STRANAC JE SEDEO ZA DRUGIM STOLOM
Понедељак је дан када су се, Маја, Јелена и Марија, договориле да изађу. Договор је био, да се прво нађу код Марије.
Већ је био мрак, зима је и даље уједала људе за носеве. Осам је сати. Маја и Јелена звоне на Маријин интерфон.
Сада, већ седе заваљене, Марија је припремила чај и донела је грање. Уживале су ћаскајучи.
Ара је два пута поновио:
- Маррријаа нијеееЕ дообрррааА !!!
- Маррријаа нијеееЕ дообрррааА !!!
- Ма' на фрижидер Ара. Ара! На фрижидер! - Марија је манула руком и птица одлете у кухињу и посади се на свој ћошак.
Закључиле су да би требало да крену.
- Хоћемо до Идиота? - упита Марија.
Стигле су брзо, али им се није свиђала музика. - Идемо до Бодлера. - сада је предлог дала Јелена.
Селе су за сто. Све три су наручиле воћно пиво.
- Добра је музика. - рече Марија.
- Да, девојке, „Cure, Killing the Arab“, пазите када сам пре пар дана завршила „Странца“… ово је песма о том роману, јесте знале… „...ја сам жив, ја сам мртав, ја сам странац… убити Арапа на његовој земљи…“, јесте знале? - Марија понови питaње.
- Не. - малтене у глас одговорише Јелена и Маја.
- Па да… пре неки дан сам га прочитала…
- И ја сам завршила „Записе из бордела“… - рече Маја.
- Да… - Марија се насмеја и продужи: А „Странац“, ми много чудан… ово је први „Ками“, кога сам прочитала, оставио је на мене, не знам… неки тежак осећај празнине, безизлазности, безвредности… Тај човек-странац… је потпуно интровертан, повучен у себе до екстремитета... на свет гледа потпуно реално, али тако… у смислу конзумирања и уживања, у својој стварности, нешто му прија, нешто му не прија и ништа није битно… на великој је дистанци од свега, али посматра… али знате када неко почне роман, са тиме да главни лик, коме је умрла мајка, не осећа скоро ништа, не само према смрти, већ равнодушно прима и то што његова мајка, више није "присутна"... и у судници ће му то - "морал"... узети за зло, више него што је убио човека. А он није пуцао намерно, али је пуцао...бљеснуло му Сунце у очи и страшно га је болела глава, убио је човека. У другом делу...Ками је поделио ту малу књижицу на два дела, су и даље мисли тог човека… али он се не каје што је убио човека, од свештеника му није било добро, зато што свештеник, није могао да схвати, степен његове равнодушности. Хоћу рећи Ками нам одмах даје човека, према коме ми као читаоци, на неки начин од старта и сами морамо бити равнодушни, разумете, тако нас полако увлачи у тај свет апсурда, који је... па апсурдан, што би значило, да то све тражи дубље разумевање постојања, ... Cure, имају онај малопре текст... "...ја сам жив – ја сам мртав…", али тај човек пуно не помиње ни сопствену смрт, равнодушан је и према сопственој смрти, он је само констатује. Али, ако а јесам била, равнодушна прена лику и према његовом "делу"... хахахаха, он ништа у роману "не дела"... то сам сада закључила, да, повлашћени Француз, коме су једва чекали да пресуде.
- Да је апсурдно - апсурдно је. - закључи Марија
- То је јако занимљиво… - настави Маја, која је упијала сваку Маријину реч, девојке су волеле да читају. - и тако значи... а реч Љубав, јел‘ поменуо он ту реч?
- Баш занимљиво питање, па и није… знаш, та његова Мари, баш га је питала, он јесте рекао да је воли, али описивао је то, као нешто туђе њему и да одговара више ради ње и ради пристојности… и све из пристојности…
- Пристојан човек а самац себи и другима… - убаци се Јелена.
- Странац не самац. - исправи је Маја.
- Намерно сам рекла самац… стварам слику и он је самац. - Јелена је исто доста прочитала.
- Аха… то је друго, па јесте и самац и странац, да, али који је смисао… - Маја се насмеја, сопственој шали.
- Ма далеко сте отишле… - Марија им тихим тоном, рече шта мисли :
- Има тај роман, кроз тог лика и однос према друштву и према природи, према ситницама које живот значе, али остаје та празнина… Марија се замисли.
- Смисао... мислиш… - понови Маја своју мисао.
- Па и смисао, хајде што нема неког поентирања, ипак је апсурдиста у питању, али и тај апсурд има свој апсурдистички смисао... а можда и не. - Марија док је причала о роману, као да је имала да каже нешто битно, али управо то најбитније није могла да искаже, само је осећала мисао.
- Да, он му дође, као смисао сам себи...
- Смисао живота је пронаћи свој дар. Сврха живота је поклонити га другима. - додаде Јелена као из топа.
- Јесте, ми сви то знамо и открити то, да немамо сопствену причу, значи признати да је наше постојање бесмислено, што нам може бити неподношљиво. - Маја се сложила.
Марија се загледала у мобилни апарат. За тренутак су све девојке заћутале. Мало су се осврнуле око себе. Све је уобичајено, поред њих, два момка, чини се, гледају своја посла, момак и девојка, види се свеже заљубљени, такође гледају своја посла, за шанком гужва, ту су неки људи већ припити, неки и пијани, доста вичу. Задимљено је, али људима, који посећују овакве просторе, то је потпуно подношљиво, исто као и музика, која је доста гласна. Сада се слуша „Зонична Младост“ и тај бенд су девојке волеле. Срктале су сламчицама, полако, своје треће пиво и уживале.
Тада Марија после кратке паузе у разговору рече:
- Ево нашла сам малопре… Јунг, цитирам:
„..Човек не може да поднесе бесмислен живот…“ - шта сада кажете на то? Па јесте, не може, али шта је био смисао постојања, његовог, главног лика...шта, тренутци... сам Живот, који се и састоји од „лепих ситница“… опет и то питање морала, у другом делу, однос друштва према њему, чему се он чуди, а сличан је, његовом односу према друштву… он има свој свет, а тај свет је лишен нечега битног… Он живи, али не учествује и ту је празнина коју ни тренуци ни „сам живот“ не могу да попуне…“ - Марија погледа своје саговорнице.
Јелена је озбиљно ушла у причу и она рече:
- Робинзон Крусо се преобразио у потрази за смислом, морао је на крају да схвати, да је он сам у питању, код скоро свега, реалности, окружења и сопственог душевног стања… ето он ми паде на памет, као опонент, том „странцу“, мораћу и ја да га прочитам…
- Имаш право, колико су људи различити, то је непојмљиво… - додаде Маја.
- Ма знате шта, никако да ми изађе та књига из главе и када помислим на њу, као да ме додирује, та непријатна безосећаност, због које је странац, уопште странац и себи и људима а друштво у коме живи је исто као и он… рефлекс? - карактер? Ја из данашње перспективе, не видим пуно апсурда, заиста, свет је данас, сам по себи, постао већ превише апсурдан, можда зато… али тај сусрет са свештеником и то када је свештеник „није могао да верује – колико овај не верује“… је мени пресудан… и за "Странца" и за његовог писца, прочитаћу "Кугу", да се само-потврдим - она се насмеја - али то му дође исто само СФ, дистопија. Па ето и то могу да допустим себи да закључим, "Странац" је дистопијски роман.
Све три девојке се гласно насмејаше
Преко пута, за столом до девојака, седела су два момка. Давид и његов пријатељ Жика, пили су кока-колу. Слушали су музику и гледали око себе. У једном тренутку Жика рече:
- Јел чујеш ове три… не могу да стану…
- Не чујем…. - одговори Давид, скоро па строго.
- Ма да... али су симпатичне и све знају... - он се насмеја - о смислу живота, све… ма шта све не напричаше…
- Тако воле и одкуд знам да ли су се запетљале, слушао сам музику све време... — одговори Давид. - Идемо кући, доста је.
Устадоше и изађоше.
Девојке су остале. Треће пиво се празнило споро. Музика је трајала. Девојке су наставиле да причају. Причале су још пуно тога, са Странца се прешло, на Маркиз Де Сада, па на Буковског...
___________________________________________________
СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ
Из предговора:
"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер
NOĆ SLOMLJENIH STRELA
Iz Predgovora:
"...MEGALOPOLIS III
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014
This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.
The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.
Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren
Iz Predgovora:
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
*
zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература






.jpg)


