nije istina. Objasnio je da svaki deo mozga ima svoju funkciju i da je stalno aktivan i u upotrebi. Dodao je kako se ljudima sviđa koncept toga da "radom na sebi" mogu unaprediti svoj mozak, psihu i život, ali da to mit ne čini stvarnim. Ali da ljudi ne koriste dovoljno svoje mentalne sposobnosti i da smo kod njega između ostalog i zbog toga. Za putovanje u daleku budućnost je rekao da postoji u svim dimenzijama... izrazio se, "ne-obična svetlosna granica". Pitao sam šta bi bila ta ne-obična granica. Tu je malo zaćutao primetio sam. Spustio je glavu i kada je podigao kao da se malo naljutio. Objasnio je malo povišenim tonom, ne znam zašto, da ta "ne-obična svetlosna granica" jeste svetlost čija struktura ne pripada ni jednoj strukturi koja postoji među svim dimenzijama. Ta struktura se razlikuje od svih njemu poznatih, materijalnih, mentalnih, energetskih i apstraktnih struktura postojanja. Smatra da je to svetlost koja nije stvorena i da samo približavanje njoj utiče na mentalnu energiju tako da se ona povlači i puni neopisivim strahom.

  - Kako to nije stvorena... šta je hteo da kaže?

  - Ne znam, rekao je to što je rekao... ne-stvorena svetlost kojoj se ne može prići tako da budućnost možemo videti samo do te neke određene granice.

  - Svašta ću da čujem noćas, majke mi... a šta sa tim biljkama?

  - On je rekao da svugde u svetu pa i ovde kod nas postoje biljke sa kojima će nas upoznati, koje otvaraju "vrata uma", osvetljavaju um i njihovim povremenim korišćenjem doprinosimo tom razvijanju mentalnih sposobnosti na kojima radimo.

  - Jesi ti video te biljke?

  - Ne.

  - Pa hoćeš da ih probaš kad ih donese?

  - Naravno... pa kako?

  - Uh...uh... a šta misliš da li bi i mene primio tamo da malo i ja učim?

  Sale me je pogledao malo "ispod oka".

  -  Ccc...tebi nikad dosta a?

  -  Ma ne, nego mi zanimljivo sve to... a te biljke...

  - Z nam ja šta tebe interesuje ali ne može.

  -  Kako to misliš... ne može, ako možeš ti mogu i ja.

  - Ne, mene interesuje svrha i način na koji čovek može postići više od prosečnog razumevanja života i stvarnosti a tebe interesuje da se drogiraš... protiv čega znaš i sam nemam ništa, ali ne mogu tamo da te vodim.

  - Dobro, nećemo da se lažemo, istina je to što si rekao ali i mene zanimaju ezoterična iskustva i ta pitanja... zbog čega postojimo i zašto umiremo. Znaš da smo hiljadu puta pričali o tome.

  - Ne znam šta da ti kažem... rekao je da nikada ne dovodimoo nikoga, da on sam bira svoje učenike, eto, kao što je i meni sam prišao.

  - Ok. A možeš kada vam da biljku da malo sakriješ pa mi doneseš?

  - Uh... bolje da ti nisam ništa ni pričao, sada ćeš da mi dosađuješ!

  - Ništa... zaboravi, neću da pitam više, ali ti da me obavezno obaveštavaš šta se dešava jel' važi.

  - Dobro... i ovako sam ti sve rekao.

Dočekali smo zoru.

  - Biće divno jutro. - primetio sam, gledajući u Sunce koje se rađa.

  - Da a mi ćemo ga prespavati. - ironično je zaključio Sale.

Pozdravili smo se.

   Kod njega sam otišao narednog četvrtka. Bio sam jako znatiželjan da mi prepriča šta se zbivalo na "seansi" predhodnog dana.

Zatekao sam ga zamišljenog i odsutnog za razgovor. Vidljivo nije bio raspoložen.

  - Šta je čoveče...nešto nije bilo u redu sinoć ili nešto drugo.

  -  Nije bilo sastanka! - rekao je iznervirano i ljutito.

  - Zašto... i šta se nerviraš... možda čovek nije mogao... biće ga sledeće srede... šta?

  - Ne, neće ga biti ni sledeće srede! Otišao sam, pozvonio i vrata mi otvorio neki deda! Mislio sam da sam pogrešio stan ali kada sam pogledao bolje video sam da nisam, da je to taj stan. Ponovo sam pozvonio dedi i pitao ga da li tu živi taj i taj čovek. Detaljno sam opisao kako izgleda. Rekao mi je da on živi u tom stanu već pedeset godina i da nema takvog čoveka u njegovoj zgradi i da sličnog po opisu nikada nije u životu ni video. Eto... ne znam šta da mislim kao da sam upao u neki film!

  - Nemoguće... to je nemoguće, on je sigurno bio u tom stanu i neko ga je najverovatnije prijavio ili nešto slično pa je morao da se prikrije.

  - Moguće ali skroz bezveze taman smo trebali da radimo "praksu"!

  - Pa šta sad... oćeš jedan trip? - morao sam da ga pecnem, on nikada nije hteo čak ni marihuanu da proba. Pogledao me ljutito.

  - Nisam raspoložen za gluposti.

To veče smo proveli najviše ćuteći i slušajući muziku.

  Sale nakon ovoga nije prestao da bude "tragač za istinom". Brzo se oporavio od uticaja "beogradskog šamana" i krenuo je u istraživanje svega i svačega kako bi došao do odgovora na pitanja koja su u njemu ležala i tražila odgovor.

Imao je najrazličitija iskustva sa svakojakim čudnim "likovima". Stalno je prepričavao neobična iskustva koja je imao sa njima, ali sve, dve do tri godine nakon ove koju sam opisao, što bi bila 92',93', on nije bio zadovoljan svojim "istraživanjima" na polju duhovnog preobražaja. Kada je napokon našao šta je tražio i dobio odgovore pomogao je svima nama. Ipak u to prvo vreme bilo je, mene barem, puno teže ubediti da prihvatim ono što je počeo da govori. Čitava filosofija i magija šaman su naspram toga bile priče za malu decu. Kada se to desilo primetio sam da se čitavo moje biće iz najnepoznatijeg razloga u meni budi i strašno buni protiv onoga što je govorio.

O tome ću, da ne idem suviše unapred, kada dođe vreme.

                   

 

 

 

 

 

 

Kao na filmu…

 

  Dok sve ovo pišem, moram priznati da se na izvestan način osećam u najmanju ruku čudno. Prebirem svaki dan po svojoj prošlosti sa određenim naporom da se prisetim što više zanimljivih podataka. Meni se život još od malih nogu odigravao kao na filmskoj traci. Možda je i strastvena ljubav prema filmu tome doprinela. Otac me je vodio u lokalni bioskop koji više ne radi već predstavlja nekakav kulturni centar. Svake nedelje sam gledao na velikom platnu kao dečak od nepunih sedam godina, sve Diznijeve dugometražne crtane filmove, Brus Lija, Konana, raznorazne vestern filmove i ko zna šta još. Ni kasnije kada sam malo odrastao nismo prestali da odlazimo u bioskop. Sećam se na primer projekcije "Balkanskog Špijuna" u bioskopu "Šumadija" na Voždovcu. Tada više nisam bio mali, ali tamo gde se publika gromko smejala, ja sam teško disao. Kada je u kuhinji "Čvorovića", zasijalo podmuklo crveno svetlo, bio je vrhunac, već mi nije bilo dobro. Mene je taj film iz prvog gledanja duboko potresao, mada tada nisam znao da objasnim zašto.

  Počeo sam ovaj deo sa time da se osećam čudno. Da, taj osvrt na sopstvenu prošlost, odnos prema njoj iz sadašnje perspektive i to lično "iskopavanje"  i uobličavanja, davno zaboravljenih detalja i osvetljavanje istih, doprinosi tome da mi se čini kao da počinjem na jedan drugačiji način da posmatram sebe i sopstvenu stvarnost danas. Ovo što pišem nisu memoari, niti mi se čini da pišem autobiografiju. Igram čini me se čak "glavnu sporednu ulogu" . Doživljavam pre svega ljude koje opisujem kao stvarne ako tako mogu reći “junake”, ovih zabeleški. Na čitaocu je kako će on to doživeti. Zadatak mi je da opišem, koliko-toliko, sa autentičnošću pečat jednog vremena, koji je utisnut u mene.

  Isto tako, kako analiziram, svesnije svoju prošlost, mislim i osećam da nekako utičem i na oblikovanje sopstvene budućnosti. Razumem da moram prvenstveno i najbitnije da budem iskren i prema sebi i prema čitaocu kako bi to bilo uspešno. Prošlost bi dobila svoju istinsku punoću u sadašnjosti i sa tim bi samu sebe "očistila" , sadašnjost bi bila pripremljenija za ono što sledi, za budućnost. Nisam se nadao, niti sam mislio da će se to tako odvijati. Glavna ideja je bila da prenesem duh koji smo nosili i podrazumeva se zbog toga što nam je svaki dan bio prenatrpan svakojakim "nemogućim" detaljima i događajima.

  * 

  Skoro čitavo leto nisam spavao kod kuće. Krenulo je prvo od upoznavanja Danice. Ovu devojku sam poznavao sa FDU. Jednom kada smo izašli iz kluba FLU, ona mi je predložila da prespavam kod nje. Rado sam prihvatio. Ušao sam u lep stan sa visokim plafonima, pun knjiga, filmova, raznoraznih skulpturica, nekih starih fotoaparata, do jedne jako dobre savremene kamere. Dozvolila mi je da pipkam sve te meni zanimljive stvarčice. Prespavao sam kod nje. Napomenuo sam da sam u to vreme bio potpuno aseksualno raspoložen tako da smo lepo spavali kao drug i drugarica. Njoj to prvo nije bilo najjasnije ali je prihvatila situaciju takvom kakva je bila.

  Kada smo ustali ja sam počeo da se spremam da krenem i zahvalio sam se što nisam morao ujutru da trošim pare na taksi. Njen odgovor je bio neočekivan. Rekla je da bi joj bilo jako drago da ostanem kod nje još koji dan. Nisam imao ništa protiv. Primetio sam samo da joj je frižider prazan i rekao sam da moram da idem da uzmem novac i kupim šta mi treba. Vratio sam se brzo. Doneo sam kilo svinjskog buta, krompir, njoj cigarete, sebi sam stavio u džep ćetiri table trodona , dva grama dopa, što nije bilo za nju, niti sam to pominjao i desetak grama dobre ganje, to je već bilo za nas oboje.

  Napravio sam dobar ručak. Nakon toga Danica je predložila da prošetamo i odemo negde na kafu , ja sam rekao da za isti novac možemo da odgledamo neku projekciju od šest u Kinoteci. Složila se. Bio je Bergmanov opus svaki dan u šest. Gledali smo "Čas Vuka".

Remek delo velikog švedskog reditelja. Film koji sam razumeo kao pomalo jezivu priču. Čas Vuka je predstavljao vreme između ponoći i zore, kada najviše ljudi umire. Vreme kada je san najdublji i vladaju noćne more. Vreme kada se sukobljavamo sa najdubljim sopstvenim strahovima, kada se bude i vladaju duhovi i demoni. Sa druge strane to vreme je i vreme kada se rodi najviše dece. Ovo je i snažna priča o odnosu muškarca i žene gde na par mesta ima jako dobrih osvrta na jedan dugotrajan odnos.

  Danica je bila zadovoljna, ja sam bio nem prvih sat vremena. Tako na mene utiče jak film i danas .

  Odsedeli smo malo na Tašmajdanu, gledali kako se igraju deca i vratili se nazad u njen stan, koji se nalazio pored Ateljea 212.

  Ja sam između ostalog doneo i neke filmove, tako da smo planirali nešto da gledamo. Sve bi bilo u redu ali negde oko deset je neko zazvonio.

  - To je moj dečko, ali mislim da neće biti još dugo, sve je ok. - reče Danica. - pokušavajući pogledom da mi da do znanja da ni malo ne trebam da se brinem.

  - Kako ti kažeš. - ja sam bio u takvom stanju da čak i da sam hteo da se brinem to mi ne bi pošlo za rukom.

  Na vratima se pojavi malo niži i malo stariji momak od mene. Genetika mu je bila takva da je kosa već rano počela da mu opada. Stajao je na sred dnevne sobe i gledao u mene. Ja sam ljubazno uzvratio pogled i gledao sam u njega.

  - Ovo je Dule. - predstavi ga Danica - A ovo je Sebastian, moj drug.

Dule pobelevši od besa, procedi nekako:

  - Možemo li do spavaće sobe Danice?

  - Možemo. - reče ona mirno.

Iako sam pustio muziku malo glasnije čuo sam kako ovo dvoje urlaju jedno na drugo i kako neko nešto razbija. Nakon sat vremena izašli su iz sobe i seli samnom u dnevnu prostoriju.  Kao da se ništa nije ni dogodilo. Duleta je nečim i nekako Danica uspela da smiri.

  -  Ajmo’ da pušimo. - doseti se Danica veselo.

  -  Ima nešto a? - reče i Dule malo raspoloženiji.

  -  Seb ima nešto što ćeš i ti morati polako.

  -  Znaš ti sa kime pričaš ? - Dule se našao uvređenim. - Ja sam...

  - Dobro, dobro ... znam ko si i šta si, ajde nemoj ponovo molim te.

  - Mene zanima... - rekoh ja ni negledajući u njega već u rizlu ispred sebe.

  - Ja sam muzičar. Jesi si čuo za... - reče neki bend, zaboravio sam.

  - Nisam čuo. - liznuo sam papir, završavajući lepu spravu.

  - Sviram bubnjeve ali sada moram da radim u pošti zbog kinte, bend se raspao, nisu znali šta oće'...neozbiljni ljudi. A šta ti radiš?

  - Ja ne radim ništa. - zapalio sam džoint.

Tišina, dok se puši. Kada smo popušili Dule i Danica se jako razveseliše. Dule je čak postao veoma srdačan prema meni.

  - Pa kako ništa... bezveze to malo. - poče on dobronamerno.

  - On drži video klub i upisaće režiju i puno piše. - reče Danica umesto mene.

  - Pišeš... a šta pišeš?

  - Svašta, šta mi padne na pamet uglavnom... - moram priznati da sam bio jako uobražen momak.

  -  Aha ... pa ok a jel' to baš tvoj video-klub?

  -  Da.

  -  U brate pa ti imaš kliente a?

  -  Ne smem da se žalim.

  - Da... i tako ti kažem, eto taj bubnjar zapalio za Nemačku a ovaj mali isto negde hoće da ide ... ne znam a bili smo dobri. Jebeš ga nikad ne znaš oko svega toga.

  - Moraš da se uzdaš u sebe. - najednom će Danica - Vidiš kako Seb, ladan ko led i radi šta on oće' ništa ne kuka.

Dule je pogleda mračno.

  - Ma nemoj da se ljutiš ali moraš da izgoriš za svoju ideju i to će da traje godinama... ne može tek tako.

  - Ljudi hajde da malo uživamo... - primetio sam da je Duleta lepo puklo, kao i Danicu tako da sam im predložio da odemo do kluba.

Pristali su.

  U klubu su se ponovo posvađali. Kada smo se vratili kod Danice, na njeno veliko insistiranje, gde nam je Dule posramljeno i uvređeno okrenuo leđa, čekajući da vidi šta će iz svega ispasti, ona mi je predložila da kod nje prespavam.

 Meni su emocije otkazale poslušnost. Bilo me baš briga šta njih dvoje između sebe imaju i isto tako mi je bila dobra promena prostora, plus sa  društvom. Ponovo sam prihvatio Danicin poziv i nas troje krenusmo do nje.

  Danica je kada smo stigli rasporedila gde će ko da spava. Rekla je Duletu da ide i da spava sam u spavaćoj sobi a da će ona spavati samnom u dnevnoj. Jao šta je radila tom čoveku!

Kada smo legli nešto je pokušala ali ništa nije dobila. Pomirila se sa tim i zaspala. Ostao sam budan još neko vreme, sve dok nisam osetio da su mi teške i noge i ruke.

Ujutru sam imao jaku potrebu da se suočim sa Duletom. Danica je još spavala. Moja potreba za opijatima mi nije davala puno sna, pet do šest sati. Kucnuo sam mu na vrata. Izašao je i zagledao se bunovan u mene. Ipak, dovoljno svestan.

  - Jesi li je? - preduhitrio me je.

  - Ne, niti ću... za to ne moraš da brineš nikako. Ako možeš nađi sa njom zajednički jezik, ovako idete nizbrdo.

U oku tog čoveka zasija suza.

  - Osećam da me ne lažeš... hvala ti.

Tog jutra Dule je otišao i više, dok sam ja bio kod Danice nije dolazio. Meni je bilo zadovoljstvo da se malo preselim, tako da sam ostao još dve nedelje. Danica je na kraju, otputovala za Pariz, otišla je kod očuha koji je pripremao scenografiju za francuski film koji će po završetku ući u antologiju francuskog filma.

 

Partibrejkers "Poslednji Dani Slobode" 1991

 

  Puno, već zaista puno ljudi je napustilo Beograd i Srbiju zauvek. Osećala se težina siromaštva na svakom koraku. Sve je postaloa velika crna hronika. Morao sam pobeći od takve stvarnosti, daleko, daleko u sebe. Nikoga više, ništa nije interesovalo. Senzacionalizam koji traje koliko I dobar orgazam, posle toga se spava. 

“Poslednji Dani Slobode”, ovako je nazvan concert Partibrejkersa 1991. U SKC-u. Partibrejkers su osnovali Cane i Anton i bend nazvali po doživljaju sebe samih. Koncert u bašti SKC-a 1991 mi je pored još nekoliko njihovih koncerata ostao u sećanju po neverovatnoj energiji i benda i publike. Mislim da je to bilo presudno. Cane nije provocirao publiku, više ga niko nije gađao flašama. Vreme u kojem smo se nalazili i svi osećali isto činilo je i da reagujemo kao jedno. Bašta je bila puna. Odjek snažan. Park ispod SKC-a je takođe bio pun. Na red za pivo ili nešto drugo se na šanku čekalo po petnestak minuta.  Svidelo mi se što nema tuče i nekog bezrazložnog ludovanja. Napominjem ponovo, svi smo osećali da je nekako vreme više za zajedništvo nego za pokazivanje individualnih sklonosti. Ljudi su pesme znali napamet, to je stvaralo zaista fantastičnu atmosferu. Čovek bi mogao da kaže: "Nisam sam, ovo su moji ljudi, mislimo isto, osećamo isto..." Tako je i bilo.

  Ljudi se na žalost više razumeju u nevolji nego kada je dobro i stabilno stanje. Mislim da se to neće promeniti do kraja sveta.   

  Jedna smešna scena ostaće mi u pamćenju. Devojka nedaleko od mene je skakala, dizala ruke u vis i pevala. Imala je dugačku letnju haljinu koja je od silnog skakanja nekako bila još duža i njom je dodirivala beton. Mladić iza nje je stajao i pomerao se levo, desno kako bi imao dobar pogled ali nekako mu se devojka budući viša od njega stalno nalazila pred nosem. Sada ne znam da li je učinio namerno ono što je sledilo ili slučajno. Dogodilo se to da je mladić stao na njenu haljinu u trenutku pauze između pesama. Kako je krenula pesma "Ona sve Zna", devojka je skočila ali se haljina na kojoj je mladić stajao, čitava pokidala. Devojka nije nosila brushalter i imala je tanke roze gaćice. Njena lagana, roze haljina, sa tankim bretelama iz jednog dela, je bila upropašćena i neupotrebljiva. Ona se okrenu i udari jak šamar momku iza nje koji nije skidao pogled sa njenih čvrstih grudi. Dobio je još jedan šamar i onda bez reči on nestade u gomili. Devojka drsko pogledavaše oko sebe. Bila je besna ali je bilo i stid. Ona čučnu i poče vezivati pantljike na haljini. Nekako joj to pođe za rukom i ona navuče ponovo sada već prljavu i nakrivljenu haljinu i nastavi da skače i peva.

 

 

“Špric”

Napisao sam da skoro celo leto nisam bio kod kuće. Odmah posle Danice, sprijateljio sam se Miletom. Viđali smo se tog leta pa posle toga više nikada. Mile je bio sam kod kuće, njegovi su otišli na letovanje. Mile je, isto tako kao i Danica, insistirao da ostanem kod njega i pravim mu društvo. U to vreme smo obojica trošili dobru količinu heroina dnevno.

  Jedno veče nisam mogao da nađem “dop”. Mile je rekao da ima nekog prijatelja. Sa njim smo se našli kod Doma Omladine i nedaleko odatle je prijatelj uzeo naš novac i otišao da sredi šta nam treba. Prošlo je čitavih pola sata, Miletu i meni kao tri, nikada nisam voleo čekić. Napokon se prijatelj pojavio. Zenice mu se nisu videle. Predložio je da uđemo u zgradu i da u liftu razdelimo paketiće. Dao je svakom po paketić. Otvorio sam svoj i belo pogledao Miletovog prijatelja.

  - Šta je ovo?

  - Kako šta je? - lagao je svakim slogom.

  - Ovde nema kvoter a kamoli gram... se' ti šališ?

  - Nisam ja kriv a i ovaj moj ne može a da ne krajcne, video je da nam se žuri.

  - Kako je i koga video?!

  - Pa mene je video.

  - A gde se tebi žurilo, majke ti?

  - Čekaj, nemoj da si toliko nervozan, evo ovo će da reši problem.

On iz sakoa izvadi tri neotpakovana šprica sa iglama. Smrklo mi se.

Udario sam ga ispod brade u grlo. Pao je kao da mu je neko odsekao noge. Uzeo sam njegov deo, otvorio ga i video koliko više ima njegov paketić.

  - Idemo odavde, odmah! - rekoh Miletu.

Otišli smo brzo.

  Moj strah a kasnije prezir prema igli me je možda spasao. Tako da drogue, bilo kakvu nikada nisam intravenozno koristio. Drugo, ne znam zašto ali ja lično sam više voleo rad trodona nego heroina. Na heroinu je puno puta zbog njegovog kvaliteta umela da mi bude muka.  Kada preteram, a dolazio sam i do upotrebe dva. do tri grama dnevno, padala mi je glava a to mi se nikako nije sviđalo. Na trodonu sam leteo. Nikada takvih "nus" pojava. Mada sam znao da kada ga pijem, moram popiti barem deset miligrama nekog sedativa kako bih izbegao indukovani epi napad. Bez obzira neki put sam imao utisak da idem unazad.

  Kod Mileta je bilo zabavno. Pravio je žurke svako veče. Tu se sa jutrom selilo društvo iz kluba kod njega i žurka se nastavljala. Ko nije izdržao zaspao bi negde u nekom ćošku.

  Mile je mislio da sam ja mesar. Iz najprostijeg razloga, voleo sam da pravim hranu i donosio sam meso i sve ostale sastojke za večeru koju sam izabrao da napravim. On mene nikada nije pitao šta radim, niti ja njega. Jednostavno bilo je dobro dok je trajalo.

  Imao je prijateljicu koja je bila njegovo godište. Ona i njena drugarica su tu bile svako veče. Jednu noć je Mile poželeo da budemo "pod svećama". Isključio je osigurače u stanu a svakome je rekao da donese koliko može sveća. Napravio je posebno romantičnu atmosferu. Njegova prijateljica se šetkala oko mene čitavu noć. Prihvatio sam njenu erotičnu igricu. Imala je na sebi neobične pantalone. Providne skroz, kroz njih su se ocrtavale tanke crne gaćice. Govorila je svojim telom i uzgred postavljala po neko pitanje. Moji odgovori su bili takvi da sam se i sam sebi čudio. To je bilo lucidno stanje svesti gde nisam kontrolisao sebe, to je bila moja igrica. Njoj se ta nepokolebljivost dopala više nego bilo šta drugo.

Svanulo je. Otišli su skoro svi. Drugi su zaspali. I Mile je zaspao.

Devojka mi je prišla blizu. Sedeo sam na fotelji. Stajala je iznad mene. Uhvatila je svoje pantalne i zajedno sa gaćicama, slinula ih do malo iznad međunožija, tek toliko da se vide lepo podšišane crne dlačice.

  - Šta misliš? - pitala me je to senzualno , glavu malo nakosivši sa strane.

Bila je zaista lepa. U svakom smislu privlačna devojka. Sijala je u svojoj erotičnosti i bila apsolutno svesna iste. Inteligentna bez pogovora, znala je šta hoće.

  - Ja nisam Mile. - rekao sam joj to načinom gde je sve bilo jasno.

  - Znam da nisi. - odgovorila je tako da je potpuno shvatila šta sam hteo da kažem. To joj je ostavilo prostora da se i dalje, narednih dana igra, da ne bude posramljena već naprotiv, videla je da može da radi šta želi i da sam sa njenim nastupom zadovoljan ali i da je tu tačka.

  Društvo kod Mileta je volelo filosofiju, psihologiju, umetnost i nešto od toga se vrtelo kao tema svake večeri. Umeli su da upadnu i u dosta žučne rasprave. Mene je to zaista zabavljalo.  Nakom dve ili tri nedelje, ne znam tačno, došlo je vreme da i Mile negde odputuje.

 

 

 

 

Filozof do filozofa…  

  Leo je bio harizmatičan, uvek lucidno raspoložen, duhovit i pre svega jako inteligentan i senzitivan mladić. Upoznao sam ga u gimnaziji.  Nezgapne crte lica, izražena vilica, pomalo kriv nos i debele naočari se nisu uklapali u ono što je on posedovao kao čovek u svojoj unutrašnjosti. Ipak ako bi se zagledali u njegove zelene oči mogli bi tu lepotu da vidite. Za garderobu nije mario čak je dolazio u najofucanijim mogućim farmericama, prljavim patikama i izlizanim mantilima u gimnaziju koja je bila na glasu po svojoj pedanteriji.   Imao je odlične ocene ali učio je sat vremena pre škole sedeći u "Šansi", kafani na Tašmajdanu, uvek sa pola litre crnog vina pored sebe. Sve što je pročitao i čuo na času bilo je dovoljno za odličan uspeh. Društva u školi nije imao puno i nisu ga mnogo voleli. Njegov buntovnički duh je bio nemilosrdan kada su ljudi osrednje pameti umeli da ga kritikuju zbog najbanalnijih gluposti. Grof ga izrazito nije voleo i to upravo zbog toga što je Leo bio jedan od onih koji je mogao da mu parira po čvrstini karaktera.  

  Puno je pio. Počeo je da se opija kada je izgubio svaku nadu da će mu ljubav koju je pokazao prema jednoj devojci biti uzvraćena. Ludeo je zbog toga neko vreme ali se posle godinu dana smirio i pustio da stvari idu dalje. Na “Akademiji” je umeo da sablažnjava i one najtvrdokornije ljude koji su videli sve i svašta.

  Skoro dve godine je Leo imao ključ od stana u centru grada, malo iznad Slavije,  dobio je stan od drugara na korišćenje. Mi smo to umeli da koristimo, maltene smo se preselili u njega.   Stan je bio potpuno zapušten, star i oronuo, pun prašine i paučine ali najbitnije pun knjiga koje više nisu trebale nikome. Kada je trebao da vrati ključ, mi smo nedelju dana pre toga, svakog  jutra odlazili odatle sa punim rančevima knjiga. Kako je stan od pedesetak kvadrata bio od poda do plafona napunjen policama sa knjigama , bilo je teško izvesti da sve knjige uzmemo. Prvo što smo se dogovorili je da jednu knjigu, bira on a drugu ja, iz razloga što se maltene nismo posvađali, kada smo “pakovali” Dostojevskog. U stan smo pozivali goste kada nam je bilo do toga, ali veći deo vremena smo tu provodili, sate i sate, on i ja sami, raspravljajući o svemu i svačemu. Tako svaki dan, do jedan, pola dva, noću, kada bi smo izlazili i odlazili u klub.

  Jedne večeri sam doneo jako dobru marihuanu. Nigde nismo izašli. Meni je i sada u sećanju "šareni suncobran" ispod koga sam sedeo i plakao od smeha do jutra. Šarenog suncobrana nije bilo u stanu, niti bilo kakvog suncobrana, opisao sam stan, ali u mojoj svesti je taj suncobran zacrtan.

  Jedno veče smo otvorili temu sa kojom smo dočekali jutro. Tema je bio Fridrih Niče i postojanje Boga.

  -  Misliš li Leo da Bog postoji? - pitao sam Lea u trenutku kada sam naišao i prelistavo knjigu "Fridrih Niče: ” Sa one strane dobra i zla".

  - Mislim da postoji ali tu ima puno toga. - odgovorio mi je Leo i znatiželjno me pogledao. -  Voleo je takve teme.

  - I kako to da u isto vreme volimo Ničea i njegovu filozofiju ili sličnih ljudi sa njihovim tvrdnjama da Bog ne postoji, ili da je mrtav?

  - Mislim da je u pitanju tadašnji i sadašnji moral. I mislim da je on, do danas ostao i bio kao nekakva "savest" svog a i sadašnjeg  vremena, to nam se najverovatnije dopada, njegov udarac na našu savest. 

  - Moguće... ali mi se čini da je on sa Bogom proveo više vremena, razmišljaći o njemu, nego možda neki navodno verujući ljudi. Glupo je što je kraju poludeo...

  - Poludeo je i umro od seksa ...hahaha... šalim se. Imao je progresivnu paralizu, kao posledicu nelečenog sifilisa. Eto... obična polna infekcija koju je zaradio u dvadeset prvoj godini ga je usmrtila u četrdeset petoj. Pišu da se stvarno nenormalno ponašao, bolest mu je uništila nervni sistem. Bio je konstantno euforično raspoložen, pokazivao je veliku egocentričnost, mislio je da mu sve postaje lako da radi i da mu sve uspeva, a kada nije bila euforija, bila je teška depresija. Njegovo ponašanje je postalo skoro furiozno, slao je telegrame na sve strane, izjavljivao je ljubav kojekakvim ženama a nekim važnim ljudima  pretio je streljanjem. Doživeo je slom živaca. Jednog kočijaša, koji je tukao svoga konja, je napao, uzeo mu korbač i pretukao ga.  Smestili su ga u ludnicu zbog agresivnog ponašanja i tamo je umro posle godinu dana. – Leo je uvek temeljno obrađivao no što ga je interesovalo. 

  - Ludo! Toliko se i danas razmatra njegova zaostavština. Čovek koji zaključuje da postoji samo perspektivno gledanje, samo perspektivno "saznavanje" i da što više svojih strasti uvodimo u igru, kada je reč o nekoj stvari, što više očiju, da tako bivamo potpuniji i da naš pojam stvari postaje i naša objektivnost. To su genijalni zaključci, genijalan pristup stvarima, ali izgleda nije mogao da ide protiv svog "velikog sebe". Smatrao je da je najveći, najgenijalniji, pa je tako najverovatnije mislio da mu ne treba nikakav "nadređeni"... možda je on to tako unutar sebe doživljavao.

  -  Imaš danas razne ljude koji će ti reći da Bog ne postoji, nije to ništa čudno.

  -  Da ali njima kada pomeneš smrt kao da si ih strujom udario.

  -  Jeste... to pitanje svi izbegavaju od najgenijalnijih do najglupljih.

  - Ima u " Ece Homo"... znaš taj deo : " Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne. Prezirači života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste sa sveta! Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije i utrobu nedokučivog,  poštovati više nego smisao Zemlje! " – maltene napamet je deklamovao Leo.

  - Hahaha... pa eto, on ti je preteča savremenih humanista. – Nažalost kod genijalnih ljudi često puta dođe do toga da se prepričavaju njihove ludosti, koje su za života činili.

  - Da, potpuno odlepio, za sebe je mislio da je taj nadčovek. Njegovi zaključci su bili izgleda slike njegove lične "objektivnosti", to kada priča: "Ja sam vas naučio da kažete: nadčovek. Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji."

  - Sećaš se kada smo svi tapšali Duhaček? – pokušao sam da skrenem temu. Bilo mi dosta Ničea.

 Zorica je bila naša profesorka filozofije. Strožija od svih ostalih. Kada smo se na kraju četvrte godine na poslednjem času pozdravljali sa njom i dali joj zasluženi poklon, za koji smo skupili novac, rekla nam je: " Ja sam se znate i sami, od početka, od Aristotela do filozofa koji je možda svojim pesničkim nadahnućem "zaključao filzofiju" Ničea, borila za svakoga podjednako. Dok sam predavala bila sam na strani svakoga od njih. Želim da zapamtite jedno, što se mene lično tiče i mog mišljenja, svaki od tih ljudi od prvog do poslednjeg su se borili da sruše ono što je njihov predhodnik podigao ... iz ovoga izvedite zaključak sami tokom života... hvala Vam puno. "

  - Da... neke je i rasplakala, dobra je bila Zorica. - zaključio sam.

  - Jeste... čeka nas izgleda još dosta toga u životu... nisam Bog zna koliko, knjiga pročitao ali nisam ih pročitao malo, mada nikako da vidim da je neko smrt na "udici" imao... -  Leo se malo namršti.

  - A on? - u ruci sam držao knjigu "Netočka Neznanova", F.M. Dostojevskog.

  - Vidiš kada bolje razmislim mislim da on jeste! - Leo se zamisli pa me upita. - A jesi ti čitao Bibliju nekada?

  - Ne.

  - Ja sam nešto malo počeo ali mi nekako...

  - Šta?

  - Ne znam... ne mogu još da kažem, nije da mi nije jasno a i tek sam malo nešto... ali kao neka bajka ako me razumeš...

  - Ne razumem... moraću i ja, da se jednog dana odlučim da čitam.

Sunce je ušlo u tada mali stan na Vračaru. Kao da nas je za trenutak zaslepelo. Brže bolje navukosmo prašnjave zavese i legosmo u jedan , ne veliki, bračni krevet.

*

  Leo je imao svoje društvo koje nije bilo vezano za mene. Obično je tako bilo, svi sa svima su se međusobno preplitali. Dešavalo se, da sa nekim ljudima budete iste večeri, na istom mestu, a da ih niti vidite, ni lično upoznate. Puno godina kasnije imao sam priliku da upoznam ljude, gde  prisećajući se, dođemo do iste žurke na kojoj smo bili, čudeći se kako se tada nismo upoznali i videli.

  Kada je izlazio, Leo je izlazio samo samnom. Nije vodio sa sobom nikada, nikoga. Mislim da sam ja tome najviše doprineo. Moram da kažem da sam dosta birao i nalazio kod ljudi svakojake mane, smatrajući za mnoge da nisu interesantni. Uostalom to je bila uobičajena stvar tada. Kako je neko smatrao da je "Akademija" smrdljivo, zagušljivo mesto za narkomane i izlazio npr. u "Zvezdu" i obrnuto kako smo mi koji smo izlazili na "Akademiju", smatrali da ovi što izlaze u "Zvezdu", pripadaju grupi neobrazovanih, "seljaka iseljančura" u trenerkama, glupo nakinđurenih devojaka koje su jedva umele da hodaju u svojim cipelicama sa potpeticama. Tako su i na samoj "Akademiji" postojale grupacije različitih tipova i pod-tipova.

  Leo je vratio ključ drugaru i mi smo pri kraju leta ostali bez "gajbe" u centru grada. Rešio je da napravi žurku kod sebe kući. Živeo je samo sa ocem, a otac je negde otputovao.

  Rekao sam da sam imao stroge kriterijume kada je društvo i odabir društva bio u pitanju. To bi značilo sledeće, nisam voleo direktno naglašavanje panka pri oblaćenju, kao ni gota, uostalom nisam voleo nikakvo naglašavanje kada je garderoba u pitanju a da se pritom etiketira neki muzički pravac. Nisam voleo izveštačeno ponašanje u bilo kom smislu. Nisam voleo ni krajnju neutralnost i izgled koji je podsećao na "sada sam ustao iz kreveta". Nisam trpeo nadobude ljude koji su mi najverovatnije smetali iz razloga što sam i sam bio jedan od njih, mada sam se trudio da sa svima navedenima budem ako ništa barem osnovno kulturan. Sebe bih iz tog vremena opisao kao rok-šminkera. Ovo bi značilo da sam uvek bio uredan, da sam voleo određenu garderobu ali da je sve trebalo u isto vreme da bude "incognito". To "incognito" je bila izgleda glavna ideja.

  Ušao sam kod Lea, napucan kao zmija. U tim trenutcima sam samog sebe kotirao najviše što se može. Kako na žurci nije bilo nikoga ko je u sebi imao tako tešku supstancu kao ja , smatrao sam sebe "najupečatljivijim". Ostali su primećivali da sam "urađen", tako da su me i sami posmatrali sa interesovanjem i svako svojim ubeđenjem. U svakom slučaju sam im privlačio pažnju.

  Pogledao sam sa prezirom devojke koje su na terasi duvale lepak, kao da to nikada nisam radio, već mi je postalo glupo i  bezrazložno, suludo, brzo opijanje. Mnogi su se teturali. Drugi su već spavali, da bi se nakon nekog vremena podizali i kao zombirani šetali po stanu.

  Pio sam koka-kolu i sve sam to posmatrao poprilično nezainteresovano. Na vrata su ušle Nela i Mila. Milu sam znao od ranije, Nela me je upoznala sa njom. Njih dve uđoše u malu Leovu sobicu i pozvaše me da razgovaramao. Tu se odigrala za mene krajnje neprijatna scena. Mila je insistirala da Nela i ja trebamo da se pomirimo. Ja sam se pravdao time da se ni sa kim nisam svađao i dodao da je čitav razgovor besmislen. Nela nije ispuštala flašu crnog vina i  suznih očiju je slušala razgovor. Mila je dodala da će Nela ispraviti sve i da će sve biti kao i ranije, i ona je dosta pila. Dok smo pričali i jedna i druga devojka su počele da se skidaju. Neverovatno ali za tren oka su obe devojke bile potpuno gole - kao od majke rođene. Krenule su da skidaju mene. Uhvatio sam se za bravu, shvatio sam da su vrata zaključana i da su devojke to obavile neprimetno.

  - Dobro ako nećeš... onda gledaj. - reče Mila blago sevnuši očima.

Njih dve se počeše ljubiti i lizati jedna drugu. U Nelinim očima sam video potpuni očaj, koji se utopio u ovoj strastvenoj igri.

  - A... ne, ne... dajte mi ključ da ne bih čoveku razvalio vrata, a vas dve uživajte.

  - Ko te jebe! - izusti već krajnje ostrašćena Mila i dobaci mi ključ iz svojih pantalona.

Izađoh napolje. Ali kako sam ja izašao tako se ispred vrata napravi gomila. Svi zainteresovani su gledali šta izvode Nela i Mila.

Otišao sam u kupatilo izvukao još jednu crtu. Gledao sam sebe dugo u starom, rđavom ogledalu, sve dok neko nije jako zalupao na vrata vičući:

  - Izlazi bre' pola sata si unutra!

Izašao sam i krenuo ka terasi. Video sam reku i široko zvezdano nebo nad njom.

Prišla mi je prijateljica iz gimnazije, Iri. Pitala me je kako sam. Odgovorio sam nešto neodređeno i zbunjeno. Stavila mi je ruku na rame. Pogled joj je bio pun nežnosti i neodređene sete.

Tada sam začuo glasove koji su naglašavali da nešto nije u redu.

  -  Podignite ga! - jedan glas.

  -  Daj vode! - drugi glas.

  -  Ne tako, obrni ga na stranu! - treći glas.

Otišao sam do kuhinje i video Lea kako postrance leži na kuhinjskom uskom kanabetu. Sa njim te većeri nisam stigao ni reči da progovorim, dok je on stigao do stadijuma da ne zna gde se nalazi, polu-svestan, sa usnama modrih od previše alkohola.

Pomogao sam njegovim drugovima da ga okrenemo na stranu da se ne bi ugušio pri povraćanju. Uzeo sam i flašu kisele vode, koja mi se našla pri ruci prolio je po njegovoj glavi.

  - Ljudi ovo je za urgentni. – rekoh, izgleda najsvesniji od svih prisutnih - On ovako može da umre dok kažete keks.

  Leo kao da je čuo reč hitna pomoć i on poče polako dolaziti k'sebi.

  - Čoveče, - nastavih pridržavajući mu glavu - može voda u pluća...

  -  Ma kakva voda... alkohol u pluća, ne voda... - uh, težak je bio Leo, jako težak.

  - Dobro hajde onda pod tuš! Pod tuš tako obučen inače zovem hitnu, odmah! - nisam se šalio.

Na to je pristao. Nekako smo ga podigli i odvukli do kupatila. U kadi smo mu rekli da stoji. Neko je pustio potpuno ledenu vodu. Leo zakuka.

  - Ne skroz ledenu, idio... - zaustavio sam se, skoro nikoga nisam poznavao. - malo topliju… još će nešto da navuče na pluća.. - ispravih se više ni neznajući šta, niti kome govorim.

  Leu je bilo bolje. Sam je skinuo mokru garderobu i zavio se u plavi bade-mantil. Takav je otišao u dnevnu sobu među goste i seo. S' vremena na vreme je malo tresao glavu, kao da želi da dođe k'sebi.

Čim je malo došao k’sebi on krenu da ponovo dohvati flašu.

  - Ne! Dosta je bilo. - izvadio sam dobar šit i srolao opasnu spravu.

  Kada je popušio blagi osmeh mu zaigra na licu i on poče da se smeje i da nešto primećuje mrmljajući, nije se dalo pratiti ga. Bitno je bilo da mu se lice do malopre belo kao smrt, malo zarumenelo, usne isto tako, izgubile su onu mrtvačku ljubičastu boju. Ubrzo zatim Leo je zaspao. Neka devojka mu je izmerila puls. Rekla je, da je dosta povišen, ali ne alarmantno. Ostali smo pored njega.

  Nela i Mila su takođe, sada već obučene i pristojne, gledale šta se dešava.

  Budili smo Lea na svakih sat vremena da vidimo kako je.

  - Dobro... u redu... samo još malo da odspavam. - svaki put je tako odgovarao.

Trajalo je do iznemoglosti.

Leo se probudio oko jedanaest, pre podne. Ustao je i pogledao oko sebe.

  - Kakav svinjac! - rekao je i odgegao se ka kupatilu.

Odande je doviknuo:

  -  Jel' sam ja to sinoć pušio neki dobar šit ili sam to sanjao a' stipse ?

 

 

 

 

 

 

 

 

Drugi Metak

 

  Kao splinovi,  kao utvare su iz mene isijavale slutnje, zle slutnje, koje su mučile moju dušu. Spomenuo sam da sam imao osećaj, da je sve oko mene "prokleto". Taj osećaj me je pratio. Bez obzira na smeh, na društvo, na dobro iskorišćeno vreme, bez obzira na sve to, ujutru, najviše tada, kada sam se vraćao kući, osećao sam "prokletstvo", kao nešto što se mora dogoditi. Vezivao sam to i za samu kuću u kojoj živim i za njene ukućane ali i za zemlju i za nebo pod kojim živim. Mislio sam da sam i sam "proklet" i da se sa tim moram nositi i boriti.

  Družio sam se u ovom periodu najviše sa Veljom, Stefanom, Cakijem i Sanjom. Ovo je društvo bilo vaspitano i iz dobrih porodica. Svi su išli samnom u gimnaziju, ali su bili godinu dana stariji. Vezivale su nas vrednosti koje nismo preispitivali između sebe. Do bližeg poznanstva i druženja je i došlo preko zanimanja i slaganja da su te vrednosti , prave vrednosti.

  Došao je dan, da po drugi put gledam Sisterse, ovog puta ne sa bek-stejdža, već sa uredno kupljenom kartom za 09.11.1990.godine.  Svi znamo kako se život zna poigrati sa nama. Da mi je neko rekao tada da će taj datum biti datum rođenja mog sina ja bih mu najverovatnije rekao da je lud ili bih ga oterao od sebe kao budalu koja se samnom glupira.  Tada je to za mene bio dugo izčekivan dan, kada ću ponovo videti jedan od najzanimljivijih bendova u to vreme. Vraćao mi se kao u "blicevima" koncert iz Londona ali sam nekako ovde, na svom tlu, u svojoj zemlji, više očekivao.   Istini za volju to što sam očekivao to sam i dobio. Taj koncert je bio fenomenalan. Hala Sportova na Novom Beogradu puna. Veliki koncert.  Jedan od onih koncerata kada imate osećaj da ste se našli u moru ljudskog mesa. Talasi ljudskog kretanja čiji ste i vi deo. Neopisiv osećaj. Gromoglasni aplauzi, zvižduci, opšta rock&roll histerija. Caki je pao u nesvest. Jedva sam ga nekako sklonio iz gužve i posadio na plastičnu stolicu, gde je dolazio sebi za vreme koncerta.

  The Sisters of Mercy je britanski bend koji je formiran 1980-te, gde postiže brz uspeh u "underground" krugovima. 

  Sa koncerta sam izašao mokar. Sedeli smo u parku preko puta Pionira, sabirali utiske i "ladili" se. Caki je došao sebi i smejao se kao ludak. Svima je bilo dobro. Seli smo u Veljin automobil i otišli na "Akademiju".

  Kada sam sišao "dole" zaprepastio sam se kao nikada. Ispod D.J. kabine su stajali i pili pivo, svi članovi benda. Stigli su tu pre nas! Stao sam na "svoje mesto", nasuprot njima i dugo ih posmatrao, neupadljivo i sa oprezom da ne smetam ni pogledom. Napokon sam odlučio da priđem Eldriču i pitam ga da li se seća koncerta u  Brixtonu prošlog leta u klubu "Plan B". Opisao sam na početku, kako izgleda ovaj mršav mali čovek, očigledno težak heroinski ovisnik. Prišao sam njemu direktno i rekao:

  - Svaka čast za koncert večeras. - govorio sam pažljivo i što učtivije.

  - Hvala puno. - odgovorio je ne skidajući naočare.

  - Da li se sećaš koncerta u "Planu B." , prošlog leta, kod Vas u Brixtonu?

  - Da bio je to mali ali dobar koncert, kako znaš za njega?

  - Bio sam tamo. - nasmejao sam se.

Eldrič se isto tako iskreno nasmejao.

  - Zaista, pa to je divno.

Pozdravio sam se i rukovao sa njim , klimnuo sam glavom ostalima i vratio se na svoje mesto uzbuđen i zadovoljan.

 *    

 Anči  je bila "mala lafica". Poskakivala je po "Akademiji", tamo-vamo i brzo menjala društvo. Kako bi joj među jednima dosadilo ona, je brzo odlazila drugima. Znala je puno ljudi tako da joj nikada nije bilo dosadno. Srdačna, nasmejana i uvek raspoložena za akciju, ostavaljla je iza sebe vedar duh, koji je najviše doprineo da smo i danas prijatelji. Nikada je nisam doživljavao kao devojku koja je bila tu da nekoga "smuva", mada ona najbolje zna šta je radila, ali samnom je bila uvek najsrdačnije raspoložena, bez da sam osećao da se iza osmeha kriju drugačije namere ili primisli.  Pozvala me je na žurku. Pitao sam za Igija, Grofa i Dukija, da li mogu da dođem sa njima. Znala ih je iz viđenja i bez puno priče mi je dala adresu. Živela je blizu "Akademije". Jedanputa sam pre ove žurke bio kod nje, nešto kratko i ne sećam se više zbog čega. Znam da je imala lepog psa.

  Grofa i Igija sam posebno morao da opomenem, da kod nje nikako ne smeju da prave gluposti. Devojka me je pozvala i hteo sam to da ispoštujem. Video sam odmah da će biti teško obuzdati ih, posebno Grofa koji je nikako nije simpatisao.

  Kada smo stigli bilo je već dosta ljudi i dosta ih je pristizalo. Anči je volela fanki. U njenoj velikoj dnevnoj sob,i se već đuskalo i ljudi su bili zadovoljni. Ona je prilazila svima kao dobra domaćica i svakoga pitala da li je sve u redu i šta mu treba.

  Grof je odmah primetio nešto što mu je smetalo.

  - Ovde su sve one ofucane face. Eno ti ga Zokac a i Džoni je tu ... vidi, vidi, sav smrad na jednom mestu. - Grof nije voleo poznate, muške gradske face. - gledao je u mene, cvoktao i klimao glavom.

  - Vidi ovako, - rekoh smireno - mi ćemo kao i uvek da zauzmemo kuhinju i tu je naše mesto, šta oni rade ne tiče nas se.

Tako smo uradili. U kuhinji još niko nije sedeo i sto je bio naš. Pored stola naši su bili i frižider sa zamrzivačem, pult za pripremanje hrane, šporet, polica sa priborom i začinima, dakle sve što nam je potrebno.

 Anči je naglasila da svako ponese šta će da pije, tako da smo na sto stavili dve flaše vinjaka. Igi je lepo poređao čaše, Grof je svima sipao piće i mi lepo nazdravismo. Atmosfera se zagrejavala.  Iz zamrzivača sam izvadio juneće šnicle i stavio ih u toplu vodu da se odmrznu.

  Iz dnevne sobe se malo osećao dim marihuane. Anči je uletela u kuhinju i najbrižnije nas obavestila:

  - Evo motaju ajde' ako oćete...

  - Neka, neka... uživajte vi samo... - Grof se nasmejao kao Džoker.

  - Ajde Duki... ti motaš najlepše. - Grof mu dobaci punu kesu cvetova. Kada bi danas nekome pokazao šta smo nosili po džepovima svaki dan, niko ne bi uvažio da je to za ličnu upotrebu, ali bilo je. Nikada niko od nas nije prodao gram bilo čega, sve što smo kod sebe imali, koliko god zvučalo besmisleno i ludo je bilo za ličnu, najličniju upotrebu.

  Kada je Duki napravio, četiri velike "sprave", Grof je u inat želeo da se cela kuhinja napini dimom marihuane. Imao je blesave ideje.

  - Zatvori prozore Igi... i ako neko uđe reci mu da samo bude u kuhinji sa nama da udiše vazduh i da će se sigurno naduvati. Inače ovako dimove ne delimo, malo imamo ... tek toliko... za nas.

Svako od nas je zapalio veliki džoint. Možete misliti... Znači četiri u isto vreme. Počeše se pojavljivati na vratima kuhinje "nepozvani gosti". Grof je samo namigivao... Igiju je davao neke znake. Ljudi ih nisu znali ali kako ih je ko’ video nije se usudio ni da traži da puši. Jedan mladić je ipak pitao.

  -  Ajde sedi ti sa nama ovde. - rekao mu je Grof. Znao sam šta sledi. Sada će mladić morati da priča, gde živi, ima li roditelje, brinu li se oni o njemu, da li se drogira teškim drogama, zašto ide na Akademiju, ima li devojku... sve će morati da objasni mladić Grofu.

  - Lepo, lepo... ajde popi jednu sa nama... tako... hoćeš malo trave... evo malo trave za tebe... nego reci mi jel' ti znaš dobro ovu Ankicu... ovo je bila klasična Grofofa "psihoterapija".

 U međuvremenu,  ja sam našao neku kuvarsku kecelju, koju sam okačio oko vrata a Igi mi je zavezao pozadi. Vreme je bilo da se počne. Vinjaka se dosta popilo. Trave se napušilo. Red je bio da se klopa. Šnicle sam počeo da tanjim čekićem za meso. Krompir sam oljuštio i stavio u rernu. Salatu sam napravio pre svega i stavio sam je u frižider da bude hladna. Pripremio sam brašno i umutio jaja da bih šnicle ispohovao. Zbog čekića se na vratima pojaviše tri, četiri glave. Između njih izvirila je i Anči.

  -  Šta to radiš Seb...? - ljudi su gledali i pomalo su se čudili.

  -  Ništa sestro, pravim klopu jesi gladna?

  -  Auu... vi niste normalni, ali to lepo miriše... zovi kada bude bilo gotovo - ona nestade a njih nekolicina ostade da zeva ne prelazeći kuhinjski prag.

Gotovo. Lepo pohovano meso je na stolu. U svari, gomila mesa i brdo pečenog krompira sa salatom u najvećoj činiji koju sam našao među posuđem.

Zvao sam Anči, ona uze tanjir i sve šta je htela stavi na njega.

  - Klopa!!! - razvika se ona.

  Ipak face, nijedna da se pojavi. Sve gladni ljudi a da jedu neće, tako im nalažu kultura i vaspitanje. Fin neki svet.

  Mojim prijateljima posle večere više nije bilo puno zanimljivo. Igi, Grof i Duki su rešili da negde idu. Koliko se sećam meni se predlog nije svideo puno i ja ostadoh još malo, pričajući nešto sa Zokcem.

  Kada su ljudi polako počeli da se razilaze,  ja se pozdravih sa Ankicom i izađoh na ulicu.

  Gluvo doba. Oko pet ujutru. Dorćol priča sa svojom kaldrmom. Ona mu prepričava po ko zna koji put najzanimljivije trenutke svoje istorije. Svaka kocka se bori za reč i ona hoće svoje da kaže.

  Koračao sam polako i došao do "Plavog Jahača", kafića koji se danas drugačije zove. Prošao sam "Plavog Jahača", u kafiću je još uvek tinjalo svetlo, krenuo sam ulicom na gore, pored "Studentskog Trga", ka Uzun Mirkovoj.  Nisam ni stigao do biblioteke, tu negde malo ispod, kada začuh škripu guma i neko urlanje. Video sam crvenog "keca", vozača koji viče, kroz svoj otvoreni prozor i čoveka koji je izašao iz "Jahača", obojica su se drali jedan na drugoga. Sve što je sledilo odigralo se munjevitom brzinom. Čovek iz "keca" je izvadio pištolj i pucao, na čoveka iz "Jahača" , pucao je tri puta. Osetio sam kako mi je metak prošao kroz kosu. Obično sam kosu držao vezanu ali tada je bila puštena. Metak me je "ošišao". Neću zaboraviti do kraja života taj osećaj. Zamrznuo sam se. “Zar je toliko promašio..”, pomislio sam zloćudno. Čovek iz "Jahača" pobeže u svoj lokal a "kec" nestade.

Ponovo tišina. Stajao sam još neko vreme a onda osetih potrebu da sednem u park.

  Ovo je drugi metak, koji me "nije hteo". Prvi stoji kao neizbrisiv trag i rupa u rupi u Klubu "Akademija". Drugi je tog jutra, kao Dorćolski vrisak nestao i predao se, lavežu prvih pasa, koji su se sa vlasnicima pojavili u parku. 

   

1990

 

 

IV

Ruši! Sve ruši!    

 

  Počelo je opšte ludilo. Ludilo koje se videlo i osećalo na svakom koraku i u svakom segmentu postojanja. Zemlja je počela da gori i krvari. Nije bilo pošteđenih.

  Beograd je počeo polako da ne liči na sebe. Na ulicama sve više sumornih i bledih lica. Deca lako dolaze do vatrenog oružja i po ugledu na svoje ne puno, starije "rođake", počinju bunt protiv svega što znaju, dok pritom nisu znali ništa. Briga nad egzistencijom je odnela lepotu njihovog detinjstva. Pažnja i ljubav njihovih roditelja je beledela. Stvaraju se više nego ikada klanovi i kriminalne grupe, svakakvih tipova. Mlade devojke počinju da razmišljaju o snalaženju, gde će neko ako to već tata i mama ne mogu, da im kupi haljinicu, majčicu ili nešto drugo. Mnoge pribegavaju poslednjoj varijanti, prostituciji. Novac sa bezbrojnim nulama više nije izgledao realno, više kao neko sredstvo za igru. Cigarete su se zbog cene mogle kupiti i na komad. Na komad su se mogli kupiti i teški opijatski lekovi u apotekama.

  - Pet trodona ako može.  -Apotekarka otvara kutiju, izvlači tablu i pucka vadeći kapsule iz nje i stavlja ih u malu kesicu.

  Mogo ljudi napušta Beograd, što visokoobrazovanih što najobičnijih ljudi, koji su zdravom pameću shvatili šta će se ovde odigrati.

                    

 The Mission 24.10.1990

  Danas, iz ovog ugla mi biva pomalo smešno, pred raspad i rat koji je sledio, par meseci pre toga, Beograd posećuju bendovi "Milosrdne Sestre" i "Misija".

  Ponovo "Hala Sportova" i dobar, eksplozivan koncert. I ovog puta je hala bila puna. Meni lično, se više svideo koncert Sistersa, ali ni " The Mission", nisu bili nimalo loši. Ovaj bend je osnovan 1986.godine i bio je sastavljen od nekih članova koji su napustili " The Sisters of Mercy".   

Na ovaj koncert sam došao sam. Nikoga poznatog nisam video, tako da sam i sa koncerta otišao sam.

  Stajao sam na autobuskoj stanici i čekao autobus do centra. Prišla mi je devojka. Na sebi je imala prolećnu garderobu. Napolju je bio jak mraz a ona samo u nekom laganom džemperčiću. Oči su joj se caklile, nije bila drogirana, nešto sasvim drugo.

  - Mogu li da dobijem cigaretu? - pitala je sasvim normalno.

  - Da. - izvadio sam paklicu "Lakija", i ponudio je. Uzela je jednu cigaretu. Vratio sam paklicu u đžep, kada me ona ponovo upita.

  - Mogu li da dobijem još jednu cigaretu? - pogledao sam je i dobro se zagledao u nju. Devojka je bila lepa, ali njeno lice nije pokazivalo bilo kakvu emociju, ovih par reči, kao da su bile mehanički izgovorene. Izvadih ponovo paklicu, iz nje još tri cigarete i ponudih joj. Ona me udari po ruci, cigarete padoše na zemlju a ona mi udari šamar.

  - Eto... tako se ne postupa sa damama... ako sam tražila jednu... to onda znači da nemam ni jednu... a ti, ako si mi već ovu jednu dao, onda znači da imaš punu paklu... što opet znači da imaš para, pa si mogao obrnuto da uradiš... sebi da ostaviš jednu a meni da daš paklu... posle bi ti najverovatnije kupio ponovo sebi celu paklu a učinio bi dobro delo!

  - Ma beži bre ženo u pičku lepu materinu. - Spopade me bes i zamalo da je šutnem. - Ona otrča par metara od mene i poče sakupljati kamenje i bacati ga na mene.

  Neverovatno! Počeh se zaklanjati iza metalne šipke koja drži "pečurku" autobuske stanice. Videh taksi kako nailazi. Mahnuh rukom. Taksi stade. Utrčah unutra. Jedan kamen pogodi automobil.

 - Šta je to bre’!!! - Taksista izvadi pištolj koji je držao negde pored sebe, sve se odigravalo jako brzo...

 - Ko je bacio kamen ... jebem li ti majku... - još jedan kamen polete ka taksisti iz mračnog žbunja iza stanice. Kamen nije pogodio ni taksistu ni automobil. Taksista shvativši da ne može tek tako da puca u šipražije i da je to na kraju potpuno besmisleno, brzo ulete u automobil i pokrenu se.

  - Šta je to ... ko to baca kamenje ?! - izopačenog lica me, kao pred srčanim udarom, upita taksista.

  - Nemam pojma... stajao sam tako i neko poče bacati kamenje na stanicu, tada ste naišli Vi.

  - Jebebem li mu oca ludog... uh bre' odosmo u pičku materinu, ja da ti kažem!!! 

*

  Doček 1991.godine. Pozvan sam od strane Lea na žurku koju je pravila njegova devojka Lidija, meni dobro poznata i pre nego što je imala veze sa Leom. Lidija je inače bila i dobra prijateljica sa Milom.

  Leo je pored mene pozvao i Grofa, Igija, Dukija, Dimu, Maksa i Bope-a. Znači pozvao je nas sedmoricu. Dan pre žurke, Leo je tražio da se sastanemo u "Manježu" i da "razmotrimo situaciju". Dva sata smo sedeli i razgovarali. Leo je vodio glavnu reč i srž svega što je hteo da kaže, bila je u tome, da nikako i ni pod kojim izgovorom, niko ne sme da Lidiji napravi bilo kakvu štetu u stanu ili da "pokvari žurku", na bilo kakav način. Meni lično se u vezi svega toga nije obraćao, pošto je znao da ja nikada nisam imao takvu vrstu "instinkta", u sebi i da mi takve stvari nisu pričinjavale nikakvo zadovoljstvo. Dogovor je bio zaključen i Leo je bio zadovoljan.

  Stigli smo negde oko jedanaest sati, sa dva para kola.  Jedna je vozio Duki, druga Bope. Lidija je stanovala u centru grada , negde ispod Njegoševe. Živela je u adaptiranom delu, gde su nekada bile podrumske prostorije. Jedan nivo ispod zemlje. Taj deo u zgradi je potpuno renoviran i tu je pored njenog bio još stan ili dva. Kada smo ušli unutra dočekala nas je zaista prijatna atmosfera. Sa vrata se ulazilo u prednji deo stana,  gde se odlagala garderoba i iz koga se moglo ući u dnevnu prostoriju ispred i sa desne stane u kuhinju sa trpezarijom. U velikoj salonskoj dnevnoj prostoriji, sa lepim odlično očuvanim starinskim nameštajem, kopijama dvoseda, troseda i stolica iz doba Luja XIV i sa dosta skupocenih slika, puno većih i manjih lampi, ambijent je dobijao na dodatnoj prijatnosti. Jelka je bila okićena, kao i čitav stan. Dugačak hodnik je povezivao sve prostorije, dnevnu sobu, još jednu manju sobu, Lidijinu i protezao se do kupatila koje je bilo na kraju hodnika. U trpezariji je postavljen "švedski sto",tako da je sve bilo uređeno i upriličeno da se praznično dočeka nova, bolja i srećnija 1991.godina.

  Leo i Lidija su nas najprijatnije dočekali. Pokazali su nam gde se šta nalazi i predstavili nas društvu, koje je već u ne malom broju sedelo, pijuckalo, pričuckalo i uživalo. Počelo je prijatno upoznavanje i druženje. Ja sam pri polasku zgutao dva "zmaja" i poneo kvoter dopa u slučaju da me “esid”, puno digne. Ostali su se držali najviše vina, "žestine" i marihuane. U jednom trenutku je počeo da mi svetluca čitav stan. Svi ljudi su mi izgledali nekako poznato i mene je obuzela radost. Jedino što sam primetio, a da do tada takav "simptom" nisam imao, je da mi se činilo da hodam malo iznad poda. Znao sam da je “esid” u pitanju i znao sam jako dobro da ga kontrolišem. Nisam smatrao da je trebalo preduzimati mere sa "kvoterom" , uživao sam.

U stan je posle nas stiglo još dosta gostiju ii svi koji su trebali da dođu stigli su na vreme pre ponoći.

  U petnaest minuta do ulaska u Novu Godinu, Leo me je pozvao u kuhinju. Kada sam ušao tu su bili na okupu svi sa kojima sam došao i niko više. Leo je zatvorio vrata i ako bi neko hteo da uđe, on bi ga vratio govoreći da mora nešto važno da se dogovori sa ortacima. Bio je malo bled i već podosta pripit. Reči je izgovarao teško, sa vidno sakrivenom tugom koju su nosile.

  - Znate šta... ja ne mogu da verujem šta mi napravi Lidija...

  - Šta je bilo čoveče ?! - Igi ga zagrli.

  - Rekla mi je malopre da više ne može da bude samnom!

  - Kada bre'... sad' u pet do dvanast ?! - pitao sam ga stvarno iznenađen.

  - Da ...malopre... rekla je i da ima dečka i ... RUŠI !!! SVE RUŠI !!! - Leo se umalo nije zagrcnuo. Očajan i krajnje iznerviran on povuče ukrase koji su visili sa na kuhinjskog lustera i kako svi padoše na pod on ih izgazi nogama.

Eto, ovo poslednje je bilo dovoljno da mogu kažem kako sam do četiri sata ujutru prisustvovao najnemogućijem dešavanju koje sam ikada do tada video na nekoj žurci. Jasno je bilo svima šta je Leo dopustio i našta je pozvao. Ljudi kojima je to rekao su u tome što su radili uživali i to su radili neprimetno, koliko je to moguće i polako.

  - Ja ću kupatilo ... rezervisao je Grof.

  - Klavir i slično ... Dima je digao dva prsta.

  - Video sam nešto zanimljivo… ispred stana…. - promrmrljao je Bope.

  - Meni svejedno ja ću da se šetam pa šta dohvatim. - dodao je Duki.

Nisam rekao ni reč. Navikao sam već na sve to, mada su me ovaj put malo , moram priznati iznenadili.

Sve se dešavalo polako i da niko ne primeti šta se u stvari dešava.

Rezultat je trebao da se vidi tek na kraju.

Sat je otkucao dvanaest.  Svi su išli u krug i čestitali jedni drugima Novu Godinu sa raznoraznim i najlepšim željama.

  Grof i Igi su bili u kupatilu. Počeli su sa lampom iznad lavaboa. Grof je prvo skinuo kuglu sa lampe. Kuglu je spustio u plastičnu kanticu pored šolje. Igi se nakašljao. Grof je u isto vreme razbio kuglu, uzeo je zatim rolnu WC papira, odmotao pola rolne i papir stavio preko razbijene kugle. Igi je u šolju prosuo dva parfema. Dva, tri, puta je puštao vodu, kako se parfem ne bi osećao. To je bila prva "akcija" u kupatilu. Izašli su napolje, kako neko ae ne bi posumnjao na njih i pridružili se ostalim gostima, veselo se zabavlajući.

Dima se ležerno naslonio na klavir. Klavir je bio otvoren. Jednom rukom je držao piće, dok je drugom rukom uporno pokušavao da izčupa dirku sa klavira. To nije bilo lako ali on je bio uporan i snažno je mrdao i čupao dirku, nije mu uspevalo da je izvadi tako lako.

Bope je tražio nešto u ostavi. Video sam ga malo kasnije kako izlazi iz stana, u ruci sam vide,o samo flašu vinjaka.

Bilo je već jedan sat. Najviše sam pričao sa Milom i Lidijom. Lidija je bila potpuno pijana. Zaplitala je jezikom i nemam pojma šta je uopšte htela da kaže. Bauljala je po svom stanu i prilazila gostima nazdravljajući.

Grof se vratio u kupatilo. Igi je bio ispred. Sada je Grof, pošto-poto želeo da izčupa i lampu, bez kugle iz zida. Čupao je svom snagom, ali bez alata je uspeo samo donekle da je izvadi iz ležišta. Ipak lampa, iznad lavaboa sada više nije ni na šta ličila. Sva deformisana, iskrivljena, bez sijalice, bila je pravo ruglo u kupatilu. Grof je seo na lavabo. Dva tri puta je poskočio i lavabo je popustio i nakrivio se. Dima je ipak uspeo da izčupa dirku. Stavio je u džep i potom otišao da sedne "među ljude".

Ja se nekako, u šetkanju po stanu nađoh u predsoblju. Tu, pored garderobe, ugledah momka koga sam poznavao iz gimnazije. Uhvatih ga baš u trenutku kada je vadio ruku iz džepa neke ženske bundice.

  - Pa šta radiš to ? - upitah ga.

  - Moram brate, ovi svi imaju para koliko hoćeš ... ja eto nemam.

Pljesnuh se šakom po čelu. Pa jeli moguće?! Pored ovih manijaka, znači, ima još manijaka. Uuu.. pa to je čitava banda. Već mi je postalo neprijatno, osećao sam da moram da smirim nivo svesti koji mi je sada stvorao tenziju. Izvukoh dobru crtu, skoro čitav kvoter. Ostavio sam samo malo da mogu da zaspim kada se vratim kući. Sada me već nije bilo briga, kez mi se ponovo vratio na lice i ja "na prstima" uđoh u dnevnu prostoriju. Tada se dogodi nešto neočekivano gde sam i ja doprineo urušavanju stana ali ne namerno. Prolazio sam pored Dime koji je sedeo sa još nekim društvom na velikom trosedu. Dima mi podmetnu nogu. Ja se sapletoh i u letu ka podu rukom dohvatih, kako su posle tvrdili, jednu od najskupocenijih stvari, veliku staru, tešku sobnu lampu. Lampa je imala i veliku kristalnu kuglu. Zajedno sa lampom padoh na pod. Meni nije bilo ništa ali kristalna kugla je bila smrskana i lampa iskrivljena. Pogledah u Dimu i videh samo bezobrazni osmejak kako titra na krajičku njegove usne. Lidija priskoči i poče da viče na mene i da se hvata za glavu. Mila je smirivala, dok sam ja objašnjavao da sam se sapleo. Ovu gužvu ponovo su iskoristili Grof i Igi a sada je u pomoć pritekao i Duki. Cilj je bio da se skine bojler. Uspeli su da nađu šrafciger i klešta. Bojler je bio "načet". Sledilo je povlačenje iz kupatila i odluka je bila da se bojler ostavi za kraj. Grof je našao fotoaparat. Spustio ga je na zemlju i izgazio ga nogom. U tom trenutku, sasvim neočekivano naišla je Lidija.

  - Šta radiš to bre'!!!

  - Neko đubre ovde na sred hodnika pa sklanjam ... - Grof je nogom "čistio" ostatke fotoaparata i njegove ostatke gurkao u ćošak.

  - Kako đubre! To je neko razbio moj fotoaparat.

  - Nemam pojma stvarno nisam ni gledao šta je to, nego zamalo da se okliznem pa reko’ da sklonim.

  - Ne mogu više… idem da spavam. - Već je prošlo dva i Lidija je bila potpuno pijana. Ona se odgega do vrata svoje sobe i otvori ih. Tada uzviknu:

  - Mamu vam vašu… pa jel’ moja kuća jebarnik!?! - U sobi je Leo "drmusao" neku devojku.

Lidija zalupi vratima svoje sobe i vrati se nazad u dnevnu.

Ja osetih potrebu da izađem na sneg. Bilo je lepo napolju te noći.

Ali kada sam izašao iz stana, čuh u hodniku buku , metalne odjeke udaraca. Pogledah i u dubini hodnika u mraku ugledah Bope-a. Pored njega skoro prazna flaša, a on udara i udara u neki metal koji je virio iz zida.

  - A neće još da popusti a nemam adekvatan alat ali sjebaću ga ja.

  - Šta je to?

  - Glavni ventil za vodu bre'…

  Izašao sam napolje na sneg. Pogledao sam u nebo. Delovalo mi je u isto vreme i božanstveno i strašno. Petadrde i pucnji su odjekivali gradom. . Vratio sam se nazad. Kada sam se spustio stepeništem do Lidijinog stana osetih da sam ugazio u vodu.

Bope je uspeo da razbije ventil i voda je polako curila i poplavljivala platformu.

Ušao sam u stan. Ugledah Dimu kako nonšanrlantno baca pikavac na pod. Videh Lidiju kako spava na fotelji. Prišao mi je Maks, koga nisam video skoro cele večeri, delovao mi je ok, on jedini. Grof mi je prišao i rekao da je možda vreme da idemo na drugu žurku. Ušao sam u kupatilo. Lavabo je visio. Lampe iznad njega nije bilo, virile su samo žičice iz zida. Bojler je bio “lepo” položen u kadu!!!

Leo je završio "posao" u sobi i zadovoljan je, prekrstivši noge, sedeo u dubini prostorije sam sa flašom crnog vina, koje je ispijao kao vodu.

  - Odavde moramo momentalno da idemo. Rekoh to svima i oni se počeše oblačiti. Igi je nas je dodatno požurivao.

  - Ajde ljudi, ovi su svi komirani od alkohola, kada se osveste i vide šta smo uradili biće ludnica.

  - Kakva bre ludnica ... - Bope se namršti - Ma sve ću da ih bijem sam...

  - Ma čoveče nismo ovde da se bijemo nisakim, ovo je potpuno ludilo i ovako... ajde idemo. - složio se Maks.

Izašli smo napolje ni ne pozdravljajući se nisakim.

Već je bilo blizu četiri sata. Svi smo bili napolju ispred automobila. Dima je rešio da ide kući, suviše je bio pijan da nastavi dalje sa nama.

Maks je predložio da odemo na žurku koju su pravili njegovi prijatelji iz benda gde je tada svirao.

Ne znam gde je bila ta žurka. Sećam se da smo se našli u nekom meni potpuno nepoznatom kraju.

Grof je izašao napolje i stavio na ramena dugačak Dukijev kaput, koji je imao epolete.

  - Tito… a burazeri? 

Duki je pao u sneg od smeha.  Grof se u to doba kada se već polako naziralo jutro, posle svega što je uradio te noći, šetkao sa cigaretom, kaputom i posebnim držanjem je imitirao Tita.

  Ušli smo na žurku. Šestorica rokabila sa frizurama i nijedna devojka. Kulturno smo se pozdravili sa momcima , vratili u automobile i otišli kući.

  Još jedna stvar ... Dima je krenuo kući bez svog mantila. Tek blizu stanice se setio ili je osetio zimu, pa je odlučio da se vrati i uzme mantil. Sišavši niz stepenice, ugazi u već dosta nabujalu vodu. Cipele mu se umokriše, malo vode uđe u njih. On pozvoni na Lidijina vrata. Otvori mu Lidija lica unakaženog od besa. Udari mu šamar i otera ga uz najstrašnije moguće psovke. Mantil nije dobio i on se kao miš skupi u svom sakočiću, osećap je da ga mraz ujeda za namokrena stopala i potrča ka stanici, kako bi se malo ugrejao.

  Lidiju više od tada nisam video.

 

Bitnost bitisanja…                    

 Allen Ginsberg (Beograd 1991)

  Anja me je pozvala na pesničko veče u Domu Omladine. Gost je bio jedan od najbitnijih predstavnika svoje, "hipi" generacije, takozvanih "bitnika", pesnika, proznih pisaca i filozofa, oni se vezuju za šesdesete i sedamdesete godine prošlog veka, za kulturnu revoluciju u Americi, tog doba, za hipi pokret tj. za rat protiv Vijetnama, za više građanskih sloboda i sličnih stvari. Nešto malo od svega toga sam čitao. U rukama sam pored Ginzberga držao i Timoti Lirija, Džek Keruaka, Volt Vitmena i možda najupečatljivijeg, meni- Viljem S. Barouza.

Meni se sve to činilo interesantnim do izvesne granice. Modernu Američku Poeziju, mada ona više nije nova,  ali je smatraju jednom od najbitnijih i to je moguće istina. Ja lično, sam još staromodnije, uvek bio nekako zagnjuren u "Cveće Zla" , raspravljajući se stalno sa autorom te zbirke, Šarl Bodlerom.

 Ovi ljudi su počeli da me znimaju u vreme kada je počeo da me zanima i LSD. U to vreme se uveliko eksperimentisalo sa ovom psihodeličnom supstancom i uopšte sa psihodeličnim supstancama. Timoti Liri se bavio proučavanjem LSD-a na univerzitetu gde je radio. Najteži od svih njih a opet paradoksalno najdugovečniji je Viljem Barouz. Jedan period su me zanimale njihove ideje i razmišljanjao sam o natprirodnom, parapsihološkim pojavama, karmi, predestinaciji, reinkarnaciji, entelehiji. Oni kao predstavnici nove "boemije" su morali da imaju i svoje, tada različito mišljenje o mnogo čemu, novcu, moralu, kao i pitanjima seksualnosti.  Ginzberg lično je bio homoseksualac a njegov dugogodišnji ljubavnik, bio je pesnik Piter Orlovski.  Bitnici otvaraju put hipi pokretu, hipici panko, a pank svemu onome  što predhodi generacijama danšnjice. Bitna stvar u svemu ovome je što je tadašnja kontrakultura, danas postala mejnstrim. Tako da su kontrakultura i mejnstrim u stvari izgubili svoju srž.  Ginzberg se zanimao i za istočnjačke religije, hinduizam i zen-budizam.   

Hinduizam je drevna azijska religija koja potiče od 16. veka pre Hrista, koja je započela svoj razvoj u Indiji, gde je i danas, glavna religija. Hinduizam se izdvaja među svetskim religijama po neuobičajenoj šarolikosti filozofskih doktrina, pogleda na svet i religijskih organizacija. Unutar njega postoje razlike često veće od onih među formalno različitim svetskim religijama što čini svaki pokušaj konciznog definsanja i opisivanja ove religije teškim, pa i nemogućim.

  Zen se ističe pre svega praksom meditacije sa ciljem zaustavljanja unutrašnjih mentalnih sukoba i frustracija i direktnog uvida u stvarnost mimo konceptualnih filtracija vlastitog metalnog sklopa. Japanski Soto Zen koji je Ginzberg kada je postao budista, pri svojoj poseti Japanu, koristio je poznat po specifičnoj praksi sedeće meditacije, šikantazi, pasivnog receptivnog sedenja bez posebnog objekta fokusa. Meditacija nemeditiranja, meditacja na ništa. Samo sedenje i ništa osim sedenja, napuštanje mentalnih i telesnih želja, potreba i aktivnosti.

Sve jako prvlačno ali kada sam se upoznao sa hrišćanstvom i drugačijem pristupu kod pitanja, ličnosti, duha, materije, Boga i sveukupne stvarnosti, meni su ove “religije”, postale dobre “mudrolije” i dobra filolozofija, pre stajanja na istinski put poznavanja i prepoznavanja stvarnosti.

  - Ok, idemo. - rekoh Anji i mi dogovorismo vreme kada da se nađemo ispred Doma Omladine da bi zajedno ušli unutra. Ulaz je bio besplatan. Na spratu u maloj Sali, sedeo je u stolici, na bini,  jedino on osvetljen, Alen Ginzberg. Bina je bila postavljena na sredini prostorije, ispred Alena je bio mikrofon i on je već nešto govorio. Pričao je na engleskom bez prevodioca na srpski jezik. Oko bine su bile postavljene stolice. Anja i ja lako nađosmo mesto da sednemo. Tu jedva da je bilo pedesetak ljudi a i taj broj se smanjivao. Neki ljudi su izlazili, najverovatnije oni koji nisu ni znali zašto su tu došli.

  - A sada o "akademicima"... tako ću ih nazvati, ljudima slepim i gluvim... - govorio je stari, posedli bitnik, dugačke brade i kose koja je u fronclama padala sa strane.

  - Poezija je tako napadnuta od strane neuke i preplašene gomile dosadnjakovića koji ne razumeju kako ona nastaje, a nevolja sa ovim čudacima je to što oni ne bi prepoznali poeziju ni da iskoči pred njih i naguzi ih u sred bela dana.

  Aplauz.

  - A o političarima ovako - moja poezija je anđeosko buncanje i nema ništa sa tupavim materijalističkim nastranostima i o tome ko bi trebalo da upuca koga. Tajne individualne mašte – koje su transkonceptualne i neverbalne – mislim na neuslovljeni duh – nisu na prodaju ovoj svesti, nisu od koristi ovom svetu, izuzev možda da ga nateraju da sklopi svoje zamke i sluša muziku Sfera. Onaj ko negira muziku sfera negira poeziju, negira čoveka i pljuje po Blejku, Šeliju, Hristu i Budi. U međuvremenu se zabavljajte. Univerzum je novi cvet. Amerika će se tek otkriti. Ko želi rat protiv ruža, taj će ga i dobiti. Sudbina mnogo laže, a gej Stvoritelj igra u svom sopstvenom telu u večnosti.

  Aplauz.

  Anja i ja smo podosta zakasnili, ovo je već bio kraj Alenovog nastupa. On je mirno sedeo u stolici i rekao je da ko šta želi može da ga pita. Sledila su raznorazna pitanja.

  - Šta mislite o sadašnjoj situaciji na ovim prostorima.

  - Ja sam ovde došao da podsetim kako divan život preko noći u trenu može postati neopisivi užas. Teško je steći i održati mir, veoma ga je lako razoriti. - odgovarao je mirno i poetično Ginzberg.

Osetio sam jaku potrebu da ga nešto pitam. Moram da priznam da mi taj dekica, koji je izgledao kao neki guru u, svojoj dugačkoj beloj košulji, nije bio simpatičan. Ja lupih prvo što mi pade na pamet:

  - I dakle mi ukoliko ne zaslužimo da ponovo budemo čovek... neki drugi čovek... možemo postati i biti mrav, a na kraju od mrava trebamo dogurati do krave? Možete li vi sebe videti kao mrava, pacova ili kravu, ovcu, svejedno. 

  - Prihvatite postojanje. Opustite se, približite se postojanju u miru i tišini, meditacijom. I jednog dana ćete videti da ste puni - prepuni radosti, blaženstva. Toliko ćete biti ispunjeni da ćete to moći da podelite sa celim svetom, a neće se istrošiti. Tog dana se prvi put neće u vama javiti pohlepa za novcem, hranom, stvarima uopšte. Živećete, ali bez stalnog osećaja pohlepe koja se ne može zadovoljiti, rane koja se ne može zalečiti. Živećete u skladu sa prirodom i sobom i naći ćete sve što vam je potrebno. - mirno neodgovori Ginzberg na moje pitanje. On zaista kao u polu-snu propovedaše svoju priču i svoju istinu. Takva ne pažnja kada je druga ličnost u pitanju me iznervira, postavih mu pitanje još jednom, glasnije.

  - Možete li sebe zamisliti kao psa? - molio bih konkretan odgovor sa da ili ne.

  - Ja koračam stazom bogova. - ponovo isti ton, isti stav. Osetih kao da je taj čovek nekako blokiran, kao da postoji nešto oko njega, što je sam stvorio, gde drugi čovek, ukoliko mu on to sam ne dopusti ne može prići tj. on ga neće ni čuti ni videti. Odustao sam. Ljudi su postavljali još neka pitanja, odgovarao je isto tako u tonu zanesenom i snoviđačkom,  gde je odgovor, bio apstraktan i  nekonkretan.  U jednom trenutku čuh da govori o kikirikiju na slici Salvadora Dalija.

  Aplauz. Ginzberg ustade i pokloni se. Bio je to kraj pesničke večeri sa Alenom Ginzbergom. Ni jedna kamera-fotoaparat, ni jedan novinar...ništa. Koliko god ja imao svoj lični i krajnje subjektivan, osećaj za vrednosti reči ili ocenu karaktera ove ličnosti, mislim da je bez komentara to što je dolazak ovog čoveka ostao potpuno zanemaren. Generalno ljude ovde je kultura i sve što je vezano za nju prestalo da interesuje.  

  Alen Ginzberg je prvi put bio u Beogradu 1983. godine. Rođen je 1926. Godine, umro je 5.aprila 1997.godine, u svojoj 70.godini. Bio je borac protiv rasnih, verskih, seksualnih razlika, koji se zalagao za sve vrste sloboda i oslobađanje, uopšte, ljudskog ponašanja, volje,  misli i ograničenja ma kakve vrste.

* 

  Anja i ja smo izašli napolje. Prolećno veče, već u Knez Mihajlovoj,  mogao se osetiti miris sa Kalemegdana.

  Ispred nas čudan prizor. Stole Piksi,  poznat beogradski "frik", je skakutao sa svojom frulom, pored jednog čoveka, koji je čučnuo da veže svojoj devojčici pertlu, na cipelici. Piksi je ukazivao frulom na njega.

  - Vidite koliko je visok čovek... vidite... vidite...ovo je najvišlji čovek...detencetu pertlicu vezuje.

Ova slika i to što je Stole Piksi govorio, urezalo mi se u pamćenje više i nekako bitnije nego poetično predavanje velikog bitnika.

 

 

 

 

 

DMT "Više Nego Inače"

  Počinjala je Jesen, sukobi u Jugoslaviji su se sve više zatezali. Počelo je da puca sve po šavovima. Vesti su bile užasne. Četnici, ustaše, krv do kolena, svaki dan izveštaji o zakrvljenim narodima, Hrvatima, Srbima i Bosancima, ne prestaju.

 Pozvao sam Grgu. On je bio jedini čovek koga sam znao u to vreme da je imao LSD. Napominjem ponovo da ove beleške nikako ne smeju da utiču na čitaoca, tako da pomisli da je korišćenje supstanca koje navodim, “cool” ; “in”;”normalno”, ili bilo kako, osim da shvati da sam ja tada sa devetnaest godina, eksperimentisao sa teškim drogama, sa sobom i sa svojim životom, koji sam time stavljao na kocku, to mi je urušilo zdravlje i hvala dragom Bogu ja sam danas, što se toga tiče slobodan čovek.  

 Grga se javio i rekao mi da mogu da svratim. Razgovor je bio kratak. Grga je imao punu sobu gostiju i nisam želeo da se zadržavam.

  - Doneo sam nešto što do sada nisam imao...mnogo je jako ako nećeš kaži... eside imam... zmajeve naravno... skroz sveži. A ovo... - on izvadi iz ormara, punu teglu, belih tableta, - ovo sam doneo samo za nas, ne dajem nikom drugom. Ovo je mnogo jače... tableta DMT-a.

Ja ga pogledah, znao sam odlično šta je doneo, ali nikada do tada nisam probao.

  - Odlično Grgo! Daj tu jednu i dva zmaja.

  - Ok... preporučujem ti da za DMT nađeš nekoga ko je strejt, da bude pored tebe.

  - Super si Grgo, to si mi rekao i za prvi esid. - simpatičan mi je bio taj momak.

  - Dobro i evo kao i uvek kvoter, zlu ne trebalo.

Grga nije naplaćivao heroin, meni barem. Uvek kada je dobijao svežu "robu", dao mi je po kvoter dopa, da imam pri sebi, ako me esid previše "digne". Prvo sam mislio da time hoće da navuče ljude na dop, ali kada sam mu jedanputa tražio samo dop, nije hteo da mi proda. Kasnije su se svi navukli ipak na “dop”, neki umrli, neki se zamonašili, neki su otputovali. Svakako to nije bila moja bliska “ekipa”. Pilulu DMT-a sam popio odmah kod njega. Znao sam da će trebati barem sat do dva da počne da "radi". Odlučio sam da prošetam Kalemegdanom, pa kasnije da siđem u “rupu”. Nisam znao šta me je čekalo.

   Prvo sam kao i na esidu, osetio pojačan čulni intenzitet. Boje i mirisi i zvukovi su postajali jako izoštreni i jasni. Prostor oko mene dobjao je toplinu i sklad. Osećao sam "potpunost" sopstvenog tela.  Povezanost sa prirodom su takvi da sam imao osećaj da su biljke, nebo, zemlja, povezani i u neraskidivom odnosu. Odšetao sam u osamljenije deleove Kalemegdana, spuštao sam se ka reci. Čekao sam to jače, što je Grga napomenuo, ovo što sam opisao do sada su bili meni već poznati osećaji na LSD-u. Kod ovakvih iskustava ovo moram da naglasim mora čovek biti na "TI" sa samim sobom, nema laži, nema prevare. Shvatio sam da svaki izlet u svesno traženje "nečega više", može da dovede do” bad-trip-a”, tj. do odlaska u pogrešan perceptivni nivo svesti gde vlada strah i gde se sukobljavamo sa sobom. Tako da nijedan smer nije pogrešan, već je pogrešna naša percepcija njega. Kod psihodeličnih iskustava treba biti spreman i pripremljen za putovanje koje sledi, mora se biti fokusiran na svaki detalj i nijansu stvarnosti koja sledi pri oslobađanju svesti.  Osećao sam zemlju sve udobnijom, zvezde i lagan vetar stvarali su fantazmagoričnu atmosferu, počeo sam da čujem muziku koja je dirigovala čitavim predelom. Razumeo sam da biljke imaju sopstveni jezik kojim govore između sebe. Stigao sam do reke, zemljanim utabanim putićem. Siguran sam bio da je voda koja teče živa, na neki način. Javila mi se misao o tome da naša stvarnost, bez ovakvog podsticaja, nema svrhu, da nije realna slika, već da je obrnuto da vidim i posmatram stvarnost onakvom kakva bi ona trebalo da bude. Divio sam se tome. 

 Za loš trip, kriv je loš stav i loše osobine ličnosti. Iskustvo zavisi od stanja svesti osobe pre uzimanja psihodelične supstance bio to LSD, DMT u tableti ili biljci. Reč je o setu i settingu', kako tumači dr. Timothy Leary i sa time se apsolutno slažem. DMT i LSD mogu biti okidači za šizofreniju, ali ništa više nego recimo alkohol ili zloupotreba psihoaktivnih lekova.

U jednom trenutku sam sebe upitao gde je to više? Tada mi se desilo da sam naglo poleteo u vis, velikom brzinom, našao sam se iznad oblaka i iznad sebe sam video, umesto neba, ogroman crveni oganj. Oganj me je pitao da li ću uskoro doći. Strah mi je obuzeo čitavo telo i imao sam osećaj da mi kroz vene teče ledena krv. Osećao sam da pričam sa živim organizmom. Odgovorio sam: "Ne još".  Moj odgovor je bio pogrešan. Zbog pogrešnog odgovora, sam se sunovratio nazad na zemlju. Vrištao sam dok sam padao. Kada sam ponovo video jasno krajolik, osetio sam stid. Jak stid zbog toga što nisam prihvatio poziv koji mi je od stane drugog svesnog bića bio upućen. Nisam imao pojma, niti predstave šta je biće predstavljalo. Bog ?! Univerzalna, jedinstvena energija svega stvorenog ?! Sve to u jednom ?! JA ?! Osećao sam se se izuzetno anksiozno. Stvarnost je poprimala zastrašujuće dijabolične oblike, drvo pored mene je najednom izgledalo strašno i ljutito, zlo, kao na crtanom filmu. Odmah zatim videh nekavu masnu crnu masu umesto oblaka, doživeo sam je strašno negativno, kao zlo koje plovi iznad mene i čitavog sveta, ujedno. Iz masnog oblaka se "iscedio", masni crni stvor. Pre nego što sam pomislio bilo šta o njemu on je već bio pored mene. Uhvati me neopisiva jeza ali u tom trenutku osetih punu usnu dublju pljuvačke. Jasno mi je bilo da trebam da pljunem na stvora ispred sebe. Pljunuh sa nekom posebnom važnošću. Stvor nestade. Više nisam želeo sa crnim nebom da imam kontakt, nisam želeo da gledam u njega, niti da se za njega interesujem. Svest mi se ponovo radosno "razbudi".

Krenuo sam sa reke prema "civilizaciji". Na "daljinu" sam osećao sintetiku stvarnosti kojom se živi. Sedoh na klupu.

Prošli su momak i devojka, zagrljeni. Izgledali su mi neopisivo savršeno. Obuze me velika radost što to primećujem kod njih. Te večeri su to bili prvi ljudi koje sam video od kako je DMT, počeo da "radi". Rešio sam da siđem na Akademiju.

To nije bila ista Akademija. Ja sam ovog puta video nešto drugo. Uživao sam u bogatstvu ljudske raznolikosti, fasciniran sam bio licima, osmesima, tugom, pokretima - u svima sam video po neko skriveno bogatstvo. Naježio sam se spoznajom kolika je lepota u svakome oko mene. Muzika! Muzika je bila iznad muzike , neverovatno.  Moj podsticaj jeste bila želja za suočavanjem sa samim sobom. Kratko sam ostao unutra, imao sam želju da budem napolju. Nisam mogao da se ne krećem i pod otvorenim nebom mi je bilo najprijatnije. U školskom dvorištu ispod Akademije neko je zapalio vatru. Osetio sam jaku želju joj se približim.  Kada sam prišao sledio je osećaj najintimnije povezanosti sa vatrom u koju sam gledao. Privlačila me je svakim svojim titrajem, vukla i grejala misli. U vatri sam video nešto izuzetno erotizovano, sa animalnom seksualnom energijom i na trenutke sam pomišljao šta bi bilo, kada bih je spoznao u njenoj potpunosti. Ali da je bilo "Vatro hodaj samnom", bilo je. Hteo sam videti ko sam zaista ja, a to je kao da se igraš sa vatrom. Opet, pade mi na pamet, da bih spoznao sebe, moraš spoznati vatru...  

Otišao sam na Kosančićev Venac i legao na travu. Vizije su postajale slojevitije, intenzivnije, brže sekvence i teže razumljive. Kao da sam se našao u bioskopu gde su se konstantno menjali filmovi, ispreskakano i nekontrolisano. Činilo mi se da nemam dovoljno snage da sve razumem.  Ovo je definisalo moje misaono stanje u stvarnosti - izuzetno teško sam držao koncentraciju, zbog priliva ideja.  

  Ustao sam da ponovo šetam. Penjao sam se ka osvetljenijim ulicama. Elektricitet je ulazio u mene, kao da me je oživljavao još snažnije.  Boja neona. Čudni oblici automobila, žardinjera.

Svaki put kada bih pomislio na spostveno ja, pojavljivalo se dete sa tipičnim dečačkim hvalisanjem: "Ja sam probao DMT i mislim da imam nešto pametno da kažem", specifično za dete koje još nije naučilo ni da govori kako treba.

DMT mi je govorio da sam arhetip "deteta koje se igra".

 Ono što bih još primetio je prisusustvo duboke mistične pozadine svega. Konstantno sam osećao tu mističnu prisutnost. Kao da neko zajedno samnom koriguje i nadzire prostor i vreme u kojem sam se našao. Tako da sam imao neshvatljiv pojam o tome da sabirem prošlost, sadašnjost i budućnost na istom mestu gde stojim. Ja sam bio i prvo i drugo i treće. Ući u okršaj sa sobom može biti fantastično iskustvo, ali isto tako i najgora noćna mora. Zato smatram da je za “LSD” i “DMT”,  jako bitna psihička postavka ličnosti. Sumnjam da bi osoba zavidnog, sujetnog, gordeljivog karaktera, imala prelepo iskustvo, u sukobu sa svojim stvarnim "JA". Možda bi čak zbog šoka ostala zarobljena u toj beskonačnoj petlji. Počeo sam nakon ovog iskustva da intenzivnije razmišljam o tome koliko je realni život išta više realan od nadrealnog. Ukoliko su stresovi, lepši od sreće i ljubavi - droga zvana "stvarnost" definitivno postaje zavisnost. Današnja civilizacija je predozirana samom “stvarnošću”, nazovimo je novom ili starom, svejedno je.  DMT se konstantno istražuje. Preko njega dobijamo informacije o višedimenzionalnom postojanju i našim ulogama u tome. Naučni projekti definišu težinu duše. Nauku sve više zanima nekadašnje "paranormalno", kako bi ga uvela u normalno. Na naučnom nivou se postavlja pitanje "Tvorca". O sopstvenoj telesnosti govorimo prezrivo. Bitno je odgonetnuti kuda duša "putuje" nakon smrti. Ipak, bez obzira na ovo "vladarima sveta", izgleda ne odgovara "uzletanje" ljudskog duha. Zadovoljni su ovakvom percepcijom svekolikog ljudskog roda.

  "Trip" je polako gubio na intenzitetu kada su u pitanju halucinacije. Svanulo je.

Otišao sam do Igija i do večeri sam se smejao u naletima, do suza. Sve mi je izgledalo jako smešno, likovi sa TV ekrana, muzičari, ozbiljni dijalozi o koječemu, sve mi je bilo jako smešno i kao nekakva ozbiljna karikaturna prevara. Igi mi je bio isto tako jako zanimljiv i ponajviše smešan sa svojim opaskama i komentarima. Smeh je bio zarazan tako da se zajedno samnom smejao i on. Negde oko podneva došao je i Grof. Igi i Grof su hteli istu stvar, okrenuo sam Grgu.

  - Jel' može da se svrati ?

  - Može ali nema više onoga što sam ti dao juče... kako je bilo?

  - Šta nema brate mili pa bila puna teglica... vi niste normalni.

  - Ja sam evo skroz normalan...hahaha... - Grga je isto kao i ja umirao od smeha.

  - Ništa tu sam za pola sata. - spustio sam slušalicu i rekao Igiju i Grofu kakva je situacija.

  - Ovom ludaku sve otišlo a bila skoro puna tegla juče. Ima zmajeve, evo imam ja dva, ovde za vas a ja odoh kod njega po još.

  - Uzmi svakom po pet... da ga ne jurimo. - Grof je vrteo glavom.

Pozvao sam taksi. Brzo sam obavio šta je trebalo i vratio se nazad. Igi i Grof su kada sam se vratio već imali blažene osmehe na licu. Tada neko pokuca. Igi otvori. Izvesni Bukva.

  - Momci jel' možete da mi sredite 'trip?

  - Ne možemo - odgovori Grof bez ustezanja.

  - Ajde bre' znam da možete vidi kolike su vam zenke' ko lubenice.

Igi došapnu Grofu da više nema kinte. Grof klimnu glavom.

  - Ok , reče Igi ... jesi guto trip' ranije.

  - Jesam naravno. - Bukva je lagao, nikada nije progutao esid pre toga.

  - Evo za početak pola. - Igi uze makazice i pažljivo ne dirajući karton rukama, već ga pridržavajući pincetom, stavi Bukvi na jezik pola esida. Bukva se pozdravio i otišao. Nastavili smo da brbljamo, kada posle dva sata, neko opet zakuca na vrata.

  - Šta je bre ovo?! - Igi nervozno pođe ka vratima.

Na vratima opet Bukva.

  - Momci nije u redu... ovo ništa ne radi.

  - Šta ti je bre' ? Pa i mi smo gutnuli po pola... radi brate, radi opasno hahaha... šta ti ništa ne osećaš? - upita ga Igi.

  - Ne. razočarano će Bukva.

  - Daj mu ceo... viknu Grof iz sobe... ne može to tek tako da probije svakoga!!! - on i ja skoro da padosmo na pod od smeha.

Igi mu dade ceo esid. Velikog zmaja. Bukva od tada nikada više nije pitao za esid i kada nas je sretao nije potezao to pitanje. Jednostavno eto postoje i ljudi koje LSD ne može tako lako ni da "uradi". Ne znam zbog čega je tako, ali slučaj sa Bukvom je jasan.

 

 

 

Bem' ti paradajz…

 

  Februar,mart 91-a...jaka zima, štipa za nos i pecka obraze. Skakutao sam na autobuskoj stanici i čekao Igija i Grofa da se pojave. Gledao sam i pristiže li autobus iz kojeg je trebalo da izađe moja prijateljica Aleksandra.  Imao sam malu limenu "pljosku" i votku u njoj. Pijuckao sam pomalo i trljao ruke koje se nisu dale zagrejati u pamučnim rukavicama. Iza stanice na stepeništu je sedeo, podlaktivši glavu na ruku, čovek koji me je netremice posmatrao. Pogledah ga nezainteresovano i uzeh još gutljaj votke. Maleni, zdepast čovek sa stepeništa, zakrvavljenih očiju, crvenog nosa i obraza, osećajući se na težak zadah alkohola, obučen najobičnije, u farmericama, sa sivom jaknom, na kojima primetih tragove blata, se bukvalno stvorio pored mene.

  - Može guc...bratac...bem' ti paradajz... evo sedim ovde na stanici i ne znam šta ću sada ... dole me zaustavili i rekli da ne mogu da vozim dalje dok se ne otreznim... jebem im sve po redu!

  - Evo guc'... - gledao sam u njega razmatrajući u koliko je teškom stanju. On uze guc'.

  - Ah...valja na ovu zimu... ja iz Valjeva vozim al' eto dole me najuriše... oca im poljubim.

Gledao sam da ne ulazim u razgovor sa njim ali on se nije pomerao od mene. Imao sam u đžepu ono što mu je bilo potrebno.

  - Ma bem' ti paradajz ajd još guc pa nek ide... -dadoh mu još malo.

  - Ti si veliki čovek i ovo ću kao dobro da ti pamtim a ja znam da pamtim... i dobro pamtim i zlo pamtim, nema... mora tako.

Nisam mogao da ćutim svo vreme pa ga upitah.

  - I kako ćete sad... do jutra ovako. Smrznućete se.

  - Neću da mrznem idem neku kafanu da potražim, ovde sam sišao posle prve stanice al' gluvo doba... nigde čoveka... nema ko da mi kaže gde da idem.

  - Ali ovde nije baš neko mesto za trežnjenje….

  - Moram ja i da jedem. I kaži gde da idem...jel' znaš? A gde si pa ti pošao?

  - Ja čekam neke ljude pa u grad. A ti možeš još jednu stanicu odavde... ima kioska sa hranom gde možeš i da sedneš.

  - I kažeš jednu stanicu na gore a'?

  - Da.

On pređe ulicu i stade da čeka autobus sa suprotne strane. Dok je meni prilazio autobus u kojem sam očekivao da bude Aleksandra. Ona se pojavi na vratima i izađe. Poljubi me u obraz. Aleksandra je bila senzitivna devojka, srdačna u biti i svakako na svoj osebeni način atraktivna. Volela je da se druži sa nama.

  - Gde su Igi i Grof?

  - Sad će.

  - Užasno je hladno...

  - Uh...hoćeš votku?

  - Može malo.

Videh kako nam se približavaju Igi i Grof.

  - Evo ih napokon. - reče Aleksandra, duvajući sebi u ruke, kako bi ih zagrejala.

Kako su igi i Grof, prišli tako postade malo veselije.

  - Šta je ladno' a penzosi. - Grof je na sebi imao zelenu vijetnamku i lagane uske crvene pantalone. Nemam pojma kako mu nije bilo hladno.

  - Ajde gde je taj autobus... ili ćemo taksi... šta kažete?

  - Ako ga nema za pet minuta taksi ali daj samo malo da sačekamo, do grada smo za 15min. bezveze da bacamo pare. - Igi je uvek dobro računao.

Ja ih ponudih votkom. Tada videh kako čovek sa kojim sam pričao prelazi ulicu i prilazi.

  - E, ovaj je pijan ko' letva... vidi ga sad. - rekoh gledajući u njega.

Čovek priđe direktno meni, stavi mi ruku na rame i obrati se ostalima.

  - Bem' ti paradajz ali ovaj dečko zlata vredi da mi nije reko' gde da odem smrzo’ bi se ovde... ajd’ daj još guc’ dok čekamo. - On me molećivo pogleda. Ja mu pružih pljosku.

  - Ko ti je bre ovaj ? - upita Grof sa izrazom gađenja na licu.

  - Paradajz...hahaha.. iskočio iz mraka... izgleda da su ga zaustavili ispod mosta i uzeli mu ključeve... vidiš kakav je.

  - Pa što ga ne odvedoše na trežnjenje, budale... šta će sada ovakav... da se smrzne negde. - Igi ga je razmatrao od glave do pete.

Paradajz upade sa neočekivanom reakcijom.

  - Nisu mi uzeli ključeve... bem' im paradajz... evo su ključevi!

On izvadi ključeve od automobila i pokaza ih.

  - Kako ti nisu uzeli ključeve čoveče...šta je tim ljudima? - Grof se primetno začudio.

  - Ništa mi nisu uzeli samo vozačku... rekli da dođem sutra i da ne diram auto... eto.

  - Svašta, stvarno budale... pa šta ćeš ti sada bre' ? - Igi mu se nekako upilji u lice.

  - Šta ću... sad ću da ti kažem, šta ću... ja idem dole po auto i idemo negde na piće... gde god 'oćete... može?

Paradajz je čekao odgovor.

  - Ajde idi po kola pa idemo. - Grofu je bilo do toga da se ovog nesrećnika što pre oslobodi, što mu se ne može zameriti.

  - Idem.

On zaista otrča od nas, izgleda da je bio blizu zaustavljen.

  - Meni ne pada na pamet da uđem u kola sa njim. - Aleksandra je bila skroz ozbiljna.

  - Sa kim... sa njim...on će ko zna gde da završi, sad će bus pa palimo. - Grof je uteši.

Bus nije dolazio, kasnio je, bio je to poslednji za grad i uvek je kasnio. Taksija isto, tako nigde. Pusto. Mi i mraz.

Najednom, videsmo "fiću" koji nam ide u susret. Uz neke bleskove i zaokret, "fića", se zaustavi ispred nas. Vrata se otvoriše i izađe Paradajz.

  - Šta sam reko' a ... bem' li vam paradajz...ajde upadajte idemo.

Nismo verovali očima.

  - Ne, ja ne mogu sa njim! Aleksandru je uhvatio razuman strah.

  - Ajde lepi... nemoj da zezaš, idemo pa ako se nešto glupira znamo šta ćemo. - Grof je bio ubedljiv, sa devojkama posebno. Aleksandra nekako pristade i mi krenusmo, da uđemo u kola.

  - Ne tako... on mora pored mene! On je moj najbolji prijatelj. - Paradajz ukaza na mene.

  - Dobro, dobro, to je najmanji problem. - procedi Igi, pogledavši ga iskosa.

Seli smo. Za volanom Paradajz. Ja pored njega, pozadi levo Grof, Aleksandra u sredini i desno Igi.

Odmah, po načinu na koji je krenuo da vozi, uvideli smo da vožnja neće biti baš prijatna. Dva puta sam mu vraćao volan, da bi se automobil vratio u svoju traku. Aleksandra je pozadi već počela paničiti. Histerična ali opravana reakcija sa njene strane.

  - Odmah mu reci da stane... Seb jel čuješ !!! Hoću momentalno da izađem. Momentalno!!!

  - Paradajz stani na ovoj stanici. - rekoh mu grubo.

  - Ne bre' idemo do centra ... jel' ste tako rekli.

  - Da idemo ali devojka hoće napolje... zaustavi kola.

Igi ga otpozadi uhvati za uvo.

  - Čuješ ti dobro ili ne? - Igi ga lepo uštinu.

Paradajz zaustavi kola i Aleksandra izađe napolje.

  - Nemoj da se ljutite, razumem ja vas ali morate i vi mene... ajde vidimo se na Akademiji ako preživite. - Ona se tu nasmeja sa grčom, još uvek pod uticajem stresa.

Mi nastavismo. Paradajz je vozio nenormalno. Malo, malo. pa sam mu ispravljao volan. U jednom trenutku. na usponu ka Banjici on potpuno pređe u drugu traku. U susret nam je išao automobil. Udarih ga po rukama, on ih skloni i ja vratih auto u traku kojoj pripada.

  - Nemoj ovo više da radiš jesi li čuo magarčino. - Grof nije izdržao. Paradajz kao da ga nije čuo. On je nastavio po starom u potpunoj hazarderskoj euforičnosti.

Na Banjici je već bila mala gužvica. Paradajz nije uspeo da ukoči na vreme i zakuca se u mercedesa ispred nas. Ne puno. ali je udario.

  - Šta sad da radim ... bem' ti paradajz šta da radim!!!???

  - Vozi!!! - Grunu mu grof na uvo.

Ovaj stvarno upali "fiću" , zaobiđe u drugoj traci čitavu kolonu ispred sebe i umesto na desno ka gradu on na semaforu preko crvenog svetla. okrete levo ponovo ka dubini Banjice.

  - Jel' smo pobegli... jel' nas juri neko?! - on je krivudao,  tamo-vamo,  vozio najbrže što je mogao.

  - Juri nas. - Igi je video kako nas mercedes prati i polako sustiže.

  - Ali čekaj malo, ovo je sivi mercedes?! - Igi je dao značaja ovom zaključku.

  - Pa šta? - upita ga Grof.

  - Čoveče mi smo udarili u crveni mercedes ne sivi. Vidi isti kao crveni onaj, "gastarbajterski", ali sivi bre' !?

  - Istina je, nismo udarili ovaj auto. - gledao sam pozadi..

  - To mu je prijatelj , sto posto... stići će nas, šta da radimo? - pitao sam mada mi je moram priznati bilo sve jedno. Mene je kao i ostale čitava situacija zabavljala. Grof izađe sa nemogućim predlogom.

  - Ovako. staćemo kod škole dole... ja ću da izađem i da mahnem ovom članskom kartom i da kažem da smo panduri u civilu a da ovoga sprovodimo.

  - Hahahaha ... jesi blesav čoveče pa ko će ti poverovati to? - nisam verovao šta je rekao.

Ipak rekosmo Paradajzu da stane kod Osnovne Škole. na Banjici. On je sada, sav preplašen stao i ostao da sedi u kolima. Mercedes nam je prišao. Iz njega izađe krupan čovek a unutra ostade da sedi najverovartnije njegova žena. Oko četrdesete i on i ona. Izađosmo i mi. Paradajz je ostao da sedi.

  - Pa šta se dešava ovo momci?! - upita čovek, nimalo prijatnim tonom.

Za ne poverovati ali Grof uze onu člansku kartu iz pozorišta, podiže je u vis i viknu.

  - Mirno, samo mirno ... olicija, specijalno odeljenje za narkotike.

On je prišao čoveku i nešto pričao sa njim.

  - Kumovi bre', on i crveni ova bitanga ovde ga udari, sad ćemo mi njega - doviknuo nam je sa najneverovatnijim izrazom lica. Grof, ne znam da li bi nešto postigao, ali svejedno, Paradajz izgubi strpljenje i viknu:

  - Dosta... bem' ti paradajz... nemamamo više vremena... ulazi u kola!!!

On zaista upali fiću. Igi i ja momentalno uletesmo u auto a Grof dotrča pa ulete i on. Fića je "poleteo".

Gledali smo iza sebe. Čovek je stajao na ulici posmatrajući nas kako odalazimo. I žena je izašla iz kola. I ona je nemo posmatrala. Ubrzo ih izgubismo iz vida. Govorili smo Paradajzu kuda da ide. Sasvim naopako. Sa Banjice se vratismo u Košutnjak, odatle Rakovačkim putem do Senajaka i tu se spustismo, ne u Kneza Miloša već sa mosta, zaobilazno uđosmo u Sarajevsku, a odatle na Zeleni Venac. Stali smo.

  - Bem ti' paradajz ... jel vidiš... stigosmo...

  - Jebo te paradajz i ko te napravi idiote bolesni!!! - Grof izlete iz kola , za njim Igi i ja.

Nesrećni čovečuljak i sam izađe posmatrajući nas kako se brzo udaljavamo od njega, tužan.

  - Pa gde ćete... gde ćete bre' pa jel' sam vas lepo dovezo' ... čekaj bre’ malo ... ma bem' vam paradajz čekaj bre’...

Njegov glas se izgubi u buci. 

       

 

 

 

 

 

 

 

 

“Sveta Krv”

  Stvarnost oko sebe ne mogu da opišem kao gomilu "slučajnosti", nepovezanih događaja koji se dešavaju samo usled uzročno-posledičnih veza. Slučaj se odigrao, da, ali slučajnosti su, smatram, događaji koji iskaču ispred nas iznenada I neočekivano. Ukoliko nismo mogli da ih predvidimo ili da predpostavimo da će se odigrati, to ne znači da su se oni dogodili "slučajno", već da se par neočekivanih slučajeva podudarilo i tako stvorilo nezavistan slučaj. Ovo pojedinca ne bi mnogo ni pogađalo da se slučaj ne tiče njega samog. Dogodilo se i tako je trebalo da se dogodi.  

   Buntovan duh, obično kod mladih ljudi i njihova velika želja da se nešto promeni, da se dogodi nešto novo,  jaka kolektivna svest i želja, neminovno, rađa najeksplozivnija i najneočekivanija, dela sa velikim odjekom na globalnom svetskom nivou.   Krajem osamdesetih i početkom devedesetih rađa se novi muzički žanr, “Grunge” , bend “Nirvana”, postao je najslušaniji bend na svetu. Odjek ovog novog muzičkog talasa će biti veliki i u puno čemu će uticati i na svetsku muzičku scenu. 

   Sa druge strane, daleko od Sijetla na "drugoj strani sveta", u najnepovoljnijem istorijskom trenutku, u maloj zemlji i malom gradu, gde mlad čovek unapred oseća svu težinu  predstojećih događaja u svojoj zemlji, se rađa, isto veliki i značajan umetnički, muzički preobražaj, koji svojim novim i isto tako autentičnim zvukom, zaslužuje da bude zapamćen u istoriji naše muzike.

*

   Katastrofa je već bila tu, nazirale su se ekonomske sankcije, moguća međunarodna intervencija,  pa je i organizacija Festa bila pod znakom pitanja. Ipak, pod sloganom, “Snovi Otvorenih Očiju”, održan je program. Bili su tu “Barton Fink” Džoela Koena, Vendersov “Do Kraja Sveta” ; “Kum 3”, “Telma i Luiz”, posebno zanimljiv Džarmušev “Noć na Zemlji”… Džim Džarmuš, reditelj ovog film, je bio i Festov gost, zahvaljujući poznanstvu i prijateljstvu Emira Kusturice, sa njim i je došao i Džoni Dep. Pored njih, Žan Mark Bar, Nikita Mihalkov…  Ja ču opisati film meksičkog reditelja koji je na mene ostavio najveći utisak.

  Film Alejandra Jodorovskog "Sveta Krv" (Alejandro Jodorowsky "Santa Sangre"), sam odgledao pre odlaska na FEST 91’-te. godine. Posle odgledanog filma ostao sam bez reči. Trebalo je da film malo "odleži" da bih dobio povratni efekat, tako je bilo sa svim velikim filmovima koje sam gledao. Snimak sa video trake je bio toliko loš da sam  samo kroz "maglu" mogao da naslutim veličinu ovog remek-dela. Uopšte, piraterija je tada nudila, najvećom mogućom brzinom, najtraženije naslove. Snimci su bili ponekiput očajni. Ljudi su čitali tekst, ja ne bih mogao za to da kažem da je odgledan film. Zato sam čekao da se naslovi koji me interesuju pojave u najboljoj mogućoj verziji, dvd-ripu ili kupljenom od distributera original dvd-u. Apetit je bio ogroman i nije se sve moglo odgledati u bioskopu.

Za film, “Sveta Krv” je najavljeno da će se posle filma publici predstaviti i ekipa koja je snimala film,  Aksel Jodorovski (Axel Jodorowsky), glavna uloga i rediteljev sin i ostali uglavnom najbitniji deo ekipe, Alejandro, reditelj je bio sprečen da dođe.

  U polu praznoj sali Sava Centra, svetla su se ugasila i krik oral, sa kojim ide uvodna špica, mi je otvorio um jednog od meni bitnijih reditelja današnjice.  Čitav svet kao cirkus. Cirkus u cirkusu.

 Film sam odgledao u dahu. Nakon filma je na binu izašla ekipa i govorio je Aleks Jodorovski. Objasnio je da je njegov otac, reditelj filma Alejandro, bio sprečen da dođe. Zatim je Aksel pričao o krvi. Sve vreme je u različitim kontekstima, dolazio do velike količine prolivene krvi. Nisam ga razumeo šta hoće da kaže, zapravo mislio sam ili da se folira ili da je lud.

Ekipa je dobila gromoglasan aplauz.

Bogi i ja smo proveli čitavo veče razmatrajući film.

Sutradan kada sam ustao dobio sam "feedback". Slon kome iz surle curi krv i koji polako i tužno umire pred Fenisovim očima. Orlov krik. Prašnjava, gladna, bela gomila najsiromašnijih ljudi, koja juri pobesnelo u rupu gde je bačen slon i kida delove njegovog mesa. Piton, koji  kao proizvod Feniksove halucinacije izlazi iz njegovog sakoa. Puste prašnjave ulice. Gomilica dece, imbecila, kojima lokalni diler daje kokain, kako bi se zabavio gledajući šta će drogirani imbecili raditi. Nevina devojčica iz čijih ruku izlaze i odleću golubovi.  Puno snage, velika vizija i kroz jasnu perspektivu ,dobro sagledan svet u kome živimo.

 

 

Hronologija Važnijih Istorijiskih Događaja 1991 Godine

25. jun. Slovenija proglašava nezavisnost.

27. jun. Početak desetodnevnog rata u Sloveniji.

7. jul. Brionski sporazum prekida borbe u Sloveniji. Slovenija i Hrvatska "zamrzavaju" odluku o nezavisnosti na tri meseca.

25. avg. Početak borbi u Vukovaru.

8. sep. Makedonija proglašava nezavisnost.

8. okt. Hrvatska proglašava nezavisnost.

16. okt. Hrvatske snage na području Gospića započinju trodnevni masakr.

11. dec. Ukrajina priznaje Hrvatsku.

12 - 13. dec. Voćinski masakr.

19. dec. Island priznaje Hrvatsku.

Demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9. marta 1991. godine

I danas izađe po neka knjiga koja se bavi analizom ovog događaja. Svakako postoji i razlog za to. Posle drugog svetskog rata to je prvi put da su se tenkovi našli na ulicama Beograda. Ovog puta je vojno naoružanje usmereno protiv sopstvenog naroda. Ni ovog puta, iako nas je neprijatelj razdirao spoja, mi nismo bili sposobni da se među sobom, sačuvamo iznutra. Pored cepanja Jugoslavije, cepala se i delila se i Srbija. Kolateralna šteta je oduvek bio narod. Protiv politike rata izašli su ljudi na ulice. Ljudi nisu razumeli, ni rukovodstvo nije razumelo, mi smo bili osuđeni unapred.

Demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9. marta 1991. godine su bile prvi veliki miting opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Povod za demonstracije bilo je traženje ostavke generalnog direktora Televizije Beograd, D. Mitevića i ministra policije, R. Bogdanovića, ali su se kasnije pretvorile u demonstracije protiv Slobodana Miloševića. Očigledno je bilo da je društvo pocepano i iznutra. Slobodan Miloševič taj pritisak svakako nije mogao da podnese, što on naravno nije znao ali i da je znao ko zna da li bi ishod bio drugačiji.

Sećam se kada su nas u školi učili kako da vezujemo crvenu maramu, gde smo uz nju dobili i plavu kapu sa petokrakom. Kako su nas izvodili sa nastave, pakovali u autobuse, podeli nam zastavice, poređali u prve redove na ulicama i govorili nam da zastavicama mašemo, čim budemo videleli paradu luksuznih automobile, gde će nam iz jednog od njih, mahnuti naš veliki predsednik, drug Tito.

Kada se otvorio prvi Mc.Donalds u Beogradu na Slaviji, sedelili smo preko puta sa sladoledom u rukama i tiho raspravljali o tome da li je naš drug Tito, špijun ili ne. Osvrtali bi se oko sebe, gledajući da slučajno neko ne čuje o čemu razgovaramo. Pristvovali smo velikoj tuzi kada se plakalo "od Vardara pa do Triglava", kada nas je isti naš "veliki drug" napustio.

Srbija je imala problem pred sobom, veliki problem, kao i uvek prvo iznutra , odmah zatim i spolja. 

Devetog marta smo izašli na demonstracije misleći da smo glupi i zaostali za Zapadom. Ova obojena revolucija je imla kvavi ishod. Nismo bili ničega svesni, većina nas ne bi tačno ni da objasni tada , šta se to tačno događa u zemlji. Nismo tada sebi trebali dopustiti da nas ništa razdvaja iznutra. Sve okolnosti u ratu a rata možda ne bi ni bilo da smo mi Srbi, kojim slučajem, prvi napustili bivšu Jugoslaviju.privilegije zapadnih komšija. Uvek smo se pitali ko, kako i zašto? Ni danas ne razumemo koliko moramo biti ujedinjeniji, tada to apsolutno ništa nismo razumeli. Neprijatelj je došao, mi smo se podelili i đavo je odneo šalu, po ko zna koji put.

***

Grof i Igi su sedeli u hotelu "Moskva" i odatle su ležerno pijuckajući demonstrilali. Leo i ja smo se zavukli u prljavi, ispišani pasaž, koji je danas dobio ime po našem bubnjaru Goranu Čavajdi - Čavketu, malo je doteran i nazvan - Čavketov sokak. Tu na gomili nabacane hartije, u zaklonu sokaka smo se komirali od alkohola.Posle toga svako svojim putem kroz gomilu u svim pravcima i u krug. Dočekali smo vodene tenkove, čuli smo kuršume. Ostali smo u krugu nezadovoljnih ljudi koji su tražili promene. Bili smo tu do jutra, iako smo se rastali, nekako smo se na kraju i sastali. Bogi je spavao na sred terazija sklupčan na žardinjeri. Pozdravio sam se sa svima i otišao sam sam da besciljno lutam ulicama. Tako je bilo nežno to jutro i tako strašan odjek noći. Osećao sam se suprotnim samom sebi. U nekakvom dvomišlju, nesrazmernih misli, nejasnih pojmova i oblika. Na momente nisam znao ni u kojoj se ulici nalazim. Jako sam se začudio kada sam se zagledao u jedan butik u ulici Narodnog Fronta - Kraljice Natalije danas, činilo mi se da sam sanjao da ja tu nešto kupujem, istina tu jesam kupio davno neki crni sako.

Stigavši do parka ispod SKC-a, izgubio sam svu snagu i zavukao sam se u žbunje. Zaspao sam na zemlji, osećao sam se kao krpa, iskorišćena i bačena. Nikada više nisam izašao ni na jednu demonstraciju nikada, što ne znači da neću, ako budem prosudio da bude trebalo.

od strane njegovog sina Vuka i ćerke Milene, imam potrebu da kratko podsetim na život i delo ovog velikog umetnika. Žika Pavlović bio je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja “crnog talasa” jugoslovenskog filma, književnik i slikar.  Iza ovog čoveka ostalo je veliko delo na svim ovim poljima. On je sigurno jedan od najplodnijih autora u periodu od 50-tih do 90-tih godina. Država mrtvih je poslednji film Živojina Pavlovića. Film je govorio o vremenu koje ja tek sada opisjem. Bio je zabranjen. Živojin nije dočekao da ga vidi završenog na velikom platnu, dok su njegovi saradnici pod pritiscima završavali film.  Država mrtvih premijerno je prikazan pred beogradskom publikom tek 2002. godine. Ostaće jedan od naših autora koji će se sigurno još “proučavati”.

    Vuk Pavlović, naš prijatelj, koji nažalost, isto tako, više nije sa nama, je takođe bio talentovan čovek, iako su se u to vreme žalili na njegovo neobuzdano ponašanje, sumnjajući da će u životu nešto značajno uraditi. Iza sebe je ostavio dovoljno.  Pripadao je mojoj “X” generaciji. 

*

  Vuk je slavio rođendan. Voleo je da popije i dok nije otkrio šta tačno želi da radi, škola mu nije bila prioritet. Prvi put sam ga video i upoznao u Večernjoj Školi na Dušanovcu. Došao sam sa Saletom da umesto njega polažem matematiku. Ušao sam u neokrečenu učionicu i seo na neku stolicu u fazi raspadanja. Vuk do mene. Znao sam tada dovoljno da uradim sve potrebne zadatke. Brzo sam ih uradio i izašao napolje. Vuk je ostao zamišljen nad listom papira sa zadatcima ispred sebe.

 Milena je za razliku od brata išla u Petu Beogradsku Gimnaziju, aktivna je bila i u amaterskom pozorištu gde smo se preko Grofa i upoznali, da bi nakon toga upisala glumu.    Kako god Vuk i Milena su mi iz tog perioda ostali u najpozitivnijem mogućem sećanju.

  Na žurku smo došli Grof, Igi, Duki i ja. Kada sam ušao u taj stan sigurno sam čitavih sat vremena gledao oko sebe. Voleo sam da vidim da ljudi umeju da konzumiraju umetnost i da žele da i u svojim privatnim stanovima budu okruženi umetničkim delima. Police prepune knjiga i zidovi prekriveni slikama. Prijatna, topla atmosfera. Pored Vuka na ovoj žurci niko nije kao obično pravio neke posebne ispade. Bilo je dosta pijanih Vukovih prijatelja ali se nekako samo on nešto ljutio i vikao,  ne na goste već na ljude koji su zvali par puta telefonom. Predpostavljam da su to bili roditelji koji su ga zamarali svojim čestim pozivima, tako da je na kraju odlučio da viče.  Grof je bio miran. Tada mu je Milena bila devojka. To je kratko trajalo a njih dvoje su kasnije ostali prijatelji.  Ipak Grofu nije puno prijalo Vukovo društvo i mi smo se odvojili u posebnu sobu. Nije to bila nikakva posebna "separacija" već kao i do sada, sami smo sebi bili najbolja zabava.  Povremeno sam izlazio i gledao šta se dešava, pozdravljao se sa poznatim licima i uživao. Tada je najednom nastala čitava pometnja. Čuo sam prasak razbijenog stakla i par sekundi nakon toga ugledao sam krvavu Vukovu ruku.  Smirivali su ga, odveli u kupatilo i sredili mu ranu. Šta se dogodilo niko nije umeo da objasni tačno, ali po većini Vuk se razbesneo i razbio rukom staklo na nekim vratima u stanu. Vuk je bez obzira na mnogo šta ipak pripadao "nama", bio je divlje dete, nespremno za kompromise.  Brzo se sve smirilo i nakon pola sata kao da se ništa nije ni dogodilo.   U suštini sve su to fini ljudi. Činilo mi se da smo sa nekim od iskustava do tada iako smo bili ista generacija bili mnogo više opterećeniji od njih.

  Grof, Igi i Duki su pili i pili, ali nikako da se napiju, ili da pokažu znake pijanstva.  Ja sam bio već na pola grama dopa dnevno ili sam kao zamenu imao već dobru toleranciju na tablu od deset kapsula trodona. Ti momci i devojke nisu ništa od toga primećivali i bili su ako bi se poredili sa nama apsolutno "strejt".  Nakon malog incidenta sa Vukom, vratili smo se, mislim, nisam siguran u Mileninu sobu. Tu su gosti ostavljali svoju garderobu. Sedeli smo na podu, slušali neku drugu muziku, sa Mileninog kasetofona, kada je u sobu ušao strašno pijan, dugokosi mladić. Rekao je da se zove Ivan. To je sve što je rekao. Potom je legao na pod i čvrsto zaspao.

  -  Ih... ni da piju ne znaju! - prezrivo je prokomentarisao Grof.

  -  Šta ćeš, nisu to radnička deca. - Duki je hteo da nekoga zasmeje ali nije zasmejao nikoga.

  -  Vidi ga, uvalio nam se ovde... sada imamo još manje mesta. - Igiju takođe nije prijalo što se mladić našao u sobi.

  -  Ja ću preko ovih stvari na krevet. - skočio sam i legao preko gomile garderobe nadlaktivši se pritom da mogu lepo da vidim sve ostale.

  -  Ma kada bi ovaj nestao sada odavde... ajde da ga iznesemo. - Igi je gledao Grofa.

  -  Glupo je ali znaš šta... - Grof nikada i nikako nije smirivao maštu.

  -  Šta? - pogleda ga Igi.

  -  Sad će da nestane... ajde’ svi lepo, sve što je na krevetu da stavimo, na njega, nije lepo... da se čovek ne smrzava na podu.

  Svi smo se prihvatili posla. Lagano i polako Ivan je zaista nestajao ispod garderobe.

  - Jel može da diše on ispod? - palo mi je na pamet.

  - Može, može… ima prostora da ulazi vazduh. - zagledao se i zaključio je Duki.

  Verovali ili ne dok ovo pišem sećam se kako je lepo mirisala jutarnja kafa koju je Milena poslužila svima u dnevnoj prostoriji već kada je jutro osvetlilo čitav stan. Sada su tu, u dnevnoj prostoriji, ostali oni budni i dobro raspoloženi. Vuk se podosta otreznio i bio je pričljiv i šaljiv. Iz sobe je izašao Ivan.

  -  Vi bre niste nomalni pa jel' ste morali svi da garderobu bacate na mene.

  Svi prsnuše u smeh. Do polaska sam najviše pričao upravo sa Ivanom, otkrio sam da je u pitanju jako zanimljiv i inteligentan mladić. Poslednje što imam da napišem u vezi ovog sećanja nije na žalost veselo. Ivan je u Češkoj, tri godine nakon ovog dešavanja, nestao iz svog kampa. Tražili su ga tri nedelje. Našli su ga golog i zatrpanog u snegu.

 

 

Pljačka “Rupe”

  Kada se na “Akademiji” otvorio drugi, mali šank to je bilo nešto novo u klubu i kao takvo, mnogima je bilo zanimljivo da se tada "parkiraju", kod malog, ne više kod velikog šanka. Uglavnom su ljudi u tom delu, meni bili manje poznati. Navikao sam da mi pred očima budu Lubarda, Uča, Slavko motorista i kojekava više i manje poznata lica. Jedino što mi je tako proširen prostor omogućavao, kada se malo "zakucam", da mogu da napravim par krugova, kako bih se "razgibao".  

Prišao mi je Šnji.

  - Živu su uhapsili.

  - Šta je bilo, jel "pao"... nisam video drugi razlog, zašto bi taj mladić bio uhapšen.

  - Ne... on više nema zašta da "padne" ... roknuo se i posle sat vremena sa špricem je pretio devojci u trafici da će da je ubode ako mu ne bude dala novac... rekao je da ima Sidu.

  - Nemoguće... - zaprepastio sam se, nisam znao da je već dotle došao.

  - Moguće je, pazi kakav idiot.. a... ja više ne mogu sa njim, on će da crkne pazi šta ti kažem.

  - Ne znam... pa iskreno neka su ga uhapsili zbog toga , to je ipak krajnji idiotizam... - od same slike sam se naježio.

  - ,To ti govorim, budaletina ... još mu je i to trebalo.

  - Ali on nema Sidu? - tada više nisam bio siguran.

  - ,Pa nema... pretio je samo, ali to mu dođe isto... šta, istraumirao je devojku i to pazi na dvadeset metara od rođene kuće.

  -  On ne zna više šta radi definitivno.

  -  Ne zna. - Šnji uze gutalj piva i izgubi se.

Iz zamišljenosti me trgnu Igijev glas.

  -  Vidi, moram da ti kažem... Miki je takva pička da sam hteo...

  -  Čekaj malo, šta je bilo?

  -  Čoveče i Grof i ja popušismo sav šit od večeras i on sa nama... nijedan džoint nije preskočio a sada kada smo naše popušili, on svoje štekuje... pičketina glupa!

  - Kako ne da?

  - Lepo... kaže da mu treba i za sutra... nema brate sutra... danas! Sutra je za sutra... ja više neću sa njim da imam ništa, uostalom to je ionako tvoj ortak, samo mu prenesi da se Grofa i mene kloni ili će dobiti batine.

  - Dobro bre'... imam ja još, pa ćemo smotati gore, ajde samo da popijem pivo, ne volim da izlazim sa njim napolje.

Igi je stajao pored mene i zagledao se u grupu mladića koji su stajali ispred velikog šanka.

  - E... ove pederčiće bih tako slatko tuko' da nemaš pojma!

Ja se okrenuh.

  - Koga? Ove lepotane?

  - Da... vidi ih molim te, kakve pozice... uh... mnogo sam nervozan, ajmo to da pušimo.

  - Šta ti je bre večeras... vidiš da je dobro veče, osim toga šta te briga za njih a i ne poznaješ ih.

  - Odlično ja namirišem takve njuškice veruj mi.

Izašli smo napolje. Tu nas zateče katastrofalan i mučan prizor. Na momka iz mog kraja, Vuleta,  je nagrnulo pet morona, "skinheda". Kada je Vule dobio cokulom udarac u glavu ja pritrčah Branki, Grofovoj devojci koja je poznavala čoveka koji je to mogao da spreči.

  - Idi čoveče reci da ga ostave na miru, poslušaće ga, poznaje ih!

Branka otrča.  Pozvala je ortaka koga su poznavali i cenili ga u nekim krugovima.

Branka ga je našla i on zaista ubedi "skinse" da ostave Vuleta na miru.

  - Uh, bre ... taman sam pomislio u jednom trenutku kako je veče divno i opušteno! - rekoh nezadovoljno Igiju. - 'ajmo idemo dole da motamo. Ispod kluba na širokim žardinjerama sedelo je još dosta ljudi.Igi i ja izvadismo sve šta treba da srolamo džoint.

  - Znate kako se najbolje puši hašiš ? - iz polumraka začusmo glas koji se obraća nama. Okrenuo sam se i video širok osmeh na licu Đuleta.

  - Kako majstore? - Igi je i dalje bio nervozan.

  - Staviš između dva vrela noža šit i preko levka uvlačiš. -  Đule se nasmeja sam sebi.

  - Ok, tako ti duvaj…. - kratko mu odbrusi Igi.

Ja u međuvremenu uzeh svoju cevčicu, otvorih staniol i ušmrkah sve što mi je u njemu ostalo. Đule se povuče u mrak iz kojeg je izvirio a ja ponovo osetih opuštenost.

  Ljudi su polako odlazili. Bilo je već pola četiri. Miki je otišao i ostali smo Igi, Grof i Duki I ja.  Nešto sam pričao sa Dukijem kada nam priđe Igi, videlo se da je zbog nečega uzbuđen.

  - Ajde ovamo... - Duki i ja krenusmo za njim.

Kretali smo se ka malom šanku. Kada izađosmo iz hodnika videsmo Grofa kako se nadlaktio na šank i gleda u frižider.

  - Šta se dešava? - upita Duki, nemajući predstavu o tome šta će slediti. Ja primetih da oko nas nema nigde nikoga. Mi, mali šank i frižider u koji je Grof gledao, bilo mi je sve jasno. Grof se okrenu ka nama.

  -  Znate šta... puno smo im para ostavili ovde, jel tako ?

  -  Jeste. - Duki je klimnuo glavom.

  -  E vidiš sada je red da oni malo časte.

  -  Kako da časte? - Dukiju još uvek nije bilo jasno.

  -  Daj mi ključeve od kola. - reče mu Igi.

Dukiju je počeo da igra drhtavi osmejak na licu.

  - Nećemo valjda?

  - Hoćemo. - dobaci Igi. - ja i Grof ćemo da nosimo pošto imamo vijetnameke a ti i Stari (tako je mene zvao), čekajte... ti na hodniku a Stari će da gleda na veliki šank.

Ja odoh do bine osmatrajući veliki šank. Još par ljudi, ubrzo će se klub zatvoriti.

  Videh kako Igi nekom šipkom koju je našao uspeva da pokida,  lanac oko frižidera. Odmah zatim videh, kako Grof i on trpaju sve što mogu u džepove i ispod jakne. Brzo se uputiše ka izlazu. Prođe me neka jeza. Ako ih uhvate, polomiće im i noge i ruke, ovako nešto niko nikada nije uradio u istoriji ovog kluba. Nije mi nikako bilo svejedno. Ipak, brzo, nakon nepunih desetak minuta, oni se vratiše. Druga tura. Treća tura. Kod velikog šanka jedva pet ljudi. D.J. kabina takođe prazna, muzika se vrti sama. Nekako mi se sve jako usporilo. Zvukovi, pokreti ljudi u daljini na koje sam "pazio". Vreme mi se razvuklo. Odlučih da im kažem da je dosta. Kada sam prišao Igi je zatvarao frižider koji je bukvalno bio prazan. Nisam verovao očima. Izneli su sve. Pivo, boksove cigareta, koka-kolu - sve.

  - Idemo... gotovo je. - reče Grof, brzo izlazeći napolje.

Kada smo prolazili pored redarskog mesta, shvatio sam kako su uspeli da budu tako brzi. Tu je spavao na stolici, prekrštenih ruku, samo jedan redar.           

Kada smo ušli u kola, adrenalin je dao svoj povratni efekat. Grof i Igi su se grlili, ljubili, drmali su Dukija.

  - Tako, ovo im je za Čegu, Đoru, Teglu i Raku. - reče Duki.

Naime, ovo troje spomenutih ljudi su momci iz kraja koji su tražili da se vrata zatvore i da se fizički obračunaju sa redarima, "na fer", zato što ih nisu pustili da uđu u klub, par godina pre ovoga. Tuča je trajala dva sata. Četiri na četiri. Normalo posle tuče, naše komšije, članovi benda "Glupi Avgust",  su jedva živi stigli kući ali su neku svoju pravdu zadovoljili. Jednom redaru je napukao nos , drugom je izbijen zub.

                               *

  - Stani! - uzviknu Igi kod Bioskopa Odeon. - mnogo si se zaneo Dukili... čekaj nismo završili.

Igi i Grof izađoše iz kola i uzeše "našu" dnevnu gajbicu jogurta. Tada su se gajbice sa trouglastim tetrapakom, ostavljale svako jutro ispred prodavnica. Jedna je uvek bila "naša".

            

Špijun na odmoru…

 

 U Knez Mihajlovoj ulici, nalazio se nekada restoran "Zagreb". I danas je tu neki lep moderan i veliki restoran, sa baštom ispred i svakako je ukusnije i luksuznije mesto, nego što je to bio "Zagreb". Ta kafana je bila stecište kojekakvih ljudi, najviše alkoholičara raznih zanimanja. Duvanski dim i karirani stoljnjaci na jednostavnim drvenim stolovima su bili deo neke opšte atmosfere. Lično nikada nisam voleo tu kafanu ali je zato Leo voleo. Odgovarala je njegovom senzibilitetu i on se tu osećao domaćinski. Kakve je rupe taj čovek znao da rade do jutra, to je bilo zaista za upitati se šta je sa njim.

  Bilo je veoma hladno veče, spremala se još hladnija noć.

Ušao sam u kafanu i pogledao ima li neki slobodan sto a da nije puno izložen, videh dva tri do prozora koji su gledali na Knez Mihajlovu.

Seo sam spreman da naručim piće i dočekam Lea. Konobar me je posetio za desetak minuta. Naručio sam četiri piva. Dva za mene, dva za Lea, ovde je trebalo juriti konobara da te udostoji svoje posete za stolom gde sediš. Kada je doneo pivo, konobar je tražio odmah da platim i gledao me je krajnje podozrivo. Dao sam mu novac i ostavio mu bakšiš. Kada je shvatio da je dobio nešto para i za sebe on napravi najkretenskiji izraz lica koje je pokušavalo da se osmehne.

Puno je tu bilo fizionomija za razmatranje. Pravi cirkus. Meni se pogled zadrža na "atrakciji" kafane, čoveku koji je bio dosta mlađi od mene ali je imao Ppogeriju, vrlo retku bolest, brzog starenja. Ta deca ne žive dugo, od trinaest do sedamnaest godina. Gledao sam u njegovo lice koje je izgledalo kao da ima šezdeset godina a pritom je ipak izgledao ne kao starac već kao neki mali vanzemaljac. Genetska mutacija je dala užasnu kombinaciju. U stvari ono što se suprotstavljalo njegovoj naboranoj koži je tinejdžerska građa i oči. Oči najviše. Njegov pogled je bio bistar i nevin, shodno i godinama u kojima se nalazi. Nikada ga nisam video da dugo mirno sedi, uvek je prilazio stolovima drugih i nešto je osmehujući se pričao. Znao je ljude sa kojima priča i oni su znali njega. Iz mojih pomalo zanesenih misli prenu me glas dubok i srdačan.

  - Slobodno?

Ispred mog stola je stajao čovek sa svojih tridesetak godina, pristojno obučen u crnom kaputu, belom vunenom džemperu i farmericama.

  -  Čekam druga. - odgovorih.

  -  Dok ne dođe ako smem par minuta dok se ne oslobodi neki od stolova? - ljubazno i kulturno je pitao stranacc.

  -  Dok ne dođe da, nema nikakvih problema.

Lice ovog čoveka bih mogao i danas da prepoznam kada bih ga negde sreo. Jake crte lica, kosti izražene, brada i vilica nekako kockasta, velike tamne oči, jake obrve, visoko, nekako malo ispupčeno čelo i crna jaka kosa. Preplanuo, kao da je došao sa letovanja.

 - Oće konobar ovde?

 - Teško ali možete ga pozvati.

 - Nemoj Vi... Bogdan. - on mi pruži široku šaku kako bi se rukovali. To je bila ruka radničaka, koža suva i žuljevita.

Bogdan nije hteo da čeka da se konobar smiluje da ga poseti već ustade i pozva ga. Pozvan konobar je došao odmah.

 - Dupli viski bez leda.

 - Oprostite gospodine ali nemamo viski.

Bogdan ne reče ništa i za sekund spusti glavu, pa ponovo pogleda konobara.

  - Konjak?

  - Ima konjaka... takođe dupli? - konobar je bio ljubazan.

  - Ako imate i viskija onda ne mora konjak. - Bogdan se nekako nasmeja kao trbuhozborac.

  -  Kako molim? - konobar se zbunio.

  -  Šalim se malo...

 -  Da... takođe ne... već dupli...konjak. - konobar se namršti i ode.

Sipao sam sebi ostatak prvog piva u čašu. Bogdan se nasmeja glasno i pogleda u mene očekujući neku reakciju. Naviknut sam bio na delikatnije šale tako da ostadoh mirnog lica.

  - Ti si poprilično kul... sigurno ti je već to neko rekao... - on me pogleda ispod oka - a kako se zoveš...ne reče ili nisam čuo.

  - Sebastian.

  - A, pa lepo ime... po nekome od rođaka ili po ciganjski. - on se opet nasmeja samom sebi.

  - Po pradedi.

  - E to je već pedigre... Slovenac, pradeda mislim...

  - Francuski vojnik koji se oženio u Sloveniji i ostao tamo da živi.

  - Imaš li rođaka tamo?

  - Da. - već mi je bilo malo muka od svih ovih pitanja ali nisam imao izbora sem da ćutim. Leo se još nije pojavljivao.

  - Pa šta ćeš...sada će biti gusto sa tim našim republikama…

  - Misliš da može bude gore? - ovo me je već zanimalo.

  - Jesi ti učio u školi o logoru u Jasenovcu?

  - Da, ali to je bilo...

  - Šta je bilo... - prekide me on kao da je naslutio glup odgovor. - nije to ništa bilo, to jeste, velika je razlika.

  - Ne razumem.

  - Znam ali priseti se malo, prvi svetski rat je izazvan ovde, počeo ovde, na ovim prostorima, slažeš se?

  - Mogu da mislim tako.

  - Misli... a drugi svetski rat je produžetak prvog... šta o tome misliš?

  - Ima logike.

  - Vidiš... a početak trećeg svetskog rata ponovo odavde? - on napravi sumorno i ozbiljno lice.

  -  Kakvog trećeg svetskog rata i iskreno ja politiku slabo pratim...

  -  Ne, ne nemoj se ljutiti... nostalgija je ubica... pričamo…

  - Gde nađe usred ovakve situacije u zemlji da se vratiš?

  - Nisam se vratio, poslom sam došao ali to je nebitno, drago mi je da mogu da pričam sa nekim mladim čovekom ovde, mogao sam i onog tamo da pitam za sto - on mi ukaza pogledom na starog pijanca preko puta, koji je za stolom sedeo sam i maltene spavao. - dragi moj dečko, kada budeš ustao od stola imaćeš sigurno šta da pričaš a meni dođe nekako... drago da podelim sa nekim sve ovo, znaš... a moram da pazim sa kim delim , ti kao potpuno neutralan ne možeš ništa i da hoćeš.

  - Ne razumem baš. - u sebi pomislih: "Daj bre čoveče reci već jednom šta hoćeš" - govorio je do sada, kao u zagonetkama i ja mu ipak rekoh, to što sam mislio, malo blaže. - Bogdane, preko mog imena do trećeg svetskog rata... široko to čoveče… šta?

  - Nadao sam se da ćeš tako reagovati... vidiš, kada sam rekao treći svetski rat, mislio sam na sasvim novu metodu vladavine svetom, način na koji se manipuliše ljudima, način na koji se ratuje i još puno toga. Ovde će dragi Sebastiane biti krvavo i nastaće prve male nezavisne državice otcepljene od jedne jake, velike i suverene države koja je imala svoje mesto i ugled u svetu ma kakva ona bila. Sada će Hrvati ponovo imati državu. Bosna će imati državu, Slovenija, Makedonija, Vojvodina, Kosovo... sve će ti to biti male države pogodne za manipulaciju od strane onih kojima to treba.

  - Kome, Amerikancima i Rusima?

  - Ne, ne Sebastiane, ne njima,  oni će se isto tako raspadati u deliće veruj mi... i Evropa i Treći Svet... svi će kao po receptu imati ovakav problem. To treba ljudima koji drže novcem svet u šaci i nema ih mnogo... a ko su to ne znam ni ja iako me dobro plaćaju.

  - Šta kažeš... ko te plaća.

  - Sebastiane ja sam špijun...  - on to reče i zagleda mi se u oči, pomislih u trenutku da nije pandur, koji se zavitlava samnom, da bi me na kraju izveo napolje i pretresao, imao bi šta da nađe, postade mi neprijatno ali on to primeti.

  - Ne, ne... nisam ja opasan za tebe... - on se okrenu i pozva konobara glasno. - Mrzi me da ga jurim naokolo a hoću i tebe da častim ... gde je taj koga čekaš?

  - Ne znam, napolju je užasno, možda mu iskrsao neki problem... zašto? - sada sam postajao sve sumnjičaviji.

  - Nebitno... kada dođe tvoj drug ili ko već ja ću te pozdraviti. - shvatio sam šta je hteo da kaže i bi mi malo lakše.

Konobar je prišao.

  - Dva dupla konjaka. - reče on ni ne pitavši me šta ću piti.

  - Danas je čovek siguran samo ako je dobro naouružan ali ne više pištoljem... neće biti nikakvog nuklearnog rata...danas je najsnažnije oružije informacija... ko ih najviše ima taj najbolje profitira. Više nije bitno ni ko je predsednik države, ni ko je premijer vlade, niti koja stranka je na vlasti. Došlo je do toga da se sistematski gradi sasvim novi svetski poredak, a da bi se on izgradio, mora se srušiti stari. Ni novac više neće postojati ovako u papirima, niti će zlato vredeti, nešto sasvim drugo se planira i ostvaruje. Mnogo je i stanovnika na Zemlji, ni to im ne odgovara i za to će se pobrinuti ali ne toliko puškama koliko nevidljivo, bolešću, virusima i Boga pitaj čime sve ne.  Tehnologija... samo ono što sam kao predloške video, dostiže naučnu fantastiku sa našeg sadašnjeg poimanja.

  - Kakava tehnologija? - zanimalo me je. Bogdan me podseti na časopis "Treće Oko". Zašto je ovaj čovek rekao da je špijun? Kakav špijun? Za koga radi? Zašto je seo baš pored mene?    

Bogdan nije odgovorio na moje pitanje, video je da sam podigao ruku ugledavši Lea kako ulazi u kafanu posle skoro sat vremena zakašnjenja.

Bogdan na iskap popi svoj konjak i podiže se. Pruživši mi ruku reče:

  - Dobar si ti momak... ostani takav i biće sve ok.

On brzo ustade od stola i zaputi se ka vratima.

Leo je zadihan seo.

  - Izvini... kasnim puno... dokačio sam se sa ćaletom nešto, bezveze skroz... ko je ovaj čovek što ustade kada sam ušao.

  - Nemam pojma.

  - Šta, seo onako?

  - Da rekao je da je internacionalni špijun.

  - Jao majko mila... hahaha... špijun, ni manje ni više, pa šta kaže?!

  - Kaže da je ovo kod nas samo početak građenja Novog Svetskog Poretka.

 Bogdana sam video tada i nikada više.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

“ Idiot Ili Bog”

 

  Film Aleksandra Petrovića "Majstor i Margarita" sam gledao pre nego što me je Bogi pozvao da odgledamo film još jednom, iz razloga što će posle biti otvorena tribina za razgovor o filmu, gde će učestvovati i sam Aleksandar Petrović, lično.  Sedeli smo u foajeu DKC-a i oporavljali se od oštrog vetra koji nam je išibao lica i zategao kožu. Crvene udobne fotelje i vinjak su bili udoban način da se malo opustimo pred film.

  U sali nije bilo puno ljudi. Film je počeo i završio se. Na binu je izašla ekipa ljudi, reditelj, filmski kritičar, neki filozof i žena psihijatar. Diskusija je počela i svodila se na odnos dobra i zla, totalitarnog režima, slobode umetnika i na pitanje ljubavi.

  Još uvek nisam imao odnos sa hrišćanstvom ali bez obzira na to bio sam među onim gledaocima koji su imali pitanje. Čekao sam svoj red.

Kada je filmski kritičar završio i odgovorio na pitanje čoveku iz publike na odnos totalitarnog režima i umetnika, po njegovoj oceni, građanina drugog reda, ja se odvažih i postavih pitanje. Pitao sam zašto je u filmu Hristos prikazan kao idiot tj. umobolnik, neke vrste i da li je kao prototip za stvaranje karaktera, bio "Idiot" F.M. Dostojevskog.  Činilo mi se da bi pitanje bilo zanimljivo za dalju diskusiju. Do tada se razgovaralo o moralu, estetici, odstupanju ili praćenju samog romana, ljubavi,  o prirodi zla. Pitanje se ticalo, po meni,  najsmelijeg detalja u rediteljskom postupku Aleksandra Petrovića I Romain Weingarten-a, a po scenariu Amedeo Pagani-ja, u toj italijansko-srpskojh koprodukciji.  

Imao sam čast da mi odgovori sam reditelj, Aleksandar Petrović, reditelj filmova, Skupljači Perja, Seobe, Tri, scenarista filma, Banović Strahinja. Rekao je prvo da mu je drago što je postavljeno jedno zrelo pitanje koje se tiče zapravo samo filma a ne i knjige i gde je sloboda građe karaktera možda najviše izražena u liku samog Hrista, gde zasluga zaista mora se priznati ide Dostojevskom i njegovom "Idiotu".

  - Trebali smo prikazati karakter sasvim različit od ostalih, trebao nam je prototip čoveka koji je nevin u odnosu na svet koji je oko njega. Jedan takav čovek, kome Pontije Pilat može reći: " Ne vidim krivice u tebi..." morao je biti apsolutno bezazlen sa odgovorima koji su toliko čisti i prosti da se o njima ni nemože protivrečiti. Ja sam tip takvog čoveka video u "Idiotu". - Aleksandar Petrović je odgovorio na moje pitanje.

  - Možda bi se trebali zapitati zašto bi jedan "bezazlen" i nevin čovek čistog srca i misli morao biti "Idiot" i to je zanimljivo za analizu karaktera? - dodao je filozof.

  - Mislim da čovek čistog srca ne mora nužno biti idiot ali svakako, on mora na neki način, biti čovek koji jednostavno ne vidi ili nije sposoban da vidi zlo. - psiholog se dodao na reči filozofa.

  - Slažem se. - zaključila je žena psihijatar.

  U razgovor se uključi i stariji čovek iz publike, duge, sede kose i brade.

  - Dobro veče. Reći ću iskreno i sa poštovanjem, cenjena gospodo, ali ni meni se ne dopada kako je oslikan naš Gospod. - on upotrebi ovu reč za Hrista. - Prvo Gospod nije ni dve reči progovorio sa Pilatom, jedino što mu je rekao je, da carstvo njegovo nije sa ovog sveta i da jeste da bi u tom slučaju i vojska njegova bila sa njim i drugo, kada ga je Pilat pitao da li je car Judejski on mu je samo odgovorio: " Ti reče", ni reči više nije progovorio sa Pilatom, po sva četiri iskaza, jevanđelja. - videlo se da je ovom čoveku malo neprijatno što se upušta u razgovor sa ovakvim umnim ljudima ali on kao da nije izdržao ovo da ne kaže.

  - Da gospodine, svakako... ali u ovom romanu u kojem između ostalog i fantastika ima dosta veliku ulogu, sam pisac, Bulgakov a po njemu i reditelj i scenarista filma dopuštaju sebi da tumače Hristov boravak pred Pilatom kao jedan dramatični čin , svakako pogodan za tumačenje. 

 - Razumem ja to gospodo - nastavio je čovek malo slobodnije - ali bez obzira mislim da ne bi trebalo rasplamsavati maštu nad onim što nam je dato kao pisani vodič za našu duhovnu i telesnu borbu kroz život. Nalazim da je to jednako ako bi eto uzeo za primer jednu običnu knjigu recepta i u njoj dobar recept,  ali mi se u tom receptu, što-šta ne dopadne, pa umesto badema, stavim kikiriki,  pošto badem nismo mogli naći... eto mislim da tad nemamo pravu tortu već nešto sasvim nešto drugo a to znači da nam u tom slučaju recepti ne trebaju već da mi smatramo da ćemo po svome. To mislim da važi i za ovaj životni recept koji nam je dat u Novom Zavetu, čoveka sa Bogom, koji se prenosi već vekovima takav kakav jeste a slovo jedno u njemu ne bi trebalo da bude promenjeno.

  - Mi nismo mislili na to kao Vi... - obrati mu se Aleksandar Petrović - ... mi smo imali na umu da gledaocu a kao i Bulgakov čitaocu, približimo taj odnos, Pilat i Hrist, to je svakako jedan od bitnijih momenata u istoriji ljudskog roda i zapravo parafrazira ono što je Bulgakov i naglašavao... totalitarni režim naspram istine.

 - U tom slučaju totalitarni režim nije dobio odgovor na to šta je istina, iako imamo reči Gospoda upućene učenicima svojim: "Ja sam put, istina i život". Pilatu na pitanje "šta je istina" nije odgovorio a opet totalitarni Pilatov, Rimski režim oslobađa optuženog ... ne vidi krivca u njemu i daje prostom narodu da mu sudi.

 - Da, postoje tu mnoge varijacije na temu, moglo bi se još puno toga reći, hvala Vam puno na pitanju i da li ima možda još neko nešto... - filmski kritičar je malo ubrzao.

Meni pade na pamet ponovo Dostojevski pa postavih pitanje:

  - Još jedna stvar u vezi karaktera ... da li ste se možda dvoumili između "idiota" i Aljoše Karamazova , pošto je Aljoša i samom Dostojevskom bio čin oslikavanja čoveka zaista neiskvarenog i nevinog kako kažete?

  - Aljoša, da Aljoša... ali Aljoša je bio kaluđer...

  - Monah... dobaci stariji čovek.

  - Da, monah... pa iskreno više mi se dopao "idiot". - nekako mutno završi Petrović.

Još par osvrta a nakon toga se ekipa sa “stejdža”, zahvalila gledaocima i specijalnim gostima.  Ovime se završio razgovor o filmu i romanu "Majstor i Margarita". Ja u to vreme nisam razumeo u potpunosti sedog čoveka koji je učestvovao u razgovoru ali mi se sviđao njegov stav. Podrazumeva se i o romanu i o knjizi bi mogli puno da govorimo i ovo iskustvo mi je zaista dragoceno. Malo sam bio izgubljen kada smo izašli iz sale.

  - Šta je? - upita me Bogi.

  - Ništa malo sam pod utiskom razgovora.

  - Ne brini se nisi ispao idiot. - Pogledah Bogija koji se dobrodušno smejao svojoj šali.

Razmišljao sam u stvari o tome da je stvar obrnuta.  Poredio sam knjigu i razmišljao o svemu tome...ne znam da li bi se Bulgakov složio sa Petrovićem, to bi bilo lepo slušati.  

 - Ne znam da li bi se Bulgakov složio sa Petrovićem, to bi bilo lepo slušati. - odgovorih bez želje za debatom.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zlo i Naopako 

 

   1992.godinu, pamtim kao zbirku krvavih i užasnih događaja koji su zauvek dali strašan pečat istoriji. Hronikom o predhodne dve godine imao sam imao nameru da podsetim kako je došlo do sukoba i do raspada bivše SFRJ. U godini koja je sledila SFRJ je prestala da postoji kao država. Taj sukob se razvio u veliki, besni i krvavi bratoubilački rat.  Momenat kada su sve "velike sile" koje su nadzirale i podsticale dešavanje na ovim prostorima napokon "bacile karte na sto", vodi u razmišljanje šta će se dogoditi na osnovu onoga, što se već odigralo, dogovorilo i pripremilo za godine koje slede. Kako to danas iz ovog ugla vidim sve što je moglo krenuti naopako je "iskoristilo" tu priliku i po zlu je naopako i krenulo. Čovek ne može videti daleko ako ne vidi prvenstveno ono što je ispred njega. Tako da sam morao dobro da sagledam sebe i svoje okruženje da bih uopšte shvatio, kako-tako, šta se dešava.

  Što se mene tiče, moram da priznam da sam ja narednih par godina bio poprilično izgubljen.  Osećaj opšte šizofrenije nije se smirivao u meni. I dalje sam hvatao sebe u najdubljim senkama beogradskih ulica, često samog, kako naprosto lutam, puno puta bez određenog cilja, kao u začaranom krugu, gde se svaki novi dan,  dočekvao u "rupi". Ipak moje traganje za istinom, koja je jednog trenutka, tako mi se činilo, nestala, uopšte pitanjem, šta je to istina, se na kraju isplatilo. Istina je lek za pomirenje sa samim sobom i lek za pomirenje naroda koji su se zakrvili. Suočiti se sa istinom je jako teško.  

  Rata je već uveliko besneo, na ekranima smo gledali monstrume, koji se šetaju i slikaju sa očima i ušima, zadenutim o kaiševe, bili smo svedoci, najbrutalnijih vatrenih okršaja i masakra. Vreme koje je nastupilo je bilo vreme zla, stradanja, nemaštine, raspadanje, ne samo države, već i svakog sela. Država jeste bila mrtva, ali ljudi nisu nikada bili življi. Jedni su dobrovoljno odlazili u rat, nacionalizam se pretvorio u otvorenu mržnju prema onome ko ne misli isto, drugi su sve to iskoristili da bi se obogatili, ostalima, ogromnoj većini, ostaju slike tuge i ratne pustoši. Rat između dojučerašnje ujedinjenih i bratskih naroda se pretvorio u jedno od najkrvavijih poprišta u istoriji ovih prostora. Teške godine, godine laži, prevare, izdaje, beznađa, straha, godine krvi i mučeničke smrti, godine razaranja i propasti. Sve se srušilo kao “kula od karata”, životi, snovi, sva radost je nestala. Više nije bilo osmeha na licima. Te karte i ta kula nisu bile naše, mi se nismo kockali, mi smo želeli da se ne raspadnemo, ali karte i kocka, nisu bile u našim rukama, bili smo gledaoci igre koju su igrali sa nama. Opet, verovao sam, da sigurno postoji skrovište i “tajni grad”, koji sam delimično sam stvorio. Verovao sam i u to da postoji i onaj koji je karte za sve nas zajedno napravio, verovao sam ali tada još nisam znao kako i na šta tačno trebam biti usmeren. Verovati je za početak bilo dovoljno.

Svaki čovek, donekle, zna šta je dobro a šta zlo, ali ih sve teže raspoznaje. Mentalno osakaćen, dakle perceptivmo neupotrebljiv, emotivno nestabilan, čovek budućnosti, sve manje želi da liči na sebe, tako da se sa njim sve lakše manipuliše. Pitanje istine, ličnih sloboda i prava, će ostati jedno od najslabijih tačaka, kada su u pitanju ne samo ovi prostori u pitanju, već će na tom ispitu u budućnosti padati mnogo veći narodi.

Lično sam ignorisao i izbegavao da učestvujem, raspravljam i uopšte razmišljam o zlu i otrovu koji se nalazio oko mene. Nastavio sam, sam. Davo je odneo šalu, gde ću ja nastaviti da se šalim i da se igram. To će sve imati svoju cenu. Ako se ta cena plati, postoji mogućnost da se čovek vrati na svoje mesto. Ja sam tinejdžera, tj. sebe, iz tog vremena dao, kao primer mladog čoveka, koji nije želeo da ratuje, čoveka, koji je jednostavno želeo da  se “noćna mora” završi i da se dogodi nešto što bi vratilo lepotu, u naše živote. Nisam bio svestan da je zaista počela “nova-stvarnost”, “novi svetski poredak”, novi vek, novo doba, gde će se ubrzo pregaziti, na globalnom nivou,  sve najvažnije vrednosti našeg dosadašnjeg poimanja života. Treba se boriti i ništa ne treba zaboraviti. Treba oprostiti i treba se pomiriti. Ono što se dogodilo, ukoliko je loše, nestaće samo po sebi, ukoliko se sami “preumimo”,  pokajemo.  Treba učiniti još puno sa onim što je ostalo.  

 

 

^Biografija:

^{Sebastian Sava Gor……………… Sebastian Gorenjak , rođen 1971 u Beogradu. Završio Petu Beogradsku gimnaziju u Beogradu i započeo studije prava koje uskoro napušta. Upisuje filmsku režiju na BK Akademiji u klasi Slobodana Šijana. Piše poeziju i kratke priče od prvog razreda srednje škole.}

^{Izdao prvu zbirku poezije 2007. godine. Naslov zbirke je “ POLJUBAC ŽENE ZMAJA” u ediciji: “Gospođe iz Vinče” , glavni urednik knjige je Jadranka Ahlgren , Recezent Boško Mandić. Promocija knjige održana je u SKC-u 2008 godine.}

^{Drugu zbirku, kratkih priča izdaje 2014.godine. Naslov zbirke je “NOĆ SLOMLJENIH STRELA” u ediciji “Mrak Štampa”, glavni urednik je Sebastiajan Gorenjak, Recezent Jadranka Ahlgren. Promocija knjige je održana 2014 u Leila Records, sa koncertom, autorovog benda EX EX.}

^{Treću knjigu, autobiografski roman, prvi tom, izdaje 2021.godine. Naslov romana je “NISAM BIO TU”, roman se za sada nalazi u elektronskom izdanju.}

^{Četvrta zbirku, zbirku poezije izdaje 2022. godine. Naslov zbirke je “Ishod Na Nišanu” u ediviji “Mrak Štampa”, glavni urednik je Milica Somborski. Recezent, jerođakon Aleksandar Subotić.}

^{Ove godine ujedno postaje i član Udrućenja Književnika Srbije, UKS-a. U Narodnoj Biblioteci Republike Srbije, sebe zavodi kao izdavača.}

^{U pripremi su knjige:}

• ^{“Spontano Sagorevanje” – Zbirka Kratkkih Priče}

• ^{“Epicentar” – Zbirka Poezije}

^{Reditelj je kratkih filmova:
"Ubio sam Kurvu i Kurvinog Sina ! " aka "I'll Kill Whore and Son of a Bitch " ( 2002)
"Poslovni Kontakti aka " Business Contacts " (2003 )
" Dečko " aka " The Kid " (2010)}

^{Iznenadni Srčani Udar (2015)}

^{Muzikom se bavi od 2008 godine, sa bendom EX EX.}