STRANAC JE SEDEO ZA DRUGIM STOLOM

 

 

STRANAC JE SEDEO ZA DRUGIM STOLOM

 Понедељак је дан када су се, Маја, Јелена и Марија, договориле да изађу. Договор је био, да се прво нађу код Марије.

Већ је био мрак, зима је и даље уједала људе за носеве. Осам је сати. Маја и Јелена звоне на Маријин интерфон.

Сада, већ седе заваљене, Марија је припремила чај и донела је грање. Уживале су ћаскајучи.

Ара је два пута поновио:

- Маррријаа нијеееЕ дообрррааА !!!

- Маррријаа нијеееЕ дообрррааА !!!

- Ма' на фрижидер Ара. Ара! На фрижидер! - Марија је манула руком и птица одлете у кухињу и посади се на свој ћошак. 

Закључиле су да би требало да крену. 

- Хоћемо до Идиота? - упита Марија.

Стигле су брзо, али им се није свиђала музика. - Идемо до Бодлера. - сада је предлог дала Јелена. 

Селе су за сто. Све три су наручиле воћно пиво.

- Добра је музика. - рече Марија.

- Да, девојке, „Cure, Killing the Arab“, пазите када сам пре пар дана завршила „Странца“… ово је песма о том роману, јесте знале… „...ја сам жив, ја сам мртав, ја сам странац… убити Арапа на његовој земљи…“, јесте знале? - Марија понови питaње.

- Не. - малтене у глас одговорише Јелена и Маја.

- Па да… пре неки дан сам га прочитала…

- И ја сам завршила „Записе из бордела“… - рече Маја.

- Да… - Марија се насмеја и продужи: А „Странац“, ми много чудан… ово је први „Ками“, кога сам прочитала, оставио је на мене, не знам… неки тежак осећај празнине, безизлазности, безвредности… Тај човек-странац… је потпуно интровертан, повучен  у себе до екстремитета... на свет гледа потпуно реално, али тако… у смислу конзумирања и уживања, у својој стварности, нешто му прија, нешто му не прија и ништа није битно… на великој је дистанци од свега, али посматра… али знате када неко почне роман, са тиме да главни лик, коме је умрла мајка, не осећа скоро ништа, не само према смрти, већ равнодушно прима и то што његова мајка, више није "присутна"... и у судници ће му то - "морал"... узети за зло, више него што је убио човека. А он није пуцао намерно, али је пуцао...бљеснуло му Сунце у очи и страшно га је болела глава, убио је човека. У другом делу...Ками је поделио ту малу књижицу на два дела, су и даље мисли тог човека… али он се не каје што је убио човека, од свештеника му није било добро, зато што свештеник, није могао да схвати, степен његове равнодушности. Хоћу рећи Ками нам одмах даје човека, према коме ми као читаоци, на неки начин од старта и сами морамо бити равнодушни, разумете, тако нас полако увлачи у тај свет апсурда, који је... па апсурдан, што би значило, да то све тражи дубље разумевање постојања, ... Cure, имају онај малопре текст... "...ја сам жив – ја сам мртав…", али тај човек пуно не помиње ни сопствену смрт, равнодушан је и према  сопственој смрти, он је само констатује. Али, ако а јесам била, равнодушна прена лику и према његовом "делу"... хахахаха, он ништа у роману "не дела"... то сам сада закључила, да, повлашћени Француз, коме су једва чекали да пресуде.

- Да је апсурдно - апсурдно је. - закључи Марија

-  То је јако занимљиво… - настави Маја, која је упијала сваку Маријину реч, девојке су волеле да читају. - и тако значи... а реч Љубав, јел‘ поменуо он ту реч?

- Баш занимљиво питање, па и није… знаш, та његова Мари, баш га је питала, он јесте рекао да је воли, али описивао је то, као нешто туђе њему и да одговара више ради ње и ради пристојности… и све из пристојности…

- Пристојан човек а самац себи и другима… - убаци се Јелена.

- Странац не самац. - исправи је Маја.

- Намерно сам рекла самац… стварам слику и он је самац. - Јелена је исто доста прочитала.

- Аха… то је друго, па јесте и самац и странац, да, али који је смисао… - Маја се насмеја, сопственој шали.

- Ма далеко сте отишле… - Марија им тихим тоном, рече шта мисли :

- Има тај роман, кроз тог лика и однос према друштву и према природи, према ситницама које живот значе, али остаје та празнина… Марија се замисли.

- Смисао... мислиш… - понови Маја своју мисао.

- Па и смисао, хајде што нема неког поентирања, ипак је апсурдиста у питању, али и тај апсурд има свој апсурдистички смисао... а можда и не. - Марија док је причала о роману, као да је имала да каже нешто битно, али управо то најбитније није могла да искаже, само је осећала мисао.

- Да, он му дође, као смисао сам себи...

- Смисао живота је пронаћи свој дар. Сврха живота је поклонити га другима. - додаде Јелена као из топа.

- Јесте, ми сви то знамо и открити то, да немамо сопствену причу, значи признати да је наше постојање бесмислено, што нам може бити неподношљиво. - Маја се сложила.

Марија се загледала у мобилни апарат. За тренутак су све девојке заћутале. Мало су се осврнуле око себе. Све је уобичајено, поред њих, два момка, чини се, гледају своја посла, момак и девојка, види се свеже заљубљени, такође гледају своја посла, за шанком гужва, ту су неки људи већ припити, неки и пијани, доста вичу. Задимљено је, али људима, који посећују овакве просторе, то је потпуно подношљиво, исто као и музика, која је доста гласна. Сада се слуша „Зонична Младост“ и тај бенд су девојке волеле. Срктале су сламчицама, полако, своје треће пиво и уживале.

Тада Марија после кратке паузе у разговору рече:

- Ево нашла сам малопре… Јунг, цитирам:

„..Човек не може да поднесе бесмислен живот…“ - шта сада кажете на то? Па јесте, не може, али шта је био смисао постојања, његовог, главног лика...шта, тренутци... сам Живот, који се и састоји од „лепих ситница“… опет и то питање морала, у другом делу, однос друштва према њему, чему се он чуди, а сличан је, његовом односу према друштву… он има свој свет, а тај свет је лишен нечега битног… Он живи, али не учествује и ту је празнина коју ни тренуци ни „сам живот“ не могу да попуне…“ - Марија погледа своје саговорнице. 

Јелена је озбиљно ушла у причу и она рече:

- Робинзон Крусо се преобразио у потрази за смислом, морао је на крају да схвати, да је он сам у питању, код скоро свега, реалности, окружења и сопственог душевног стања… ето он ми паде на памет, као опонент, том „странцу“, мораћу и ја да га прочитам… 

- Имаш право, колико су људи различити, то је непојмљиво… - додаде Маја.

- Ма знате шта, никако да ми изађе та књига из главе и када помислим на њу, као да ме додирује, та непријатна безосећаност, због које је странац, уопште странац и себи и људима а друштво у коме живи је исто као и он… рефлекс? - карактер? Ја из данашње перспективе, не видим пуно апсурда, заиста, свет је данас, сам по себи, постао већ превише апсурдан, можда зато… али тај сусрет са свештеником и то када је свештеник „није могао да верује – колико овај не верује“… је мени пресудан… и за "Странца" и за његовог писца, прочитаћу "Кугу", да се само-потврдим - она се насмеја - али то му дође исто само СФ, дистопија. Па ето и то могу да допустим себи да закључим, "Странац" је дистопијски роман.

Све три девојке се гласно насмејаше

Преко пута, за столом до девојака, седела су два момка. Давид и његов пријатељ Жика, пили су кока-колу.  Слушали су музику и гледали око себе. У једном тренутку Жика рече:

- Јел чујеш ове три… не могу да стану…

- Не чујем…. - одговори Давид, скоро па строго.

- Ма да... али су симпатичне и све знају... - он се насмеја - о смислу живота, све… ма шта све не напричаше…

- Тако воле и одкуд знам да ли су се запетљале, слушао сам музику све време... — одговори Давид. - Идемо кући, доста је.

Устадоше и изађоше.

Девојке су остале. Треће пиво се празнило споро. Музика је трајала. Девојке су наставиле да причају. Причале су још пуно тога, са Странца се прешло, на Маркиз Де Сада, па на Буковског...   

___________________________________________________

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ - реч аутора ::: SPONTANEOUS COMBUSTION - author's word

 

"Спонтано сагоревање"

Приче су резултат вишегодишњег „истраживања” сопствене свести у односу на сопствену стварност и обрнуто – утицај стварности на моју личну свест. Резултат сам добијао тако што сам ове приче писао намерно – најуморнији, са свесном намером да из мене потече и лавина разноразних слика које су се складале у неки ток сасвим неповезаних и надреалних реченица. Са жељом за изазов „неухватљивости”, свака прича је морала, ако ништа друго, онда барем изазвати смех или осмех – како ко хоће – ономе што се догађало на папиру.

Време у које су приче написане је најнеизвесније време, можда чак и у историји човечанства до сада. Тако да су свакако и спољни и унутрашњи утицаји тражили од мене уметнички одговор на моментално стање – колективно, свесно и несвесно. Скоро необјашњиво апсурдни и на граници са надреалним, догађаји и појаве данас се поигравају са целокупном сликом света, што ме је довело на можда један стари, али још увек актуелан пут са кога се све данас може посматрати.

Одсјај „грешке”, апсурда, противречности, бесмисла, парадокса и безразложности постао је прихватљив, „безгрешан” и доминантан. Свакако се из грешке срља у следећу већу грешку.

Овим причама сам желео да изазовем, пре свега самог себе – бунт који би поспешио стварање чак и у моментима када су сви „извори лепоте” наизглед сакривени.

Књигу сам поделио на три дела: „Блок-аут и жеља ви”, „Док је ноћ” и „Спонтано сагоревање”. Последњи део је онај по коме сам изабрао и наслов за књигу, а инспирисан је радом и делом руског писца Данила Ивановича Јувачова, познатијег као Данил Хармс.

Слично као и многи људи света данас или некада, осетио сам да је потребно поново се попети на сцену „театра апсурда” и покушати – кроз свесно и дубоко несвесно – пронаћи неке одговоре који се тичу нашег начина постојања.

Сукоб са сопственом природом, посебно природом и начином постојања света око нас, са циљем да скинемо „повез” са очију, да бисмо добили способност лакшег зидања непропадљивог у нама и лакшег одсацања зла – крстолик је и жртвен, али је зато и велики љубавни подухват.

Ускоро на:

Nova POETIKA

"Spontaneous Combustion"

Some of these stories can also be read on the blog.

The stories result from years of “research” into my own consciousness in relation to my own reality—and vice versa, the influence of reality on my personal consciousness. I arrived at this result by intentionally writing these stories in moments when I was most exhausted, with the conscious intention of letting a flood of various images pour out of me, images that then arranged themselves into a flow of seemingly disconnected and surreal sentences. With a desire to explore the challenge of “randomness,” each story had to, if nothing else, provoke at least laughter or a smile, depending on the reader’s mood, at what was unfolding on the page.

The time during which these stories were written is perhaps the most uncertain time in human history so far. So, both external and internal influences demanded from me an artistic response to the present moment—collectively, consciously, and unconsciously. Almost inexplicably absurd and bordering on the surreal, today’s events and phenomena toy with the entire image of the world, which led me back to perhaps an old, yet still relevant path from which everything today can be observed.

The reflection of “error,” absurdity, contradiction, meaninglessness, paradox, and pointlessness has become acceptable, “flawless,” and dominant. Each mistake inevitably leads to a greater one.

