VENTILACIJA
- ROMAN-
Sebastian Sava Gor
STAN
Ventilacija - Knjiga 1
STAN
Stan u kojem je Nikola živeo nije bio ni veliki ni mali. Ubrajao se u one stanove, koji se u oglasima, najčešće nazivaju jednosobnima. Od onih stanova koji postoje u starim zgradama, velikih gradova, sa zidovima koji su nekada bili beli, a sada su bili sivo-zelenkasti, sa riđkasto-žutim, prugama gde je voda godinama curila i tamnom buđi po ćoškovima čiji su beli micelijumi sijuckali na svetlosti.
U uglu jedine sobe, stajao je drveni sto, ogreban i oguljen, napukao na jednom mestu, tačno tamo gde su se nekada ostavljale čaše, bez podmetača. Na stolu je treperila lampa, ne stalno, povremeno, kao da sama bira i ne može da se odluči između svetla i tame. Nikola je jednom pokušao da je popravi. Zamenio je sijalicu, proverio utičnicu, čak je i rastavio prekidač. Lampa je i dalje treperila. Onda je odustao od popravke. Jednostavno, navikao se, dok mu je u jednom trenutku, čak palo na pamet da lampa ne treperi zbog kvara, nego zbog nečeg drugog. Zbog čega? Nije ulazio dalje u raspravu sa sobom, na tu temu. Navikao se na tu pojavu, kada mu je trebalo, visoko, belo osvetlenje, upalio bi stari luster sa šest belih, mat, “minjonki”1.
Nikola je sedeo za stolom i pio kafu. Polako. Bez žurbe. Bio je to čovek između trideset pet i četrdeset godina, malo duže prosede kose koja je nekada bila potpuno crna, jutros obrijan, sa licem koje nije odavalo ni zadovoljstvo ni nezadovoljstvo - više neku vrstu smirenosti koja dolazi od dugog navikavanja na samoću.
U svom malom jednosobnom stanu stvari su naizgled bile na svom mestu. Knjige na polici, šolje u ormariću, cipele pored vrata. Ali samo naizgled. Postojao je neki red koji je Nikola razumeo, ali koji niko drugi ne bi mogao da objasni. Stara razglednica sa planinom je bila zalepljena na vratima kupatila, čaša sa naprslinom stajala na prozorskoj dasci umesto u kanti za smeće, jedna stranica iz novina, požutela i stara najmanje pet godina, bila je pričvršćena za frižider magnetom. Puno njemu potrebnih stvari, koje je koristio posle poslednjeg sređivanja stana, nisu bile na svom mestu već tamo gde ih je i ostavio posle korišćenja.
Prodao je veliku kuću nakon smrti roditelja. Tamo više nije mogao da živi. Cela kuća, bašta, krov koji je prokišnjavao svake jeseni, stepenice koje su škripale na različite načine, sve je to postalo preteško. Ne fizički. Nego na neki drugi način. Kao da je svaka soba, u toj kući, bila ispunjena glasovima koji više nisu imali kome da se obrate. I on ih je čuo. Nije hteo da ih čuje, ali ih je čuo. Zato je prodao kuću i uselio se ovde, u ovu zgradu od dvanaest spratova, u ovaj mali stan.
Nikola je ponekad mislio da je u toj sobi samo privremeno. Kao gost koji se zadržao duže nego što je planirao. Jednostavno, on se nikada nije navikao na taj, oskudni mali prostor.
Ponekad, ne uvek, ali dovoljno često da se ne može ignorisati, iz nečega između zida, plafona i poda čuo bi se zvuk. Metalan, kratak, nepravilan. Kao da neko lagano udara po nekoj od cevi. Kao da neko proverava da li je nešto još uvek tu.
Nikolu je taj zvuk nervirao, nekada više, nekada manje. I kada je razmišljo o zvuku, pripisivao je to grejanju, vodi. Zaknjučio je da je ventilacioni sistem u toj zgradi katastrofalan I polako je počeo dase navikava nazvuk. I navikao se, sada ga je čuo samo po neki put, preko dana. Tako je I sa ljudima koji imaju kuće blizu želežničkih šina, tu prolazi voz, dok komšija ti ljudi mirno spavaju. Na svašta se navikne čiovek.
Jedne noći, dok je ležao u krevetu i gledao u plafon, zvuk je bio jači nego obično. Ne glasniji, jači. Kao da je došao iz veće blizine. Nikola je ustao i prišao zidu. Prislonio je uvo na hladan malter. Ništa. Samo tišina. Onda je stavio dlan na zid. Bio je topao. Ne vreo, nego topao kao koža. Kao da je neko sa druge strane držao ruku na istom mestu.
Odmakao se. Nije bio uplašen. Ne još. Ali nešto se promenilo u načinu na koji je gledao sobu. Kao da su zidovi postali malo tanji. Kao da je prostor između njega i stvari postao malo manji. Ili veći. Nije umeo da odredi.
Sutradan je primetio nešto što ranije nije video. Na zidu, iznad kreveta, tamo gde je visila stara slika sa borom, čiji se vrh pod teretom snega polomio i visio, tu gde je bila ta mrlja. Crna, sjajna, kao da je nekome prsnula farba za metal. Nikola je zurio u nju dok je pio kafu. Mrlja je bila ista kao i juče i prekjuče. I od kada se uselio, verovatno. Ali on je tek sada video. I zapitao se, bezazleno; ako je tek sada video, šta još nije video? Šta još postoji u ovoj sobi, u ovim zidovima, u ovom vazduhu, a da on to ne primećuje?
I sledeće večeri, zvuk se ponovo pojavio. Kratak. Kao dodir, ne kao udarac.
Tada, bez najave, neko pokuca na vrata.
Nikola nije odmah otvorio. Stajao je i gledao u vrata, pokušavao je da se seti, da li bi iko uopšte trebalo da kuca na njegova vrata, u već poodmalkim večernjim časovima.. Bilo je drugačije.
Prišao je i otvorio.
Na hodniku je stajala Mila.
Gledala ga je kao da ga poznavala. I znala da će on otvoriti vrata i pre nego što je pokucala.
- Čula sam zvuk - rekla je.
Nikola je ćutao. Ne zato što nije imao odgovor, nego zato što je bio zauzet posmatranjem. Njene plave oči su se caklile i na svetlosti hodnika, delovale su gotovo neprirodno svetle, kao da su upravo ugledale nešto što su dugo čekale. Crna kosa, paž frizura do ramena, usko i nežno lice. Ali taj pogled je bio ono što je zaista privlačilo pažnju. Bio je pun saosećanja i spokoja. Kao da je već sve videla i sada samo posmatra kako se to isto dešava nekom drugom.
Mila pogleda u plafon, pa u zid, pa u vrata, kao da mapira nešto bez mape.
- Ovde stalno nešto prolazi - rekla je.
Nikola je tada primetio da iz hodnika dolazi svetlost koja nije bila ista kao u sobi. Nije bila jača, nije bila slabija. Samo drugačije raspoređena. Kao da je dolazila iz više izvora, a ne samo sa one jedne umorne sijalice, koja je visila sa plafona.
- Kakav zvuk? - upitao je konačno.
Mila se nasmešila. Ne veselo, nego onako kako se smeši neko ko zna nešto, što ti još ne znaš.
- Onaj isti koji ti čuješ već mesecima.
Nikola je osetio kako mu se nešto steže u grudima. Ne strah. Ne nelagoda. Prepoznavanje.
- Kako znaš šta ja čujem?
Mila sleže ramenima, kao da je to najobičnije pitanje na svetu. Onda namignu na jedno oko, brzo, gotovo dečje, kao da dele tajnu.
- Hoćeš da ti kažem nešto što će ti zvučati ludo?
- Reci.
- Ova zgrada nije ono što misliš da jeste. I te cevi koje čuješ - nisu samo cevi.
Nikola je prekrstio ruke.
- A šta mislim da jeste?
Mila ga je pogledala pravo u oči. Bez osmeha ovog puta. Bez namigivanja.
- Mislio si da su to samo cevi. Priznaj.
To nije bilo pitanje. I pogodila je. Nije znao kako, ali je pogodila.
U tom trenutku, negde iz dubine zgrade, ponovo se začuo metalni zvuk. Ovog puta duži. Mila je podigla prst, kao da govori; eto, čuješ li sada.
- To - rekla je - je ventilacija.
- Ventilacija?
- Zvuk iz ventilacionog sistema - posebno je naglasila reč sistem, kao da je to najvažnija reč u rečenici. Onda dodade, tiše:
- I zvuk nije jedina stvar koja prolazi kroz te cevi.
Nikola je ćutao. Nije znao šta da kaže. Cela situacija je bila toliko neočekivana da mu se činilo kao da sanja. Ali nije sanjao. Ovo je bila stvarnost. Sa svojom lampom koja treperi, sa svojom mrljom na zidu, sa svojom buđi u ćoškovima. I sa ovom ženom na pragu koja je govorila o cevima kao da govori o živim bićima.
- Kako ti se zoveš? - upitao je.
- Mila. A ti si Nikola.
- Kako znaš to?
Mila se ponovo nasmešila, ovog puta sa više topline.
- Piše dole… na tvom sanduću. – nasmejala se.
- Gupa pitanja… - Nikola je nehotice I nekao nevoljno sklonio oči sa nje i ponovo je gledao u crnu mrlju.
Nikola nije znao da li da se nasmeje ili da zatvori vrata. Nešto u njenom glasu govorilo mu je da ne laže. Ne zato što je zvučala ubedljivo, nego zato što je zvučala kao da joj je potpuno svejedno da li će joj poverovati. Ona nije ubeđivala. Ona je samo saopštavala.
- Uđi - rekao je.
Mila zakorači u stan. Zastala je nasred sobe i polako se okrenula oko sebe, kao da proverava da li je sve na svom mestu.
- Znaš - rekla je - tvoja lampa treperi.
- Znam.
- Pokušao si da je popraviš?
- Jesam. Odakle ti to?
Mila priđe stolu i nežno dodirnu lampu vrhovima prstiju.
- Treperi u ritmu. Nije kvar. Ona razgovara. Samo ne znaš da slušaš.
Nikola je stajao pored vrata i posmatrao je. Osećao je da se nešto promenilo u sobi, od trenutka kada je ona ušla. Ne fizički. Atmosfera. Kao da je vazduh postao lakši. Ili teži. Nije umeo da odredi.
- O čemu pričaš? Kakvo razgovaranje? Lampa je lampa. Cevi su cevi.
Mila se okrenula prema njemu. Njen pogled je bio ozbiljan, ali ne strog.
- Jesi li ikada stavio ruku na zid i osetio da je topao?
Nikola nije odgovorio. Ali nešto u njegovom licu moralo je da ga oda, jer je Mila klimnula kao da je dobila potvrdu.
- Znao si - rekla je tiho. - Znao si da nešto nije u redu, ali nisi imao kome da kažeš. Zato si ćutao.
Nikola je prišao stolu i seo. Mila je i dalje stajala.
- Šta je ovo? - upitao je. - Mislim, stvarno. Šta se dešava?
Mila je sela preko puta njega. Nije žurila sa odgovorom. Uzela je njegovu šolju sa stola - onu iz koje je pio kafu - i zagledala se u nju.
- Ova zgrada - rekla je polako - ima sistem. Ventilacioni sistem. Ali on nije samo za vazduh. On je kao... mreža. Povezuje sve. Svaki stan, svaki zid, svaku cev. I kroz tu mrežu prolaze stvari.
- Kakve stvari?
- Zvukovi. glasovi. sećanja.
Nikola je osetio kako mu se ruke hlade.
- Sećanja?
- Da. Stvari koje su se dogodile u ovoj zgradi. Ljudima koji su ovde živeli. Neke su ostale zaglavljene u cevima. I ponekad, kada sistem postane aktivan, one se vrate.
Nikola je ćutao. Mila mu je gurnula šolju nazad preko stola.
- Zato si čuo zvuk. Zato ti je zid topao. Zato lampa treperi. Sistem te je primetio.
- Sistem? Sistem je stvar. Mašina. Cevi i ventilatori.
Mila se naslonila na stolicu. Pogledala je u plafon, kao da sluša nešto.
Mila je otišla oko ponoći. Pre nego što je izašla, zastala je na vratima i rekla:
- Ako ponovo čuješ zvuk, nemoj da ga ignorišeš. Samo slušaj.
Podigla ruku u znak pozdrava i nestala u hodniku. Nikola je dugo stajao na vratima i gledao u prazan hodnik. Sijalica je treperila. Zidovi su bili topli. I prvi put od kada se uselio, imao je osećaj da nije sam. Da nikada nije ni bio.
Te noći Nikola nije mogao da spava. Ležao je u krevetu i slušao. Ne zvukove, oni su bili isti kao i uvek. Cevi su šuštale, lampa je treperila, grad je brujao negde u daljini. Ali sada je slušao drugačije. Kao da je svaki zvuk imao dodatni sloj. Kao da je iza šuštanja cevi čuo nešto drugo. Nešto što je bilo tu i ranije, ali on nije obraćao pažnju.
1 - “minjonka” – Mala, duguljasta sijalica.
- Kako znaš šta ja čujem?
Mila sleže ramenima, kao da je to najobičnije pitanje na svetu. Onda namignu na jedno oko - brzo, gotovo dečje, kao da dele tajnu.
- Hoćeš da ti kažem nešto što će ti zvučati ludo?
- Reci.
- Ova zgrada nije ono što misliš da jeste. I te cevi koje čuješ - nisu samo cevi.
Nikola je prekrstio ruke.
- A šta mislim da jeste?
Mila ga je pogledala pravo u oči. Bez osmeha ovog puta. Bez namigivanja.
- Mislio si da su to samo cevi. Priznaj.
To nije bilo pitanje. I pogodila je. Nije znao kako, ali je pogodila.
U tom trenutku, negde iz dubine zgrade, ponovo se začuo metalni zvuk. Ovog puta duži. Kao da je neko u cevima proverio da li su svi prostori još uvek povezani. Mila se nije trgla. Samo je podigla prst, kao da govori: eto, čuješ li sada.
- To - rekla je - je ventilacija.
- Ventilacija?
- Zvuk iz ventilacionog sistema - posebno je naglasila reč sistem, kao da je to najvažnija reč u rečenici. Onda dodade, tiše: - I nije jedina stvar koja prolazi kroz te cevi.
Nikola je ćutao. Nije znao šta da kaže. Cela situacija je bila toliko neočekivana da mu se činilo kao da sanja. Ali nije sanjao. Znao je da nije sanjao, jer je u snovima soba uvek bila drugačija - svetlija ili tamnija, veća ili manja. Ovo je bila stvarnost. Sa svojom lampom koja treperi, sa svojom mrljom na zidu, sa svojom buđi u ćoškovima. I sa ovom ženom na pragu koja je govorila o cevima kao da govori o živim bićima.
- Kako ti se zoveš? - upitao je.
- Mila. A ti si Nikola.
- Kako znaš i to?
Mila se ponovo nasmešila, ovog puta sa više topline.
- Ventilacija mi je rekla.
Nikola nije znao da li da se nasmeje ili da zatvori vrata. Nešto u njenom glasu govorilo mu je da ne laže. Ne zato što je zvučala ubedljivo, nego zato što je zvučala kao da joj je potpuno svejedno da li će joj poverovati. Ona nije ubeđivala. Ona je samo saopštavala.
- Uđi - rekao je.
Mila zakorači u stan. Ne kao gost, nego kao neko ko se vraća. Zastala je nasred sobe i polako se okrenula oko sebe, kao da proverava da li je sve na svom mestu.
- Znaš - rekla je - tvoja lampa treperi.
- Znam.
- Pokušao si da je popraviš.
- Jesam. Odakle ti to?
Mila priđe stolu i nežno dodirnu lampu vrhovima prstiju.
- Treperi u ritmu. Nije kvar. Ona razgovara. Samo ne znaš da slušaš.
Nikola je stajao pored vrata i posmatrao je. Osećao je da se nešto promenilo u sobi od trenutka kada je ona ušla. Ne fizički. Atmosfera. Kao da je vazduh postao lakši. Ili teži. Nije umeo da odredi.
- O čemu pričaš? Kakvo razgovaranje? Lampa je lampa. Cevi su cevi.
Mila se okrenula prema njemu. Njen pogled je bio ozbiljan, ali ne strog.
- Jesi li ikada stavio ruku na zid i osetio da je topao?
Nikola nije odgovorio. Ali nešto u njegovom licu moralo je da ga oda, jer je Mila klimnula kao da je dobila potvrdu.
- Znao si - rekla je tiho. - Znao si da nešto nije u redu, ali nisi imao kome da kažeš. Zato si ćutao.
Nikola je prišao stolu i seo. Mila je i dalje stajala.
- Šta je ovo? - upitao je. - Mislim, stvarno. Šta se dešava?
Mila je sela preko puta njega. Nije žurila sa odgovorom. Uzela je njegovu šolju sa stola - onu iz koje je pio kafu - i zagledala se u nju.
- Ova zgrada - rekla je polako - ima sistem. Ventilacioni sistem. Ali on nije samo za vazduh. On je kao... mreža. Povezuje sve. Svaki stan, svaki zid, svaku cev. I kroz tu mrežu prolaze stvari.
- Kakve stvari?
- Zvukovi. Glasovi. Ponekad sećanja.
Nikola je osetio kako mu se ruke hlade.
- Sećanja?
- Da. Stvari koje su se dogodile u ovoj zgradi. Ljudima koji su ovde živeli. Neke su ostale zaglavljene u cevima. I ponekad, kada sistem postane aktivan, one se vrate.
Nikola je ćutao. Mila mu je gurnula šolju nazad preko stola.
- Zato si čuo zvuk. Zato ti je zid topao. Zato lampa treperi. Sistem te je primetio.
- Sistem? Sistem je stvar. Mašina. Cevi i ventilatori.
Mila se naslonila na stolicu. Pogledala je u plafon, kao da sluša nešto.
Te noći Nikola nije mogao da spava. Ležao je u krevetu i slušao. Ne zvukove - oni su bili isti kao i uvek. Cevi su šuštale, lampa je treperila, grad je brujao negde u daljini. Ali sada je slušao drugačije. Kao da je svaki zvuk imao dodatni sloj. Kao da je iza šuštanja cevi čuo nešto drugo. Nešto što je bilo tu i ranije, ali on nije obraćao pažnju.
Mila je otišla oko ponoći. Pre nego što je izašla, zastala je na vratima i rekla:
- Ako ponovo čuješ zvuk, nemoj da ga ignorišeš. Samo slušaj.
Podigla ruku u znak pozdrava i nestala u hodniku. Nikola je dugo stajao na vratima i gledao u prazan hodnik. Sijalica je treperila. Zidovi su bili topli. I prvi put od kada se uselio, imao je osećaj da nije sam. Da nikada nije ni bio.
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар