О раду и делу Марине Абрамовић: “ДОДИР ЗЛА” Аутор: Себастијан Сава Гор

 

О раду и делу Марине Абрамовић:

“ДОДИР ЗЛА”

Аутор: Себастијан Сава Гор

 О раду и делу Марине Абрамовић:  “ДОДИР ЗЛА” Аутор: Себастијан Сава Гор

Марина Абрамовић између уметности и духовног суноврата

Постоје уметници чије дело оплемењује човека. Постоје ствараоци који својим радом откривају скривену лепоту света, уздижу дух и подсећају човека на његову Боголикост. Њихова уметност постаје прозор ка вишој стварности. Она не служи само оку, већ и срцу. Таква уметност не заводи него освешћује; не разара него сабира.

О раду и делу Марине Абрамовић: “ДОДИР ЗЛА” Аутор: Себастијан Сава Гор

Насупрот томе, постоје уметничке појаве које, иако слављене од стране критике, представљају потпуно другачији правац.

Њихова енергија није усмерена ка лепоти, истини и смислу, већ ка шоку, поремећају, провокацији и рушењу граница.

У том контексту, Марина Абрамовић представља једну од најутицајнијих фигура савремене уметности, али и једну од најконтроверзнијих.

Овај текст не оспорава њену светску славу нити њен утицај. Напротив. Управо због огромног утицаја који поседује неопходно је поставити питање: какву духовну поруку носи њено дело?

Из перспективе православног предања, питање уметности никада није само естетско питање. Оно је пре свега духовно питање. Свети Оци нису посматрали човека као биће састављено од одвојених сегмената, већ као јединство тела, душе и духа. Због тога свака уметност која делује на човека истовремено делује и на његов духовни живот.

У средишту стваралаштва Марине Абрамовић налази се тело. Међутим, није реч о телу као храму Духа Светога, како га разуме хришћанска традиција. Њено тело постаје експеримент, објекат, средство искушења и полигон за тестирање граница бола. У многим перформансима присутни су самоповређивање, исцрпљивање, гладовање, излагање опасности и психолошки екстреми.

Њен чувени перформанс „Rhythm 0“ често се представља као истраживање људске природе. Међутим, из хришћанске перспективе поставља се питање зашто је људска природа приказана првенствено кроз насиље, деградацију и деструкцију. Зашто се у средиште уметничког искуства не поставља доброта, саосећање или љубав, него могућност зла?

Свети Јован Златоусти учио је да човек постаје оно чиме се храни. Исто важи и за културу. Цивилизација која се непрекидно храни сликама бола, распада, крви и понижења постепено губи способност да препознаје лепоту.

Управо зато многи перформанси Марине Абрамовић остављају утисак својеврсне естетике негативног. Није случајно што се публика пред њима често не осећа уздигнуто, већ узнемирено. Уметност која вековима тежи катарзи овде се претвара у фасцинацију границом између привлачности и гађења.

Посебно место у јавним расправама заузима пројекат „Spirit Cooking“. Његови браниоци тврде да је реч о уметничкој метафори и поетском перформансу. Критичари, међутим, с правом примећују да је читава естетика тог пројекта заснована на симболима ритуала, крви, телесности и језику који подсећа на магијске обрасце.

Чак и када се прихвати тумачење да није реч о стварном ритуалу, остаје питање због чега савремена уметност толико упорно посеже управо за симболиком која вековима припада мрачним зонама људске имагинације. Зашто уметник који располаже бескрајним могућностима израза бира мотиве крви, ритуала, телесног распадања, граница бола и психолошке дезоријентације?

Православно предање одувек је упозоравало да није све што привлачи пажњу истовремено и корисно за човека. Није свако искуство пут ка истини. Није свако померање граница знак слободе. Понекад је управо супротно. Померање граница може постати начин губљења оријентира.

У томе се можда налази најдубљи проблем уметности Марине Абрамовић. Њена дела готово никада не нуде одговор. Она не воде ка преображају. Не показују пут изласка из таме.

Она остављају посматрача у простору неизвесности, нелагоде и унутрашње напетости. У том смислу, њена уметност представља естетску филозофију без искупљења.

За хришћанску културу патња никада није циљ сама по себи. Страдање има смисао само ако води васкрсењу. Крст без васкрсења постаје бесмислен терет. Бол без наде постаје очајање. Жртва без љубави постаје насиље.

Код Марине Абрамовић често наилазимо управо на одсуство тог завршног корака. Постоји искушење, али нема спасења. Постоји бол, али нема утехе. Постоји ритуал, али нема светиње. Постоји тело, али нема личности.

Због тога многи њени перформанси остављају утисак својеврсне духовне празнине. Посматрач је суочен са интензивним искуством, али након њега остаје питање: шта је заправо откривено? Каква је истина пронађена? Шта је човек научио о себи осим да може да трпи, посматра или учествује?

Савремена уметност често брани овакав приступ тврдњом да уметник нема обавезу да нуди одговоре. Међутим, чак и када не даје одговоре, уметност увек преноси одређену представу о свету. Увек открива свој однос према човеку.

Код великих уметника прошлости, чак и када су приказивали трагедију, постојала је свест о вишем поретку. Код Достојевског злочин постоји, али постоји и покајање. Код Његоша постоји борба, али и смисао борбе. Код иконописаца постоји страдање, али и светлост која га превазилази.

Код Марине Абрамовић често остаје само искуство границе.

То није мала разлика.

То је разлика између уметности која отвара небо и уметности која остаје заробљена у човеку.

Њени поштоваоци често говоре о духовности. Међутим, потребно је поставити питање о каквој се духовности ради. Православна традиција разликује духовност као заједницу са Богом од духовности као трагања за неодређеним искуствима. Није свако мистично искуство истовремено и свето искуство. Није свака промена свести пут ка истини.

Свети Игњатије Брјанчанинов упозоравао је на опасност духовне обмане - стања у којем човек почиње да меша сопствене психолошке доживљаје са аутентичним духовним искуством. Управо због тога је православна традиција увек била опрезна према спектакуларним појавама, необичним ритуалима и фасцинацији изузетним искуствима.

У том светлу може се разумети и одређена нелагодност коју многи верници осећају пред опусом Марине Абрамовић. Проблем није само у појединачним перформансима. Проблем је у духу који их повезује. Тај дух не тежи смирењу него интензитету. Не тежи сабраности него екстрему. Не тежи светлости него непрекидном истраживању границе таме.

Можда је управо због тога постала симбол савременог доба.

Наша епоха изгубила је поверење у трајне вредности.

Лепота се сматра сумњивом.

Хармонија се проглашава наивном.

Светост се доживљава као застарела.

Насупрот томе, шок постаје доказ аутентичности, провокација доказ храбрости, а рушење граница доказ уметничке величине.

У таквом свету Марина Абрамовић није изузетак. Она је његов логичан производ.

Њена уметност не говори само о њој. Она говори о цивилизацији која је престала да верује да уметност треба да уздиже човека.

Зато се њени перформанси често доживљавају као својеврсни културни симптом. Они не приказују само појединачно уметничко истраживање. Они откривају ширу промену у разумевању човека. Уместо боголиког бића обожава се плот. Рађа се идол, прецртава се Личност. Уместо личности појављује се искуство. Уместо смисла појављује се интензитет.

Када се изгуби појам светости, остаје фасцинација границом. Када нестане осећај за лепоту, остаје потреба за шоком. Када се изгуби вера у истину, остаје бескрајна игра интерпретација.

Управо зато се дело Марине Абрамовић може посматрати као „додир зла“, не у смислу моралне осуде уметника као особе, већ као додир са естетиком која систематски напушта класичне врлине уметности. То је додир са погледом на свет у којем ружноћа постаје привилегована, нелагодност пожељна, а духовна дезоријентација представљена као дубина.

Таква уметност може бити утицајна. Може бити славна. Може бити медијски моћна.

Али остаје отворено питање да ли је заиста велика?! И да ли је опасна а на крају могу слободно рећи, по мом мишлјенју непотребна!

Јер величина уметности не мери се количином пажње коју привлачи, већ дубином истине коју открива.

А истина која човека не води ка добру, лепоти и смислу остаје непотпуна.

Можда ће будуће генерације управо у томе препознати основно ограничење епохе која је од шока направила естетику, од провокације филозофију, а од границе између уметности и духовне таме - своју највећу културну фасцинацију.

Дистопијски Урбанизам, Примитивизам и Нарцизам

 

Дистопијски Урбанизам, Примитивизам и Нарцизам

Дистопијски урбанизам, примитивизам и нарцизам посматрам као три различита али међусобно повезана "феномена", који обликују наш идентитет и друштвену стварност. Урбанизам са својим стремљењем ка "напретку", кичастој и убрзаној "модернизацији", примитивизам у смислу површности, малограђанштине и ограничених вредности, а нарцизам као врхунски израз самозаљубљености и дезоријентације. Сматрам да заједно чине сложени мозаик људског постојања у 21. веку.

Владета Јеротић је дубоко промишљао о томе како урбанизација утиче на духовни и психички живот човека. Урбанизам са својим небодерима и бетонским авенијама често изолује појединца од природе и његове сопствене суштине. У својим радовима, Јеротић каже: "Урбани пејзаж нас одвраћа од дубљих размишљања и интимности са самим собом. Он нас гура у површност и материјализам, где губимо контакт са нашим правим ја."

Примитивизам, пре свега схваћен као сушти материјализам, је заправо ништа друго него "малограђанштина" која представља стање у којем су вредности сведене на површне и ограничене форме понашања и размишљања. Овде је фокус на конформизму, материјалном успону и друштвеном статусу, без истинског разумевања дубљих људских потреба и вредности. Ернест Хемингвеј је једном рекао: "Малограђанштина је болест која убија дух. Она гуши креативност и слободу мишљења, остављајући нас у калупима које је друштво створило."

Нарцизам је толико широк појам да у психологији имамо читаве студије, радове и књиге, који се појмом нарцизма баве, али овде га повезујемо са тиме да је управо нарцизам "покретач", процеса самообмане. У свету који вреднује површност и материјалне успехе, појединац се окреће себи као центру свемира. У овом процесу, губи се у свету лажи и дезинформација, где је свако одвојен од истине и реалности. Џорџ Орвел је у својим делима упозоравао на опасности тоталитаризма и манипулације информацијама: "У свету где је истина релативна, а дезинформације владају, појединац се губи у лавиринту лажи, неспособан да разликује стварност од илузије."

Све ово неизбежно води ка "орвеловској", дистопијској визији изгубљеног човека. Урбани пејзаж изолован од природе, малограђанштина која гуши креативност и слободу, и нарцизам који нас заробљава у огледалу самозаљубљености, све то ствара свет у којем је појединац одвојен од стварности и истине.

Урбана дистопија која нас окружује је свет где бетонске структуре расту као замене за дрвеће, а екранска светлост замењује сунчеву. Овај свет, испуњен конформизмом и стандардизованим вредностима, претвара се у "културу сујете", малограђанштине која гуши индивидуалност и креативност. Ту нема места за праву културу, нема места за уметност која служи само лепоти и слободи, нема места за "духовна питања", нема места ни речима, милост или човекољубље, док реч Љубав, постаје потпуно ограничена и злоупотребљена, односећи се на секс и нешто мало емотивности. Успех и само успешност су параметри довољни сами за себе и успех је приоритет. Свакако он се мери материјалним достигнућима и друштвеним статусом, а не више културом живота, не сутшином уметничког дела, створеног за све нас, не дубином мисли или духовним искуставима.

На крају, у овом дистопијском свету, нарцизам, постаје доминантна сила. Појединци су опседнути својим сликом, тражећи валидацију и одобравање на сваки начин, док се унутрашња празнина повећава. У овом процесу, стварност постаје све више искривљена, а истина се губи у мору дезинформација и манипулација.

Ствара се свет у којем је појединац изгубљен у лавиринту лажи и површности. Човек мора тражити свој пут назад ка својој, сопственој личносности.

***

Dystopian Urbanism, Primitivism, and Narcissism

I see dystopian urbanism, primitivism, and narcissism as three different but interconnected "phenomena" that shape our identity and social reality. Urbanism, striving for "progress", kitsch, and accelerated "modernization", primitivism in the sense of superficiality, petty-bourgeoisness, and limited values, and narcissism as the ultimate expression of self-infatuation and disorientation. I believe that together they form a complex mosaic of human existence in the 21st century.

Vladeta Jerotić thought deeply about how urbanization affects a person's spiritual and psychological life. Urbanism, with its skyscrapers and concrete avenues, often isolates the individual from nature and his essence. In his works, Jerotić says: "The urban landscape distracts us from deeper thinking and intimacy with ourselves. It pushes us into superficiality and materialism, where we lose contact with our true selves."

Primitivism, first of all understood as pure materialism, is actually nothing more than "petit bourgeois," which represents a state in which values ​​are reduced to superficial and limited forms of behavior and thinking. Here, the focus is on conformity, material advancement, and social status, without a true understanding of deeper human needs and values. Ernest Hemingway once said, "Petty-bourgeoisness is a disease that kills the spirit. It stifles creativity and freedom of thought, leaving us in the molds that society has created."

Narcissism is such a broad concept that in psychology, we have entire studies, works, and books dealing with the concept of narcissism, but here we associate it with the fact that narcissism is the "initiator" of the process of self-deception. In a world that values ​​superficiality and material success, the individual turns to himself as the center of the universe. In this process, one gets lost in a world of lies and misinformation, where everyone is separated from truth and reality. In his works, George Orwell warned of the dangers of totalitarianism and manipulation of information: "In a world where truth is relative and disinformation rules, the individual gets lost in a labyrinth of lies, unable to distinguish reality from illusion."

All this inevitably leads to an "Orwellian", dystopian vision of a lost man. The urban landscape isolated from nature, the petty bourgeoisie that stifles creativity and freedom, and the narcissism that traps us in the mirror of self-infatuation, all create a world in which the individual is separated from reality and truth.

The urban dystopia that surrounds us is a world where concrete structures grow as substitutes for trees, and screen light replaces sunlight. This world, filled with conformity and standardized values, is turning into a culture of "vanity", a petty bourgeoisie that stifles individuality and creativity. There is no place for culture or "spiritual issues", there is no place for words, mercy, or philanthropy, while the word Love becomes completely limited and misused, referring to sex and a little bit of emotionality. Success and only success are parameters sufficient by themselves and success is a priority. Certainly, he is measured by material achievements and social status, and no longer by the culture and essence of the work of art, created for all of us, not by the depth of thought or spiritual experience.

Ultimately, in this dystopian world, narcissism becomes the dominant force. Individuals are obsessed with their image, seeking validation and approval in every way, while the inner emptiness increases. In this process, reality becomes increasingly distorted, and the truth is lost in a sea of ​​misinformation and manipulation.

A world is being created in which the individual is lost in a labyrinth of lies and superficiality. Man must seek his way back to his own personality.