VENTILACIJA
- ROMAN-
Sebastian Sava Gor
STAN
Ventilacija - Knjiga 1
I
Stan u kojoj je Nikola živeo nije bila ni velika ni mala. Jedna od onih soba kakve postoje u starim zgradama velikih gradova - sa zidovima koji su nekada bili beli, a sada su bili sivo-zelenkasti, sa riđkasto-žutim prugama gde je voda godinama curila i tamnom buđi po ćoškovima čiji su beli micelijumi sijuckali na svetlosti.
U uglu sobe stajao je drveni sto, ogreban i oguljen, napukao na jednom mestu tačno tamo gde su se nekada ostavljale čaše bez podmetača. Na stolu je treperila lampa - ne stalno, povremeno, kao da sama bira i ne može da se odluči između svetla i tame. Nikola je jednom pokušao da je popravi. Zamenio je sijalicu, proverio utičnicu, čak je i rastavio prekidač. Lampa je i dalje treperila. Onda je odustao od popravke. Ne zato što nije umeo, nego zato što mu se učinilo da lampa ne treperi zbog kvara, nego zbog nečeg drugog - što on ne razume. Navikao se na tu pojavu, kada mu je trebalo, visoko, belo osvetlenje, upalio bi stari luster sa šest belih, mat, “minjonki”1.
1 - “minjonka” – Mala, duguljasta sijalica.
Nikola je ponekad mislio da je u toj sobi samo privremeno. Kao gost koji se zadržao duže nego što je planirao, ali ne zna kod koga je gost, niti ko bi mogao biti domaćin. Jer nije bilo nikoga drugog u stanu osim njega. Ili bar tako izgleda. Ili bar tako kaže tišina kada je pitaš.
A onda, ponekad, ne uvek, ali dovoljno često da se ne može ignorisati, iz nečega između zida, plafona i poda čuo bi se zvuk. Metalan, kratak, nepravilan. Kao da neko lagano udara po nekoj od cevi. Kao da neko proverava da li je nešto još uvek tu.
Nikola taj zvuk nije zvao imenom. Ne zato što nije hteo, nego zato što nije znao koje bi ime bilo tačno. Ponekad bi rekao sebi da je to grejanje. Ponekad da je voda. Ponekad da je zgrada. Ali nijedna od tih reči nije bila sasvim tačna. Kao kada pokušavaš da imenuješ boju koja nije ni siva ni zelena - možeš da kažeš sivozelena, ali to i dalje nije to.
Jedne noći, dok je ležao u krevetu i gledao u plafon, zvuk je bio jači nego obično. Ne glasniji - jači. Kao da je došao iz veće blizine. Nikola je ustao i prišao zidu. Prislonio je uvo na hladan malter. Ništa. Samo tišina. Onda je stavio dlan na zid. Bio je topao. Ne vreo, nego topao kao koža. Kao da je neko sa druge strane držao ruku na istom mestu.
Odmakao se. Nije bio uplašen. Ne još. Ali nešto se promenilo u načinu na koji je gledao sobu. Kao da su zidovi postali malo tanji. Kao da je prostor između njega i stvari postao malo manji. Ili veći. Nije umeo da odredi.
Sutradan je primetio nešto što ranije nije video. Na zidu, iznad kreveta, tamo gde je visila stara slika sa borom čiji se vrh pod teretom snega polomio i visio - tu je bila mrlja. Crna, sjajna, kao da je nekome prsnula farba za metal. Nikola je zurio u nju dok je pio kafu. Mrlja je bila ista kao i juče. I prekjuče. I od kada se uselio, verovatno. Ali on je tek sada video. I pitao se - ako je tek sada video, šta još nije video? Šta još postoji u ovoj sobi, u ovim zidovima, u ovom vazduhu, a da on to ne primećuje?
Te večeri zvuk se ponovo pojavio. Kratak. Kao dodir, ne kao udarac. I tada, bez najave, neko pokuca na vrata.
Nikola nije odmah otvorio. Stajao je i gledao u vrata kao da pokušava da se seti da li je ikada ranije čuo baš to kucanje. Bilo je drugačije. Ne hitno, ne glasno. Samo jednom. Kao provera. Kao pitanje bez nastavka.
Prišao je i otvorio.
Na hodniku je stajala Mila.
Nije izgledala kao neko ko dolazi ili odlazi. Više kao neko ko je već tu, ali je tek sada postao vidljiv. Držala je ruku na ogradi. Gledala ga je kao da ga prepoznaje, ali ne kao osobu - kao stanje. Kao da je znala da će on otvoriti vrata i pre nego što je pokucala.
- Čula sam zvuk - rekla je.
Nikola je ćutao. Ne zato što nije imao odgovor, nego zato što je bio zauzet posmatranjem. Njene plave oči su se caklile i na svetlosti hodnika delovale su gotovo neprirodno svetle, kao da su upravo ugledale nešto što su dugo čekale. Crna kosa, paž frizura do ramena, usko i nežno lice. Ali pogled - taj pogled je bio ono što je zaista privlačilo pažnju. Bio je pun saosećanja i spokoja, ali ne onog spokoja koji dolazi od neznanja, nego onog koji dolazi od razumevanja. Kao da je već sve videla i sada samo posmatra kako se to isto dešava nekom drugom.
Mila pogleda u plafon, pa u zid, pa u vrata, kao da mapira nešto bez mape.
- Ovde stalno nešto prolazi - rekla je.
Nikola je tada primetio da iz hodnika dolazi svetlost koja nije bila ista kao u sobi. Nije bila jača, nije bila slabija. Samo drugačije raspoređena. Kao da je dolazila iz više izvora, a ne samo sa one jedne umorne sijalice koja je visila sa plafona.
- Kakav zvuk? - upitao je konačno.
Mila se nasmešila. Ne veselo, nego onako kako se smeši neko ko zna nešto što ti još ne znaš.
- Onaj isti koji ti čuješ već mesecima.
Nikola je osetio kako mu se nešto steže u grudima. Ne strah. Ne nelagoda. Prepoznavanje.
- Kako znaš šta ja čujem?
Mila sleže ramenima, kao da je to najobičnije pitanje na svetu. Onda namignu na jedno oko - brzo, gotovo dečje, kao da dele tajnu.
- Hoćeš da ti kažem nešto što će ti zvučati ludo?
- Reci.
- Ova zgrada nije ono što misliš da jeste. I te cevi koje čuješ - nisu samo cevi.
Nikola je prekrstio ruke.
- A šta mislim da jeste?
Mila ga je pogledala pravo u oči. Bez osmeha ovog puta. Bez namigivanja.
- Mislio si da su to samo cevi. Priznaj.
To nije bilo pitanje. I pogodila je. Nije znao kako, ali je pogodila.
U tom trenutku, negde iz dubine zgrade, ponovo se začuo metalni zvuk. Ovog puta duži. Kao da je neko u cevima proverio da li su svi prostori još uvek povezani. Mila se nije trgla. Samo je podigla prst, kao da govori: eto, čuješ li sada.
- To - rekla je - je ventilacija.
- Ventilacija?
- Zvuk iz ventilacionog sistema - posebno je naglasila reč sistem, kao da je to najvažnija reč u rečenici. Onda dodade, tiše: - I nije jedina stvar koja prolazi kroz te cevi.
Nikola je ćutao. Nije znao šta da kaže. Cela situacija je bila toliko neočekivana da mu se činilo kao da sanja. Ali nije sanjao. Znao je da nije sanjao, jer je u snovima soba uvek bila drugačija - svetlija ili tamnija, veća ili manja. Ovo je bila stvarnost. Sa svojom lampom koja treperi, sa svojom mrljom na zidu, sa svojom buđi u ćoškovima. I sa ovom ženom na pragu koja je govorila o cevima kao da govori o živim bićima.
- Kako ti se zoveš? - upitao je.
- Mila. A ti si Nikola.
- Kako znaš i to?
Mila se ponovo nasmešila, ovog puta sa više topline.
- Ventilacija mi je rekla.
Nikola nije znao da li da se nasmeje ili da zatvori vrata. Nešto u njenom glasu govorilo mu je da ne laže. Ne zato što je zvučala ubedljivo, nego zato što je zvučala kao da joj je potpuno svejedno da li će joj poverovati. Ona nije ubeđivala. Ona je samo saopštavala.
- Uđi - rekao je.
Mila zakorači u stan. Ne kao gost, nego kao neko ko se vraća. Zastala je nasred sobe i polako se okrenula oko sebe, kao da proverava da li je sve na svom mestu.
- Znaš - rekla je - tvoja lampa treperi.
- Znam.
- Pokušao si da je popraviš.
- Jesam. Odakle ti to?
Mila priđe stolu i nežno dodirnu lampu vrhovima prstiju.
- Treperi u ritmu. Nije kvar. Ona razgovara. Samo ne znaš da slušaš.
Nikola je stajao pored vrata i posmatrao je. Osećao je da se nešto promenilo u sobi od trenutka kada je ona ušla. Ne fizički. Atmosfera. Kao da je vazduh postao lakši. Ili teži. Nije umeo da odredi.
- O čemu pričaš? Kakvo razgovaranje? Lampa je lampa. Cevi su cevi.
Mila se okrenula prema njemu. Njen pogled je bio ozbiljan, ali ne strog.
- Jesi li ikada stavio ruku na zid i osetio da je topao?
Nikola nije odgovorio. Ali nešto u njegovom licu moralo je da ga oda, jer je Mila klimnula kao da je dobila potvrdu.
- Znao si - rekla je tiho. - Znao si da nešto nije u redu, ali nisi imao kome da kažeš. Zato si ćutao.
Nikola je prišao stolu i seo. Mila je i dalje stajala.
- Šta je ovo? - upitao je. - Mislim, stvarno. Šta se dešava?
Mila je sela preko puta njega. Nije žurila sa odgovorom. Uzela je njegovu šolju sa stola - onu iz koje je pio kafu - i zagledala se u nju.
- Ova zgrada - rekla je polako - ima sistem. Ventilacioni sistem. Ali on nije samo za vazduh. On je kao... mreža. Povezuje sve. Svaki stan, svaki zid, svaku cev. I kroz tu mrežu prolaze stvari.
- Kakve stvari?
- Zvukovi. Glasovi. Ponekad sećanja.
Nikola je osetio kako mu se ruke hlade.
- Sećanja?
- Da. Stvari koje su se dogodile u ovoj zgradi. Ljudima koji su ovde živeli. Neke su ostale zaglavljene u cevima. I ponekad, kada sistem postane aktivan, one se vrate.
Nikola je ćutao. Mila mu je gurnula šolju nazad preko stola.
- Zato si čuo zvuk. Zato ti je zid topao. Zato lampa treperi. Sistem te je primetio.
- Sistem? Sistem je stvar. Mašina. Cevi i ventilatori.
Mila se naslonila na stolicu. Pogledala je u plafon, kao da sluša nešto.
Te noći Nikola nije mogao da spava. Ležao je u krevetu i slušao. Ne zvukove - oni su bili isti kao i uvek. Cevi su šuštale, lampa je treperila, grad je brujao negde u daljini. Ali sada je slušao drugačije. Kao da je svaki zvuk imao dodatni sloj. Kao da je iza šuštanja cevi čuo nešto drugo. Nešto što je bilo tu i ranije, ali on nije obraćao pažnju.
Mila je otišla oko ponoći. Pre nego što je izašla, zastala je na vratima i rekla:
- Ako ponovo čuješ zvuk, nemoj da ga ignorišeš. Samo slušaj.
Podigla ruku u znak pozdrava i nestala u hodniku. Nikola je dugo stajao na vratima i gledao u prazan hodnik. Sijalica je treperila. Zidovi su bili topli. I prvi put od kada se uselio, imao je osećaj da nije sam. Da nikada nije ni bio.
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар