U središtu Zoraninog interesovanja nalazi se svet iluzije, taštine, gordosti i raspada ličnosti. Njeni junaci su neizgrađene ličnosti, ljudi koji teško uspevaju da se odupru svojim nagonima, a često kao da to ni ne žele. Naprotiv, oni se toliko udaljavaju od sebe samih da počinju da pronalaze izvesnu privlačnost u zlu koje čine. Paradoksalno, ni njihove žrtve se ne suprotstavljaju odlučno, već i same, gotovo neprimetno, podležu iskušenjima i sopstvenim slabostima, ne ulazeći u istinsku borbu sa njima.
Uprkos tome, Zorana svoje junake ne ostavlja bez nade. Njeni romani nisu priče bez izlaza. Naprotiv, kroz tamu se nazire mogućnost pobede nad bolom, strahom i prošlošću. Izlazak iz kandži „mračne ljubavi“ ujedno predstavlja pokušaj oslobađanja od svega onoga što čoveka zarobljava i udaljava od sopstvene ličnosti.
Sam izraz „mračna ljubav“ nije paradoks zbog same ljubavi, jer ljubav, u svom izvornom smislu, predstavlja svrhu i smisao čovekovog postojanja. Paradoks je u ljudima koji žele da budu voljeni, a da pritom nisu spremni da vole, kao i u onima koji grozničavo pokušavaju da zadovolje svoju glad za posedovanjem, strašću i dominacijom. To više nije ljubav, već glad koja ne poznaje granice i koja čoveka pretvara u sredstvo. Ljubavi tu nema, milosti još manje, osim ukoliko pod ljubavlju ne podrazumevamo tek prolaznu telesnu potrebu.
 |
| Đavo u okovima tame - Zorana Anđelković |
- Đavo u okovima tame -
Kada se uzme u ruke roman Đavo u okovima tame, prvo što se uočava jeste hrabrost. Hrabrost mlade autorke da zakorači u bolne prostore ljudske psihe i da se suoči sa temama depresije, zavisnosti, emocionalne manipulacije i destruktivnih odnosa. Za takav poduhvat potrebna je odvažnost koju svakako treba pozdraviti.
Svet koji Zorana gradi jeste svet trilera. Svet brzih rezova, izraženih emocija, naglih obrta i dijaloga koji nose snažnu unutrašnju tenziju. U njemu junaci prolaze kroz mrak, suočavajući se sa zlom, a svaka emocija dovedena je do granice izdržljivosti. To nije samo književni postupak; to je i određeni pogled na svet.
U tom narativu, tamu ne stvaraju složeni društveni odnosi, egzistencijalna praznina ili unutrašnja protivrečnost čoveka. Tamu donosi đavo. On ima lice, ime i nameru. Kada se stvari raspadaju, odgovor je često isti – opet je đavo pokucao na vrata.
Međutim, samo prisustvo pojmova poput đavola, demona ili pakla ne mora nužno priču učiniti ni duhovnijom ni psihološki uverljivijom. Kada se zlo prečesto vezuje za personifikovane sile, ono gubi svoju suptilnost. Stvarni manipulator retko liči na čudovište. Mnogo češće liči na običnog, prijatnog, šarmantnog čoveka. Upravo zato Dostojevski u Zlim dusima ne govori: „Ovaj čovek je demon“. On nam pokazuje pukotine ljudske duše koje vode ka zlu.
Jer ljudsku psihu treba razumeti i istraživati, dok je njeno etiketiranje često zahvalan materijal za brzu triler-građu.
Kada prođemo kroz pakao Zoraninih junaka, prirodno ostaje nekoliko pitanja. Ne može li neprestano insistiranje na paukovoj mreži zla da proizvede suprotan efekat?
Da li se istinski ranjen čovek prepoznaje u takvoj katarzi ili od nje beži?
I možda najvažnije: može li jezik u kojem su sve pojave demonizovane dovesti do svojevrsne normalizacije zla? Jer ako se sve pripisuje nekoj misterioznoj sili, čovek polako prestaje da oseća sopstvenu odgovornost i počinje da je prebacuje na mitologiju.
Ipak, upravo tu se nazire mogućnost sledećeg koraka.
Zorana Anđelković je napisala dve hrabre i tečno napisane knjige. To samo po sebi predstavlja ozbiljno dostignuće. Međutim, možda se njena najveća književna mogućnost tek nazire. Iz senke gotskog trilera moguće je zakoračiti ka složenijoj psihološkoj prozi, bez nužnog napuštanja žanra koji joj očigledno odgovara. Naprotiv, upravo bi dublje razumevanje unutrašnjih mehanizama ljudske ličnosti moglo njenim budućim romanima dati novu snagu.
Jer zlo nije samo nešto što dolazi spolja. Za čoveka je ono najčešće posledica nerazumevanja sopstvenih bezdana i odsustva svetlosne odrednice koja bi njegovom životu dala smisao i pravac.
Pisac, u svojoj najdubljoj suštini, nije ni sudija ni propovednik. On je svedok života koji živi zajedno sa drugima. Svedok čovekovih padova, ali i njegove mogućnosti da se uzdigne. To je možda i najteži zadatak književnosti.
A čini se da nam Zoranina tečna, neposredna i darovita reč obećava još mnogo iznenađenja i možda upravo one stranice na kojima će se svakodnevni mrak sve jasnije preobražavati u svetlosnu odrednicu.
.jpg)