With these stories, I primarily wanted to challenge myself—to spark a kind of revolt that would encourage creation even in moments when all “sources of beauty” seem to be hidden.

I divided the book into three parts: "Blackout and Deja-vu," "Deep It's Night," and "Spontaneous Combustion." The final section, from which the book also takes its title, was inspired by the work and legacy of the Russian writer Daniil Ivanovich Yuvachov, better known as Daniil Kharms.

Much like many people today—and throughout history—I felt the need to step once again onto the “theater of the absurd” stage and try, through both conscious and deeply unconscious exploration, to find some answers about our way of existing.

СЕДЕТИ И ЋУТАТИ - Sitting and Saying Nothing (kratka priča - short story)

 

Ћутимо... седимо и ћутимо... добро, то је и био услов... то је био договор.

Седети и ћутати... гледати испред себе и опет понављам ћутати...ха, неки пут дође и до тога...до жртве зарад дружења и забаве, ипак, домаћин је одлучио да би овог пута било најбоље седети, ћутати и гледати испред себе, да се не понављам.

Иначе домаћин је знао правити и забаве са веома гласном музиком уз роштиљ на енглеској травици, то је чинио сваке године на свој рођендан. Све и свашта је радио домаћин... овог пута је решио да се не одрекне друштва али да то буде тако како је он замиислио, под његовим кровом, под његовим условима и потребама.

Ја сам могао да прекршим договор и свашта да му кажем. Ипак суздржао сам се... ћутао сам и гледао сам "наоколо" по соби. Видео сам паучину и видео сам два мрава. Приметио сам и да није добро уградио врата и да имам утисак као да ће се читав "шток", заједно са вратима, као пијан срушити. Видео сам и то да му је плафон попуцао. Раније ништа од свега овога нисам примећивао. Увек је била нека гужва код њега, гласна музика, тема ова, тема она... ништа се није видело, мало тога се од силног филозофирања и анализирања, уопште запамтило... а и пуно се пушило, тако да је некада било, посебно зими, као у магли, ту су многа, тада присутна лица, као дим након отварања прозора, ишчезла из сећања...

Ништа даље... поседели смо, ћутали смо и разишли смо се...  

__________________

We are silent... we sit and say nothing... well, that was the condition... that was the agreement.
Sitting and saying nothing... staring ahead and, again, I repeat, saying nothing... ha, sometimes it comes to that... to the sacrifice for the sake of companionship and fun. Yet, the host decided that this time it would be best to sit, say nothing, and stare ahead, not to repeat myself.
Otherwise, the host was known to throw parties with deafening music and a barbecue on the English lawn, which he did every year on his birthday. The host did all sorts of things... but this time he decided not to give up company but to have it the way he imagined, under his roof, under his conditions and needs.
I could have broken the agreement and said all sorts of things to him. Still, I restrained myself... I stayed silent and looked "around" the room. I saw cobwebs, and I saw two ants. I also noticed that he hadn't installed the door properly and had the impression that the entire "frame," along with the door, would collapse like a drunk. I also saw that his ceiling was cracked. This was the first time I had noticed this. There was always some crowd at his place, loud music, this topic, that topic... nothing was visible. Little was remembered from all the philosophizing and analyzing... and there was a lot of smoking, so sometimes, especially in winter, it was like a fog, with many of the faces present at the time, all along with the smoke, disappearing from memory...
Nothing more... we sat, said nothing... and we parted ways...

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka kratkih priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература, 

ЗА МАЛО ::: књижевност. литература. кратка прича ::: BY A HAIR’S BREADTH

 

За мало, али баш за мало, није дошло до несрећног и тужног исхода. Није рзамишљао о томе да епизода нема свој крај. Чак је прескочио три епизоде и све је морао да закључује на основу прве и четврте. Закључио је неке ствари али површно. 

Сада га више није брига ни за шта. Гледа нешто друго, мање битно. Осећа се испразно и исцрпљено. Он у ствари не зна где се налази. Потпуно сам заборавио да напишем да је он све време пио и сада је толико пијан да зева у плафон и са отвореним устима гргоће водку. Попио је све без да се загрцнуо. Заспао је и сањао је чудан сан. Он у сну није он, већ неко други, сасвим други човек, када се погледао у огледало није веровао да испред њега стоји неко, ко нимало не личи на њега, већ је видео косматог брадоњу са зеленим очима, које нису исијавале пријатељски. Пробудио се мокар; у зноју.

Пао је мрак. Болела га је глава. Устао је и за мало, али баш за мало, у мраку, се није саплео и није пао, а да је пао, ударио би главом о ивицу сточића и поцепао би је, да... и можда би остао на месту мртав.  

***

BY A HAIR’S BREADTH

By a hair’s breadth—just barely—things didn’t end in disaster. It never crossed his mind that the episode might not have an ending at all. Worse, he’d skipped three episodes and had to piece everything together based only on the first and the fourth. He drew some conclusions, but they were shallow.

Now, he didn’t care about anything. He was watching something else, something trivial. He felt hollow and drained. Truth be told, he didn’t even know where he was. I forgot to mention—he’d been drinking the whole time, and now he was so drunk he lay there gaping at the ceiling, mouth open, gargling vodka. He’d downed it all without a single gag.

He fell asleep and dreamed a strange dream. In the dream, he wasn’t himself—he was someone else, a completely different man. When he looked in the mirror, he couldn’t believe the person staring back bore no resemblance to him at all. Instead, it was a hairy, bearded man with green eyes that gleamed with anything but friendliness.

He woke up drenched in sweat.

Darkness had fallen. His head throbbed. He got up, and by a hair’s breadth - just barely— he didn’t trip and fall in the dark. Had he fallen, he would’ve cracked his skull open on the sharp edge of the little table.

Darkness had fallen. He got up for a little while, but just a little while, in the dark, he didn't trip and he didn't fall, and if he had, he would have hit his head on the edge of the coffee table and torn it, yes... and maybe he would have stayed there dead.

_______________________

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

MILOSRDNA TAČKA ::: The Merciful Dot

Милосрдна тачка

Милан је сматрао да је он "субординиран", човек. Ходао је улицама кроз пусту и ледену, зимску грдаску ноћ и замислио се над својом "подчињеном, субордираном судбином". Све дубље је био свестан своје потчињености и то питање га је све теже опседало. Схватио је, исто тако да за неке ствари никада неће сазнати баш зато што је субордиран тј. подчињен. Шта се тачно дешава и шта се све планира, он то није могао да зна, нити му је дозвољено да зна. Могао је размишљати и маштати о томе да лети, или да без ваздуха рони, али Истина је по његовом мишљењу, од њега била сакривена. Ништа га није утешило тог дана. Што је дуже размишљао то је мање сам себе разумео.

Вратио се кући и потиштен сео у фотељу. Дуго је седео загледан и замишљен а онда је бела голубиоца је слетела на његов балкон. Та слика га је још више растужила.

Смирио је себе туширањем где му је пало на памет да је и подчињеност нека врста дужности и да потчињеност, такву је он слику замислио, има и неку титуларну вредност, у односу на "главне чинове", где је потчињеност нека врста "под-чина", али где се његов учинак и вредност не умањују и где се на крају изводи дело, за које он, не мора да зна какве је природе, али зна да је учествовао и у ком је сегменту урадио нпр. то и то.

Све ово заједно је замислио као велику слагалицу а себе је умањио до обичне тачке у читавој слици. Ту тачку тј. себе назвао је "милосрдном тачком". 

На крају је био потпуно задовољан сликом коју је само он видео, толико је одобровољио себе да је пред вече мало и попио.

Још неко време је "рационално" размишљао... потом му мисли одпловише у дубку и тешку зимску ноћ...

The Merciful Dot

Milan considered himself a "subordinate" man. He wandered the streets on a desolate, icy winter city night, contemplating his "subordinate destiny." The more he thought about his subjugation, the more it weighed on him. He became deeply aware of his subordination, and the question increasingly consumed him. He realized there were certain things he would never know precisely because he was subordinate, i.e., subject to others. What exactly was happening, what plans were being made—he could not know, nor was he permitted to know. He could dream and imagine himself flying or diving without air, but Truth, in his opinion, was concealed from him. Nothing could comfort him that day. The more he thought, the less he understood himself.

He returned home and sat dejectedly in his armchair. For a long time, he remained still, staring into the distance, lost in thought. Then, a white dove landed on his balcony. The sight saddened him even more.

He tried to calm himself by taking a shower, and there, it occurred to him that subordination, in its own way, could be seen as a kind of duty. He imagined subordination as a form of "sub-rank," possessing a certain titular value in relation to the "higher ranks." In his mind, subordination was not a diminishment of his effort or value but rather a contribution toward the ultimate act—an act whose nature he need not know but for which he understood he had done his part, fulfilling his role, for instance, by accomplishing "this or that."

He envisioned this as a great puzzle, with himself reduced to a mere point within the grand picture. That point—himself—he named "the merciful point."

Ultimately, he was entirely content with the image he could see. It soothed him so much that by evening, he even allowed himself a drink.

For a while longer, he continued to "rationally" reflect... then his thoughts drifted away into the depths of the heavy, wintry night...

___________________________________________________

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

Mislim, dakle postojim ::: I Think, Therefore I Am - "Cogito, ergo sum"

 

Мислим дакле постојим 

Знамо да мисли имају можда највећу брзину од свих брзина. Исто тако знамо да за сада нико није измерио брзину мисли.

Жика је баш волео да мисли и машта. Али не о неозбиљним стварима. Систематски је размишљао, а понешто је и записивао.

Он се тог дана беспослен, убрзано шеткао по кући и на глас је изговарао реченице:

- Шта све узети у обзир… значи Веде и Теслин Етар… ако видимо Веде, из вредности 0,3; 0,9; до златног пресека и броја ПИ 3,14 до броја 5 и ако брзина светлости у вакууму износи тачно 299.792.458 m/s, односно 1.079.252.848,8 km/h + гравитациона константа на растојању од једног метра… шта добијамо? Добијамо супер флуид у који се понаша и чврсто и провидљиво тј. пропусно. То је управо Етар… а све је Етру… и слова и бројеви и ДНК… потребан је разум… али не знам како да уклопим мушко женски принцип као један именитељ!? Тамна материја?! Ма не...

Питање за питањем, просто дивота алии никде одговора све као велика загонетка. 

- Идем да скувам кафу... 

Жика је скувао кафу и наставио да премишља, да мисли, фантазира, машта, замишља, умишља и ужива

****

I Think, Therefore I Am -  "Cogito, ergo sum"

We know that thoughts might have the greatest speed of all speeds. Likewise, we know that, for now, no one has measured the speed of thought.  

Žika was thinking a bit more slowly, but that was because he was reflecting on serious matters. He thought systematically and even wrote some things down.  

Dana paced briskly around the house, speaking sentences out loud:  

- What should we take into account… so, the Vedas and Tesla’s Ether… if we consider the Vedas, from the values 0.3; 0.9; to the golden ratio and the number Pi, 3.14, to the number 5, and if the speed of light in a vacuum is precisely 299,792,458 m/s, or 1,079,252,848.8 km/h + the gravitational constant at a distance of one meter… what do we get?  

We get a superfluid that behaves both solidly and transparently, i.e., permeably. That is precisely the Ether… and everything is Ether… letters, numbers, and DNA… reason is needed… but I don’t know how to fit the masculine and feminine principles into a single denominator!?  

Question after question, simply delightful, and nowhere a complete answer—everything is one big mystery.

“I’m off to make some coffee...”

Žika made coffee and continued to ponder, think, fantasize, daydream, imagine, delude himself, and enjoy.

___________________________________________________

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература