Понекад, када човек пожели да се врати суштини, да се одмори од буке и вештачког света, који све више личи на сцену без глумца, најбољи начин је да се окрене Чехову.
Његове странице миришу на чај, на снег и на људску тугу.
Чехов је тихи сведок свега што човек јесте: и смешан и трагичан, и узвишен и безначајан.
---
Антон Павлович Чехов (Антон Павлович Чехов, 1860–1904) родио се у Таганрогу, на југу Русије, у породици која није познавала раскош. Његов отац, побожан и строг човек, држао је малу трговину; мајка, топла и трпељива, уткала је у децу љубав према приповедању.
Када је породица пропала, Антон је остао сам у Таганрогу да заврши школу, преживљавао је дајући часове, писао хумористичке приче под псеудонимима, шаљиво описујући живот малог човека.
Касније ће се преселити у Москву, студирати медицину и постати лекар. Често је говорио:
"Медицина је моја законита жена, а књижевност љубавница."
Али ту "љубавницу" је волео свим срцем.
Његово писање било је попут прегледа душе пацијента; нежно, иронично, али увек прецизно. Дијагноза: човек.
---
ЧЕХОВ У РУСИЈИ - ИЗМЕЂУ ПОДСМЕХА И ПОШТОВАЊА
У време када је Чехов почео да пише, руска књижевност била је под утицајем Толстоја и Достојевског - великих мислилаца, моралних пророка. А Чехов није проповедао. Он је само посматрао.
Зато га у почетку нису схватали озбиљно: критика га је видела као писца анегдота, шаљивца који не доноси "велику мисао".
Али управо у том "ништа се не дешава" лежала је револуција. Чехов је открио драму у обичности.
Његови ликови нису јунаци, они су чиновници, учитељице, болесници, уметници који нису успели. Њихов живот није трагедија у класичном смислу, већ нешто много стварније: туга због промашене среће.
Русија га је временом заволела. Када су Станиславски и Немирович-Данченко поставили његову "Галеб" (Чайка, 1896) у Московском уметничком театру, публика је занемела. Драма у којој се „ништа не дешава“, а све боли, постала је симбол новог позоришта.
---
ЧЕХОВЉЕВ СВЕТ
Његов књижевни свет чине десетине ликова који живе у провинцијама, у забаченим имањима, у мрачним собама где се сања о „Москви“ као о обећаној земљи.
„Три сестре“ (Три сестры, 1901) говоре о томе: „У Москву! У Москву!“ — то је узвик свих који жуде за смислом, али никад не стигну.
У "Вишњик" (Вишнёвый сад, 1904) његовој последњој драми, написаној уочи смрти - један век се завршава. Имућни слој нестаје, а са њим и стара Русија.
> "Вишњик је продат!"
Ове речи падају као пресуда једном времену и једном свету који више нема снаге да се избори са собом.
---
ИЗБОР ДЕЛА:
Драме:
"Иванов" (Иванов, 1887) први велики драмски покушај, болна студија човекове исцрпљености.
"Галеб" (Чайка, 1896) - револуција у драми, симбол неостварених снова.
"Ујка Вања" (Дядя Ваня, 1897) - тихи очај провинције.
"Три сестре" (Три сестры, 1901) — песма о нади која не долази.
"Вишњик" (Вишнёвый сад, 1904) - опроштај с једним веком.
Новеле и приповетке:
"Степ" (Степь, 1888) - пут кроз степу као симбол одрастања.
"Дуел" (Дуэль, 1891) - морална расправа о смислу живота.
"Моја живот" (Моя жизнь, 1896) - исповест човека који је изабрао искреност у свету лицемерја.
"Дама са псићем" (Дама с собачкой, 1899) - вероватно најпознатија прича, о љубави која долази прекасно.
"Архијереј" (Архиерей, 1902) - дубоко духовна прича о смрти, о човеку који спознаје колико је сам.
"Невеста" (Невеста, 1903) - последња, симболична прича о младости која жели да побегне од лажи.
ЧЕХОВ НА СЦЕНИ И ЕКРАНУ
Његове драме и данас живе на сценама широм света: "Ујка Вања" и "Вишњик" су репертоарски стубови сваког озбиљног позоришта - од Москве до Њујорка, од Лондона до Токија.
У Србији су га мајсторски постављали и Јован Путник, Бора Драшковић, Егон Савин - свако је у њему проналазио ново лице човека.
Снимљено је на десетине филмова по његовим делима: од руске класике из педесетих, преко америчких адаптација (The Lady with the Dog, 1960), до модерних интерпретација које његове теме преносе у 21. век. Чак и у новим медијима, Чехов остаје присутан.
*
Чехов никада не осуђује, не виче, не држи моралне лекције. Он једноставно каже: "У човеку све треба да буде лепо... и лице, и одећа, и душа, и мисли.". Тај идеал није поза; то је његов начин да врати достојанство човеку који је изгубио веру у себе. Његови јунаци се ретко смеју искрено, али у њиховом ћутању постоји благост. И кад пате, они не мрзе. То је можда и највећа лекција коју Чехов оставља; како да се човек не уруши под тежином света, већ да у њему остане човек.
Чехов је умро млад, у 44. години, од туберкулозе. Умро је достојанствено, у Баденвајлеру, у Немачкој. Његове последње речи биле су једноставне:
"Ја умирем.", затим је затражио чашу шампањца.
Његова смрт, као и његова проза, није била спектакл. Била је мирна, чиста, људска.
Данас, више од једног века касније, Чехов се не чита као „обавезна лектира“. Читају га лекари, писци, глумци, људи који не желе да забораве шта значи бити човек.
---
Чехов је све време тражио тај склад — између туге и наде, између човека и света.
И можда је баш зато и данас жив.
Зато је време да га читамо поново.
Не као класику коју треба "одрадити", већ као човека који је у својим речима оставио нешто од свих нас.
"Живот је леп када мислиш о њему, а страшан када га живиш без мисли."
(из писама Чехова, 1898)
СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ
Из предговора:
"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер
NOĆ SLOMLJENIH STRELA
Iz Predgovora:
"...MEGALOPOLIS III
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014
This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.
The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.
Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren
Iz Predgovora:
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
*
zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар