TETRALOGIJA SVESTI: “Od Zmaja do Sagorevanja” - jerođakon. Aleksandar Subotić

 

🔖

TETRALOGIJA SVESTI:

“OD ZMAJA DO SAGOREVANJA”

Esej o duhovnom putovanju kroz lavirint, kolektivno-nesvesnog, u perspektivi stvaralaštva, Sebastiana Save Gora. - jerđakon. Aleksandar Subotić -

Put vatre i svesti:

Stvaralaštvo Save Gora ne može se svesti na žanr, niti na književnu formu. Njegove knjige čine jedinstveni niz — tetralogiju svesti — u kojoj se svaka faza života, umetnosti i vere pretvara u simbol, u sliku duhovne transformacije. Od Poljupca žene zmaja, preko Noći slomljenih strela i Ishoda na nišanu, do Spontanog sagorevanja, pesnik gradi mistični narativ o čoveku koji prolazi kroz sopstvenu propast da bi pronašao suštinu. To nije put estete, ni moraliste — to je putnik kroz sopstvenu svest, koji se ne boji da izgori, jer zna da se jedino iz pepela rađa istina.

Poljubac žene zmaja – mit o buđenju:

Prva knjiga je mitološki uvod u svest: eros, vatreni princip stvaranja, i čovek koji pokušava da probudi Boga u sebi kroz ljubav, bol i strast. Zmaj nije čudovište, nego unutrašnja sila, iskonska energija koja mora da se ukroti, a ne da se uništi. U tom ‘poljupcu’ nastaje prvi susret sa svetim — još nesvestan, još nagonski, ali iskren. Pesnik otkriva da istina počinje tamo gde prestaje razum, i da se put ka nebu otvara u trenutku kada čovek prizna sopstvenu sirovost.

Noć slomljenih strela – teologija bola:

Druga knjiga označava duhovno sazrevanje. Strele, koje su ranije simbolizovale volju, sada su slomljene: čovek je dotakao granicu sopstvenog znanja i oholosti. Bol se ne javlja kao kazna, već kao sredstvo otkrivenja. To je teologija bola — svest da se istina ne nalazi u moći, već u smirenju i predanju. Pesnik postaje onaj koji svedoči, a ne onaj koji objašnjava. U Noći slomljenih strela svet se ruši, ali iz ruševina izrasta molitva.

Ishod na nišanu – svest i raspad:

Treća knjiga je eksplozija svesti. U njoj više nema lirskog ‘ja’ — samo mnoštvo glasova, ogledala i refleksa. Pesnik postaje istraživač, alhemičar svesti, koji eksperimentiše sa granicama percepcije, jezika i vere. ‘Ishod’ nije kraj, već stalno pucanje značenja: čovek koji gleda u sebe vidi nišan, vidi raskid između vere i znanja. Ali u tom nišanu krije se i nada — da svest mora proći kroz raspad da bi se pročistila. “...Na nišanu, laži i sveznanja…” - istoimena pesma iz zbirke.

Spontano sagorevanje – alhemija apsurda:

Četvrta knjiga je vrhunac i preobražaj: jezik se raspada, svet se deformiše, ironija zamenjuje liriku. Ali ono što izgleda kao nihilizam zapravo je molitva kroz smeh, liturgija apsurda. Likovi priča nisu više samo simboli — oni su parodije savremenog čoveka, onog koji veruje da može bez duše, a onda sagori u sopstvenom egu. Svaki događaj je apsurdan, ali svaki apsurd nosi svetlost: spontano sagorevanje nije smrt, već pročišćenje.

Unutrašnja arhitektura tetralogije:

Ako se sve četiri knjige posmatraju kao četiri elementa, taj opus se može čitati kao alhemijski ciklus: Vatra – Poljubac žene zmaja (Eros i pokret, buđenje života); Voda – Noć slomljenih strela (Suza i bol, pokajanje i pročišćenje); Vazduh – Ishod na nišanu (Duh i svest, rascep i spoznaja); Zemlja / Pepeo – Spontano sagorevanje (Apsurd i mir, preobražaj, novo rođenje). Ova simbolika jasno pokazuje da tvoj opus nije skup nasumičnih knjiga, već metafizički proces – evolucija bića koje traži Boga kroz sve oblike svesti.

Jezik kao svedok večnosti:

Jezik, narativ, Sebastiana Save Gora je postao prepoznatljiva i samostalna duhovna materija. U prvim knjigama on još govori, ali u poslednjoj – on se pretvara u pepeo i svetlost. To je prirodni put svake prave umetnosti: od reči ka tišini, od slike ka svetlu, od oblika ka smislu. Kada čitalac pročita tvoj opus, ne dobija odgovore — dobija unutrašnju vibraciju: osećaj da su bol, ironija, smeh i molitva u stvari jedna ista energija.

Pesnik ognja i smirenja:

Tetralogija Save Gora je duhovni dokument epohe u kojoj je čovek izgubio Boga, ali ga još uvek traži kroz umetnost. U ovim delima, umetnik više nije svedok sveta — on je sveštenik svesti koji prinosi sopstveni um na oltar stvaranja. To sagorevanje nije destruktivno: ono je poslednji čin ljubavi, trenutak u kojem čovek pristaje da izgori — da bi se odatle nova svetlost rodila. --- jerođakon Aleksandar Subotić

Sva prava zadržana© Autor teksta: Aleksandar Subotić ::: PDF© Sebastian Sava Gor

O Autoru:

Sebastijan Sava Gor – Biografija Uvod: Sebastijan Sava Gor je savremeni srpski pisac, muzičar i autorski glas čiji rad obuhvata književnost, filozofiju, teologiju, filmsku estetiku i duboku introspektivnu analizu savremenog ljudskog bića. Njegove knjige, eseji, pesme i muzička dela nastaju iz stalne napetosti između sećanja i sadašnjosti, unutrašnje borbe i svetlosti koja izvire iz svakodnevnog haosa. Njegov blog i rukopis „Ex-Yu Memories (1989–1992)“ predstavljaju lični, snažno ironičan i duboko emotivan pogled na odrastanje tokom istorijskog raspada — ali bez patetike, bez nostalgije kao samoobmane, već sa hrabrošću da vidi čovečanstvo u tami i lepotu u pukotinama. Kroz svoje knjige, tekstove i javne nastupe, Sebastijan traga za istinom, za čovekom, za identitetom i ličnošću — vođen duhom pravoslavne misli, svakodnevnim iskustvom i umetničkom intuicijom. Kao muzičar i osnivač benda EX EX, spaja reč, ton i sliku u jedinstveni izraz. Na svojim profilima i kanalima okuplja publiku koja traži autentično stvaranje, bez površnosti i lažne drame. Njegova estetika je oštra, iskrena, često sirova, ali uvek prodorna i usmerena ka unutrašnjoj transformaciji — ka onome što je suština umetnosti: istini, lepoti i odgovornosti. Sebastijan veruje da je umetnost bogolik odraz, da svako ljudsko biće nosi kreativnu iskru i da je svetlost uvek prisutna — čak i kada se čini da gorimo. Delo i opus: Sebastijan Sava Gor je autor, esejista i književni inovator iz Beograda, čiji stvaralački rad obuhvata književnost, film, muziku i digitalne medije. Kao član Udruženja književnika Srbije, Gor se pozicionirao kao jedan od najintrigantnijih glasova savremene srpske i regionalne umetničke scene, razvijajući originalne metode i koncepte koji prevazilaze granice tradicionalnih žanrova. Njegov rad se oslanja na apofatičku teologiju, iz koje je izveo sopstvenu Apofatičku poetiku, dok roman „Krug trojice“ označava nastanak prvog apofatičkog romana. Obrazovanje i obrazovanje: • Peta beogradska gimnazija – književnost i humanističke nauke • Univerzitet BK – filmska režija, sa fokusom na dramaturgiju i vizuelnu naraciju • Urednički i esejistički rad – kontinuirano istraživanje filozofije, teologije i književnosti Književna dela: • Poljubac žene zmaja (2007) – poezija, tekstovi snažnih simbola i intimnih vizija • Noć slomljenih strela (2014) – proza, introspektivna i atmosferska, sa elementima apsurda • Ishod na nišanu (2022) – proza, slojevita naracija o granici, grešci i transformaciji • Spontano sagorevanje (2025) – proza, istraživanje unutrašnjih preloma i samouništenja kao metafizičkog procesa • Sećanja (ex-Yu 1989–2002) – lirsko i memoarsko pisanje o vremenu tranzicije, muzici, atmosferi i iskustvu jedne generacije Eseji: • O Dostojevskom – analiza dubine ljudske duše i religioznog iskustva • O Čehovu – razmatranje tišine, svakodnevice i neizrečenog u književnosti • Od čoveka do opreme – filozofski esej o dehumanizaciji i mehanizmu društva • Dejvid Linč: Svetlost i tama – filmsko-teološka studija paradoksa svetlosti i tame • Strpljenje i spasenje – teologija Sebastijan Sava Gor - Blog autora Filmski projekti: • Opasna tišina (1996) – kratki film, istraživanje granice između zvuka i odsustva • Poslovni kontakti (2002) – film o komunikaciji, otuđenju i biznisu kao metafori • Dečak (2008) – intimna filmska priča o identitetu i odrastanju • Iznenadni srčani udar (2025) – film o krhkosti života i nepredvidivosti trenutka Radio drama: • Margareta je na vratima – radio dramski tekst, introspektivna i atmosferska naracija o granici između stvarnog i unutrašnjeg sveta Stil i identitet: Sebastijan Sava Gor neguje minimalistički, crno-beli, avangardni vizuelni identitet, težeći jedinstvenoj prezentaciji svih svojih dela. Njegov rad je atmosferski, procesno orijentisan i slojevit, sa snažnim temeljem u filozofskim i teološkim motivima. Vizija i ciljevi: • Razvoj i artikulacija apofatičke poetike kao nove književne metode • Međunarodna prezentacija kroz dvojezični format i digitalne portfolije • Stvaranje složenih, paralelnih narativnih struktura u književnosti i filmu • Povezivanje umetničkih disciplina u jedinstveni kros-medijski identitet.

Veze:

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga ::: 📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖Instagram 📖 LinkedIn 📖Tik-Tok 📖Facebook

📖SCRIBD

Web Sajt

Analiza dela: "Noć Slomljenih Strela" - Aleksandar Subotić

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА ::: Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор - Александар Суботић

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА

Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор

- Александар Суботић

У времену у којем се књижевност све чешће редукује на производ, а писац на функцију тржишних механизама, књига „Спонтано сагоревање” Себастијана Саве Гора појављује се као узнемирујући, готово непристојан гест — као текст који не тражи дозволу да постоји, већ сопственим настанком доводи у питање услове сопствене могућности.

Ово није збирка прича у уобичајеном, жанровски стабилизованом смислу. Ово је књижевни догађај: низ фрагмената, слика, унутрашњих монолога и надреалних ситуација који заједно образују кохерентну целину — сведочанство о човеку који живи у свету који се распада, а притом наставља да функционише, као да сама функција преживљава смисао који ју је некада утемељивао.[¹]

Поетика сна и јаве

Горов поступак је свестан и методолошки артикулисан: текстови су писани у стању умора, намерне дезоријентације, „на ивици“, али не као импровизација, већ као дисциплиновани експеримент унутар граница свести. Такав приступ производи поетику будности која произилази управо из замора — стање у којем се свест више не ослања на стабилне категорије стварности.

Овај метод може се довести у везу са традицијом модернистичке и авангардне прозе: од егзистенцијалне затворености Кафке, преко минималистичког апсурда Бекета, до радикалне редукције и фрагментарности код Данила Хармса.[²] Међутим, код Гора ова линија није само естетска, већ постаје антрополошка: апсурд више није стил, већ услов постојања.

Ликови у овим причама нису психолошки разрађени у класичном смислу. Они функционишу као стања, као симптоми једног времена и једне дубље унутрашње кризе:

човек који носи кваку у џепу,

филозоф који производи кризу да би писао,

опозиционар који више не зна зашто је против,

човек који одустаје од знања да би сачувао душу.

То нису анегдоте. То су иконе распада — редуковане слике које, у свом минимализму, функционишу готово литургијски: не као нарација, већ као откривење стања.[³]

Апсурд без игре

За разлику од постмодерне, код Гора нема иронијске дистанце нити заштитног слоја метатекстуалне игре.[⁴] Ово није апсурд као интелектуална разонода, већ апсурд као егзистенцијална нужност. Хумор је присутан, често суров и црн, али никада не делује као механизам олакшања. Он не опушта читаоца — он га разоружава.

Иза наизглед хаотичне структуре књиге налази се јасна духовна линија. Иако текст није декларативно религиозан, он непрестано поставља питања смисла, кривице, одговорности, слободе и спасења. У том смислу, може се говорити о негативној теологији текста — о трагању за смислом кроз његово одсуство.[⁵]

Човек је стално пред избором — али више не зна шта бира, нити по којим критеријумима се избор уопште може извршити.

Језик као простор отпора

Горов језик је намерно „неуглачан“: понекад груб, понекад наиван, понекад готово дечји. Управо у томе лежи његова прецизност. То је језик који одбија да се уклопи у нормативне естетске моделе, језик који не тежи лепоти као ефекту, већ тачности као етичкој категорији.

У том смислу, „Спонтано сагоревање” представља облик отпора — како према књижевном естаблишменту, тако и према културној парадигми која од литературе очекује функцију: корисност, терапију или оптимистичку пројекцију. Ово је књига која не нуди решења, не нуди утеху и не нуди излаз. Она нуди препознавање — а у том препознавању, можда, и почетак истинског суочавања.

---

1 Уп. Ж. Бодријар, Симулакруми и симулација, Београд: Светови, 1991.

2 В. Кафка, Процес; С. Бекет, Чекајући Годоа; Д. Хармс, кратке прозе.

3 Уп. М. Елијаде, Свето и профано, Београд: Просвета, 1986.

4 Уп. Л. Хачион, Поетика постмодернизма, Београд: Светови, 1996.

5 Уп. Псеудо-Дионисије Ареопагит, Мистичка теологија.

Sebastian Sava Gor: O Dostojevskom: "Život kao roman - roman kao ispovest"

 

ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ:

ЖИВОТ КАО РОМАН, РОМАН КАО ИСПОВЕСТ

Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881) је један од „најгенијалнијих“, свакако најдубљих умова, који су обележили својом писаном речју, не само епоху у којој су живели, већ су дела овог аутора и данас после више од једног века и даље у фокусу јавности. Питања које је Достојевски отворио остају актуелна. Највише од свега питање духовности које се снажно истиче у његовим делима. Исто тако, Достојевски се сматра једним од зачетника психоанализе, која ће касније постати званично огранак медицинских наука, овоме је допринела, анализа идентитета, личности, његових ликова, којима је улазио и у свесне и подсвесне - нагоне, жеље, страхове и срећу, описујући лако и разумљиво и најтежа стања, човекове личности.

Достојевски је писац који није само анализирао човека и људе око себе, већ је сместио сопствени живот у романескну форму, живећи исто оно што су проживљавали његови јунаци. Његов животни пут од младалачког заноса, интелектуалним утопијама, преко тамнице, логора, спашен у „секунд“ пред смрт вешањем, на које је био осуђен, преко личних падова и порока током живота, до религиозног преумљења, он обележава не само развој руске књижевности, већ и један од најсмелијих покушаја, а у епохи рационализма и атеистичког духа XIX века, да се врати онтолошком посматрању стварности.

Рођен у Москви, у патријахалној породици, са строгим оцем и болешљивом мајком, млади Достојевски је рано искусио смрт, губитак и дубоку породичну драму[¹]. У Петрограду се образује као инжењер, али машта и склоност ка психологији раскидају све остале путеве - писање постаје његов једини могући позив. У раним годинама привлаче га идеје европског либерализма, кружоци младих интелектуалаца и нада у „научни напредак човечанства“. Међутим, за разлику од каснијег доба, Достојевски тада још не увиђа мрачне последице те логике: ако човек није створен по лику Божијем, већ по систему логичких формула, слобода постаје илузија („грешка“) не-слобода.

Роман „Бедни људи“ (1846) доноси му тренутну славу и упоређења са Гогољем, али унутрашње незадовољство у њему самом остаје: славу доживљава као терет, а прве успехе као недовољне.[²] Ипак, управо у том периоду његово књижевно интересовање се од социјалног реализма постепено претвара у испитивање дубина људског бића - оног што ће касније назвати „мрачним подземљем срца“.

Оно што је у младости тражио у политици и утопистичким братствима, касније ће тражити у Богу.

---

МЛАДАЛАЧКИ ИДЕАЛИ И ПОЛИТИЧКА ЗАВЕРА (1845–1849)

Убрзо након првог успеха, Достојевски се приближава кругу Петрашевaца — младих интелектуалаца који су веровали да је могуће друштвено спасење кроз рационализам, социјалне реформе и западне прогресивне, нихилистичке идеје. Млади Фјодор је у том времену још увек човек ван литургијског искуства; он верује у морал, али не у спасење, у правду, али не у Васкрсење. Идеологија му је замена за еклисију. Судбоносни тренутак долази 1849. године: хапшење, затвор, исцрпљујућа истрага и - на дан погубљења помиловање тј. опрост. Војници пуне пушке, конопци се постављају, затвореници се опраштају од живота. У последњем тренутку стиже царева „милост“ и смрт се претвара у прогонство.[³]

Тај догађај раздваја два човека: Фјодора - интелектуалца који верује да се човек може поправити системом и Фјодора после избегнутог стрељања - који схвата да је човек – да, греховно биће, биће под неком врстом „проклетства“ - али и да је човек, пре свега створен, да би био биће слободе, које би требало да живи у љубавној лепоти и складу са својом врстом и космосом.

Он сам пише брату Михаилу из Сибира: "Живот је дар, свака минута вечност - цена је висока, а ми често живимо као да је ништа."[⁴]

Ово није само исповест човека који је избегао смрт - ово је почетак нове поетике: човек није рационални субјект, већ боголика личност али сада „у палом стању“ и способна да изабере сопствено уништење.

На том темељу ће касније настати „Запис из подземља“, дело које не проповеда, него разобличава дубину слободе онако како је атеизам не може поднети.

---

СИБИР, РОБИЈА И ДОДИР СА „ОБИЧНИМ ЧОВЕКОМ“ (1850–1859)

Уместо смрти добија четири године тешког рада у Омску, окружен убицма, лоповима, алкохоличарима, војницима без очију и људима који су убијали из ситних разлога. То искуство ће постати темељ „Записа из Мртвог дома“.[⁵]

Тамо Достојевски открива две кључне истине: човек себе често обмањује интелектом, истина је да он он уме да и од себе крије, оно што мисли искрено срцем и то да је руски народ носиоц вере православне, док је руска интелигенција у том смислу описана или као да никакве вере ни нема, или као отворено атеистички опредељена.

Нема политичке теорије која га је могла припремити на ту лекцију - она долази као део реалности, а не идеје. Тамо први пут види Христa у живом искуству народа који пати. Ово ће обликовати целокупан његов каснији рад: хришћанство није идеологија, није ни религија, џришћанство је тајна над тајнама.

---

РОМАН КАО СУДИЛИШТЕ САВЕСТИ (1860–1864)

Повратак из Сибира није тријумф уметника који је преживео прогонство - то је повратак човека који је умро и поново се родио. Достојевски улази у књижевност не као стваралац идеја, већ као сведок страдања. Овај период обележавају економска беспарица, епилептични напади, смрт прве жене Марије Дмитријевне (1864), као и смрт брата Михаила - губици који ће још зрелије продубити истраживање човекове личности у човеку који тражи спасење у свету без милости.

Најзначајније дело у овом периоду је „Записи из подземља“ (1864), текст који руши европски рационализам. Док су просветитељи веровали у човека као логичко биће које напредује, Достојевски показује обратно: овакав човек, када би се поново нашао у рају на земљи, би поново од њега направио пакао („Сан смешног човека“) - само да би доказао да је слободан.

"А шта ако је човеку потребна само своја слободна воља, без обзира колико она била скупа?"[⁶]

Овде се већ јавља темељ његове антропологије: човек није само жртва околности, већ биће које, свесно бира зло, како би потврио своју слободу. Овај увид ће касније постати драмски центар „Злочина и казне“.

---

„ЗЛОЧИН И КАЗНА“ - СУКОБ ИЗМЕЂУ СЛОБОДЕ И САВЕСТИ (1866)

Са романом „Злочин и казна“, Достојевски поставља питање које прожима цело XIX столеће: да ли човек има право да пређе моралну границу у име „вишег циља“?

Родион Раскољников није злочинац вођен пороком, већ интелектуалац који жели да постане „изузетан“. Он убија не зато што мрзи, већ зато што верује да има право да стоји „изнад обичних закона“. Тиме роман постаје не крими-прича, већ метафизички суд, над идејом анти-хероја; што ће XX век, усвојити и банализовати до злоупотребе кроз уметноста, зарад политичких идеологија.

Суочење са Сонијом Мармеладовом није сусрет убице и жртве, већ сусрет човека са иконом Христа у свету. Раскољников пропада јер је поставио себе на место Бога - и једино покајање обнавља његово биће. Сусрет са Соњом није само морални суд, већ литургијски чин: она чита Јеванђеље о Лазару, а Раскољников у њој препознаје живу икону Христове љубави. Његово покајање није правна казна, већ духовно враћање Богу – кроз патњу, кроз љубав, кроз смирење.

"Per aspera ad astra"[⁷]

Свет романа није моралистички, већ есхатолошки: казна није затвор, већ искушење, таковог „типа“ да пружа човеку избор-шансу за враћање души њеном извору.

---

„ИДИОТ“ - ЛЕПОТА КАО ПРОВОКАЦИЈА УПЛАШЕНОМ СВЕТУ (1869)

После расправе са рационализмом и моралним бунтом у „Злочину и казни“, Достојевски покушава нешто што је назвао „позитивним идеалом“ - да прикаже човека чија доброта није наивност, већ последица дубоког сусрета са Христом. Тако настаје кнез Мишкин, “Христолики Човек”, али смештен у свет који лепоту не препознаје.

"Лепота ће спасити свет."[⁸] Ова реченица није оптимистички слоган, већ трагедија: лепота која спасава је распета лепота, а не естетска. Мишкин није светац који тријумфује — он пропада у сукобу са страстима других ликова (Настасја Филиповна, Рогожин), јер свет не може да поднесе чистоту која открива његову сопствену оголелост. Добро, ако није уравнотежено мудрошћу, може постати разорено — јер у свету без Христа доброта делује лудо. У том смислу, „Идиот“ није роман о добром човеку, већ о свету који негира светост.

---

„ЗЛИ ДУСИ“ — ПОЛИТИКА КАО ДЕМОНСКА ПСИХОЛОГИЈА (1872)

  

  Овим делом Достојевски се враћа својој младости — не да би је описао, већ да би је критиковао. Роман представља интелектуалце и револуционаре који верују да је могуће променити свет без Бога, и да се историја може водити као математички пројекат. Достојевски прозире дубину опасности: револуција почиње идејом, али завршава као демонологија — идолопоклонство колективу.

Ликови као Ставрогин и Верховенски нису идеолози, већ антрополошки понори: човек који је изгубио Бога не постаје слободан, већ доступан силама које поробљавају изнутра. Отуда назив „духови“ — то су идеје без љубави, „мрачне струје“ које запоседају друштво.

---

ПОРОК, БОЛЕСТ И СТРАДАЊЕ КАО МАТЕРИЈАЛ РОМАНА

  Достојевски није стварао из теорије, него из личног пада. Епилепсија, смрт људи које је волео, сиромаштво, непрестане позајмице, дугови, и најболније — зависност од коцке. У Европи губи огромне суме, бежи од поверилаца, пише романе под уговором са нереално кратким роковима, често у ноћима испуњеним паником.

Али парадокс је управо у томе: животни падови не уништавају његову визију — они је учвршћују. Страдање постаје духовна матрица уметности: човек се спасава не када победи свој пад, већ када кроз пад научи да воли.

---

ПОЗНИ ПЕРИОД: ДУХОВНА СИНТЕЗА И „БРАЋА КАРАМАЗОВИ“ (1879–1881)

У касном стваралаштву, Достојевски више не пише само о психолошким кризама или моралним дилемама, већ о целокупној судбини човека у историји. Кроз „Тинејџера“, „Вечног мужа“ и бројне „Дневнике писца“, он обликује православну визију света у којој се вера не супротставља разуму, већ га исцељује.

Круна тог периода је „Браћа Карамазови“, роман који представља теолошку драму у три лица:

• Иван — интелектуалац који одбацује Бога због патње невиних (философски бунт),

• Дмитриј — човек страсти који жуди за покајањем (антрополошка борба),

• Аљоша — ученик старца Зосиме, човек живог Христовог предања (есхатолошка нада).

Смердијаков, који извршава злочин, није главни негативни лик — он је логична последица Ивановог атеизма. То је суштина Достојевскога: идеја није невина. Она постаје крв када је човеку дата уместо Бога.

У чувеној легенди о Великом Инквизитору, Христос се појављује у Севиљи, али није препознат; Црква — када заборави на љубав — постаје институција која гуши слободу. Ту Достојевски поставља кључно питање:

„Али ти си људима дао слободу, а они, кажем ти, нема ништа мучније за човека него да нађе онога коме ће предати ту слободу што пре, јер слобода савести је највећа мука за човека.“[⁹]

Ово није напад на веру, већ на њено изопачење: Христос не приморава, већ позива.

---

EВРОПА И РУСИЈА: МИСТИКА „СВЕЧОВЕКА“

  Путовања по Европи упознају га са материјалистичким духом Запада, где се човек своди на економску јединицу, а морал на друштвени уговор. Достојевски предосећа да ће Европа кренути путем техничког „прогреса“ који убија душу. Насупрот томе, у руском народу види могућност „свечовечанства“ — не као националну надменост, већ као јеванђељску отвореност.

Русија није идеал као држава — већ као народ који пати, памти и моли се. За њега:

• Европа → цивилизација без Бога

• Русија → цивилизација која страда ради Бога

То је антрополошки, не геополитички став.

---

ДЕО ЛИТУРГИЈСКЕ ДРАМЕ

  Последње године живота биле су испуњене слабошћу и визијом краја. Достојевски је умро 1881, читајући својој деци Јеванђеље. Сахрањен је уз стихове Писма које је највише волео: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остаје; ако ли умре, много рода доноси.“¹⁰

То је био његов живот: човек који је морао да умре да би васкрсао у сопственом делу.

---

БИОГРАФИЈА КАО ГЕНЕЗА ДЕЛА

  Достојевски није писао о страдању, већ из страдања. За њега, мучење, сиромаштво, болест и понижење нису биле психолошке теме, већ духовни путеви. Његова епилепсија — обичан медицински феномен за савременике — у његовим записима постаје мистичко искуство кратког пробоја светлости пре пада. Парадоксално, многи светли моменти његових ликова рођени су у часу телесне немоћи:

• Мишкиново „самилосно виђење света“

• Аљошино доживљавање вере као радости

• Сонино покајање као извор љубави 

• Зосимина порука „сви смо криви за све“

Свака рана постаје уметничка формула. Не зато што је узвишена, већ зато што је искрена.

Уместо да психолошки објашњава грех, Достојевски показује његову метафизику: зло није само последица нарушених услова, већ циљани избор душе која жели да буде самодовољна. У томе је корен његовог суда над европским рационализмом: човек није машина која реагује, већ личност која се одлучује.

Зато се код њега појављује мотив „силина слободе као проклетства“, нарочито у сусрету са младим револуционарима. Он је разумео нешто што многи нису: идеологија није алтернативна религија — она је религија без Бога.

---

ДОСТОЈЕВСКИ И ЦРКВА: ВЕРА КАО ЛЕЧЕЊЕ ЛИЧНОСТИ

Достојевски није био богослов, али је био црквен човек. Његова вера није систем, нити философска доктрина — она је искуство заједнице у Христу. Зато се код њега често јавља мисао супротна западним индивидуалистичким моделима спасења: човек се не спасава сам, већ у заједници. Зосима каже: „Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер то је већ слика Божја, љубав је слика Божја, а крајња и највиша циљ сваког човека.“[¹¹]

Ово је православни реализам: човек није добар по природи, нити је безнадежан; он је рањени боголики субјект коме је потребна благодат.

---

ПИСАЦ БУДУЋИХ ВЕКОВА

После његове смрти, Европа је ушла у век атеистичких идеологија, масовних револуција и тоталитаризма — управо оног што је он предвидео. Ставрогин, Ивана Карамазова и Раскољникова можемо читати као пророчке архетипове XX века:

• логика „вишег циља“ → револуционарни терор

• човек као продукт друштва → тоталитарна држава

• човек изнад морала → политички вођа као месија

Достојевски није рекао „ако Бога нема, све је дозвољено“ да би уплашио људе, већ да би их опоменуо: слобода без Бога није слобода, већ анархична гордост.

Зато његова дела са временом постају још актуелнија. Он није писац једног века — он је писац човека.

Кроз сва дела, од „Бедних људи“ до „Браће Карамазових“, провлачи се један истоветан лук: човек је биће на ивици. Не на ивици друштва, не на ивици морала — већ на ивици онтолошке одлуке. Код Достојевског, човекови избори нису психолошке последице, већ космички ставови:

• покајање није морални чин → већ враћање личности сопственом извору

• зло није манa карактера → већ вољни отпор љубави

• слобода није право → већ ризик постојања

• истина није информација → већ Личност

Због тога његови ликови делују „преувеличано“ — они су у крајњој тачки где се решава смисао бића. Код њега обичан човек не постоји, јер свака душа стоји пред вечним судом. То је реална, а не романтична антропологија.

---

ЧОВЕК КАО ТРАГАЧ: ПОТРАГА ЗА ХРИСТОМ

Достојевски се често смешта у реализам, али његов реализам није фотографски — то је „реализам дубљи од видљивог“. Он сам каже да је истинска уметност она која открива „виши реализам“. Његови романи нису опис стварности, већ откровење њене унутрашње драме. Он не пише да би украсио свет, већ да би разоткрио шта је испод његове коже.

Његова „естетика“ је ближа икони него слици: не приказује површину, већ призива метафизички одјек.

За разлику од атеистичке модерне књижевности, која види човека као аутономног субјекта без метафизике, Достојевски човекa види као ходочасника. Човек је рањен грехом, склон пороку, али способан за љубав и саможртвовање. Не постоји „непоправљив човек“ — постоји човек који још није нашао смисао. Стога код њега не постоји коначна осуда: чак и најмрачнији ликови (Свидригајлов, Ставрогин) не постоје да би били мрзени, него да би показали цену слободе. Читалац није посматрач — он је оптужени пред судом сопствене душе.

Достојевски није писац песимизма; он је писац светлости која се рађа у ноћи. Његови романи не завршавају се хепиендом јер свет није афера са срећним крајем, већ историја спасења. Тамнина постоји да би истина могла да засија. И као што је његов живот био спасен у последњем трену, тако су и његова дела прозори у последњи тренутак човекове душе.

---

Фјодор Михајлович Достојевски остаје један од најреалистичнијих писаца управо зато што није описивао свет какав изгледа, већ човекa какав јесте — пуну противречност духа и тела, слободе и пада, наде и очаја. Он није стварао из интелектуалне дистанце, већ из искуства човека у борби са демонима сопственог бића. Његови романи нису универзитетске теорије у књижевној форми, већ исповести душе у космичкој борби.

На почетку живота стоји дечак са идејом утопијске правде; на крају — човек који разуме да је љубав јача од истине без љубави. Смрт која му је већ била додељена постала је његово друго рођење. Без Сибира не би било „Записа из подземља“; без болести не би било Мишкина; без искушења не би било духовне победе у „Браћи Карамазовима“.

Ту се открива најдубља тачка његовог генија: живот и дело нису одвојени, већ један исти рукопис.

Он није тражио Бога у идејама, већ у човеку. И није писао да би створио књижевност, већ да би сведочио.

Његова порука остаје изазов савременом свету:
човек не може бити разумљив без вечности, нити слободан без жртве.
Бити човек значи бити биће позвано да изабере — не између добра и зла као концепата,
већ између љубави која оживљава и гордости која уништава.

Достојевски је живео живот пун бола и мрака, али и човек који је испољио толико вере, и у Бога и у Човека, да би нам оставио исте такве књиге, где бисмо својим избором као људи следили његов пример – крећући се ка Бого-Човеку Христу.

---

Аутор: Себастиан Сава Гор, 2026ⓒ

Ауторска права задржана за Sebastian Sava Gor - Autorski Blog

1 Биографски подаци: рана смрт мајке (1837), оца (1843), школовање у Војноинжењерској академији у Петрограду.

2 Премијерно издање романа „Бедни људи“, 1846. — успех у кругу Белинског.

3 Проглашење помиловања 22. децембра 1849, познати историјски запис из Петербурга.

4 Писмо Михаилу Достојевском, Омск, 1854.

5 “Записи из мртвог дома“, прва публикација 1860–1862.

6 Записи из подземља, 1864.

7 Per aspera ad astra – „Преко трња до звезда“.

8 „Идиот“, 1869

9 Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови (1880), књига V, глава 5 „Поема о Великом инквизитору“.

10 Свето Писмо, Јеванђеље по Јовану 12:24.

11Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови (1880), књига VI, „Исповест и поука старца Зосиме“.

___________________________________________________________________________________

Posetite: 

МАПА ЧИТАЊА РОМАНА:

КРУГ ТРОЈКЕ

_________________________________

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga

📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

***

📖Instagram: https://www.instagram.com/sebastianexex/

📖 X https://x.com/sebastianexex

📖Facebook: https://www.facebook.com/SebastianSavaG/

ДАНИЛ ИВАНОВИЧ ХАРМС / Daniil Kharms

 

ДАНИЛ ИВАНОВИЧ ХАРМС

Постоје писци који своје време проживе као да у њему нису ни били. 

Данил Иванович Хармс (1905–1942), један од ретких писаца који спаја обе крајности: он је у свом времену био у потпуности, разапет између тираније стварности и унутрашње слободе, али је истовремено стварао као да стоји мимо историје, мимо закона логике, мимо разума. Као да је постојао у некаквој пукотини између света и ничега.

Ретки су људи који на живот одговарају одбијањем. Хармс је један од њих. Његов одговор тиранији осредњости био је - не.

Не баналности.
Не идеолошким директивама.
Не „нормалном“ разумевању света.

Можда је најдубљи апсурд његовог живота управо то што је живео у добу које није подносило ништа што измиче једнозначности. У Совјетском Савезу тридесетих година, у добу у којем је човек био позван да постане алатка, део колектива, исправни механизам у огромној машини, Данило Иванович се намеће као фигура потпуног отпора, али не у експлицитној, политичкој форми, већ у духу најдубље унутрашње слободе.

Он је одбијао да падне на колена пред логиком друштва, и зато је његова логика постала - нелогична.

Али управо у тој нелогичности лежи највиши облик смисла: јер свет који је изгубио Бога, логично води у бесмисао. Хармс је тај бесмисао изрекао до крајности, до саме границе пуцања, као да је хтео да каже: „Ево, видите куда води свет у којем човек више није човек.“

Апсурд као последње уточиште

Кад читамо Хармсa, чини се да пролазимо кроз лавиринт који је он градио од поремећених слика, нелогичних реченица, бесмислених радњи, неочекиваних падова и насилних прекида. Али то није игра. Није ни комична конструкција какву би створио неки вешт модерни перформер.

То је сведочанство.

Хармс је апсурд користио не да би се забавио, већ да би се одбранио. Апсурд је био последња могућност преживљавања у времену које је убијало човека управо кроз смисленост коју је диктирало: „човек мора да буде користан“, „писац мора да служи идеологији“, „уметност мора бити јасна“, „стварност мора бити предвидива“.

Све је то било логично. И зато је било - смртоносно.

Ништа није опасније од света који је до апсолута довео своју верзију смисла.
Зато Хармс враћа свет у бесмисао, али у бесмисао који ослобађа, јер је истинит: он разоткрива да стварност није целовита, да је пуна пукотина, да се у њој нешто непрестано распада.

Његови јунаци падају ниоткуда, умиру без разлога, почињу реченицу коју не могу да заврше. Ствари неодређеног облика појављују се ни из чега, човек се претвара у предмет, предмети се понашају као људи. Време је у сталном прекиду. Простор је несигуран. Лица су без идентитета.

Не зато што је Хармс „луд“, већ зато што је свет у којем је живео био много луђи.

Пад је један од најчешћих мотива у Харmsовом свету. Људи падају са прозора, са степеница, из ведра неба, без разлога, без објашњења, без последице која би носила моралну поуку. Али пад код Харmsa није само шала, није само дечја комичност – то је онтолошки знак.

Пад је метафизички коментар стања човека који је изгубио ослонац.

У свету у којем нема више Бога, у којем је истина замењена директивом, у којем је личност претворена у број, човек може само — да падне. Никада да порасте. 

Управо код Харmsa пад није трагичан у класичном смислу; у његовом свету не постоји велика драма. Смрт је обична, скоро комична. У томе лежи највећа хладноћа епохе: живот и смрт губе вредност.

Хармс то није измислио. Он је само верно забележио.
Совјетски систем тридесетих је хтео човека без дубине, без корена, а човек без корена пада.

Пад је зато најисправнији гест његове књижевности.
Једина логична реакција на системску лудост јесте - губитак равнотеже.

И зато његова књижевност делује као низ скривених духовних закона, који постоје само на рубу стварности. Хармс нам приказује свет у којем гравитација није физичка, већ морална: она вуче човека надоле онолико колико систем убија његову индивидуалност.

Управо ту видимо дубљи смисао: апсурд није фантазија. Апсурд је документ.

 ****

Хармс је живео у добу где је тиранија имала најбаналније лице. Велики злочини били су прекривени ситном бирократијом. Нико није смео ништа да каже, али је свако морао све да потврди.

У таквом свету, где се човек не усуђује ни да дише како жели, појављују се његови „мали људи“ и они који су у сталном судару са бесмислом.

Они не размишљају о политици. Они не говоре о револуцији. Не побуњују се. Не пишу памфлете. Они само живе.

И баш зато су опасни.

Јер у тоталитарном систему, обичност је већ побуна.

Сваки Харmsов лик који не испуњава „норму“,  оптерећује систем. Сваки човек који је нередован, непредвидив, некористан, који се смеје, који пита, који заборавља.  већ је непотребан или је непријатељ.

Зато је Хармс био опасан.
Не зато што је говорио „политичке“ ствари.
Већ зато што је свет посматрао својим очима.

У сваком његовом кратком тексту постоји један скривени ударац: показивање да човек има душу, да у њему делује нешто што није под контролом државе.

Парадокс је што је Хармс највише писао за децу. Али он није био „дечији писац“, већ писац који је кроз дете видео истину. Дете не трпи идеологију. Дете не прихвата шаблон. Дете разбија лаж. Јер дете види свет невиним очима.

Хармс је, у ствари, хтео да сакрије истину у дечију књижевност, као што су старозаветни пророци скривали истину у приче. Знао је да је тамо чува безбедније него у књижевности за одрасле.

И зато се његови дечији текстови читају на два начина: наивно - као игра и чиста фантазија; езотерично - као критика друштва, као алегорија бездушног света.

Али изнад свега, његова дечија дела показују шта је Хармс највише желео да сачува - разумео је значај тајне.

Тајна, тајновито, чудно и неуобичајено је оно што најпре страда у тоталитарном друштву.
Све мора бити предвидиво.
Све мора бити по правилу.

А "тајна" је тајна и она мора бити разоткривена и протвзаконито је да пишеш јавно а да мислиш нешто "тајно.
Зато Хармс у дечијој књижевности чува оно што је у стварности изгубљено,  могућност да свет поново проговори.

 Апсурд као последњи доказ да постоји ред

Апсурд у његовом делу није хаос. То звучи парадоксално, али је суштински тачно: апсурд код Харmsa није рушење логике - апсурд је логика у свету у коме логике више нема. То је начин да се преживи.

Када свет полуди, само „лудак“ може говорити истину.

Он је као човек који хода улицом наопачке само зато што је цела улица изврнута. Он нам показује да је неправилност једини начин да се преживи у неправилности. Да би сачувао ум, Хармс га је морао преокренути.

И ту долазимо до његове највеће тајне:

Хармс није био само писaц апсурда.
Он је био сведок апсурдног света.

Није он свет направио бесмисленим.
Он га је само одсликао као у искривљеном огледалу - али то огледало није криво: стварност је била кривља, изобличенија, болеснија.

Апсурд је, дакле, последња могућност да се сачува ред - макар унутрашњи.
Онај који нико не може одузети.
Онај који идеологије не могу да поједу.
Онај који остаје у човеку као последњи траг слободе.

 Хармсова тишина: оно што никад није могао да каже

Постоји нешто што у Хармсовим текстовима непрестано вреба, а никада се не именује. То је тишина. Не она прекрасна, саборна, молитвена тишина; већ тишина страха, тишина цензуре, тишина принудног унутрашњег егзила.

У сваком његовом тексту осећа се да постоји реч коју не може да изговори, мисао која не сме да се напише, човек који не сме да постоји.
Све је у његовој књижевности као у подруму: полумрак, наслућивање, несигурни кораци.

Та тишина је простор у којем је Хармс заправо живео.

И ту, у тој неизрецивости, његови текстови добијају мистичну димензију. Он никада директно не говори о Богу, али сва његова књижевност дише управо тим: осећањем да постоји нешто што је изнад света, али до чега се више не може доћи. Човек је у мраку, а светлост се назире као ехо, као одјекао звук, као нешто што је некада било познато, али је изгубљено.

То је тачно онај моменат који описују православни мислиоци попут Флоренског или Берђајева: да се човек у модерном добу налази у стању „духовне амнезије“.
Хармс то не говори експлицитно, али кроз његов апсурд провејава питање:

„Чему све ово ако нема смисла? А ако смисла има, где је онда?“

Тишина је одговор.
Не она која умирује, већ она која изједа.

Тишина која стоји као зид између човека и Бога, између човека и човека, између човека и сопствене душе.

Смрт као последња реч без смисла

Смрт је стално присутна у Харmsовом делу, али је никада не велича. Она је ту, банална, обична, као случајни пад у снег, као несрећа на степеништу, као грешка у кораку. Смрт се дешава без драме, без патетике.

То је одраз века који је убио патос, који је убио трагедију, који је убио и саму смрт тиме што ју је претворио у масовну статистику.

Смрт код Харmsa је потпуно деперсонализована. Она је последица чињенице да човек више није личност. И ту је највећи ужас: смрт која нема смисао, не зато што је смрт, већ зато што је човек претворен у никога.

Хармс умире у затворској болници у Лењинграду, 1942. године, од глади.
То је смрт која се уклапа у његов свет: без великог наратива, без сведока, без оправдања.
То је смрт у свету који је већ био мртав.

И управо зато његова књижевност остаје сведочанство о томе колико је ужасно кад човек изгуби своје достојанство. 

 Човек који је живео будућност

Хармс није припадао свом времену. Његова поетика ближа је 21. веку него епохи у којој је живео. Данашњи човек, окружен вештачком логиком, дигиталним хаосом, бескрајном лавином неповезаних информација, апсурдним политичким поретком и културом која више не разликује смисао од форме - лакше разуме Харmsa него његови савременици.

Он види свет као покварен механизам, као машину која ради без сврхе.
И наши животи често личе на то.

Он приказује како се свет распада у ситним, микроскопским пукотинама.
И ми то видимо сваког дана.

Он осећа да човек не може да се ослони на друштво, јер друштво нема душу.
И то је данас, можда више него икада, истина.

Хармс је био човек изван свог доба.
И зато је преживео у књижевности дужe него сви његови „реалистични“ савременици, чије књиге данас стоје као суве, заборављене архиве идеолошких снова.

Уметност као сведочанство душе

Шта нам Хармс оставља?
Не поруку. Не поуку. Не систем. Не филозофију у строгом смислу.
Он нам оставља - сведочанство.

Сведочанство једног човека који није пристао на свет који је био неправедан.
Сведочанство о слободи која може постојати чак и кад је свет уништава.
Сведочанство да апсурд није бекство, већ начин да човек сачува сопствену унутрашњу истину.

И што је најдубље:
Хармс нам показује да је човек највише човек онда кад се супротставља лажи,
чак и ако му је једино оружје - неколико речи које подсећају на игру.

Апсурд код Харmsa није одсуство смисла.
То је трагање.
То је сумња.
То је очај који није изгубио наду.
То је молитва без речи.

И зато његова књижевност није тамна.
Она је провидна, кроз њу видимо све што је човек изгубио.
И све што још може да пронађе.

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература