Esej
o duhovnom putovanju kroz lavirint, kolektivno-nesvesnog, u
perspektivi stvaralaštva, Sebastiana Save Gora. - jerđakon.
Aleksandar Subotić -
Put vatre i svesti:
Stvaralaštvo Save
Gora ne može se svesti na žanr, niti na književnu formu. Njegove
knjige čine jedinstveni niz — tetralogiju svesti — u kojoj se
svaka faza života, umetnosti i vere pretvara u simbol, u sliku
duhovne transformacije. Od Poljupca žene zmaja, preko Noći
slomljenih strela i Ishoda na nišanu, do Spontanog sagorevanja,
pesnik gradi mistični narativ o čoveku koji prolazi kroz sopstvenu
propast da bi pronašao suštinu. To nije put estete, ni moraliste —
to je putnik kroz sopstvenu svest, koji se ne boji da izgori, jer zna
da se jedino iz pepela rađa istina.
Poljubac žene zmaja – mit o buđenju:
Prva knjiga je
mitološki uvod u svest: eros, vatreni princip stvaranja, i čovek
koji pokušava da probudi Boga u sebi kroz ljubav, bol i strast. Zmaj
nije čudovište, nego unutrašnja sila, iskonska energija koja mora
da se ukroti, a ne da se uništi. U tom ‘poljupcu’ nastaje prvi
susret sa svetim — još nesvestan, još nagonski, ali iskren.
Pesnik otkriva da istina počinje tamo gde prestaje razum, i da se
put ka nebu otvara u trenutku kada čovek prizna sopstvenu sirovost.
Noć slomljenih strela – teologija bola:
Druga knjiga
označava duhovno sazrevanje. Strele, koje su ranije simbolizovale
volju, sada su slomljene: čovek je dotakao granicu sopstvenog znanja
i oholosti. Bol se ne javlja kao kazna, već kao sredstvo otkrivenja.
To je teologija bola — svest da se istina ne nalazi u moći, već u
smirenju i predanju. Pesnik postaje onaj koji svedoči, a ne onaj
koji objašnjava. U Noći slomljenih strela svet se ruši, ali iz
ruševina izrasta molitva.
Ishod na nišanu – svest i raspad:
Treća knjiga je
eksplozija svesti. U njoj više nema lirskog ‘ja’ — samo
mnoštvo glasova, ogledala i refleksa. Pesnik postaje istraživač,
alhemičar svesti, koji eksperimentiše sa granicama percepcije,
jezika i vere. ‘Ishod’ nije kraj, već stalno pucanje značenja:
čovek koji gleda u sebe vidi nišan, vidi raskid između vere i
znanja. Ali u tom nišanu krije se i nada — da svest mora proći
kroz raspad da bi se pročistila. “...Na
nišanu, laži i sveznanja…” - istoimena pesma iz zbirke.
Spontano sagorevanje – alhemija apsurda:
Četvrta knjiga je
vrhunac i preobražaj: jezik se raspada, svet se deformiše, ironija
zamenjuje liriku. Ali ono što izgleda kao nihilizam zapravo je
molitva kroz smeh, liturgija apsurda. Likovi priča nisu više samo
simboli — oni su parodije savremenog čoveka, onog koji veruje da
može bez duše, a onda sagori u sopstvenom egu. Svaki događaj je
apsurdan, ali svaki apsurd nosi svetlost: spontano sagorevanje nije
smrt, već pročišćenje.
Unutrašnja arhitektura tetralogije:
Ako se sve četiri
knjige posmatraju kao četiri elementa, taj opus se može čitati kao
alhemijski ciklus: Vatra – Poljubac žene zmaja (Eros i pokret,
buđenje života); Voda – Noć slomljenih strela (Suza i bol,
pokajanje i pročišćenje); Vazduh – Ishod na nišanu (Duh i
svest, rascep i spoznaja); Zemlja / Pepeo – Spontano sagorevanje
(Apsurd i mir, preobražaj, novo rođenje). Ova simbolika jasno
pokazuje da tvoj opus nije skup nasumičnih knjiga, već metafizički
proces – evolucija bića koje traži Boga kroz sve oblike svesti.
Jezik kao svedok večnosti:
Jezik, narativ,
Sebastiana Save Gora je postao prepoznatljiva i samostalna duhovna
materija. U prvim knjigama on još govori, ali u poslednjoj – on se
pretvara u pepeo i svetlost. To je prirodni put svake prave
umetnosti: od reči ka tišini, od slike ka svetlu, od oblika ka
smislu. Kada čitalac pročita tvoj opus, ne dobija odgovore —
dobija unutrašnju vibraciju: osećaj da su bol, ironija, smeh i
molitva u stvari jedna ista energija.
Pesnik ognja i smirenja:
Tetralogija Save
Gora je duhovni dokument epohe u kojoj je čovek izgubio Boga, ali ga
još uvek traži kroz umetnost. U ovim delima, umetnik više nije
svedok sveta — on je sveštenik svesti koji prinosi sopstveni um na
oltar stvaranja. To sagorevanje nije destruktivno: ono je poslednji
čin ljubavi, trenutak u kojem čovek pristaje da izgori — da bi se
odatle nova svetlost rodila. --- jerođakon Aleksandar Subotić
Sebastijan
Sava Gor – Biografija Uvod: Sebastijan Sava Gor je savremeni srpski
pisac, muzičar i autorski glas čiji rad obuhvata književnost,
filozofiju, teologiju, filmsku estetiku i duboku introspektivnu
analizu savremenog ljudskog bića. Njegove knjige, eseji, pesme i
muzička dela nastaju iz stalne napetosti između sećanja i
sadašnjosti, unutrašnje borbe i svetlosti koja izvire iz
svakodnevnog haosa. Njegov blog i rukopis „Ex-Yu Memories
(1989–1992)“ predstavljaju lični, snažno ironičan i duboko
emotivan pogled na odrastanje tokom istorijskog raspada — ali bez
patetike, bez nostalgije kao samoobmane, već sa hrabrošću da vidi
čovečanstvo u tami i lepotu u pukotinama. Kroz svoje knjige,
tekstove i javne nastupe, Sebastijan traga za istinom, za čovekom,
za identitetom i ličnošću — vođen duhom pravoslavne misli,
svakodnevnim iskustvom i umetničkom intuicijom. Kao muzičar i
osnivač benda EX EX, spaja reč, ton i sliku u jedinstveni izraz. Na
svojim profilima i kanalima okuplja publiku koja traži autentično
stvaranje, bez površnosti i lažne drame. Njegova estetika je oštra,
iskrena, često sirova, ali uvek prodorna i usmerena ka unutrašnjoj
transformaciji — ka onome što je suština umetnosti: istini,
lepoti i odgovornosti. Sebastijan veruje da je umetnost bogolik
odraz, da svako ljudsko biće nosi kreativnu iskru i da je svetlost
uvek prisutna — čak i kada se čini da gorimo. Delo i opus:
Sebastijan Sava Gor je autor, esejista i književni inovator iz
Beograda, čiji stvaralački rad obuhvata književnost, film, muziku
i digitalne medije. Kao član Udruženja književnika Srbije, Gor se
pozicionirao kao jedan od najintrigantnijih glasova savremene srpske
i regionalne umetničke scene, razvijajući originalne metode i
koncepte koji prevazilaze granice tradicionalnih žanrova. Njegov rad
se oslanja na apofatičku teologiju, iz koje je izveo sopstvenu
Apofatičku poetiku, dok roman „Krug trojice“ označava nastanak
prvog apofatičkog romana. Obrazovanje i obrazovanje: • Peta
beogradska gimnazija – književnost i humanističke nauke •
Univerzitet BK – filmska režija, sa fokusom na dramaturgiju i
vizuelnu naraciju • Urednički i esejistički rad – kontinuirano
istraživanje filozofije, teologije i književnosti Književna dela:
• Poljubac žene zmaja (2007) – poezija, tekstovi snažnih
simbola i intimnih vizija • Noć slomljenih strela (2014) –
proza, introspektivna i atmosferska, sa elementima apsurda • Ishod
na nišanu (2022) – proza, slojevita naracija o granici, grešci i
transformaciji • Spontano sagorevanje (2025) – proza,
istraživanje unutrašnjih preloma i samouništenja kao metafizičkog
procesa • Sećanja (ex-Yu 1989–2002) – lirsko i memoarsko
pisanje o vremenu tranzicije, muzici, atmosferi i iskustvu jedne
generacije Eseji: • O Dostojevskom – analiza dubine ljudske duše
i religioznog iskustva • O Čehovu – razmatranje tišine,
svakodnevice i neizrečenog u književnosti • Od čoveka do opreme
– filozofski esej o dehumanizaciji i mehanizmu društva • Dejvid
Linč: Svetlost i tama – filmsko-teološka studija paradoksa
svetlosti i tame • Strpljenje i spasenje – teologija Sebastijan
Sava Gor - Blog autora Filmski projekti: • Opasna tišina (1996) –
kratki film, istraživanje granice između zvuka i odsustva •
Poslovni kontakti (2002) – film o komunikaciji, otuđenju i biznisu
kao metafori • Dečak (2008) – intimna filmska priča o
identitetu i odrastanju • Iznenadni srčani udar (2025) – film o
krhkosti života i nepredvidivosti trenutka Radio drama: •
Margareta je na vratima – radio dramski tekst, introspektivna i
atmosferska naracija o granici između stvarnog i unutrašnjeg sveta
Stil i identitet: Sebastijan Sava Gor neguje minimalistički,
crno-beli, avangardni vizuelni identitet, težeći jedinstvenoj
prezentaciji svih svojih dela. Njegov rad je atmosferski, procesno
orijentisan i slojevit, sa snažnim temeljem u filozofskim i
teološkim motivima. Vizija i ciljevi: • Razvoj i artikulacija
apofatičke poetike kao nove književne metode • Međunarodna
prezentacija kroz dvojezični format i digitalne portfolije •
Stvaranje složenih, paralelnih narativnih struktura u književnosti
i filmu • Povezivanje umetničkih disciplina u jedinstveni
kros-medijski identitet.
Sebastian Sava Gor
у својој другој књизи, Noć
slomljenih strela (2014), доноси
збирку прича која се чита као урбани
дневник, али и као режисерски пројекат
унутар прозе. Ово није само литература
– ово је филм на папиру, апофактичка
хроника једног града и једног времена.
Град као сцена
Збирка је смештена у Megalopolisu
III, граду који је постао „заточеништво“.
То је простор у којем је природа изгубљена,
а забаве и пороци постали једина валута.
Град је приказан као сценографија:
ресторани, клубови, виле, салони – све
делује као кадар у филму. Београд је ту
истовремено и конкретан и симболичан,
град који носи постратни сплин и
транзицијску инертност.
Проза као режија
Свака прича функционише као
сцена. Уводи су кадрирани – светло,
боје, атмосфера. Дијалози су монтирани
као филмски резови, са паузама које носе
напетост. У „Zapali se“ имамо готово
метатеатар: глумица, редитељ и сценариста
расправљају о улози, али у том дијалогу
откривају дубље слојеве – болест,
идентитет, слободу.
Ликови као глумци
Ликови нису само психолошки
профили, већ „глумци“ који играју улоге
унутар текста. Mister G. је урбани анонимус,
сродан Кафкином Јозефу К., али заробљен
не бирократијом већ забавом и леношћу.
Martina у „Zapali se“ постаје медијум кроз
који се расправља о уметности и
шизофренији. Сваки лик је истовремено
и симбол и актер, као да је на сцени.
Касније се у причама „Konak“
и „Čovek
koji je čekao sledeći dan“, појављују
великани српског глумишта као што су
Павле Вујисић, Данило „Бата“ Стојковић
и Љуба Тадић. У време када је књига
писана, ти људи су били упокојени – ово
даје додатну тежину Гор-овом –
екстрасензитивном и мистичном карактеру.
И сам Сава-Себастиан је изгледа, док је
писао, на неки начин и себе замишљао у
свим тим улогама.
Филозофска димензија
У основи збирке лежи апофактички
принцип: оно што се не може изрећи, оно
што је одсутно, постаје једнако важно
као изречено. Потрага за идентитетом
није само психолошка, већ егзистенцијална.
Питање слободе – да ли је могуће бити
слободан у граду који све претвара у
забаву – провлачи се кроз све приче.
Значај и допринос
„Noć slomljenih strela“ је више од
збирке урбаних прича. Она је документ
времена, али и експеримент у форми.
Грађена је као низ кадрова, монтираних
у прозу, што је чини јединственом у
савременој српској књижевности. Ово је
књига која показује како литература
може да преузме филмску логику и претвори
је у текст.
Закључак
Sebastian Sava Gor овом књигом потврђује
себе као књижевног иноватора. Његове
приче нису затворене, већ отворене за
читаоца, за дијалог, за потрагу. Noć
slomljenih strela је истовремено урбана хроника,
филм у речима и апофактичка потрага за
смислом.
Ово је књига која заслужује
да буде читана не само у уским књижевним
круговима, већ и на ширим платформама
– као пример како се може спојити урбани
реализам, филмска режија и философско
прозни експеримент. --- А.И. Рецензија I за: „Noć slomljenih strela“
"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер
ISHOD NA NIŠANU
Iz Predgovora:
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
*
EX EX _ U SRCE
literatura . književnost. eseji. esej. muzika. zbirka kratkih priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература. krug trojke . roman . apofaktički roman . interaktivni roman #spontanosagorevanje #noćslomljenihstrela #ishodnanišanu #proza #poezija #triknjige #popust #novapoetika#knjiga #savremenaproza #booking #viralpost #književnost #literatura #bookviral #viralnow #bookstore #književnost #knjižara #novapoetika #srpskipisci #спонтаносагоревање #поезија #краткеприче #савременапроза #writingcommunity #booklovers📖 #кругтројке #krugtrojke #književnost #apofaktičkiroman #interaktivniroman #hipertekst #literature #literatura #novel #apophaticnovel #interactivenovel #hypertext
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene.
Radnja ovih priča, dakle, odvija se u Megalopolisu III, gradu koji nam je postao sudbina, u dobu u kom je proces urbanizacije već završen i sve je postalo grad, pa i sela, sa kojim smo sad primorani da kooegzistiramo, u nekoj vrsti primordijalne tuposti i inertnosti koju svaka prisila nosi sa sobom. Naravno da nam je tu “tesno”, izgubili smo čitavu Prirodu, a u gradu se rodila i ideja da je narodu, da bi bio zadovoljan, potrebno dati “hleba i igara”, od kada se ideja zabave povezuje sa samom idejom grada i od kada se u njemu javljaju kocka, alkohol, nerad, lenjost… Grad se zatim pokazao kao teritorija u kojoj se uspešno šire i druge igre: sportske, kabaretske, medijske, kompjuterske, ali i opasnije, idolatrijske i idolopokloničke, jer u gradu se čovek lakše gubi, ostaje bez identiteta i predaje zabavi kao begu od samog sebe… Grad zato sve više postaje nemaštovito, prozaično mesto u kom se sve vrti oko zabave, ali zabave koja ne ispunjava dušu, koja je mehanička, prazna. O problemu večne gladi za igrama i zabavom, govori više priča u ovoj zbirci koje se pri tom bave i potragom pojedinca za svojim identitetom, manje ili više uspešnom. Ali, rekli bi smo da je ono što je pisac hteo da naglasi, ne samo potreba da se taj identitet pronađe, nego uopšte i potreba da se krene u potragu za njim, kako bi se kroz introspekciju bolje upoznali i time osposobili i za bolji suživot sa drugima.
Megalopolis danas, mnogo je prozaičniji nego što smo se na početku dvadesetog veka nadali da će da bude. On je komforan ali nesiguran… pritajeno preteći. Hiper-urbanizacija nije nešto u šta se možemo u potpunosti pouzdati. To pisac nagoveštava svojom pričom Nešto kao Potop, gde nadolazeća voda na kraju priče vraća svog odbeglog junaka nazad u stan i tu ga ubija. Pričama dominira i pritajeni osećaj besmisla, ovo su priče o ljudima koji su na putu da izgube fantaziju i
intimu, kada bi oni to dozvolili, kad se oni ne bi upravo za to borili…. Ovo su zato i priče o borcima, ljudima koji se bore za svoj identitet i kvalitet, uporno, iz lične snage i u ne-uslovima, zato su ove priče često i dirljive.
Kao nit, kroz ove priče se provlači i priča o Beogradu. Priča o splinu ovog grada utonulog u tavorenje nerazvitka u post-ratnom i tranzicijskom periodu. Pojavljuje se i naličje grada: prostiucija, alkohol, droge. Autor kontemplira o zadovoljstvima i smislu raznih poroka i teži da izadje iz krize zavisnosti o njima i da se ponovo otvori za lepote prave ljubavi i svega prirodnog, kako u sebi tako i oko sebe.
Mada junak priče Mister G. potseća imenom na Jozefa K. (Josef K.), iz Kafkinog romana Proces (Franz Kafka, 1883-1924), koji zaplašen birokratijom praktično i ne živi, Mister G., ne živi iz drugih razloga, zbog suviše igre i zabave. Kad pisac navodi:
- Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči,
svi se setimo bezbroj svojih mrtvih popodneva provedenih u oporavku od raznih provoda , koji su, pitanje je, da li ili ne bili pravi provodi, ali nas pisac navodi na to da nije važno mamurluk ili ne, već da li čovek, ili ne, prihvati lenjost kao svoj životni izbor, lenjost i pokvarenost. Ako on, bar u svojim nastojanjima, nadama i snovima ostaje čist, i to je već velika stvar… Ostati veliko dete, svakako je bolje nego postati pokvarenjak, a tek biti anderground … Često doduše ljudi neshvataju andergraund, ali šta o andergraundu uopšte zna onaj koji nije andergraund, a andergraund je sigurno kultura budućnosti, kultura slobodnog čoveka /free-mind/, zato na tu temu ne treba ni raspravljati…
Mister G. ili gospodin K., nije ni važno, bitno je sačuvati srce koje živo trepti u grudima. Mister anonimus u velikom gradu, usamljen, emotivno prepušten samom sebi, onaj koji se praćaka kao riba u suvom, onaj koji nešto traži - dušu, svoju ali i srodnu, bilo koju, radi smisla, kako bi odagnao od sebe ogromni teret besmisla života u velikom gradu koji se nadvio nad njega i preti da ga uguši… Mister gradjanin, gospodin G., u procesu, u životu, u kratkim fleševima njegovih beogradskih dana i noći, ovde i sada. Ovo su priče koje naginju i pesmama u prozi i zato je u njima često važan ritam, zvuk reči, atmosfera.
Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči.
Kako je strašno probuditi se tako teško mamuran na sumrak dana.
Još je mnogo teže probuditi se sam.
Mister G. je imao 35 a izgledao je kao da ima 45 godina. Dovoljno je reći da dvadeset godina ovaj čovek sebe bombarduje svim raspoloživim sredstvima . U pitanju je zloupotreba : lepka , bronze , marihuane, hašiša , artana , bensedina , metotena ,heroina, trodona , valijuma , LSD – a , kokaina i svaka vrsta alkohola. Dalje nabrajanje raznoraznih farmaceutskih proizvoda ili biljaka bilo bi suvišno.
U svakom slučaju strašno teško je padalo svako buđenje Mister G-iu.
Tog jutra prvo što je uradio je brz pokret rukom koju je zavukao u džep od pantalona , morao je da proveri da li su tu četiri ’ eksa ’ koje je sačuvao za buđenje. Tablete je popio bez vode i tada se setio da ima još tableta u kutijici i to tu negde u krevetu.
Prevrćući po posteljini I trazeci kutiju bensedina on opazi tragove zgrušane krvi, namršti se ne prekidajući da prevrće oko sebe, uz to zakači I teglu sa opušcima I prosu je u krevet. Pakleno besan u očajanju on pljunu u sopstveni krvet. Nekako je uspeo da pronađe preostalu tablu. Ponovo bez vode on sasu u sebe pet komada od po deset miligrama . Ubrzo malo smireniji, pobaca svu posteljinu na pod I u sedećem položaju stade čekati da naleti prvi “ talasić ”. Kada je to dočekao poče razmisljati gde bi mogao da krene . Tada shvati da ne zna odakle je sinoć došao, to mu se kao I obično nije svidelo.
Morao bi da izađe , to svakako , iz te “ jazbine ” , kako je nazivo mali ruinirani stan . Odatle se podrazumevalo neumorno bežanje a kasnije prinudno vraćanje u polu – komatoznom stanju na košmarno spavanje. Teško može da se zamisli ponor kojim je ovaj čovek kao kamen padao. Već poznata priča , ista ta koja izaziva kod ljudi bes I u isti mah interesovanje , sažaljenje I u isto vreme najstrašniji sud.
Na sumrak Mister G. je sedeo na palubi malog brodića. Pio je pivo , drugo za nepunih pola – sata.
Napolju je da izuzmemo Mister G –a kao prizor , bilo veoma prijatno, mirna voda , poslednji odsjaji Sunca , miris nadoilazeće svežine.
Mister G. je imao sagovornika , starog alasa , alkoholičara koji je kusao svoju ko zna koju po redu čorbu za taj dan. Alas je pitao Mister G –a. o planovima za budućnost . Mister G. je pogledao u reku i namrštio se , nije odgovorio.
Raspoloženje se zahuktalo, posle piva G. je počeo da se “šminka” vinjakom.
Priču koju su vodila ova dva užasna čoveka rasturi krik, očajnicki poziv za pomoć.
Mister G. je video u vodi dva mladića , jedan je već tonuo dok je drugi urlikao i pokušavao da ga izvuče.
Već podosta “ohrabren” G. bez razmišljanja skoči u vodu i nezgrapno poče plivati ka davljenicima. Ispostavilo se da razdaljina nije mala i G. se već posle nekoliko zamaha umorio ali je ipak plivao dalje. Mladić koji je tonuo se skoro nije ni video , dok je njegov prijatelj pokušavao da nešto učini sve vreme urlajući i tako gubeći snagu. Dok je Mister G. mislio da se približava reka je nosila mladiće sve više gušeći i poslednju nadu.
Na strahotu nekolicine prisutnih na obali i zaprepašcenje Mister G –a momci odjednom nestadoše.
“Pakao na vodi “ , pomisli nekako bezbrižno Mister G. , vracajući se na obalu. Čim je izašao okrepio se sa par vinjaka. Obasjan suncem, žmireći na jedno oko, on vide mladića sa susednog splava koji mu se približava. Mladic mu je bio poznat, on se sa poštovanjem pozdravio I predlozio mu “šetnju”.
Mladić je pušio heroin I sada je pozvao Mister G. da ga počasti.
Kada se vraćao iz “šetnje” Mister G. je “blažen” razmišljao po ko zna koji put o tome kako tako lako svaki put slučaj nanese nekog…
Na utopljenike više nije ni mislio. Policiji koja je stigla dao je lične podatke, izjavio je šta je imao , popio piće i otisnuo se ka centru grada.
“Kako dobra noć” , razmišljao je ,” koliko je ljudi večeras napolju , ima devojaka , ima lepih lica , ima I inteligentnih lica , stvarno dobro , dobro je I da sam se osušio , dobro je I da nije toliko vruće”. Jedino što mu svako veče nije prijalo , ali morao je to da “prevazidje” je noćno žickanje.
Svaku noć je morao da skupi za minimalnu zalihu za sutra, bez toga se nije vraćao, bez sigurne zalihe nije smeo da spava.
Večeras je rešio da se “nacrta” ispred dosta velikog kluba gde dugo nije stajao. Brzo je skupio za sutrašnju “jutarnju toaletu”. “Ne mora da bude kao danas ali dovoljno je…” , zaključio je mirno.
Noć se zahuktavala , G. je sa ludačkim osmehom koračao ulicama razgledajući šta se dešava. Dosta ljudi , letnja noć , zvezde, raznobojni automobili , raznorazna muzika , ulična svetla , semafori , zelene površine kao tihe oazice , glasovi , mnoštvo glasova , kao jedan veliki jasan govor nekog ko se obraća samo njemu , govori mu bez prekida diže ga iznad grada , spušta ga do usamljenog cveta , raspoznaje svaku senku , daje mu praskavo iskustvo svemoguće brzine , okreće ga kao aerodinamična kapsula , posle toga ga tiho spušta I iznova šapuće zvucima , bojama ,strujanjem vazduha, tako mu daje da se dobro oseća da nijedna situacija sem te nije poželjna. To u većini slučajeva tako I biva , obično je takvo stanje samo sebi dovoljno kao potpuna katastrofa i paradoksalno kao vrtoglavi užas koji u potpunoj laži daje privid blaženstva.
G. se nije umorio , sedeo je na kamenim blokovima starim na hiljade godina I gledao na velik park ispred sebe. Smejao se sam sa sobom, smejao se glasno , ni sam ne znajući čemu.
“Ej stari , tebi je baš dobro a ? “
G. je dobio društvo, dva momka I jedna devojka seli su pored njega I uz pomoc vina koje je kružilo upustiše se u delirični razgovor . Smeh se svaki čas pretvarao u jezivo cerekanje. I sama tvrdjava pobegla bi ispod njih da je to mogla.
Najedared poče duvati poprilicno jak vetar , G. je uživao , vetar mu je tako prijao da on otkopča košulju I u stanju potpune razularenosti poče sebe maziti I trljati po grudima. Oblizivao se jezikom I tražio deci da donesu još vina.
“ Matori ti si potpuni fleš” , prokomentarisala je devojka.
G. se otvorio :
“ Ja sam vatra , ja sam voda , ja sam vetar koji hoda ,
ja sam pustoš tvoga doma , ja sam krik tvog nervnog sloma ,
ja sam drum kojim tvoja bosa noga hoda , ja sam poslednja noć tvog mladog doba ,
ja sam vatra ja sam voda , ja sam vetar koji hoda… “
Smeh , ludački smeh . Momci su se valjali I čupali travu izmedju kamenja I njome posipali
Mister G. – a.
Vetar je pred jutro udarao dosta jako. G. se ipak dosta raspričao.
“ Tamo gde sam na sumrak bio , tamo gde sam besomućno pio tamo ste se utopili vi mali stvorovi , prividjenja , utvare , splinovi ste , pokajte se da ne nestanete u ognju paklenome.”
Strašno uzbudjenje kod mladih ljudi.
“ Lud , lud , matori je potpuno lud , eto vidiš ima još po neko…”
Sunce je izašlo , G. ga sa osmehom dočeka , sam . Vreme je bilo da ide .
Sutradan negde oko dvanaest G. se probudi ,nasilno .
Pored njega živeo je Mister H. koji je I danas krvavo psovao I tresao čitavu zgrad. Uobičajeno, nameštaj se pretvarao u krš , deca su vrištala , deca su krvarila , žena je odavno poludela I ona je vrištala.
G. je ležao I u sebi psovao komšiju. Oči su mu se I pored velike buke sklapale.
Čuo je pre nego što je zaspao :
“ …da, krvavu vam majku jebem, zapaliću… imate da cvrčite , kao …”
G. se nalazio u svom komatoznom snu kada mu je stan bio vec pun dima I vatra liznula kroz vrata.
Poslednje što bi detaljnije opisao G. da je ostao živ je plamen na njegovom telu.
Ruke u plamenu. Noge u plamenu . Kosa u plamenu . Lice u plamenu. Oči u plamenu.
Mr. G. opened his eyes with great difficulty that late afternoon.
How awful it is to wake up so hard hungover at dusk.
It is even harder to wake up alone.
Mr. G. was 35 and looked like he was 45 years old. Suffice it to say that for twenty years this man has been bombarding himself with all available means. It is about abuse: glue, bronze, artane, benzedrine, methadone, heroin, crack, valium, LSD, cocaine, and all kinds of alcohol. Further enumeration of various pharmaceutical products or plants would be superfluous.
In any case, every awakening of Mr. G was terribly difficult.
That morning, the first thing he did was make a quick movement with his hand, which he put in his pants pocket, he had to check if there were four "nails" that he had saved for waking up. He drank the pills without water, and then he remembered that there were more pills in the box, somewhere in bed.
Rolling over the sheets and looking for a box of valium, he noticed traces of clotted blood and frowned without stopping to roll around in bed. So he spilled a jar full of cigarette butts into bed. Hellishly furious in despair, he spat into his own bed. Somehow he managed to find the remaining pills. Again without water, he sucked in five pieces of ten milligrams each. Soon, a little calmer, he threw all the bedding on the floor and in a sitting position began to wait for the first "wave" to hit. When he realized that, he started thinking about where he could go. Then he realized that he didn't know where he came from last night, he didn't like it, but it has been happening to him more and more lately.
He would have to get out, of course, out of that "lair", as he called the small ruined apartment. From there, it meant tireless escape and later forced return to a nightmare in a semi-comatose state. It is difficult to imagine the abyss through which this man fell like a stone. An already known story, the same one that provokes anger in people and at the same time interest, pity, and at the same time the most terrible judgment.
At dusk, Mr. G. was sitting on the deck of a small boat. He drank beer until three in less than half an hour.
It is outside to exclude Mister G as a scene, it was very pleasant, calm water, the last reflections of the Sun, the smell of the coming freshness.
Mr. G. had an interlocutor, an old alas, an alcoholic who tasted his who knows which soup for the day. Alas asked Mr. G. about plans for the future. Mr. G. looked at the river and frowned, not answering.
The mood heated up, after the beer G. started to "lick" with brandy.
The story told by these two horrible men is shattered by a scream, a desperate call for help.
Mr. G. saw two young men in the water, one already drowning while the other was screaming and trying to get him out.
Already quite "encouraged" G. without thinking jumped into the water and awkwardly began to swim toward the drowning. It turned out that the distance was not small and G. got tired after a few swings but still swam on. The young man who was drowning was almost never seen, while his friend was trying to do something all the time, screaming and thus losing strength. As Mr. G. thought the approaching river carried the young men suffocating even the last hope.
To the horror of the few on the shore and the astonishment of Mr. G, the boys suddenly disappeared.
"Hell on the water," thought Mr. G., somewhat carefree, as he returned to shore. As soon as he came out, he fortified himself with a couple of brandies. Illuminated by the sun, squinting at one eye, he saw a young man from a nearby raft approaching him. The young man was known to him, he greeted him respectfully and suggested a "walk".
The young man smoked heroin And now he invited Mr. G. to honor him.
When he returned from the "walk", Mr. G. "blessed" thought for the umpteenth time about how so easily, every time, a case brings someone ...
He didn't even think about the drowned anymore. He gave personal data to the police who arrived, stated what he had, had a drink, and headed to the city center.
"How good night," he thought, "how many people are out tonight, there are girls, there are beautiful faces, there are intelligent faces, really good, it's good that I dried myself, it's good that it's not so hot." The only thing he didn't like every night, but he had to "overcome" it, was the night begging.
He had to gather every night for the minimum supply for tomorrow, without that he did not return, without a secure supply he was not allowed to sleep.
Tonight, he decided to "set up" in front of a rather large club where he had not stood for a long time. He quickly gathered for tomorrow's "morning toilet." "It doesn't have to be like today, but it's enough," he concluded calmly.
The night was heating up, and G. was walking the streets with a mad smile, watching what was happening. Lots of people, summer night, stars, colorful cars, various music, street lights, traffic lights, green areas like quiet oases, voices, many voices, like one big clear speech of someone who addresses only him, speak to him without interruption, raises him above the city, lowers it to a lonely flower. He enjoys and recognizes every shadow. He feels the electric experience of omnipotent speed. Like an aerodynamic capsule. Immediately after that, he lowers it quietly and whispers it again with sounds, colors, and the flow of air, so it makes him feel good, he doesn't need anything anymore. This is the case in most cases, usually, such a state is enough for itself as a complete catastrophe and paradoxically as a dizzying horror that gives the illusion of bliss in a complete lie.
Mr. did not get tired, he sat on stone blocks thousands of years old and looked at the large park in front of him. He laughed to himself, he laughed out loud, not even knowing why.
"Hey man, you're fine, huh?" “
G. got company, two boys and a girl sat next to him, and with the help of wine that was circulating, they started a delirious conversation. Every now and then the laughter turned into a creepy chuckle. The fortress itself would have escaped under them if it could.
Suddenly a rather strong wind began to blow, G. enjoyed it, the wind was so pleasing to him that he unbuttoned his shirt and in a state of complete madness began to caress himself and rub his chest. He licked his tongue and asked the children to bring more wine.
"Old man, you are a complete flash," the girl commented.
Mr. opened:
I am fire, I am water, I am the walking wind,
I am the desolation of your home, I am the cry of your nervous breakdown,
I'm the road your bare foot walks, I'm the last night of your youth,
I am fire I am water, I am the walking wind… “
Laughter, crazy laughter. The boys rolled and plucked the grass between the stones and sprinkled it on Mr. G...
The wind hit quite hard. It's dawn. Mr. talked a lot.
"Where I was at dusk, where I drank relentlessly, there you drowned, you little creatures, apparitions, ghosts, you are splinters, repent that you will not disappear in the fire of hell."
Terrible excitement in young people.
"Crazy, crazy, old man is completely crazy, you see there are others…"
The next day about twelve G. woke up, violently.
Next to him lived Mr. H. who even today cursed bloodily and shook the whole building. Usually, the furniture turned into rubble, the children screamed, the children bled, the woman went crazy a long time ago and she screamed.
G. was lying and cursing his neighbor. His eyes closed despite the loud noise.
He heard before he fell asleep:
"… Yes, fuck your bloody mother, I'll set fire to the apartment… you have to chirp, like…"
G. was in his comatose sleep when his apartment was already full of smoke and fire licked through the door.
The last thing that would describe G. in more detail if he stayed alive was the flames on his body.
Hands in flames. Legs on fire. Hair on fire. Face on fire. Eyes on fire.
EX EX - ENTER (Full Album)
Keywords: Noć Slomljenih Strela: "Mister G." The Night Of Broken Arrows. "Mister G." | A book Of Short Stories / Zbirka Kratkih Priča / Un Livre D'histoires Courtes - night life - drama EX EX - ENTER (Full Album)
.jpg)
