Приказивање постова са ознаком Kratke Priče. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Kratke Priče. Прикажи све постове

четвртак, 19. новембар 2026.

ВОЂА ::: Радоје Домановић





 Вођа 

- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети. (Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.) 

Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом. 

- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна. 

- Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла. 

- Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом. 

- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда. 

- Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем. 

- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна. Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре. 

- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута? Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи. 

- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао. 

- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути. 

- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети. Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се. 

Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу. 

Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако: 

- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? 

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе: 

- Хоћу! 

- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај? 

- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе. 

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи. Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку. 

- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио. 

- Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити. И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором. 

* 

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште. Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. 

Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу: 

- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама? А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом. Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац! Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. 

Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор: 

- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! - То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу. 

- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу. 

- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први. 

Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати. 

- Хоћемо ли кренути? - питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута: 

- Живео! Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту. 

- Шта ћемо? - питају. Он ћути. 

- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу. 

- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни. 

- Пссст, мир, децо! - Буди боg снама, што се чини! - крсте се неке жене. 

- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! За тили часак пуче плот као да га није било. 

Прођоше. 

Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. 

С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. 

- Па шта је сад опет? - вичу они позади. 

- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу. 

- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине. 

- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. 

- А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак! Навалише проваљивати. - А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу. 

- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији. 

Пробише после многих напора трњак и пођоше даље. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих па пођоше даље. Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. 

Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) 

Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. 

Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: 

- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!... 

- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена. 

- А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином. 

Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове. 

- Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. 

- Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће? 

- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна. 

- Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје. 

- Сви ћемо, сви за њим док нас траје. 

Вођа је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати: 

- Само ћути и мисли! 

- Мудар човек! - Гле, какво је њему чело! 

- И намрштен једнако. 

- Озбиљан! - Куражан је, види се по њему. 

- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш. 

*

 Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. 

Неки су старци пропали, али су стари и били. 

- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања. 

- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник. Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора. 

Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. 

Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу. Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. 

Неки почеше бежати. 

- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу. Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе. Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац! 

* 

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него људи. 

Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој. Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?! Смрачило се. 

Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу. 

- А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче. 

* 

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. 

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио. Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст. 

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: 

- Куда ћемо? Вођа ћути. 

- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало. 

- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе. 

- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе. 

- Не могу да погледам!... 

- Зашто?! 

- Слеп сам! Настаде тајац. 

- Јеси ли у путу вид изгубио? 

- Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. 

Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. Она се тројица згледаше у смртном страху. 

- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом. 

- Не знамо! 

(Крај)

Приредио: Себастиан Сава Гор




Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

✦ Wikipedia ✦

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

✦ YouTube kanali ✦

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

субота, 11. јул 2026.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

 

Vasily_Perov_-_Портрет_Ф.М.Достоевского_-_Google_Art_Project
Vasily_Perov_-_Портрет_Ф.М.Достоевского_-_Google_Art_Project




  1. Od Mraka Siromaštva do Svetlosti Besmrtnosti: Život Fjodora M. Dostojevskog

Priča o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom nije samo priča o piscu; to je priča o ljudskoj duši bačenoj u ponor, koja se iz njega vraća noseći u rukama, poput svetionika, najdublje uvide o patnji, veri i iskupljenju. Njegov život, uokviren bolnim početkom i gotovo mističnim krajem, sam po sebi nalikuje njegovim najvećim romanima – to je dramatičan luk od poniženja do trijumfa, od mraka do svetlosti.

  1. Početak: Rane godine i senka oca

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je 11. novembra (30. oktobra po julijanskom kalendaru) 1821. godine u Moskvi, u prostorijama bolnice za siromašne Mariinski, gde je njegov otac, Mihail Andrejevič, radio kao lekar. Ova činjenica je duboko simbolična: Dostojevski je došao na svet u carstvu patnje, okružen jecajima bolesnih i ubogih, čiji će likovi kasnije prožeti svaku stranicu njegovih dela.

Njegovo detinjstvo bilo je prožeto strogom patrijarhalnom atmosferom. Otac, čovek sumnjičavog i razdražljivog karaktera, posedovao je malo imanje Darovoje, gde je mladi Fjodor prvi put upoznao i zavoleo ruski narod – mužike – čiju će jednostavnu veru i nepokolebljivo trpljenje kasnije veličati. Majka, Marija Fjodorovna, bila je tiha, pobožna i umetnički nadarena žena, koja je sinove uvela u svet književnosti i vere.

Ključni lom u ovom periodu bila je tragična smrt majke 1837. godine i, naročito, ubistvo oca 1839. godine. Mihail Andrejevič, čija je surovost prema seljacima postala nepodnošljiva, navodno je zadavljen od strane svojih kmetova. Ova oceubilačka senka pala je na dušu mladog Fjodora i postala katalizator za prvi ozbiljni epileptični napad („sveta bolest“ koja će ga pratiti celog života). Neki biografi tvrde da je upravo tada, pod teretom zločina i smrti, započeo Dostojevskijev celoživotni dijalog s Bogom, zločinom i grižom savesti.

Uprkos porodičnoj katastrofi, obrazovanje se nastavilo. Fjodor je primljen u elitnu Vojno-inženjersku akademiju u Sankt Peterburgu, gde je živeo mizerno, među aristokratama koji su ga prezirali zbog siromaštva. Osećajući se kao „gavran među paunovima“, utočište je pronašao u književnosti. Njegovo prevodilačko i spisateljsko krštenje bilo je burno: prvi roman, Bedni ljudi (1846), doneo mu je instantnu slavu. Kritičar Bjelinski proglasio ga je „novim Gogoljem“. Ali vrtoglavi uspon brzo se pretvorio u vrtoglav pad – naredna dela nisu bila dobro primljena i Dostojevski je upao u zamku gorčine i razočaranja.

    1. Sibir

Prelomni trenutak njegove mladosti, koji je njegov početnički idealizam slomio i prekalio u nešto mnogo dublje, bila je 1849. godina. Uhapšen je zbog učešća u krugu utopijskog socijaliste Petraševskog. Osam meseci provedenih u samici Petropavlovske tvrđave bili su samo uvod u najsuroviju psihološku torturu. Dana 22. decembra 1849. godine, izveden je na Semjonovski trg zajedno sa ostalim osuđenicima kako bi bio streljan. Stajao je na gubilištu, u mrtvačkoj košulji, dok je vod strelaca već nanišanio. U poslednjem trenutku stiglo je carsko pomilovanje.

Tih nekoliko minuta suočavanja sa sopstvenom smrtnošću zauvek su promenili Dostojevskog. Povratak iz mrtvih ga je preporodio. Smrtna kazna mu je preinačena u četiri godine robije u Omsku, praćene prinudnom vojnom službom u izgnanstvu. U „Mrtvom domu“ među ubicama i odmetnicima, Dostojevski je izgubio idealizovanu sliku naroda i pronašao drugu, surovu ali svetu – neiskorenjivu potrebu ljudske duše za Bogom. Tamo je konačno formiran njegov pogled na svet, potpuno suprotan revolucionarnom ateizmu. Iz Sibira se vratio ne kao borac za socijalizam, već kao strastveni vernik, prorok „počveničestva“ (povratka ruskom tlu) i pisac opsednut tajnom ljudske slobode i patnje.

    1. Kraj: Prorok na vrhuncu

Poslednje decenije njegovog života obeležio je meteorski stvaralački uzlet, ali i neprekidni lični jadi – bekstvo od poverilaca, smrt supruge, brata, i prerana smrt troje dece. Ipak, iz te vatre nastala su njegova najveća dela: Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi. Bio je to period pun kockanja i očajničkih finansijskih prilika, ali i neverovatne literarne plodnosti.

Vrhunac i mir dolaze s njegovom drugom ženom, Anom Grigorijevnom Snitkinom, njegovim stenografom, anđelom čuvarem i menadžerom, koja je uvela red u haos njegovog života. Sa njom je dočekao svetsku slavu, naročito nakon slavnog Govora o Puškinu 1880. godine, kada je pred oduševljenom masom proglasio svoju formulu sveruskog i sveljudskog jedinstva. Postao je živa legenda, nacionalni mudrac kome su se obraćali za savet.

Kao što je i početak njegovog života bio obavijen patnjom siromašnih, njegov kraj je bio miran, ali dramatičan i okružen ljubavlju. U januaru 1881. godine, nakon oštre rasprave sa sestrom Verom oko nasledstva porodičnog imanja, Dostojevskom je prsla plućna arterija. Grlo mu se napunilo krvlju. Na samrtnoj postelji, u svom stanu na uglu Kuznječnog, nije se opirao, već je, svestan svog kraja, želeo da ispovedi svoju veru pred decom.

Poslao je po Jevanđelje – ono isto Jevanđelje koje su mu dale žene dekabrista na putu u Sibir i koje je pratilo njegove godine robije. Treperavim glasom zamolio je svoju ženu Anu da nasumice otvori Knjigu i pročita mu. Ona otvori Jevanđelje po Mateju: „A Isus mu reče: Ne zadržavaj me, jer ja nisam još uzišao k Ocu svome; nego idi k braći svojoj i kaži im...“ Čuvši ove reči, Fjodor Mihajlovič je prošaptao: „Čuješ – ‘ne zadržavaj’, znači da ću umreti.“ Zatim, okrenuvši se ženi, izgovorio je reči koje sažimaju sav njegov ljubavni i patnički vek: „Sećaš li se, Anja, kako sam te voleo i nikada te nisam izneverio, čak ni u mislima.“

Preminuo je 9. februara (28. januara po starom kalendaru) 1881. godine. Vest o njegovoj smrti potresla je celu Rusiju. Sahrani, jednoj od najmasovnijih u istoriji Sankt Peterburga, prisustvovalo je, prema svedočenjima, između 40.000 i 60.000 ljudi. Nije bilo pozivnica, nije bilo organizacije – spontana reka ljudi nosila je njegov kovčeg do Aleksandro-Nevske lavre. Njegov grob postao je mesto hodočašća, a njegova dela, koja su istraživala najcrnje ponore ljudske duše, zauvek su ostala kao jedno od najsjajnijih svedočanstava nade, vere i neuništive snage ljubavi.

Evo kompletne bibliografije Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, razvrstane po kategorijama, sa originalnim ruskim naslovima i godinama objavljivanja. Datumi su navedeni prema gregorijanskom (novom) kalendaru gde je to bilo moguće precizno utvrditi, uz napomenu da se u starijoj literaturi često navode datumi po julijanskom kalendaru.


    1. BIBLIOGRAFIJA FJODORA M. DOSTOJEVSKOG

      1. (1821–1881)


ROMANI

Godina

Originalni naslov

Naslov na srpskom

1846.

Бедные люди

Bedni ljudi

1846.

Двойник

Dvojnik

1849.

Неточка Незванова

Netočka Nezvanova (nedovršen roman)

1859.

Дядюшкин сон

Ujčin san

1859.

Село Степанчиково и его обитатели

Selo Stepančikovo i njegovi žitelji

1861.

Униженные и оскорблённые

Poniženi i uvređeni

1862.

Записки из Мёртвого дома

Zapisi iz Mrtvog doma

1864.

Записки из подполья

Zapisi iz podzemlja

1866.

Преступление и наказание

Zločin i kazna

1866.

Игрок

Kockar

1868–1869.

Идиот

Idiot

1870.

Вечный муж

Večni muž

1871–1872.

Бесы

Zli dusi (Besovi)

1875.

Подросток

Mladić (Dečko)

1879–1880.

Братья Карамазовы

Braća Karamazovi




    1. PRIPOVETKE I NOVELE

Godina

Originalni naslov

Naslov na srpskom

1846.

Господин Прохарчин

Gospodin Proharčin

1847.

Роман в девяти письмах

Roman u devet pisama

1847.

Хозяйка

Gazdarica

1848.

Ползунков

Polzunkov

1848.

Слабое сердце

Slabo srce

1848.

Честный вор

Pošteni lopov

1848.

Ёлка и свадьба

Jelka i svadba

1848.

Белые ночи

Bele noći

1849–1859.

Маленький герой

Mali heroj

1860.

Чужая жена и муж под кроватью

Tuđa žena i muž pod krevetom

1862.

Скверный анекдот

Ružna anegdota

1865.

Крокодил

Krokodil

1873.

Бобок

Bobok

1876.

Кроткая

Krotka

1876.

Мальчик у Христа на ёлке

Dečak kod Hrista na jelki

1877.

Сон смешного человека

San smešnog čoveka




    1. PUBLICISTIKA, ESEJI I MEMOARSKI SPISI

Godina

Originalni naslov

Naslov na srpskom

1860–1861.

Ряд статей о русской литературе

Niz članaka o ruskoj književnosti

1862.

Зимние заметки о летних впечатлениях

Zimske beleške o letnjim utiscima

1873–1881.

Дневник писателя

Dnevnik jednog pisca (časopis koji je sam pisao i uređivao)

1880.

Речь о Пушкине

Govor o Puškinu (objavljen u „Dnevniku pisca“)



Napomena: Dnevnik jednog pisca izlazio je u periodima 1873–1874. (kao rubrika u časopisu Građanin), zatim kao samostalni mesečnik 1876–1877, te povremeno 1880. i 1881. godine. Sadrži pripovetke, eseje, feljtone, političke komentare i autobiografske zapise.


    1. PISMA

Godina

Originalni naslov

Naslov na srpskom

1832–1881.

Письма

Sabrana pisma (4 toma, objavljena posthumno 1928–1959)



Značajan broj pisama Dostojevskog sačuvan je, posebno prepiska sa suprugom Anom Grigorjevnom, bratom Mihailom, izdavačima i savremenicima (Turgenjev, Strahov, Apolon Grigorjev, itd.). Pisma su nezaobilazan izvor za razumevanje njegovog stvaralačkog procesa i filozofskih pogleda.


    1. PREVODILAČKI RAD

Godina

Originalni autor i delo

Napomena

1843.

Honoré de Balzac – „Eugénie Grandet“

Prevod sa francuskog

1844.

George Sand – „La dernière Aldini“

Prevod sa francuskog (izgubljen)

1844.

Eugène Sue – dijalog iz „Mathilde“

Prevod sa francuskog




    1. NEDOVRŠENA I IZGUBLJENA DELA

Planirani naslov / Godina

Napomena

Житие великого грешника (Žitije velikog grešnika), 1869–1870.

Planiran kao veliki roman u pet knjiga; nikada nije napisan, ali su ideje ugrađene u Besove, Mladića i Braću Karamazove.

Атеизм (Ateizam), 1868–1869.

Zametak kasnijih velikih romana.

Император (Imperator), planirano 1860-ih

Istorijski roman; ostao u beleškama.

Роман о помещике (Roman o posedniku)

Fragmenti.

Преступление и наказание (prvobitna verzija), 1865.

Prvobitno zamišljena kao kraća pripovetka u prvom licu iz perspektive Raskoljnikova. Rukopis spaljen, pa napisan iznova u roman.

Бесы (prvobitna verzija), 1870.

Prvobitni rukopis takođe uništen i pisan ponovo.




    1. LITERATURA ZA DALJE ISTRAŽIVANJE (IZBOR)

Ako želiš da blogu dodaš i preporuku za sekundarnu literaturu:

  • Ana Grigorjevna Dostojevska, Uspomene (1925) – memoari piščeve supruge.

  • Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog (1929 / 1963) – čuvena studija o polifonijskom romanu.

  • Nikolaj Berđajev, Duh Dostojevskog (1923) – filozofska interpretacija.

  • Leonid Grosman, Dostojevski (1962) – biografija.

  • Jozef Frenk, Dostojevski (petotomna biografija, 1976–2002) – najiscrpnija biografija na engleskom jeziku.



Evo proširene bibliografije sa kratkim opisima za svako delo. Zadržao sam istu strukturu, samo sam dodao opise koji otkrivaju suštinu dela bez preteranog spojlerovanja.


    1. BIBLIOGRAFIJA FJODORA M. DOSTOJEVSKOG

      1. sa kratkim opisima svih dela


ROMANI

Bedni ljudi (Бедные люди, 1846.) Prvi objavljeni roman Dostojevskog i trenutni trijumf. Kroz prepisku skromnog činovnika Makara Devuškina i siроте Varvare, autor donosi potresnu priču o „malom čoveku“ – ne samo kao predmetu sažaljenja, već kao ljudskom biću sa dubokim osećanjem sopstvenog dostojanstva. Roman koji mu je doneo slavu „novog Gogolja“.





Dvojnik (Двойник, 1846.) Psihološka priča o Jakovu Goljadkinu, sitnom činovniku koji susreće svog dvojnika – čoveka identičnog izgleda, ali suprotne, samopouzdane i beskrupulozne ličnosti. Granica između stvarnog i umišljenog se postepeno briše. Delo koje anticipira egzistencijalističke teme i kasniju opsednutost pisaca ljudskom podeljenošću.






Netočka Nezvanova
(Неточка Незванова, 1849.) Nedovršeni roman o odrastanju. Kroz oči devojčice Netočke pratimo mračni svet odraslih – njenog očuha, propalog violiniste, i složene porodične odnose. Iako prekinut piščevim hapšenjem, roman pokazuje fascinantnu studiju umetničkog genija i patologije, sa nagoveštajima tema koje će obraditi u zrelim delima.




Ujakov san (Дядюшкин сон, 1859.) Groteskna komedija iz provincijskog života. Stari, senilni knez dolazi u gradić Mordasov, gde lokalna dama Zinaida Moskaljova kuje plan da ga uda za svoju ćerku. Satiričan prikaz provincijske taštine i spletkarenja, napisan s dozom humora retkom za Dostojevskog. Prvo delo koje je objavio po povratku iz Sibira.


Selo Stepančikovo i njegovi žitelji (Село Степанчиково и его обитатели, 1859.) Komični roman o tiraninu i licemeru Fomi Fomiču Opiskinu, bivšem golišavom književniku koji se nametnuo kao duhovni vođa na imanju pukovnika Rostanjeva. Oštra satira na pseudo-intelektualizam i moralnu ucenjivačku sentimentalnost. Jedno od najsmešnijih, a kod nas često zanemarenih dela Dostojevskog.






Poniženi i uvređeni
(Униженные и оскорблённые, 1861.) Roman o siromašnoj porodici Ihmenevih i njihovoj ćerki Nataši, koju zavodi sin bogatog i okrutnog kneza Valkovskog. Intrige, bol i žrtvovanje u senci Petersburga. Delo spaja melodramu i socijalni realizam, a lik kneza Valkovskog prvi je u nizu velikih „predatorskih“ karaktera Dostojevskog – preteča Svidrigajlova i Stavrogina.






Zapisi iz Mrtvog doma (Записки из Мёртвого дома, 1862.) Polu-autobiografski roman zasnovan na četiri godine provedene na robiji u Omsku. Pripovedač Aleksandar Petrovič iznosi potresne opise zatvorskog života i psihološke portrete osuđenika – ubica, kriminalaca i ljudi slomljenih sudbinom. Ključno delo za razumevanje Dostojevskog: ovde je otkrio da i u najokorelijem srcu tinja iskra ljudskosti i potreba za Bogom.






Zapisi iz podzemlja (Записки из подполья, 1864.) Filozofska novela-roman koja počinje čuvenom rečenicom: „Ja sam bolestan čovek... Ja sam zao čovek.“ Bezimeni pripovedač iz „podzemlja“ odbacuje racionalizam, napredak i „kristalnu palatu“ budućnosti, braneći iracionalnu ljudsku slobodu – čak i po cenu sopstvene propasti. Prvo delo zrelog, „egzistencijalnog“ Dostojevskog, bez koga se ne mogu zamisliti Niče, Kafka ni Kami.

Zločin i kazna (Преступление и наказание, 1866.) Nesumnjivo najpoznatiji roman Dostojevskog. Siromašni student Rodion Raskoljnikov ubija staru lihvarku uveren da „natčoveku“ nije potrebna moralna dozvola. Ono što sledi nije kriminalistička priča, već razorna psihološka drama o savesti, ponosu i nepodnošljivoj težini greha. Uz lik istražitelja Porfirija Petroviča i Sonje Marmeladove, roman postaje univerzalna parabola o padu i iskupljenju.

Kockar (Игрок, 1866.) Kratak, intenzivan roman napisan za neverovatnih 26 dana kako bi pisac izbegao katastrofalne posledice ugovora s izdavačem. Aleksandar Ivanovič, mladi učitelj, postaje opsednut ruletom i destruktivnom ljubavlju prema Polini. Strast kocke kao metafora ljudske opsesije i samouništenja. Lično iskustvo Dostojevskog s kockarskom propašću daje tekstu uverljivost.

Idiot (Идиот, 1868–1869.) Pokazatelj Dostojevskog da na svet donese „potpuno pozitivnog, lepog čoveka“ – kneza Miškina. Ovaj Hristoliki junak, čist i dobronameran, vraća se iz Švajcarske u Rusiju i stupa u razorni ljubavni trougao između fatalne Nastasije Filipovne i strastvene Aglaje. Roman o nemogućnosti apsolutnog dobra da opstane u svetu strasti, novca i laži. Scena večeri kod Nastasije Filipovne jedno je od vrhunskih dostignuća svetske književnosti.

Večni muž (Вечный муж, 1870.) Psihološka studija o ljubomori i opsesiji. Aleksej Ivanovič, nakon smrti svoje ljubavnice, suočava se s njenim mužem Pavlom Pavlovičem Trusockim – čovekom koji istovremeno traži prijateljstvo i osvetu. Majstorski prikaz ambivalentnog odnosa između ljubavnika i prevarenog muža, sa napetom atmosferom koja graniči s hororom.

Zli dusi (Besovi) (Бесы, 1871–1872.) Politički roman zasnovan na istinitom ubistvu studenta Ivanova od strane revolucionarne grupe Nečajeva. U fokusu je Nikolaj Stavrogin, zagonetni aristokrata i duhovni vođa nihilista, čija unutrašnja praznina pokreće čitavu lavinu zla. Beskompromisna kritika ideološkog fanatizma i ateizma, sa proročkom snagom koja anticipira totalitarne strahote 20. veka. Poglavlje „Kod Tihona“, decenijama cenzurisano, spada među najpotresnije ispovesti u književnosti.

Mladić (Dečko) (Подросток, 1875.) Arkadij Dolgoruki, nezakoniti sin plemića, dolazi u Sankt Peterburg opsednut idejom da postane potpuno slobodan i moćan poput Rotschilda. Roman o adolescenciji, potrazi za ocem i sukobu idealizma i korupcije u društvu. Često nazivan „najnedovršenijim“ velikim romanom Dostojevskog, ali i dalje bogat idejama i sjajnim karakterima.

Braća Karamazovi (Братья Карамазовы, 1879–1880.) Poslednji i najmonumentalniji roman. Priča o ocu Fjodoru Pavloviču Karamazovu i njegova tri zakonita sina (i jednom nezakonitom) – razvratniku Dmitriju, intelektualcu Ivanu i monahu Aljoši. Oko ubistva oca plete se mreža strasti, sumnje i filozofskih previranja. Čuvena parabola „Veliki inkvizitor“ i teme Boga, besmrtnosti i odgovornosti za „svačiju krivicu pred svima“ čine ovaj roman sumom celokupnog stvaralaštva Dostojevskog i jednim od krunskih dela svetske literature.


    1. PRIPOVETKE I NOVELE

Gospodin Proharčin (Господин Прохарчин, 1846.) Priča o patološkom škrtcu, siromašnom činovniku koji u krajnjoj bedi skriva bogatstvo. Nakon njegove smrti sustanari otkrivaju skriveni novac, a sa njim i jezivu istinu o životu provedenom u strahu. Mračna groteska o otuđenju i neljudskoj tvrdičluku.

Roman u devet pisama (Роман в девяти письмах, 1847.) Satirična novela u epistolarnoj formi. Dva prijatelja, Ivan Petrovič i Pjotr Ivanič, izmenjuju devet pisama koja počinju ljubaznošću, a završavaju se potpunim raskidom. Zabavna minijatura o ljudskoj sujeti, nesporazumima i skrivenim namerama.

Gazdarica (Хозяйка, 1847.) Mladi naučnik Ordinov zaljubljuje se u tajanstvenu Katarinu, ženu koja živi pod neobjašnjivom vlašću mračnog starca Murina. Delo prožeto folklorom, snoviđenjima i mistikom, stilski blisko Gogolju i Hofmanu. Jedno od najmisterioznijih ranih dela Dostojevskog.

Polzunkov (Ползунков, 1848.) Portret čoveka koji ne može da odoli iskušenju da ne ispadne lakrdijaš. Glavni junak pripoveda priču o sopstvenom moralnom padu i kompromitaciji pred ljudima koji ga preziru. Kratka, ali oštra studija ljudskog samoponiženja.

Slabo srce (Слабое сердце, 1848.) Potresna priča o činovniku Vasi Šumkovu koji, shrvan srećom zbog predstojećeg braka i pritiskom posla, gubi razum. Dostojevski sa neverovatnom snagom prikazuje kako ljudska duša puca pod teretom prevelike sreće i birokratske mašinerije.

Pošteni lopov (Честный вор, 1848.) Pripovedač se priseća Jermolaja, gosta koji mu je ukrao pantalone, a ipak je umro kao „pošten čovek“. Dirljiva priča o siromaštvu, slabosti i čudnoj, bolesnoj vrsti ljudskog dostojanstva. Mali dragulj među ranim delima.

Jelka i svadba (Ёлка и свадьба, 1848.) Na jednoj dečjoj jelci pripovedač posmatra scene koje razotkrivaju pohlepu i proračunatost odraslih. Godinama kasnije prisustvuje svadbi – mlada je ona ista devojčica sa jelke, a mladoženja bogati i stari činovnik. Kratka i brutalna satira društvenog licemerja.

Bele noći (Белые ночи, 1848.) Sentimentalni roman u pet noći. Sanjar, usamljeni peterburški intelektualac, upoznaje devojku Nastenjku i proživljava četiri noći sna i nade. Jedno od najlirskijih i najnežnijih dela Dostojevskog, oda neuzvraćenoj ljubavi i lepoti prolaznog dodira duša.

Mali heroj (Маленький герой, 1849–1859.) Napisana u Petropavlovskoj tvrđavi, ova priča prati jedanaestogodišnjeg dečaka i njegov doživljaj prve, detinje zaljubljenosti u udatu ženu. Prožeta suncem i vedrinom, ona predstavlja svetlu iznimku u piščevom turobnom opusu, pokazujući da je i u zatvoru mogao stvarati delo nade.

Tuđa žena i muž pod krevetom (Чужая жена и муж под кроватью, 1860.) Vodviljski humoristična priča nastala spajanjem dve ranije zamišljene novele. Ljubomorni muž traga za ženom, da bi se obreo u tuđem stanu, sakriven ispod kreveta – zajedno sa drugim čovekom. Retko viđena farsična strana Dostojevskog.

Ružna anegdota (Скверный анекдот, 1862.) General Pralinski, u nastupu liberalnog zanosa, odlučuje da nepozvani poseti svadbu jednog od svojih podređenih činovnika. Njegovo pijanstvo i nespretni pokušaji da bude „narodski“ dovode do katastrofalnog poniženja. Oštra satira na lažni liberalizam i jaz među klasama.

Krokodil (Крокодил, 1865.) Fantastično-satirična priča: činovnika Ivana Matveiča proguta krokodil u peterburškom pasažu. Iz stomaka životinje on nastavlja da filozofira i daje instrukcije za spoljnu politiku. Aluzija na sudbinu ruskih socijalista i, moguće, na Černiševskog.

Bobok (Бобок, 1873.) Pripovedač sedi na groblju i počinje da čuje razgovore mrtvaca pod zemljom. Oni su svesni da su mrtvi, ali im je preostalo još malo vremena pre konačnog raspada – i odlučuju da provedu to vreme u apsolutnoj bestidnosti. Jeziva i groteskna parabola o moralnom truljenju.

Krotka (Кроткая, 1876.) Monolog muža pored tela njegove mlade žene koja je izvršila samoubistvo skokom kroz prozor. Pokušavajući da shvati kako je do toga došlo, on rekonstruiše njihov odnos – priču o tiraniji, ljubavi i nerazumevanju. Jedno od najpotresnijih i najsavršenijih kratkih dela svetske književnosti.

Dečak kod Hrista na jelki (Мальчик у Христа на љлке, 1876.) Kratka božićna priča. Siromašni dečak, sam u velikom gradu na Božić, smrzava se i u smrti odlazi na Hristovu jelku – gde su sva zaboravljena deca. Komprimirana sva bol i uteha Dostojevskog u samo nekoliko stranica.

San smešnog čoveka (Сон смешного человека, 1877.) Bezimeni pripovedač odlučuje da izvrši samoubistvo, ali zaspi i sanja rajsku, bezgrešnu planetu – koju svojom prisutnošću postepeno kvari i uvodi greh. Po buđenju, on više nije smešan; otkrio je istinu o ljudskoj duši. Ovaj kratki tekst, često nazivan fantastičnim manifestom, sažima celokupnu filozofiju Dostojevskog o padu, slobodi i ljubavi.


    1. PUBLICISTIKA I ESEJI

Zimske beleške o letnjim utiscima (Зимние заметки о летних впечатлениях, 1862.) Putopisno-filozofski esej nastao nakon prvog putovanja Dostojevskog po zapadnoj Evropi (Nemačka, Francuska, Engleska). Autor kritikuje buržoaski duh, otuđenost zapadnog čoveka i iluziju progresa. Londonska izložba i vapaj sirotinje predstavljaju mu dokaz da zapadna civilizacija, uprkos sjaju, nema rešenje za ljudsku dušu.

Dnevnik jednog pisca (Дневник писателя, 1873–1881.) Jedinstvena mešavina političkog komentara, filozofskog eseja, memoara i originalnih pripovedaka. Dostojevski je ovde direktno komunicirao sa svojom publikom o svim gorućim temama Rusije: sudskim reformama, „istočnom pitanju“, ratu sa Turskom, moralnom vaspitanju. Sadrži pripovetke Krotka, Bobok, San smešnog čoveka i Dečak kod Hrista na jelki.

Govor o Puškinu (Речь о Пушкине, 1880.) Govor održan prilikom otkrivanja spomenika Puškinu u Moskvi. Dostojevski tumači Puškina kao proroka ruskog naroda, čija je genijalnost u „sveljudskoj“ empatiji i sposobnosti da razume sve kulture. Proglasio je svoj čuveni poziv: da je sudbina Rusije da ujedini čovečanstvo kroz pravoslavnu veru. Govor je izazvao neviđene ovacije i označio vrhunac njegove nacionalne slave.



Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

✦ Wikipedia ✦

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

✦ YouTube kanali ✦

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

Featured Post

ВОЂА ::: Радоје Домановић

  Вођа  - Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми ...