Nisam Biio Tu: " Ćićolina" 07 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Nisam Biio Tu: 

"Ćićolina" 

07

Dva, tri dana je je prošlo u obilaženju raznoraznih krajeva Londona. Uglavnom smo se vozili autobusom i silazili bi smo gde god nam se činilo da je kraj zanimljiv, tuda bi šetali satima. Brixton, Čelzi, Starford, Vudford... ni ne pamtim više gde sam se sve to vrzmao. Svejedno, bilo je interesantno. Dosta puta sam pre-podne išao i bez Elene. Nekakav "duh slobode", me je podizao i proizvodio energiju. Osećao sam se "nedodirljivim". Sada kada razmišljam o tome mislim da tu nije bila u pitanju sloboda, onako kako danas pojmim tu reč, radije bih to opisao kao odsutvo bilo kakvog straha od ljudi. Bio sam stranac koga niko ne poznaje i koji nikoga ne poznaje. Čovek u svom okruženju , gde živi, godinama stiče prijatelje ali i one koji mu nisu naklonjeni ili kojima on nije naklonjen. Dešava se tako da kada izađemo na ulicu imamo osećaj da jednostavno nekoga ne bismo voleli da sretnemo ili nam se sa nekim ne razgovara, dok mi iz učtivosti pristanemo na razgovor i pozdrav, iako se ne bi ni pozdravljali niti pričali, ako bi poslušali sopstveno raspoloženje.  Ta lažna učtivost i osmeh razvučen u kez, spuštanje pogleda pred poznatom nam ličnošću ili obrnuto kada se i sami zateknemo iznenađeni kada neko isto tako postupi prema nama, je doživljaj subjektivan i mi ga često primamo sa ličnom neprijatnošću u oba slučaja. Mislim da i najučtiviji ljudi, uvek spremni za razgovor, imaju trenutke kada im nije do razgovora, usled nekih ličnih problema.

Otuda najverovatnije dolazi ova moja "sloboda" o kojoj govorim. Među ljudima sam a kao i da nisam. Moja povučenost je imala svoje raznorazne oblike tokom godina, neki put se izražavala kao potpuna zatvorenost, u prvom, ranom delu detinjstva, da bi kasnije potpuno nestala i pretvorila se nasuprot u eksplozivno, nametljivo ponašanje. U dosadašnjem života se povučenost javljala i nestajala od perioda do perioda. Svakako mislim da taj deo moje prirode i svesti, nisam naučio da kontrolišem. Mogu samo da zaključim da bih voleo da počnem, mada osećam da se moja priroda nekako buni i protiv toga je, da praktikujem da jedan dan prođem pored komšije i ne kažem mu: "Dobar dan", dok bih već sutra ako sam tako raspoložen čak stao i popričao sa njim. Možda to nije društveno prihvatljiv obrazac i  govori o čestim duševnim promenama kod čoveka, gde ga drugi karakterišu kao ekscentrika ili nešto slično tome ali ako bi se pitali šta je lepo a šta je istina, zaključak bi bio, lepo je reći dobar dan, makar i na silu, istina je da dok govoriš, dobar dan, nad sobom vršiš neku vrstu prisile. Mislim, na kraju da bez obzira na sve, da ako to dobar dan, neko vedro prima i vidljivo mu znači, svakako treba preći preko sebe i reći - dobar dan!

Da se vratim. Viđao sam ono što sam do tada gledao na filmu ili čitao. Od najbogatijeg stanovništva, krajeva koji su blistali u kojima je uvek vladala neka grobna tišina i gde se čovek osećao sigurnim, do delova grada gde su ljudi, ležali na ulicama, dilovali u grupicama po ćoškovima ili novac zarađivali prostitucijom, gde se nikako čovek nije mogao osećati sigurno. Ja sam iz znatiželje prilazio do određene granice, tu se nisam dugo zadržavao. Video sam i više nego što je potrebno. Povratak u moj kraj je uvek bio olakšanje sa tim da sam bio zadovoljan iskustvom koje sam donosio šetajući. Ovo sam praktikovao svo vreme mog boravka u tom gradu.

    

   Elena je bila na poslu. Neko je zvonio. Obično su otvarali hrvati iz donjeg dela stana. Hodnikom se moglo stepenicama doći pravo na  Elenina i moja vrata ali neko se zadržao dole. Malo zatim čuh zvono na našim vratima. Otvorio sam i video Bruna. Ljubazno se pozdravio i rekao da mora da proveri faks. Nešto je kratko čačkao, ja sam mu ponudio kafu. Kada je završio, pridružio mi se i seo za sto.

Pričao je nešto o svojim iskustvima, kako se odlučio da živi u Londonu i rekao kako mu izgledam kao "svetski čovek" i da bi on vrlo rado meni sredio posao i u svakom smislu se zauzeo za mene.

Tog čoveka sam ovog puta malo bolje razgledao. Činilo mi se da neka neodređena i neispunjena želja, strastveno igra u njemu.  Njegovo učestalo žmirkanje očima i ćest, nesvesni običaj da zubima malo, malo, zahvati donju usnu mi je takođe govorio da je predamnom čovek koji je naučio da preživi kao tuđinac u svetu nemilosrdnom prema strancima i da je uspeo da sakrije svoj duboki strah i nemir, da živi sa tim. Isto tako osetih kod njega neku preteranu familijarnost, da li zbog toga što potičemo iz iste zemlje ili nečeg drugog nije mi bilo jasno.

Dok je govorio umeo je i da spusti glavu, da se zamisli, da za trenutak zaćuti, da bi odmah zatim najvedrije nastavio sa pričom tamo gde je stao. Sve to zajedno je na njega, u mojim očima, bacalo izvesnu senku i on sam mi nekako nije izgledao tako vedro kao prvi put kada sam ga video.

I ovog puta smo uz kafu popušili lep džoint. Sedeli smo nekih nepunih sat vremena kada je rekao, kao i prošli put, da sada ima posla.

   - Sebastiane - izusti ustajući sa stolice - pozdravićeš Elenu kada dođe i večeras - da vas vidim kod mene, ona ima adresu , nije daleko i obavezno, obavezno, da ste kod mene oko deset - on mi spusti ruku na rame i iskreno se nasmeja.

   - Hvala na pozivu i biće mi drago - uzvratih osmehom.

   - Da, da... da se malo družimo, ne ovako sve na brzinu. U tom slučaju dogovoreno , ako nešto iskrsne imate telefon.

Otpratih ga.

 

   Bruno nije živeo daleko. Elena se složila da odemo do njega. Predložila je da prošetamo. Trebalo nam je nekih pola sata. Veče je nakupilo oblake. Slab vetar je dizao prašinu. U kraju je bilo mirno, po koji prolaznik, žureći, predosećajući kišu, je hitao svojim poslom.

   Bruno nas je srdačno dočekao. Bio je vidljivo radostan, uzbuđen i prvih nekoliko minuta se sve nešto vrteo oko sebe, pipkajući pritom i neke stvari sa svojih polica, pomerajući ih , najverovatnije sa podsvesnom željom  da sve bude na svom mestu. On je imao dosta veliki stan, videlo se po dugačkom hodniku da osim dnevne sobe u kojoj on prima goste ima još prostora. Kada nam je doneo piće, sebi pivo, Jeleni koka-kolu i meni votku, napokon je seo na veliki trosed, dok je nas smestio u dve široke fotelje.

   Njegova dnevna soba je bila čista i videlo se da uredno živi. Visoke police do plafona bile su ispunjene knjigama, pločama i raznoraznim sitnim ukrasima. Iznad njegovog troseda u dubini sobe , preko tapeta, belo-roze i drap boje, na zid je bila zakačena reprodukcija Mikelađelovog " Stvaranja Adama". Sa druge strane nasuprot police iza providne zavese bili su visoki dvokrilni prozori i vrata koja su vodila na terasu. Sa vrata, tj. odmah kako se ulazilo u sobu posetioc je mogao da vidi ogroman, jedan od prvih “plazma” televizora. Mi smo prvo sedeli okrenuti televizoru leđima, licem u lice sa domaćinom. Između nas je stajao masivan, nizak i kvalitetan drveni sto, na njemu gomila sitnica.

Razgovor je lepo tekao. Bruno je bio zadovoljan.

  - E sada nešto jako, jako lepo. - on razvuče široki osmeh i uze sa stola papir za motanje i lepu, debeljuškastu tablu šita (hašiš). Pohvalio sam ga više puta. Eleni sam bio smešan kako sam se obradovao. I Bruno je primetio isto pa je kulturno pitao da li možda želim da ja smotam. Jao, kakav i koliki džoint sam smotao.

Počelo je.

Ćićolina: "Kuma Od Skandala" / Dokumentarni film o pionirki TV golotinje

  - Ja sam nešto čitao, interesovao se... - započe Bruno, - a tebe smatram inteligentnim momkom i zato bih voleo da malo popričamo...

  - Da. - rekoh, uozbiljivši se , Elena se već kidala od smeha.

  - Šta misliš ima li svemir neki određeni plan i da li je njegova struktura podređena nekoj vlasti , sili ili se svemir rasprostire tek, tako haotično , bez ikakve logike?

Bruno me je iznenadio i zatekao svojim pitanjem. Bilo mi je jako smešno ali sam držao do toga da ostanem ozbiljan kako mi je ukazao svoje poverenje.

  - Uh...Bruno ja se nisam bavio i nisam izučavao, ali svakako mislim da haos sam po sebi ima smisla samo ako se zapravo radi o prirodi nekoga ili nečega što se ne kreće u pozitivnom pravcu. Zašto se ne kreće u pozitivnom već u negativnom to ne bih znao. Opet ako za nekoga kažemo da se nalazi u potpuno haotičnom stanju , a budući da je taj neko nosioc svog vlastitog mikro kosmosa, za koji kažu da je veći i od samog kosmosa, tada zaključujem, naivno i laički, da ako je predpostavimo moguće doterati " haotičnu osobu" ili se ona, osoba, sama od sebe dovede u red, tada mogu samo da zaključim da ako haos momentalno vlada univerzumom to je svakako haos koji može promeniti svoj oblik. - ja se zaustavih i pogledah Bruna koji se nadlaktio i sav upiljio svoje sitne, sjajne, smeđe okice u mene.

  - Meni niko nije  tako nešto odgovorio, - reče, izgledvši  malo zbunjen, - pa mislim... mislim da je to svakako logično i nekako originalno što si rekao. A opet ako je tako kako ti zamišljaš taj red, poredak...kako bih rekao , da li je to neka hijerjarhija ili se sve samo po sebi odigrava po nekom zakonu... prirode, da... po nekom prirodnom zakonu ili mora da postoji i neki red. Eto ja mislim da te piramide ... da one predstavljaju poredak, da sve ima svoj smisao ali i poredak ... da mora postojati , eto, vrh piramide i piramidino dno.

Elena se uhvati za stomak od smeha što je Brunu očigledno prijalo.

  - Znate kako Bruno... i ja sam razmišljao o tome, - malo sam se zamislio - ali ništa mi određeno i konkretno nije palo na pamet kao rešenje , imam u glavi i ja tu piramidu vlasti i poretka i sa druge strane opstanka, nepisanog ali dobro poznatog, gde se za život bori svaka biljčica. Ali neki opšti zaključak ili stav nikada nisam imao , jedino što mogu da kažem da se eto meni kada pomislim na piramide u glavi stvaraju slike ravnomerno poređanih , lepo složenih, jedan ispod drugoga ... hm ... dakle javlja mi se slika tako lepo poređanih tanjira.

  I Bruno i Elena pa i ja sa njima počesmo da maltene urlamo od smeha.

  - Ma kakvih tanjira bre ... hahahahaha ... Bruno zamalo što se nije zagrcnuo - šta ... letećih tanjira ... hahahahaha ... vanzemaljci, jel' to ? - izbečio se i čekao odgovor.

  - Ma ne, Bruno i stvarno jeste smešno, ali ne ... običnih tanjira ... tako ... jedan tanjir na vrhu a jedan na dnu ali svi jednaki i podjednako bitni. - završio sam već iscrpljen naprezajući se da  održim koliko toliko ozbiljnost.

  - Aaa... lep si smotao, lep.

  - Da dobar je.

  - Pa dobro da ti kažem iskreno i to što si rekao ima nekog smisla ... ima, leba mi' ima ... hahaha ... pa eto toliko sa našom filozofijom, tanjiri ... hahaha , a da ti nisi gladan , da donesem neko meze? - on se sada već potpuno opustio i stvarno ustade i na velikom,  lepom tanjiru donese raznorazne čokoladne bonbonice.

  - Eto služite se ... okrenite fotelje, pa ako hoćete, možemo da pustimo neki film.

  - Može - složismo se i Elena i ja.

Bruno je pre filma smotao još jedan i kada smo popušili on u video-rekorder ubaci kasetu i ugasi svetlo u sobi. Malo sam se čudno osećao ali vidim Elena se ne buni , dok se Bruno fino zavalio u svom trosedu.

Film je počeo. "Ćićolina na Mundijalu" ... Ćićolina i fudbalski tim. Kraljica pornografije na velikom ekranu.

  - Elena, smeta li ovo, - upita Bruno izazivački.

  - Ne, ne smeta. - odgovori ona.

U sobi nasta tajac. Samo zvuci sa ekrana, rad šita, i osećaj da mi iza leđa leži težak perverznjak. Pogledah Elenu. Gleda netremice. Na ekranu Ćićolina i crnac. Ćićolina i dva belca. Ćićolina i razuzdana plavuša. Glas iza mene:

   - Vas dvoje se možete slobodno opustiti ... tu ispred televizora ... bez brige ima mesta. - Brunu kao da su curile bale niz usta pa se činilo da dok govori pljucka.

Za trenutak Ćićolina nestade, traka zašušta i film se promeni ali  Ćićolina se ipak ponovo pojavi u drugoj ulozi…počeo je drug film. Sada gledamo kako Ćićolina ima mesečni ciklus, tj. Ćićolina pušta krv.

Kao da je voz uleteo u moju svest. Ustadoh. Bruno skoči i upali svetlo. Elena me kao hipnotisana pogleda.

   - Jel' sve u redu ? - upita Bruno, sa strahom u glasu.

   - Sve u redu ali ovoga mi je bilo dosta ... rekoh i rukom ukazah na televizor... i da... možete li da malo otvorite prozor?

   - A što prozor? – Bruno me je gledao sa strahom - da ti nije loše , da sigurno ti je pozlilo, puno smo pušili, Elena ajde' vodi ga kući na čist vazduh ... AUUUUU ... ako mi umre ovde !!!!

   - Bruno meni je sasvim ok, samo dosta mi pornića i od ovoga se ne umire čoveče.

   - Ne, ne , ništa ne znam, meni žena dolazi prekosutra ... hajde na vazduh pa polako... - balavio je i histerično se uzšetkao.

   - Dobro ... polako Bruno - Elena mu je prišla i uhvatila ga za ruku. Ja nisam gubio prisebnost.

   - Ok, Bruno , idemo ali daj malo tog šita , moram da ti priznam da je jako dobar.

   - Šta... hašiš... evo, evo ... - on mi dade celu tablu koja je stajala na stolu ... samo na vazduh, to sada mora - nastavljao je vidno uzrujan.

Bili smo brzo napolju. Slaba kišica je sijala svakom kapljicom. Vetar je prestao da duva. Laganim koracima vraćajući se i uz smeh, analizirajući Bruna, mi brzo stigosmo kući.

Cicciolina

*

EX EX : HOĆU DA TI DAM

TNX!