Od
svakodnevnice do svetlosne odrednice
Zorana
Anđelković pripada mlađoj generaciji domaćih autora, a do sada je
objavila dva romana: Đavo
u okovima tame
(2023, Presing) i U
kandžama mračne ljubavi
(2024). Oba dela možemo svrstati u okvir trilera, ali ne trilera
koji svoju napetost grade isključivo na događajima, već pre svega
na unutrašnjim lomovima svojih junaka i njihovim susretima sa
sopstvenim slabostima, strahovima i opsesijama.
U
središtu Zoraninog interesovanja nalazi se svet iluzije, taštine,
gordosti i raspada ličnosti. Njeni junaci su neizgrađene ličnosti,
ljudi koji teško uspevaju da se odupru svojim nagonima, a često kao
da to ni ne žele. Naprotiv, oni se toliko udaljavaju od sebe samih
da počinju da pronalaze izvesnu privlačnost u zlu koje čine.
Paradoksalno, ni njihove žrtve se ne suprotstavljaju odlučno, već
i same, gotovo neprimetno, podležu iskušenjima i sopstvenim
slabostima, ne ulazeći u istinsku borbu sa njima.
Uprkos
tome, Zorana svoje junake ne ostavlja bez nade. Njeni romani nisu
priče bez izlaza. Naprotiv, kroz tamu se nazire mogućnost pobede
nad bolom, strahom i prošlošću. Izlazak iz kandži „mračne
ljubavi“ ujedno predstavlja pokušaj oslobađanja od svega onoga
što čoveka zarobljava i udaljava od sopstvene ličnosti.
Sam
izraz „mračna ljubav“ nije paradoks zbog same ljubavi, jer
ljubav, u svom izvornom smislu, predstavlja svrhu i smisao čovekovog
postojanja. Paradoks je u ljudima koji žele da budu voljeni, a da
pritom nisu spremni da vole, kao i u onima koji grozničavo
pokušavaju da zadovolje svoju glad za posedovanjem, strašću i
dominacijom. To više nije ljubav, već glad koja ne poznaje granice
i koja čoveka pretvara u sredstvo. Ljubavi tu nema, milosti još
manje, osim ukoliko pod ljubavlju ne podrazumevamo tek prolaznu
telesnu potrebu.
-
Đavo u okovima tame -
Kada
se uzme u ruke roman Đavo
u okovima tame,
prvo što se uočava jeste hrabrost. Hrabrost mlade autorke da
zakorači u bolne prostore ljudske psihe i da se suoči sa temama
depresije, zavisnosti, emocionalne manipulacije i destruktivnih
odnosa. Za takav poduhvat potrebna je odvažnost koju svakako treba
pozdraviti.
Svet
koji Zorana gradi jeste svet trilera. Svet brzih rezova, izraženih
emocija, naglih obrta i dijaloga koji nose snažnu unutrašnju
tenziju. U njemu junaci prolaze kroz mrak, suočavajući se sa zlom,
a svaka emocija dovedena je do granice izdržljivosti. To nije samo
književni postupak; to je i određeni pogled na svet.
U
tom narativu, tamu ne stvaraju složeni društveni odnosi,
egzistencijalna praznina ili unutrašnja protivrečnost čoveka. Tamu
donosi đavo. On ima lice, ime i nameru. Kada se stvari raspadaju,
odgovor je često isti – opet je đavo pokucao na vrata.
Međutim,
samo prisustvo pojmova poput đavola, demona ili pakla ne mora nužno
priču učiniti ni duhovnijom ni psihološki uverljivijom. Kada se
zlo prečesto vezuje za personifikovane sile, ono gubi svoju
suptilnost. Stvarni manipulator retko liči na čudovište. Mnogo
češće liči na običnog, prijatnog, šarmantnog čoveka. Upravo
zato Dostojevski u Zlim
dusima
ne govori: „Ovaj čovek je demon“. On nam pokazuje pukotine
ljudske duše koje vode ka zlu.
Jer
ljudsku psihu treba razumeti i istraživati, dok je njeno
etiketiranje često zahvalan materijal za brzu triler-građu.
Kada
prođemo kroz pakao Zoraninih junaka, prirodno ostaje nekoliko
pitanja. Ne može li neprestano insistiranje na paukovoj mreži zla
da proizvede suprotan efekat?
Da
li se istinski ranjen čovek prepoznaje u takvoj katarzi ili od nje
beži?
I
možda najvažnije: može li jezik u kojem su sve pojave demonizovane
dovesti do svojevrsne normalizacije zla? Jer ako se sve pripisuje
nekoj misterioznoj sili, čovek polako prestaje da oseća sopstvenu
odgovornost i počinje da je prebacuje na mitologiju.
Ipak,
upravo tu se nazire mogućnost sledećeg koraka.
Zorana
Anđelković je napisala dve hrabre i tečno napisane knjige. To samo
po sebi predstavlja ozbiljno dostignuće. Međutim, možda se njena
najveća književna mogućnost tek nazire. Iz senke gotskog trilera
moguće je zakoračiti ka složenijoj psihološkoj prozi, bez nužnog
napuštanja žanra koji joj očigledno odgovara. Naprotiv, upravo bi
dublje razumevanje unutrašnjih mehanizama ljudske ličnosti moglo
njenim budućim romanima dati novu snagu.
Jer
zlo nije samo nešto što dolazi spolja. Za čoveka je ono najčešće
posledica nerazumevanja sopstvenih bezdana i odsustva svetlosne
odrednice koja bi njegovom životu dala smisao i pravac.
Pisac,
u svojoj najdubljoj suštini, nije ni sudija ni propovednik. On je
svedok života koji živi zajedno sa drugima. Svedok čovekovih
padova, ali i njegove mogućnosti da se uzdigne. To je možda i
najteži zadatak književnosti.
A
čini se da nam Zoranina tečna, neposredna i darovita reč obećava
još mnogo iznenađenja i možda upravo one stranice na kojima će se
svakodnevni mrak sve jasnije preobražavati u svetlosnu odrednicu.
.jpg)
.jpg)
.jpg)