 |
| Vasily_Perov_-_Портрет_Ф.М.Достоевского_-_Google_Art_Project |
Od Mraka Siromaštva do Svetlosti Besmrtnosti: Život Fjodora M. Dostojevskog
Priča o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom nije samo priča o piscu; to je priča o ljudskoj duši bačenoj u ponor, koja se iz njega vraća noseći u rukama, poput svetionika, najdublje uvide o patnji, veri i iskupljenju. Njegov život, uokviren bolnim početkom i gotovo mističnim krajem, sam po sebi nalikuje njegovim najvećim romanima – to je dramatičan luk od poniženja do trijumfa, od mraka do svetlosti.
Početak: Rane godine i senka oca
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je 11. novembra (30. oktobra po julijanskom kalendaru) 1821. godine u Moskvi, u prostorijama bolnice za siromašne Mariinski, gde je njegov otac, Mihail Andrejevič, radio kao lekar. Ova činjenica je duboko simbolična: Dostojevski je došao na svet u carstvu patnje, okružen jecajima bolesnih i ubogih, čiji će likovi kasnije prožeti svaku stranicu njegovih dela.
Njegovo detinjstvo bilo je prožeto strogom patrijarhalnom atmosferom. Otac, čovek sumnjičavog i razdražljivog karaktera, posedovao je malo imanje Darovoje, gde je mladi Fjodor prvi put upoznao i zavoleo ruski narod – mužike – čiju će jednostavnu veru i nepokolebljivo trpljenje kasnije veličati. Majka, Marija Fjodorovna, bila je tiha, pobožna i umetnički nadarena žena, koja je sinove uvela u svet književnosti i vere.
Ključni lom u ovom periodu bila je tragična smrt majke 1837. godine i, naročito, ubistvo oca 1839. godine. Mihail Andrejevič, čija je surovost prema seljacima postala nepodnošljiva, navodno je zadavljen od strane svojih kmetova. Ova oceubilačka senka pala je na dušu mladog Fjodora i postala katalizator za prvi ozbiljni epileptični napad („sveta bolest“ koja će ga pratiti celog života). Neki biografi tvrde da je upravo tada, pod teretom zločina i smrti, započeo Dostojevskijev celoživotni dijalog s Bogom, zločinom i grižom savesti.
Uprkos porodičnoj katastrofi, obrazovanje se nastavilo. Fjodor je primljen u elitnu Vojno-inženjersku akademiju u Sankt Peterburgu, gde je živeo mizerno, među aristokratama koji su ga prezirali zbog siromaštva. Osećajući se kao „gavran među paunovima“, utočište je pronašao u književnosti. Njegovo prevodilačko i spisateljsko krštenje bilo je burno: prvi roman, Bedni ljudi (1846), doneo mu je instantnu slavu. Kritičar Bjelinski proglasio ga je „novim Gogoljem“. Ali vrtoglavi uspon brzo se pretvorio u vrtoglav pad – naredna dela nisu bila dobro primljena i Dostojevski je upao u zamku gorčine i razočaranja.
Sibir
Prelomni trenutak njegove mladosti, koji je njegov početnički idealizam slomio i prekalio u nešto mnogo dublje, bila je 1849. godina. Uhapšen je zbog učešća u krugu utopijskog socijaliste Petraševskog. Osam meseci provedenih u samici Petropavlovske tvrđave bili su samo uvod u najsuroviju psihološku torturu. Dana 22. decembra 1849. godine, izveden je na Semjonovski trg zajedno sa ostalim osuđenicima kako bi bio streljan. Stajao je na gubilištu, u mrtvačkoj košulji, dok je vod strelaca već nanišanio. U poslednjem trenutku stiglo je carsko pomilovanje.
Tih nekoliko minuta suočavanja sa sopstvenom smrtnošću zauvek su promenili Dostojevskog. Povratak iz mrtvih ga je preporodio. Smrtna kazna mu je preinačena u četiri godine robije u Omsku, praćene prinudnom vojnom službom u izgnanstvu. U „Mrtvom domu“ među ubicama i odmetnicima, Dostojevski je izgubio idealizovanu sliku naroda i pronašao drugu, surovu ali svetu – neiskorenjivu potrebu ljudske duše za Bogom. Tamo je konačno formiran njegov pogled na svet, potpuno suprotan revolucionarnom ateizmu. Iz Sibira se vratio ne kao borac za socijalizam, već kao strastveni vernik, prorok „počveničestva“ (povratka ruskom tlu) i pisac opsednut tajnom ljudske slobode i patnje.
Kraj: Prorok na vrhuncu
Poslednje decenije njegovog života obeležio je meteorski stvaralački uzlet, ali i neprekidni lični jadi – bekstvo od poverilaca, smrt supruge, brata, i prerana smrt troje dece. Ipak, iz te vatre nastala su njegova najveća dela: Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi. Bio je to period pun kockanja i očajničkih finansijskih prilika, ali i neverovatne literarne plodnosti.
Vrhunac i mir dolaze s njegovom drugom ženom, Anom Grigorijevnom Snitkinom, njegovim stenografom, anđelom čuvarem i menadžerom, koja je uvela red u haos njegovog života. Sa njom je dočekao svetsku slavu, naročito nakon slavnog Govora o Puškinu 1880. godine, kada je pred oduševljenom masom proglasio svoju formulu sveruskog i sveljudskog jedinstva. Postao je živa legenda, nacionalni mudrac kome su se obraćali za savet.
Kao što je i početak njegovog života bio obavijen patnjom siromašnih, njegov kraj je bio miran, ali dramatičan i okružen ljubavlju. U januaru 1881. godine, nakon oštre rasprave sa sestrom Verom oko nasledstva porodičnog imanja, Dostojevskom je prsla plućna arterija. Grlo mu se napunilo krvlju. Na samrtnoj postelji, u svom stanu na uglu Kuznječnog, nije se opirao, već je, svestan svog kraja, želeo da ispovedi svoju veru pred decom.
Poslao je po Jevanđelje – ono isto Jevanđelje koje su mu dale žene dekabrista na putu u Sibir i koje je pratilo njegove godine robije. Treperavim glasom zamolio je svoju ženu Anu da nasumice otvori Knjigu i pročita mu. Ona otvori Jevanđelje po Mateju: „A Isus mu reče: Ne zadržavaj me, jer ja nisam još uzišao k Ocu svome; nego idi k braći svojoj i kaži im...“ Čuvši ove reči, Fjodor Mihajlovič je prošaptao: „Čuješ – ‘ne zadržavaj’, znači da ću umreti.“ Zatim, okrenuvši se ženi, izgovorio je reči koje sažimaju sav njegov ljubavni i patnički vek: „Sećaš li se, Anja, kako sam te voleo i nikada te nisam izneverio, čak ni u mislima.“
Preminuo je 9. februara (28. januara po starom kalendaru) 1881. godine. Vest o njegovoj smrti potresla je celu Rusiju. Sahrani, jednoj od najmasovnijih u istoriji Sankt Peterburga, prisustvovalo je, prema svedočenjima, između 40.000 i 60.000 ljudi. Nije bilo pozivnica, nije bilo organizacije – spontana reka ljudi nosila je njegov kovčeg do Aleksandro-Nevske lavre. Njegov grob postao je mesto hodočašća, a njegova dela, koja su istraživala najcrnje ponore ljudske duše, zauvek su ostala kao jedno od najsjajnijih svedočanstava nade, vere i neuništive snage ljubavi.
Evo kompletne bibliografije Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, razvrstane po kategorijama, sa originalnim ruskim naslovima i godinama objavljivanja. Datumi su navedeni prema gregorijanskom (novom) kalendaru gde je to bilo moguće precizno utvrditi, uz napomenu da se u starijoj literaturi često navode datumi po julijanskom kalendaru.
BIBLIOGRAFIJA FJODORA M. DOSTOJEVSKOG
(1821–1881)
ROMANI
Godina |
Originalni naslov |
Naslov na srpskom |
|---|---|---|
1846. |
Бедные люди |
Bedni ljudi |
1846. |
Двойник |
Dvojnik |
1849. |
Неточка Незванова |
Netočka Nezvanova (nedovršen roman) |
1859. |
Дядюшкин сон |
Ujčin san |
1859. |
Село Степанчиково и его обитатели |
Selo Stepančikovo i njegovi žitelji |
1861. |
Униженные и оскорблённые |
Poniženi i uvređeni |
1862. |
Записки из Мёртвого дома |
Zapisi iz Mrtvog doma |
1864. |
Записки из подполья |
Zapisi iz podzemlja |
1866. |
Преступление и наказание |
Zločin i kazna |
1866. |
Игрок |
Kockar |
1868–1869. |
Идиот |
Idiot |
1870. |
Вечный муж |
Večni muž |
1871–1872. |
Бесы |
Zli dusi (Besovi) |
1875. |
Подросток |
Mladić (Dečko) |
1879–1880. |
Братья Карамазовы |
Braća Karamazovi |
PRIPOVETKE I NOVELE
Godina |
Originalni naslov |
Naslov na srpskom |
|---|---|---|
1846. |
Господин Прохарчин |
Gospodin Proharčin |
1847. |
Роман в девяти письмах |
Roman u devet pisama |
1847. |
Хозяйка |
Gazdarica |
1848. |
Ползунков |
Polzunkov |
1848. |
Слабое сердце |
Slabo srce |
1848. |
Честный вор |
Pošteni lopov |
1848. |
Ёлка и свадьба |
Jelka i svadba |
1848. |
Белые ночи |
Bele noći |
1849–1859. |
Маленький герой |
Mali heroj |
1860. |
Чужая жена и муж под кроватью |
Tuđa žena i muž pod krevetom |
1862. |
Скверный анекдот |
Ružna anegdota |
1865. |
Крокодил |
Krokodil |
1873. |
Бобок |
Bobok |
1876. |
Кроткая |
Krotka |
1876. |
Мальчик у Христа на ёлке |
Dečak kod Hrista na jelki |
1877. |
Сон смешного человека |
San smešnog čoveka |
PUBLICISTIKA, ESEJI I MEMOARSKI SPISI
Godina |
Originalni naslov |
Naslov na srpskom |
|---|---|---|
1860–1861. |
Ряд статей о русской литературе |
Niz članaka o ruskoj književnosti |
1862. |
Зимние заметки о летних впечатлениях |
Zimske beleške o letnjim utiscima |
1873–1881. |
Дневник писателя |
Dnevnik jednog pisca (časopis koji je sam pisao i uređivao) |
1880. |
Речь о Пушкине |
Govor o Puškinu (objavljen u „Dnevniku pisca“) |
Napomena: Dnevnik jednog pisca izlazio je u periodima 1873–1874. (kao rubrika u časopisu Građanin), zatim kao samostalni mesečnik 1876–1877, te povremeno 1880. i 1881. godine. Sadrži pripovetke, eseje, feljtone, političke komentare i autobiografske zapise.
PISMA
Godina |
Originalni naslov |
Naslov na srpskom |
|---|---|---|
1832–1881. |
Письма |
Sabrana pisma (4 toma, objavljena posthumno 1928–1959) |
Značajan broj pisama Dostojevskog sačuvan je, posebno prepiska sa suprugom Anom Grigorjevnom, bratom Mihailom, izdavačima i savremenicima (Turgenjev, Strahov, Apolon Grigorjev, itd.). Pisma su nezaobilazan izvor za razumevanje njegovog stvaralačkog procesa i filozofskih pogleda.
PREVODILAČKI RAD
Godina |
Originalni autor i delo |
Napomena |
|---|---|---|
1843. |
Honoré de Balzac – „Eugénie Grandet“ |
Prevod sa francuskog |
1844. |
George Sand – „La dernière Aldini“ |
Prevod sa francuskog (izgubljen) |
1844. |
Eugène Sue – dijalog iz „Mathilde“ |
Prevod sa francuskog |
NEDOVRŠENA I IZGUBLJENA DELA
Planirani naslov / Godina |
Napomena |
|---|---|
Житие великого грешника (Žitije velikog grešnika), 1869–1870. |
Planiran kao veliki roman u pet knjiga; nikada nije napisan, ali su ideje ugrađene u Besove, Mladića i Braću Karamazove. |
Атеизм (Ateizam), 1868–1869. |
Zametak kasnijih velikih romana. |
Император (Imperator), planirano 1860-ih |
Istorijski roman; ostao u beleškama. |
Роман о помещике (Roman o posedniku) |
Fragmenti. |
Преступление и наказание (prvobitna verzija), 1865. |
Prvobitno zamišljena kao kraća pripovetka u prvom licu iz perspektive Raskoljnikova. Rukopis spaljen, pa napisan iznova u roman. |
Бесы (prvobitna verzija), 1870. |
Prvobitni rukopis takođe uništen i pisan ponovo. |
LITERATURA ZA DALJE ISTRAŽIVANJE (IZBOR)
Ako želiš da blogu dodaš i preporuku za sekundarnu literaturu:
Ana Grigorjevna Dostojevska, Uspomene (1925) – memoari piščeve supruge.
Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog (1929 / 1963) – čuvena studija o polifonijskom romanu.
Nikolaj Berđajev, Duh Dostojevskog (1923) – filozofska interpretacija.
Leonid Grosman, Dostojevski (1962) – biografija.
Jozef Frenk, Dostojevski (petotomna biografija, 1976–2002) – najiscrpnija biografija na engleskom jeziku.
Evo proširene bibliografije sa kratkim opisima za svako delo. Zadržao sam istu strukturu, samo sam dodao opise koji otkrivaju suštinu dela bez preteranog spojlerovanja.
BIBLIOGRAFIJA FJODORA M. DOSTOJEVSKOG
sa kratkim opisima svih dela
ROMANI
Bedni ljudi (Бедные люди, 1846.) Prvi objavljeni roman Dostojevskog i trenutni trijumf. Kroz prepisku skromnog činovnika Makara Devuškina i siроте Varvare, autor donosi potresnu priču o „malom čoveku“ – ne samo kao predmetu sažaljenja, već kao ljudskom biću sa dubokim osećanjem sopstvenog dostojanstva. Roman koji mu je doneo slavu „novog Gogolja“.
Dvojnik (Двойник, 1846.) Psihološka priča o Jakovu Goljadkinu, sitnom činovniku koji susreće svog dvojnika – čoveka identičnog izgleda, ali suprotne, samopouzdane i beskrupulozne ličnosti. Granica između stvarnog i umišljenog se postepeno briše. Delo koje anticipira egzistencijalističke teme i kasniju opsednutost pisaca ljudskom podeljenošću.
Netočka Nezvanova (Неточка
Незванова, 1849.) Nedovršeni roman o odrastanju. Kroz
oči devojčice Netočke pratimo mračni svet odraslih – njenog
očuha, propalog violiniste, i složene porodične odnose. Iako
prekinut piščevim hapšenjem, roman pokazuje fascinantnu studiju
umetničkog genija i patologije, sa nagoveštajima tema koje će
obraditi u zrelim delima.
Ujakov san (Дядюшкин сон, 1859.) Groteskna komedija iz provincijskog života. Stari, senilni knez dolazi u gradić Mordasov, gde lokalna dama Zinaida Moskaljova kuje plan da ga uda za svoju ćerku. Satiričan prikaz provincijske taštine i spletkarenja, napisan s dozom humora retkom za Dostojevskog. Prvo delo koje je objavio po povratku iz Sibira.
Selo Stepančikovo i njegovi žitelji (Село Степанчиково и его обитатели, 1859.) Komični roman o tiraninu i licemeru Fomi Fomiču Opiskinu, bivšem golišavom književniku koji se nametnuo kao duhovni vođa na imanju pukovnika Rostanjeva. Oštra satira na pseudo-intelektualizam i moralnu ucenjivačku sentimentalnost. Jedno od najsmešnijih, a kod nas često zanemarenih dela Dostojevskog.
Poniženi i uvređeni
(Униженные и оскорблённые, 1861.) Roman o
siromašnoj porodici Ihmenevih i njihovoj ćerki Nataši, koju zavodi
sin bogatog i okrutnog kneza Valkovskog. Intrige, bol i žrtvovanje u
senci Petersburga. Delo spaja melodramu i socijalni realizam, a lik
kneza Valkovskog prvi je u nizu velikih „predatorskih“ karaktera
Dostojevskog – preteča Svidrigajlova i Stavrogina.
Zapisi iz Mrtvog doma (Записки из Мёртвого дома, 1862.) Polu-autobiografski roman zasnovan na četiri godine provedene na robiji u Omsku. Pripovedač Aleksandar Petrovič iznosi potresne opise zatvorskog života i psihološke portrete osuđenika – ubica, kriminalaca i ljudi slomljenih sudbinom. Ključno delo za razumevanje Dostojevskog: ovde je otkrio da i u najokorelijem srcu tinja iskra ljudskosti i potreba za Bogom.
Zapisi iz podzemlja (Записки из подполья, 1864.) Filozofska novela-roman koja počinje čuvenom rečenicom: „Ja sam bolestan čovek... Ja sam zao čovek.“ Bezimeni pripovedač iz „podzemlja“ odbacuje racionalizam, napredak i „kristalnu palatu“ budućnosti, braneći iracionalnu ljudsku slobodu – čak i po cenu sopstvene propasti. Prvo delo zrelog, „egzistencijalnog“ Dostojevskog, bez koga se ne mogu zamisliti Niče, Kafka ni Kami.
Zločin i kazna (Преступление и наказание, 1866.) Nesumnjivo najpoznatiji roman Dostojevskog. Siromašni student Rodion Raskoljnikov ubija staru lihvarku uveren da „natčoveku“ nije potrebna moralna dozvola. Ono što sledi nije kriminalistička priča, već razorna psihološka drama o savesti, ponosu i nepodnošljivoj težini greha. Uz lik istražitelja Porfirija Petroviča i Sonje Marmeladove, roman postaje univerzalna parabola o padu i iskupljenju.
Kockar (Игрок, 1866.) Kratak, intenzivan roman napisan za neverovatnih 26 dana kako bi pisac izbegao katastrofalne posledice ugovora s izdavačem. Aleksandar Ivanovič, mladi učitelj, postaje opsednut ruletom i destruktivnom ljubavlju prema Polini. Strast kocke kao metafora ljudske opsesije i samouništenja. Lično iskustvo Dostojevskog s kockarskom propašću daje tekstu uverljivost.
Idiot (Идиот, 1868–1869.) Pokazatelj Dostojevskog da na svet donese „potpuno pozitivnog, lepog čoveka“ – kneza Miškina. Ovaj Hristoliki junak, čist i dobronameran, vraća se iz Švajcarske u Rusiju i stupa u razorni ljubavni trougao između fatalne Nastasije Filipovne i strastvene Aglaje. Roman o nemogućnosti apsolutnog dobra da opstane u svetu strasti, novca i laži. Scena večeri kod Nastasije Filipovne jedno je od vrhunskih dostignuća svetske književnosti.
Večni muž (Вечный муж, 1870.) Psihološka studija o ljubomori i opsesiji. Aleksej Ivanovič, nakon smrti svoje ljubavnice, suočava se s njenim mužem Pavlom Pavlovičem Trusockim – čovekom koji istovremeno traži prijateljstvo i osvetu. Majstorski prikaz ambivalentnog odnosa između ljubavnika i prevarenog muža, sa napetom atmosferom koja graniči s hororom.
Zli dusi (Besovi) (Бесы, 1871–1872.) Politički roman zasnovan na istinitom ubistvu studenta Ivanova od strane revolucionarne grupe Nečajeva. U fokusu je Nikolaj Stavrogin, zagonetni aristokrata i duhovni vođa nihilista, čija unutrašnja praznina pokreće čitavu lavinu zla. Beskompromisna kritika ideološkog fanatizma i ateizma, sa proročkom snagom koja anticipira totalitarne strahote 20. veka. Poglavlje „Kod Tihona“, decenijama cenzurisano, spada među najpotresnije ispovesti u književnosti.
Mladić (Dečko) (Подросток, 1875.) Arkadij Dolgoruki, nezakoniti sin plemića, dolazi u Sankt Peterburg opsednut idejom da postane potpuno slobodan i moćan poput Rotschilda. Roman o adolescenciji, potrazi za ocem i sukobu idealizma i korupcije u društvu. Često nazivan „najnedovršenijim“ velikim romanom Dostojevskog, ali i dalje bogat idejama i sjajnim karakterima.
Braća Karamazovi (Братья Карамазовы, 1879–1880.) Poslednji i najmonumentalniji roman. Priča o ocu Fjodoru Pavloviču Karamazovu i njegova tri zakonita sina (i jednom nezakonitom) – razvratniku Dmitriju, intelektualcu Ivanu i monahu Aljoši. Oko ubistva oca plete se mreža strasti, sumnje i filozofskih previranja. Čuvena parabola „Veliki inkvizitor“ i teme Boga, besmrtnosti i odgovornosti za „svačiju krivicu pred svima“ čine ovaj roman sumom celokupnog stvaralaštva Dostojevskog i jednim od krunskih dela svetske literature.
PRIPOVETKE I NOVELE
Gospodin Proharčin (Господин Прохарчин, 1846.) Priča o patološkom škrtcu, siromašnom činovniku koji u krajnjoj bedi skriva bogatstvo. Nakon njegove smrti sustanari otkrivaju skriveni novac, a sa njim i jezivu istinu o životu provedenom u strahu. Mračna groteska o otuđenju i neljudskoj tvrdičluku.
Roman u devet pisama (Роман в девяти письмах, 1847.) Satirična novela u epistolarnoj formi. Dva prijatelja, Ivan Petrovič i Pjotr Ivanič, izmenjuju devet pisama koja počinju ljubaznošću, a završavaju se potpunim raskidom. Zabavna minijatura o ljudskoj sujeti, nesporazumima i skrivenim namerama.
Gazdarica (Хозяйка, 1847.) Mladi naučnik Ordinov zaljubljuje se u tajanstvenu Katarinu, ženu koja živi pod neobjašnjivom vlašću mračnog starca Murina. Delo prožeto folklorom, snoviđenjima i mistikom, stilski blisko Gogolju i Hofmanu. Jedno od najmisterioznijih ranih dela Dostojevskog.
Polzunkov (Ползунков, 1848.) Portret čoveka koji ne može da odoli iskušenju da ne ispadne lakrdijaš. Glavni junak pripoveda priču o sopstvenom moralnom padu i kompromitaciji pred ljudima koji ga preziru. Kratka, ali oštra studija ljudskog samoponiženja.
Slabo srce (Слабое сердце, 1848.) Potresna priča o činovniku Vasi Šumkovu koji, shrvan srećom zbog predstojećeg braka i pritiskom posla, gubi razum. Dostojevski sa neverovatnom snagom prikazuje kako ljudska duša puca pod teretom prevelike sreće i birokratske mašinerije.
Pošteni lopov (Честный вор, 1848.) Pripovedač se priseća Jermolaja, gosta koji mu je ukrao pantalone, a ipak je umro kao „pošten čovek“. Dirljiva priča o siromaštvu, slabosti i čudnoj, bolesnoj vrsti ljudskog dostojanstva. Mali dragulj među ranim delima.
Jelka i svadba (Ёлка и свадьба, 1848.) Na jednoj dečjoj jelci pripovedač posmatra scene koje razotkrivaju pohlepu i proračunatost odraslih. Godinama kasnije prisustvuje svadbi – mlada je ona ista devojčica sa jelke, a mladoženja bogati i stari činovnik. Kratka i brutalna satira društvenog licemerja.
Bele noći (Белые ночи, 1848.) Sentimentalni roman u pet noći. Sanjar, usamljeni peterburški intelektualac, upoznaje devojku Nastenjku i proživljava četiri noći sna i nade. Jedno od najlirskijih i najnežnijih dela Dostojevskog, oda neuzvraćenoj ljubavi i lepoti prolaznog dodira duša.
Mali heroj (Маленький герой, 1849–1859.) Napisana u Petropavlovskoj tvrđavi, ova priča prati jedanaestogodišnjeg dečaka i njegov doživljaj prve, detinje zaljubljenosti u udatu ženu. Prožeta suncem i vedrinom, ona predstavlja svetlu iznimku u piščevom turobnom opusu, pokazujući da je i u zatvoru mogao stvarati delo nade.
Tuđa žena i muž pod krevetom (Чужая жена и муж под кроватью, 1860.) Vodviljski humoristična priča nastala spajanjem dve ranije zamišljene novele. Ljubomorni muž traga za ženom, da bi se obreo u tuđem stanu, sakriven ispod kreveta – zajedno sa drugim čovekom. Retko viđena farsična strana Dostojevskog.
Ružna anegdota (Скверный анекдот, 1862.) General Pralinski, u nastupu liberalnog zanosa, odlučuje da nepozvani poseti svadbu jednog od svojih podređenih činovnika. Njegovo pijanstvo i nespretni pokušaji da bude „narodski“ dovode do katastrofalnog poniženja. Oštra satira na lažni liberalizam i jaz među klasama.
Krokodil (Крокодил, 1865.) Fantastično-satirična priča: činovnika Ivana Matveiča proguta krokodil u peterburškom pasažu. Iz stomaka životinje on nastavlja da filozofira i daje instrukcije za spoljnu politiku. Aluzija na sudbinu ruskih socijalista i, moguće, na Černiševskog.
Bobok (Бобок, 1873.) Pripovedač sedi na groblju i počinje da čuje razgovore mrtvaca pod zemljom. Oni su svesni da su mrtvi, ali im je preostalo još malo vremena pre konačnog raspada – i odlučuju da provedu to vreme u apsolutnoj bestidnosti. Jeziva i groteskna parabola o moralnom truljenju.
Krotka (Кроткая, 1876.) Monolog muža pored tela njegove mlade žene koja je izvršila samoubistvo skokom kroz prozor. Pokušavajući da shvati kako je do toga došlo, on rekonstruiše njihov odnos – priču o tiraniji, ljubavi i nerazumevanju. Jedno od najpotresnijih i najsavršenijih kratkih dela svetske književnosti.
Dečak kod Hrista na jelki (Мальчик у Христа на љлке, 1876.) Kratka božićna priča. Siromašni dečak, sam u velikom gradu na Božić, smrzava se i u smrti odlazi na Hristovu jelku – gde su sva zaboravljena deca. Komprimirana sva bol i uteha Dostojevskog u samo nekoliko stranica.
San smešnog čoveka (Сон смешного человека, 1877.) Bezimeni pripovedač odlučuje da izvrši samoubistvo, ali zaspi i sanja rajsku, bezgrešnu planetu – koju svojom prisutnošću postepeno kvari i uvodi greh. Po buđenju, on više nije smešan; otkrio je istinu o ljudskoj duši. Ovaj kratki tekst, često nazivan fantastičnim manifestom, sažima celokupnu filozofiju Dostojevskog o padu, slobodi i ljubavi.
PUBLICISTIKA I ESEJI
Zimske beleške o letnjim utiscima (Зимние заметки о летних впечатлениях, 1862.) Putopisno-filozofski esej nastao nakon prvog putovanja Dostojevskog po zapadnoj Evropi (Nemačka, Francuska, Engleska). Autor kritikuje buržoaski duh, otuđenost zapadnog čoveka i iluziju progresa. Londonska izložba i vapaj sirotinje predstavljaju mu dokaz da zapadna civilizacija, uprkos sjaju, nema rešenje za ljudsku dušu.
Dnevnik jednog pisca (Дневник писателя, 1873–1881.) Jedinstvena mešavina političkog komentara, filozofskog eseja, memoara i originalnih pripovedaka. Dostojevski je ovde direktno komunicirao sa svojom publikom o svim gorućim temama Rusije: sudskim reformama, „istočnom pitanju“, ratu sa Turskom, moralnom vaspitanju. Sadrži pripovetke Krotka, Bobok, San smešnog čoveka i Dečak kod Hrista na jelki.
Govor o Puškinu (Речь о Пушкине, 1880.) Govor održan prilikom otkrivanja spomenika Puškinu u Moskvi. Dostojevski tumači Puškina kao proroka ruskog naroda, čija je genijalnost u „sveljudskoj“ empatiji i sposobnosti da razume sve kulture. Proglasio je svoj čuveni poziv: da je sudbina Rusije da ujedini čovečanstvo kroz pravoslavnu veru. Govor je izazvao neviđene ovacije i označio vrhunac njegove nacionalne slave.
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
.jpg)
.jpg)