Esej
o duhovnom putovanju kroz lavirint, kolektivno-nesvesnog, u
perspektivi stvaralaštva, Sebastiana Save Gora. - jerđakon.
Aleksandar Subotić -
Put vatre i svesti:
Stvaralaštvo Save
Gora ne može se svesti na žanr, niti na književnu formu. Njegove
knjige čine jedinstveni niz — tetralogiju svesti — u kojoj se
svaka faza života, umetnosti i vere pretvara u simbol, u sliku
duhovne transformacije. Od Poljupca žene zmaja, preko Noći
slomljenih strela i Ishoda na nišanu, do Spontanog sagorevanja,
pesnik gradi mistični narativ o čoveku koji prolazi kroz sopstvenu
propast da bi pronašao suštinu. To nije put estete, ni moraliste —
to je putnik kroz sopstvenu svest, koji se ne boji da izgori, jer zna
da se jedino iz pepela rađa istina.
Poljubac žene zmaja – mit o buđenju:
Prva knjiga je
mitološki uvod u svest: eros, vatreni princip stvaranja, i čovek
koji pokušava da probudi Boga u sebi kroz ljubav, bol i strast. Zmaj
nije čudovište, nego unutrašnja sila, iskonska energija koja mora
da se ukroti, a ne da se uništi. U tom ‘poljupcu’ nastaje prvi
susret sa svetim — još nesvestan, još nagonski, ali iskren.
Pesnik otkriva da istina počinje tamo gde prestaje razum, i da se
put ka nebu otvara u trenutku kada čovek prizna sopstvenu sirovost.
Noć slomljenih strela – teologija bola:
Druga knjiga
označava duhovno sazrevanje. Strele, koje su ranije simbolizovale
volju, sada su slomljene: čovek je dotakao granicu sopstvenog znanja
i oholosti. Bol se ne javlja kao kazna, već kao sredstvo otkrivenja.
To je teologija bola — svest da se istina ne nalazi u moći, već u
smirenju i predanju. Pesnik postaje onaj koji svedoči, a ne onaj
koji objašnjava. U Noći slomljenih strela svet se ruši, ali iz
ruševina izrasta molitva.
Ishod na nišanu – svest i raspad:
Treća knjiga je
eksplozija svesti. U njoj više nema lirskog ‘ja’ — samo
mnoštvo glasova, ogledala i refleksa. Pesnik postaje istraživač,
alhemičar svesti, koji eksperimentiše sa granicama percepcije,
jezika i vere. ‘Ishod’ nije kraj, već stalno pucanje značenja:
čovek koji gleda u sebe vidi nišan, vidi raskid između vere i
znanja. Ali u tom nišanu krije se i nada — da svest mora proći
kroz raspad da bi se pročistila. “...Na
nišanu, laži i sveznanja…” - istoimena pesma iz zbirke.
Spontano sagorevanje – alhemija apsurda:
Četvrta knjiga je
vrhunac i preobražaj: jezik se raspada, svet se deformiše, ironija
zamenjuje liriku. Ali ono što izgleda kao nihilizam zapravo je
molitva kroz smeh, liturgija apsurda. Likovi priča nisu više samo
simboli — oni su parodije savremenog čoveka, onog koji veruje da
može bez duše, a onda sagori u sopstvenom egu. Svaki događaj je
apsurdan, ali svaki apsurd nosi svetlost: spontano sagorevanje nije
smrt, već pročišćenje.
Unutrašnja arhitektura tetralogije:
Ako se sve četiri
knjige posmatraju kao četiri elementa, taj opus se može čitati kao
alhemijski ciklus: Vatra – Poljubac žene zmaja (Eros i pokret,
buđenje života); Voda – Noć slomljenih strela (Suza i bol,
pokajanje i pročišćenje); Vazduh – Ishod na nišanu (Duh i
svest, rascep i spoznaja); Zemlja / Pepeo – Spontano sagorevanje
(Apsurd i mir, preobražaj, novo rođenje). Ova simbolika jasno
pokazuje da tvoj opus nije skup nasumičnih knjiga, već metafizički
proces – evolucija bića koje traži Boga kroz sve oblike svesti.
Jezik kao svedok večnosti:
Jezik, narativ,
Sebastiana Save Gora je postao prepoznatljiva i samostalna duhovna
materija. U prvim knjigama on još govori, ali u poslednjoj – on se
pretvara u pepeo i svetlost. To je prirodni put svake prave
umetnosti: od reči ka tišini, od slike ka svetlu, od oblika ka
smislu. Kada čitalac pročita tvoj opus, ne dobija odgovore —
dobija unutrašnju vibraciju: osećaj da su bol, ironija, smeh i
molitva u stvari jedna ista energija.
Pesnik ognja i smirenja:
Tetralogija Save
Gora je duhovni dokument epohe u kojoj je čovek izgubio Boga, ali ga
još uvek traži kroz umetnost. U ovim delima, umetnik više nije
svedok sveta — on je sveštenik svesti koji prinosi sopstveni um na
oltar stvaranja. To sagorevanje nije destruktivno: ono je poslednji
čin ljubavi, trenutak u kojem čovek pristaje da izgori — da bi se
odatle nova svetlost rodila. --- jerođakon Aleksandar Subotić
Sebastijan
Sava Gor – Biografija Uvod: Sebastijan Sava Gor je savremeni srpski
pisac, muzičar i autorski glas čiji rad obuhvata književnost,
filozofiju, teologiju, filmsku estetiku i duboku introspektivnu
analizu savremenog ljudskog bića. Njegove knjige, eseji, pesme i
muzička dela nastaju iz stalne napetosti između sećanja i
sadašnjosti, unutrašnje borbe i svetlosti koja izvire iz
svakodnevnog haosa. Njegov blog i rukopis „Ex-Yu Memories
(1989–1992)“ predstavljaju lični, snažno ironičan i duboko
emotivan pogled na odrastanje tokom istorijskog raspada — ali bez
patetike, bez nostalgije kao samoobmane, već sa hrabrošću da vidi
čovečanstvo u tami i lepotu u pukotinama. Kroz svoje knjige,
tekstove i javne nastupe, Sebastijan traga za istinom, za čovekom,
za identitetom i ličnošću — vođen duhom pravoslavne misli,
svakodnevnim iskustvom i umetničkom intuicijom. Kao muzičar i
osnivač benda EX EX, spaja reč, ton i sliku u jedinstveni izraz. Na
svojim profilima i kanalima okuplja publiku koja traži autentično
stvaranje, bez površnosti i lažne drame. Njegova estetika je oštra,
iskrena, često sirova, ali uvek prodorna i usmerena ka unutrašnjoj
transformaciji — ka onome što je suština umetnosti: istini,
lepoti i odgovornosti. Sebastijan veruje da je umetnost bogolik
odraz, da svako ljudsko biće nosi kreativnu iskru i da je svetlost
uvek prisutna — čak i kada se čini da gorimo. Delo i opus:
Sebastijan Sava Gor je autor, esejista i književni inovator iz
Beograda, čiji stvaralački rad obuhvata književnost, film, muziku
i digitalne medije. Kao član Udruženja književnika Srbije, Gor se
pozicionirao kao jedan od najintrigantnijih glasova savremene srpske
i regionalne umetničke scene, razvijajući originalne metode i
koncepte koji prevazilaze granice tradicionalnih žanrova. Njegov rad
se oslanja na apofatičku teologiju, iz koje je izveo sopstvenu
Apofatičku poetiku, dok roman „Krug trojice“ označava nastanak
prvog apofatičkog romana. Obrazovanje i obrazovanje: • Peta
beogradska gimnazija – književnost i humanističke nauke •
Univerzitet BK – filmska režija, sa fokusom na dramaturgiju i
vizuelnu naraciju • Urednički i esejistički rad – kontinuirano
istraživanje filozofije, teologije i književnosti Književna dela:
• Poljubac žene zmaja (2007) – poezija, tekstovi snažnih
simbola i intimnih vizija • Noć slomljenih strela (2014) –
proza, introspektivna i atmosferska, sa elementima apsurda • Ishod
na nišanu (2022) – proza, slojevita naracija o granici, grešci i
transformaciji • Spontano sagorevanje (2025) – proza,
istraživanje unutrašnjih preloma i samouništenja kao metafizičkog
procesa • Sećanja (ex-Yu 1989–2002) – lirsko i memoarsko
pisanje o vremenu tranzicije, muzici, atmosferi i iskustvu jedne
generacije Eseji: • O Dostojevskom – analiza dubine ljudske duše
i religioznog iskustva • O Čehovu – razmatranje tišine,
svakodnevice i neizrečenog u književnosti • Od čoveka do opreme
– filozofski esej o dehumanizaciji i mehanizmu društva • Dejvid
Linč: Svetlost i tama – filmsko-teološka studija paradoksa
svetlosti i tame • Strpljenje i spasenje – teologija Sebastijan
Sava Gor - Blog autora Filmski projekti: • Opasna tišina (1996) –
kratki film, istraživanje granice između zvuka i odsustva •
Poslovni kontakti (2002) – film o komunikaciji, otuđenju i biznisu
kao metafori • Dečak (2008) – intimna filmska priča o
identitetu i odrastanju • Iznenadni srčani udar (2025) – film o
krhkosti života i nepredvidivosti trenutka Radio drama: •
Margareta je na vratima – radio dramski tekst, introspektivna i
atmosferska naracija o granici između stvarnog i unutrašnjeg sveta
Stil i identitet: Sebastijan Sava Gor neguje minimalistički,
crno-beli, avangardni vizuelni identitet, težeći jedinstvenoj
prezentaciji svih svojih dela. Njegov rad je atmosferski, procesno
orijentisan i slojevit, sa snažnim temeljem u filozofskim i
teološkim motivima. Vizija i ciljevi: • Razvoj i artikulacija
apofatičke poetike kao nove književne metode • Međunarodna
prezentacija kroz dvojezični format i digitalne portfolije •
Stvaranje složenih, paralelnih narativnih struktura u književnosti
i filmu • Povezivanje umetničkih disciplina u jedinstveni
kros-medijski identitet.
Анализа
књиге: „Спонтано
Сагоревање“
– Себастиан Сава Гор
-
Александар Суботић
У времену
у којем се књижевност све чешће редукује
на производ, а писац на функцију тржишних
механизама, књига „Спонтано сагоревање”
Себастијана Саве Гора појављује се као
узнемирујући, готово непристојан гест
— као текст који не тражи дозволу да
постоји, већ сопственим настанком доводи
у питање услове сопствене могућности.
Ово није
збирка прича у уобичајеном, жанровски
стабилизованом смислу. Ово је књижевни
догађај: низ фрагмената, слика, унутрашњих
монолога и надреалних ситуација који
заједно образују кохерентну целину —
сведочанство о човеку који живи у свету
који се распада, а притом наставља да
функционише, као да сама функција
преживљава смисао који ју је некада
утемељивао.[1]
Поетика
сна и јаве
Горов
поступак је свестан и методолошки
артикулисан: текстови су писани у стању
умора, намерне дезоријентације, „на
ивици“, али не као импровизација, већ
као дисциплиновани експеримент унутар
граница свести. Такав приступ производи
поетику будности која произилази управо
из замора — стање у којем се свест више
не ослања на стабилне категорије
стварности.
Овај
метод може се довести у везу са традицијом
модернистичке и авангардне прозе: од
егзистенцијалне затворености Кафке,
преко минималистичког апсурда Бекета,
до радикалне редукције и фрагментарности
код Данила Хармса.[2]
Међутим, код Гора ова линија није само
естетска, већ постаје антрополошка:
апсурд више није стил, већ услов постојања.
Ликови
у овим причама нису психолошки разрађени
у класичном смислу. Они функционишу као
стања, као симптоми једног времена и
једне дубље унутрашње кризе:
човек
који носи кваку у џепу,
филозоф који
производи кризу да би писао,
опозиционар
који више не зна зашто је против,
човек
који одустаје од знања да би сачувао
душу.
То нису
анегдоте. То су иконе распада — редуковане
слике које, у свом минимализму, функционишу
готово литургијски: не као нарација,
већ као откривење стања.[3]
Апсурд
без игре
За
разлику од постмодерне, код Гора нема
иронијске дистанце нити заштитног слоја
метатекстуалне игре.[4]
Ово није апсурд као интелектуална
разонода, већ апсурд као егзистенцијална
нужност. Хумор је присутан, често суров
и црн, али никада не делује као механизам
олакшања. Он не опушта читаоца — он га
разоружава.
Иза
наизглед хаотичне структуре књиге
налази се јасна духовна линија. Иако
текст није декларативно религиозан, он
непрестано поставља питања смисла,
кривице, одговорности, слободе и спасења.
У том смислу, може се говорити о негативној
теологији текста — о трагању за смислом
кроз његово одсуство.[5]
Човек
је стално пред избором — али више не
зна шта бира, нити по којим критеријумима
се избор уопште може извршити.
Језик
као простор отпора
Горов
језик је намерно „неуглачан“: понекад
груб, понекад наиван, понекад готово
дечји. Управо у томе лежи његова
прецизност. То је језик који одбија да
се уклопи у нормативне естетске моделе,
језик који не тежи лепоти као ефекту,
већ тачности као етичкој категорији.
У том
смислу, „Спонтано сагоревање”
представља облик отпора — како према
књижевном естаблишменту, тако и према
културној парадигми која од литературе
очекује функцију: корисност, терапију
или оптимистичку пројекцију. Ово је
књига која не нуди решења, не нуди утеху
и не нуди излаз. Она нуди препознавање
— а у том препознавању, можда, и почетак
истинског суочавања.
1
Уп. Ж. Бодријар, Симулакруми и
симулација, Београд: Светови, 1991.
2
В. Кафка, Процес; С. Бекет, Чекајући
Годоа; Д. Хармс, кратке прозе.
3
Уп. М. Елијаде, Свето и профано,
Београд: Просвета, 1986.
4
Уп. Л. Хачион, Поетика постмодернизма,
Београд: Светови, 1996.
SPONTANO SAGOREVANJE – ISHOD NA NIŠANU – NOĆ SLOMLJENIH STRELA – Sebastian Sava Gor –
U prilici smo da vam ponudimo tri knjige našeg izuzetnog autora kratkih priča sa popustom. Pored novoobjavljene knjige kratkih priča SPONTANO SAGOREVANJE predstavljamo vam još jednu knjigu kratke proze NOĆ SLOMLJENIH STRELA (samizdat iz 2014), kao i knjigu poezije ISHOD NA NIŠANU (samizdat iz 2022). Broj primeraka je ograničen.
Приче су резултат вишегодишњег „истраживања” сопствене свести у односу на сопствену стварност и обрнуто – утицај стварности на моју личну свест. Резултат сам добијао тако што сам ове приче писао намерно – најуморнији, са свесном намером да из мене потече и лавина разноразних слика које су се складале у неки ток сасвим неповезаних и надреалних реченица. Са жељом за изазов „неухватљивости”, свака прича је морала, ако ништа друго, онда барем изазвати смех или осмех – како ко хоће – ономе што се догађало на папиру.
Време у које су приче написане је најнеизвесније време, можда чак и у историји човечанства до сада. Тако да су свакако и спољни и унутрашњи утицаји тражили од мене уметнички одговор на моментално стање – колективно, свесно и несвесно. Скоро необјашњиво апсурдни и на граници са надреалним, догађаји и појаве данас се поигравају са целокупном сликом света, што ме је довело на можда један стари, али још увек актуелан пут са кога се све данас може посматрати.
Одсјај „грешке”, апсурда, противречности, бесмисла, парадокса и безразложности постао је прихватљив, „безгрешан” и доминантан. Свакако се из грешке срља у следећу већу грешку.
Овим причама сам желео да изазовем, пре свега самог себе – бунт који би поспешио стварање чак и у моментима када су сви „извори лепоте” наизглед сакривени.
Књигу сам поделио на три дела: „Блок-аут и жеља ви”, „Док је ноћ” и „Спонтано сагоревање”. Последњи део је онај по коме сам изабрао и наслов за књигу, а инспирисан је радом и делом руског писца Данила Ивановича Јувачова, познатијег као Данил Хармс.
Слично као и многи људи света данас или некада, осетио сам да је потребно поново се попети на сцену „театра апсурда” и покушати – кроз свесно и дубоко несвесно – пронаћи неке одговоре који се тичу нашег начина постојања.
Сукоб са сопственом природом, посебно природом и начином постојања света око нас, са циљем да скинемо „повез” са очију, да бисмо добили способност лакшег зидања непропадљивог у нама и лакшег одсацања зла – крстолик је и жртвен, али је зато и велики љубавни подухват.
Some of these stories can also be read on the blog.
The stories result from years of “research” into my own consciousness in relation to my own reality—and vice versa, the influence of reality on my personal consciousness. I arrived at this result by intentionally writing these stories in moments when I was most exhausted, with the conscious intention of letting a flood of various images pour out of me, images that then arranged themselves into a flow of seemingly disconnected and surreal sentences. With a desire to explore the challenge of “randomness,” each story had to, if nothing else, provoke at least laughter or a smile, depending on the reader’s mood, at what was unfolding on the page.
The time during which these stories were written is perhaps the most uncertain time in human history so far. So, both external and internal influences demanded from me an artistic response to the present moment—collectively, consciously, and unconsciously. Almost inexplicably absurd and bordering on the surreal, today’s events and phenomena toy with the entire image of the world, which led me back to perhaps an old, yet still relevant path from which everything today can be observed.
The reflection of “error,” absurdity, contradiction, meaninglessness, paradox, and pointlessness has become acceptable, “flawless,” and dominant. Each mistake inevitably leads to a greater one.
With these stories, I primarily wanted to challenge myself—to spark a kind of revolt that would encourage creation even in moments when all “sources of beauty” seem to be hidden.
I divided the book into three parts: "Blackout and Deja-vu," "Deep It's Night," and "Spontaneous Combustion." The final section, from which the book also takes its title, was inspired by the work and legacy of the Russian writer Daniil Ivanovich Yuvachov, better known as Daniil Kharms.
Much like many people today—and throughout history—I felt the need to step once again onto the “theater of the absurd” stage and try, through both conscious and deeply unconscious exploration, to find some answers about our way of existing.
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903)sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Recension for the book - Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014, short stories about urban man. Text is analyzing urban man today, and finds, that this short stories, it is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - a megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanization from 1960 - urbanization of disappointment/. The conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fights against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
Gde ti je nestao osmeh sa belog, sjajnog lica, ljubavi moja,
Zar si
zaboravila lepotu dubokog snega i pogleda koji omamljuje,
Seti se te
noći i topline...
Zašto nema poljubaca tvojih, ljubavi moja.
Zar si postala
hladna i nema.
Poput
mermernih blokova.
Stražara i
svedoka upokojenih tela.
Kako si
hladna, ljubavi moja,
Prolazi vreme, časovnik nužno i mirno kuca,,,
Tu u polumraku žive očaj i strah,
Sumnjom se gubi razum...
Vidim da si klonula od umora, ljubavi moja,
Željna si da
piješ sa bistrog i živonosnog potoka,
Gladna
sveutešnog, uznešenog i darovanog hleba.
Zapaliću se, ljubavi moja,
Radi tebe
goreće plamen u meni,
Darovaću ga
tebi...
Tada zasijaj svom silom postojanja,
Zaplamti kao
požar koga vetar razbešnjava,
Probaj se u ljubavi žrtvovati i blagodatno tihovati,
Tako se
uzdignuti,
Tako jedino
disati.
Na kraju, ljubavi moja
Tako i
sagoreti...
Ljubavi moja...
Znam da će osmeh jednom ponovo nestati
I znam,
ljubavi moja
Da ćeš mene ponovo
čekati.
My Love
Where has the smile gone from your white, shining face, my love,
Have you forgotten the beauty of the deep snow and the stunning view,
Remember that night and the warmth...
Why are there no kisses from you, my love?
Have you become cold and speechless?
Like blocks of marble.
Guardians and witnesses of the deceased bodies.
How cold you are, my love,
Time passes, the clock necessarily and calmly ticks,,,
Despair and fear live there in the semi-darkness,
Doubt makes you lose your mind...
I see that you are faint from fatigue, my love,
You are eager to drink from the clear and life-giving stream,
Hungry for all-consoling, exalted and gifted bread.
I'll set myself on fire my love
Because of you, a flame burns in me,
I will give it to you...
Then shine with all the power of being,
Flare up like a fire fanned by the wind,
Try to sacrifice yourself in love and be graciously silent,
Rise up and only breathe like that.
Finally, my love
Finished
My love...
I know the smile will disappear again someday
And I know, my love
That you will wait for me again.
"Zbirka pesama Poljubac Žene Zmaja ukazuje na sled spontanih bljeskova koji jednovido i jasnovido postavljaju pitanja o čovekovom prisustvu u ovom svetu. Ove pesme ne koketiraju sa već postojećim modelima i solucijama, već veruju u sopstvene detalje. Pesništvo, kao i u slučaju ovog pesnika, ukazuje da spasa ima. Ne moramo ga čak ni pronaći, dovoljno je da započnemo putovanje ka njemu." - Boško Mandić
Recension for the book - Sebastian Sava Gor: “The night of broken arrows”, Belgrade, 2014, short stories about the urban man. Text is analyzing urban man today, and find, this short stories, it is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - a megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / ...read more
Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči.
Kako je strašno probuditi se tako teško mamuran na sumrak dana.
Još je mnogo teže probuditi se sam.
Mister G. je imao 35 a izgledao je kao da ima 45 godina. Dovoljno je reći da dvadeset godina ovaj čovek sebe bombarduje svim raspoloživim sredstvima . U pitanju je zloupotreba : lepka , bronze , marihuane, hašiša , artana , bensedina , metotena ,heroina, trodona , valijuma , LSD – a , kokaina i svaka vrsta alkohola. Dalje nabrajanje raznoraznih farmaceutskih proizvoda ili biljaka bilo bi suvišno.
U svakom slučaju strašno teško je padalo svako buđenje Mister G-iu.
Tog jutra prvo što je uradio je brz pokret rukom koju je zavukao u džep od pantalona , morao je da proveri da li su tu četiri ’ eksa ’ koje je sačuvao za buđenje. Tablete je popio bez vode i tada se setio da ima još tableta u kutijici i to tu negde u krevetu.
Prevrćući po posteljini I trazeci kutiju bensedina on opazi tragove zgrušane krvi, namršti se ne prekidajući da prevrće oko sebe, uz to zakači I teglu sa opušcima I prosu je u krevet. Pakleno besan u očajanju on pljunu u sopstveni krvet. Nekako je uspeo da pronađe preostalu tablu. Ponovo bez vode on sasu u sebe pet komada od po deset miligrama . Ubrzo malo smireniji, pobaca svu posteljinu na pod I u sedećem položaju stade čekati da naleti prvi “ talasić ”. Kada je to dočekao poče razmisljati gde bi mogao da krene . Tada shvati da ne zna odakle je sinoć došao, to mu se kao I obično nije svidelo.
Morao bi da izađe , to svakako , iz te “ jazbine ” , kako je nazivo mali ruinirani stan . Odatle se podrazumevalo neumorno bežanje a kasnije prinudno vraćanje u polu – komatoznom stanju na košmarno spavanje. Teško može da se zamisli ponor kojim je ovaj čovek kao kamen padao. Već poznata priča , ista ta koja izaziva kod ljudi bes I u isti mah interesovanje , sažaljenje I u isto vreme najstrašniji sud.
Na sumrak Mister G. je sedeo na palubi malog brodića. Pio je pivo , drugo za nepunih pola – sata.
Napolju je da izuzmemo Mister G –a kao prizor , bilo veoma prijatno, mirna voda , poslednji odsjaji Sunca , miris nadoilazeće svežine.
Mister G. je imao sagovornika , starog alasa , alkoholičara koji je kusao svoju ko zna koju po redu čorbu za taj dan. Alas je pitao Mister G –a. o planovima za budućnost . Mister G. je pogledao u reku i namrštio se , nije odgovorio.
Raspoloženje se zahuktalo, posle piva G. je počeo da se “šminka” vinjakom.
Priču koju su vodila ova dva užasna čoveka rasturi krik, očajnicki poziv za pomoć.
Mister G. je video u vodi dva mladića , jedan je već tonuo dok je drugi urlikao i pokušavao da ga izvuče.
Već podosta “ohrabren” G. bez razmišljanja skoči u vodu i nezgrapno poče plivati ka davljenicima. Ispostavilo se da razdaljina nije mala i G. se već posle nekoliko zamaha umorio ali je ipak plivao dalje. Mladić koji je tonuo se skoro nije ni video , dok je njegov prijatelj pokušavao da nešto učini sve vreme urlajući i tako gubeći snagu. Dok je Mister G. mislio da se približava reka je nosila mladiće sve više gušeći i poslednju nadu.
Na strahotu nekolicine prisutnih na obali i zaprepašcenje Mister G –a momci odjednom nestadoše.
“Pakao na vodi “ , pomisli nekako bezbrižno Mister G. , vracajući se na obalu. Čim je izašao okrepio se sa par vinjaka. Obasjan suncem, žmireći na jedno oko, on vide mladića sa susednog splava koji mu se približava. Mladic mu je bio poznat, on se sa poštovanjem pozdravio I predlozio mu “šetnju”.
Mladić je pušio heroin I sada je pozvao Mister G. da ga počasti.
Kada se vraćao iz “šetnje” Mister G. je “blažen” razmišljao po ko zna koji put o tome kako tako lako svaki put slučaj nanese nekog…
Na utopljenike više nije ni mislio. Policiji koja je stigla dao je lične podatke, izjavio je šta je imao , popio piće i otisnuo se ka centru grada.
“Kako dobra noć” , razmišljao je ,” koliko je ljudi večeras napolju , ima devojaka , ima lepih lica , ima I inteligentnih lica , stvarno dobro , dobro je I da sam se osušio , dobro je I da nije toliko vruće”. Jedino što mu svako veče nije prijalo , ali morao je to da “prevazidje” je noćno žickanje.
Svaku noć je morao da skupi za minimalnu zalihu za sutra, bez toga se nije vraćao, bez sigurne zalihe nije smeo da spava.
Večeras je rešio da se “nacrta” ispred dosta velikog kluba gde dugo nije stajao. Brzo je skupio za sutrašnju “jutarnju toaletu”. “Ne mora da bude kao danas ali dovoljno je…” , zaključio je mirno.
Noć se zahuktavala , G. je sa ludačkim osmehom koračao ulicama razgledajući šta se dešava. Dosta ljudi , letnja noć , zvezde, raznobojni automobili , raznorazna muzika , ulična svetla , semafori , zelene površine kao tihe oazice , glasovi , mnoštvo glasova , kao jedan veliki jasan govor nekog ko se obraća samo njemu , govori mu bez prekida diže ga iznad grada , spušta ga do usamljenog cveta , raspoznaje svaku senku , daje mu praskavo iskustvo svemoguće brzine , okreće ga kao aerodinamična kapsula , posle toga ga tiho spušta I iznova šapuće zvucima , bojama ,strujanjem vazduha, tako mu daje da se dobro oseća da nijedna situacija sem te nije poželjna. To u većini slučajeva tako I biva , obično je takvo stanje samo sebi dovoljno kao potpuna katastrofa i paradoksalno kao vrtoglavi užas koji u potpunoj laži daje privid blaženstva.
G. se nije umorio , sedeo je na kamenim blokovima starim na hiljade godina I gledao na velik park ispred sebe. Smejao se sam sa sobom, smejao se glasno , ni sam ne znajući čemu.
“Ej stari , tebi je baš dobro a ? “
G. je dobio društvo, dva momka I jedna devojka seli su pored njega I uz pomoc vina koje je kružilo upustiše se u delirični razgovor . Smeh se svaki čas pretvarao u jezivo cerekanje. I sama tvrdjava pobegla bi ispod njih da je to mogla.
Najedared poče duvati poprilicno jak vetar , G. je uživao , vetar mu je tako prijao da on otkopča košulju I u stanju potpune razularenosti poče sebe maziti I trljati po grudima. Oblizivao se jezikom I tražio deci da donesu još vina.
“ Matori ti si potpuni fleš” , prokomentarisala je devojka.
G. se otvorio :
“ Ja sam vatra , ja sam voda , ja sam vetar koji hoda ,
ja sam pustoš tvoga doma , ja sam krik tvog nervnog sloma ,
ja sam drum kojim tvoja bosa noga hoda , ja sam poslednja noć tvog mladog doba ,
ja sam vatra ja sam voda , ja sam vetar koji hoda… “
Smeh , ludački smeh . Momci su se valjali I čupali travu izmedju kamenja I njome posipali
Mister G. – a.
Vetar je pred jutro udarao dosta jako. G. se ipak dosta raspričao.
“ Tamo gde sam na sumrak bio , tamo gde sam besomućno pio tamo ste se utopili vi mali stvorovi , prividjenja , utvare , splinovi ste , pokajte se da ne nestanete u ognju paklenome.”
Strašno uzbudjenje kod mladih ljudi.
“ Lud , lud , matori je potpuno lud , eto vidiš ima još po neko…”
Sunce je izašlo , G. ga sa osmehom dočeka , sam . Vreme je bilo da ide .
Sutradan negde oko dvanaest G. se probudi ,nasilno .
Pored njega živeo je Mister H. koji je I danas krvavo psovao I tresao čitavu zgrad. Uobičajeno, nameštaj se pretvarao u krš , deca su vrištala , deca su krvarila , žena je odavno poludela I ona je vrištala.
G. je ležao I u sebi psovao komšiju. Oči su mu se I pored velike buke sklapale.
Čuo je pre nego što je zaspao :
“ …da, krvavu vam majku jebem, zapaliću… imate da cvrčite , kao …”
G. se nalazio u svom komatoznom snu kada mu je stan bio vec pun dima I vatra liznula kroz vrata.
Poslednje što bi detaljnije opisao G. da je ostao živ je plamen na njegovom telu.
Ruke u plamenu. Noge u plamenu . Kosa u plamenu . Lice u plamenu. Oči u plamenu.
Mr. G. opened his eyes with great difficulty that late afternoon.
How awful it is to wake up so hard hungover at dusk.
It is even harder to wake up alone.
Mr. G. was 35 and looked like he was 45 years old. Suffice it to say that for twenty years this man has been bombarding himself with all available means. It is about abuse: glue, bronze, artane, benzedrine, methadone, heroin, crack, valium, LSD, cocaine, and all kinds of alcohol. Further enumeration of various pharmaceutical products or plants would be superfluous.
In any case, every awakening of Mr. G was terribly difficult.
That morning, the first thing he did was make a quick movement with his hand, which he put in his pants pocket, he had to check if there were four "nails" that he had saved for waking up. He drank the pills without water, and then he remembered that there were more pills in the box, somewhere in bed.
Rolling over the sheets and looking for a box of valium, he noticed traces of clotted blood and frowned without stopping to roll around in bed. So he spilled a jar full of cigarette butts into bed. Hellishly furious in despair, he spat into his own bed. Somehow he managed to find the remaining pills. Again without water, he sucked in five pieces of ten milligrams each. Soon, a little calmer, he threw all the bedding on the floor and in a sitting position began to wait for the first "wave" to hit. When he realized that, he started thinking about where he could go. Then he realized that he didn't know where he came from last night, he didn't like it, but it has been happening to him more and more lately.
He would have to get out, of course, out of that "lair", as he called the small ruined apartment. From there, it meant tireless escape and later forced return to a nightmare in a semi-comatose state. It is difficult to imagine the abyss through which this man fell like a stone. An already known story, the same one that provokes anger in people and at the same time interest, pity, and at the same time the most terrible judgment.
At dusk, Mr. G. was sitting on the deck of a small boat. He drank beer until three in less than half an hour.
It is outside to exclude Mister G as a scene, it was very pleasant, calm water, the last reflections of the Sun, the smell of the coming freshness.
Mr. G. had an interlocutor, an old alas, an alcoholic who tasted his who knows which soup for the day. Alas asked Mr. G. about plans for the future. Mr. G. looked at the river and frowned, not answering.
The mood heated up, after the beer G. started to "lick" with brandy.
The story told by these two horrible men is shattered by a scream, a desperate call for help.
Mr. G. saw two young men in the water, one already drowning while the other was screaming and trying to get him out.
Already quite "encouraged" G. without thinking jumped into the water and awkwardly began to swim toward the drowning. It turned out that the distance was not small and G. got tired after a few swings but still swam on. The young man who was drowning was almost never seen, while his friend was trying to do something all the time, screaming and thus losing strength. As Mr. G. thought the approaching river carried the young men suffocating even the last hope.
To the horror of the few on the shore and the astonishment of Mr. G, the boys suddenly disappeared.
"Hell on the water," thought Mr. G., somewhat carefree, as he returned to shore. As soon as he came out, he fortified himself with a couple of brandies. Illuminated by the sun, squinting at one eye, he saw a young man from a nearby raft approaching him. The young man was known to him, he greeted him respectfully and suggested a "walk".
The young man smoked heroin And now he invited Mr. G. to honor him.
When he returned from the "walk", Mr. G. "blessed" thought for the umpteenth time about how so easily, every time, a case brings someone ...
He didn't even think about the drowned anymore. He gave personal data to the police who arrived, stated what he had, had a drink, and headed to the city center.
"How good night," he thought, "how many people are out tonight, there are girls, there are beautiful faces, there are intelligent faces, really good, it's good that I dried myself, it's good that it's not so hot." The only thing he didn't like every night, but he had to "overcome" it, was the night begging.
He had to gather every night for the minimum supply for tomorrow, without that he did not return, without a secure supply he was not allowed to sleep.
Tonight, he decided to "set up" in front of a rather large club where he had not stood for a long time. He quickly gathered for tomorrow's "morning toilet." "It doesn't have to be like today, but it's enough," he concluded calmly.
The night was heating up, and G. was walking the streets with a mad smile, watching what was happening. Lots of people, summer night, stars, colorful cars, various music, street lights, traffic lights, green areas like quiet oases, voices, many voices, like one big clear speech of someone who addresses only him, speak to him without interruption, raises him above the city, lowers it to a lonely flower. He enjoys and recognizes every shadow. He feels the electric experience of omnipotent speed. Like an aerodynamic capsule. Immediately after that, he lowers it quietly and whispers it again with sounds, colors, and the flow of air, so it makes him feel good, he doesn't need anything anymore. This is the case in most cases, usually, such a state is enough for itself as a complete catastrophe and paradoxically as a dizzying horror that gives the illusion of bliss in a complete lie.
Mr. did not get tired, he sat on stone blocks thousands of years old and looked at the large park in front of him. He laughed to himself, he laughed out loud, not even knowing why.
"Hey man, you're fine, huh?" “
G. got company, two boys and a girl sat next to him, and with the help of wine that was circulating, they started a delirious conversation. Every now and then the laughter turned into a creepy chuckle. The fortress itself would have escaped under them if it could.
Suddenly a rather strong wind began to blow, G. enjoyed it, the wind was so pleasing to him that he unbuttoned his shirt and in a state of complete madness began to caress himself and rub his chest. He licked his tongue and asked the children to bring more wine.
"Old man, you are a complete flash," the girl commented.
Mr. opened:
I am fire, I am water, I am the walking wind,
I am the desolation of your home, I am the cry of your nervous breakdown,
I'm the road your bare foot walks, I'm the last night of your youth,
I am fire I am water, I am the walking wind… “
Laughter, crazy laughter. The boys rolled and plucked the grass between the stones and sprinkled it on Mr. G...
The wind hit quite hard. It's dawn. Mr. talked a lot.
"Where I was at dusk, where I drank relentlessly, there you drowned, you little creatures, apparitions, ghosts, you are splinters, repent that you will not disappear in the fire of hell."
Terrible excitement in young people.
"Crazy, crazy, old man is completely crazy, you see there are others…"
The next day about twelve G. woke up, violently.
Next to him lived Mr. H. who even today cursed bloodily and shook the whole building. Usually, the furniture turned into rubble, the children screamed, the children bled, the woman went crazy a long time ago and she screamed.
G. was lying and cursing his neighbor. His eyes closed despite the loud noise.
He heard before he fell asleep:
"… Yes, fuck your bloody mother, I'll set fire to the apartment… you have to chirp, like…"
G. was in his comatose sleep when his apartment was already full of smoke and fire licked through the door.
The last thing that would describe G. in more detail if he stayed alive was the flames on his body.
Hands in flames. Legs on fire. Hair on fire. Face on fire. Eyes on fire.
EX EX - ENTER (Full Album)
Keywords: Noć Slomljenih Strela: "Mister G." The Night Of Broken Arrows. "Mister G." | A book Of Short Stories / Zbirka Kratkih Priča / Un Livre D'histoires Courtes - night life - drama EX EX - ENTER (Full Album)
.jpg)
