Bend su osnovali; Sebastian Sava Gor i gitarista Vladimir Ranković (1972-2018), osnivač benda "Crni Lilihip", koji je kao gitarista, sarađivao i sa mnogim drugim beogradskim bendovima, između ostalih i sa bendom Partibrejkers, upokojio se 2018-te. godine, usled iznenadnog srčanog udara.
Bendu se pridružuje i Irena B.G. (Irena Bijelić Gorenjak - srpski slikar) 2008.godine. Irena će prvo u vreme biti drugi vokal, dok će ubrzo početi da svira bas gitaru.
Bend je prvobitno nastao pod imenom Ex-Ponto (po istoimenom delu Ive Andrića). Prva dva albuma (samo digitalno izdata, na platformama YouTube-Suundcloud), Acid (2007) i Ciklus (2009) se mogu opisati kao "electro-experimental" zvuk.
Prvi i jedini javni nastup pod imenom "Ex-Ponto", bend je imao u klubu Žica 2007-me godine.
Usled priliva ogromnog broja sadržaja sa istoimenim tagom: " #ExPonto " , bend postaje "nevidljiv" za posetioce velikih muzičkih platformi i menja ime u "EX EX", ali i " #exex " sadržaj postaje uskoro "ne nalažljiv" u gomili naslova koji počinju sa Ex. Bend ostaje dosledan drugom nazivu benda, do danas.
U 2013-oj, bend snima dva singla u saradnji sa tada poznatom beogradskom D.J. autorkom, Ljibicom Bunibarovskom - LiLu. Singlovi : "Sama si" i "Luzijana".
2011. godine, bendu se pridružuje bubnjar; Dejan Manevski. Bend napušta Vladimir Ranković, dok se bendu, sa druge strane priključuju; Zoran Kiza Radović, kao gitarista (frontmen benda Presing) i Branka Radović - klavijature i prateći vokal.
Sa novom postavom "Ex-Ex", 2014.godine, izdaje singl: "Kako si gipka", koji dobro prolazi kod publike.
Bend se od "electro", okreće alternativnoj muzici, gde dobija; indie i post-rock experimental, zvuk. Ovaj album, sa autentičnim manirom, ostaje na srpskoj muzičkoj sceni.
Ipak ova saradnja se brzo završila i nije rezultirala kompletno izdatim albumom. Bend je u ovom sastavu snimio samo još par singlova: "Sila", "Labudov Sneg", "Trans", "Sasvim bos". Ovaj album nije dovršen i nije oficijalno izdat. Radno ime albuma, bilo je "Araks".
Saradnja je rezultirala koncertom u klubu "Propeler" 2014-te. godine. Set pesama koji je odsviran na koncertu, jeste bio priprema novog albuma do kojeg nije došlo.
Možda možemo očekivati kompletno remastered izdanje; "Araks", u narednom periodu. Snimci se nalaze u arhivi frontmena benda, Sebastiana i moguće da će ih on u budćnosti, kao remaster verzije, spojiti i izbaciti kao kompletan album.
Ipak i bez oficiajlo objavljenog albuma, u ovakvom sastavu, bend bežeži, živi nastup - koncert u klubu "Leila Records" - 2015.godine. Koncertu je predhodila promocija knjige: "Noć Slomljenih Strela" - druge knjige, frontmena benda i pisca Sebastiana Save Gora.
2016-te. godine, nakon razilaska sa Zoranom i Brankom, u pauzi, gde se bend ponovo "sastavljao" - Sebastian izbacuje: "electro-experimental" album, pod nazivom: "Enter".
Iste godine bendu se priključuje gitarista Ranko Travanj. Saradnja je bila produktivna i bend je nakon singla, "Ja sam čovek"(2017), bend je snimio, u kratkom vremenskom roku dva albuma, prvo, u teškom "electro-psychedelic experimental" maniru: "Prašina(2021) i "U duhu vremena"(2021) - da bi u ovom sastavu (Sebastian-vokal;Ranko Travanj-gitara; Irena B.G-bas; Dejan Manevski-bubanj) - 2019-te, izdao album "Kvantni skok" . Ovaj album se dijametralno razlikuje od predhodna dva albuma i predstavlja rezultat dvogodišnjeg rada. Album je ponovo konbinacija alternative, post-rock i avant-garde - zvuka. Takođe i ovaj album, kao i "Kvantni skok", ima svoje autentično mestu na srpskoj rock sceni, zahvaljući možda najviše "virtuoznoj gitari" Ranka T.
2023-će godine, bend napušta Ranko T. Sebastian snima svoj lični projekat, potpuno post-rock, ambient-psychedelic, album: "Poslednje Utoćište"
Posle ovoga Sebastian-gitara, Irena-bas i Dejan-bubanj, ostaju do danas stalna postava benda.
Usledila su kraća muzička izdanja, u avant-garde i alternative formi, na ivici sa garage zvukom: "Ishod na Nišanu" (2022) ; "Epicentar" (2023) i "Lotos"(2024)
U 2025, bend je izbacio za sada samo jedan novi singl: "Daću ti aplauze"
Bend su osnovali; Sebastian Sava Gor i gitarista Vladimir Ranković (1972-2018), osnivač benda "Crni Lilihip", koji je kao gitarista, sarađivao i sa mnogim drugim beogradskim bendovima, između ostalih i sa bendom Partibrejkers, upokojio se 2018-te. godine, usled iznenadnog srčanog udara.
Bendu se pridružuje i Irena B.G. (Irena Bijelić Gorenjak - srpski slikar) 2008.godine. Irena će prvo u vreme biti drugi vokal, dok će ubrzo početi da svira bas gitaru.
Bend je prvobitno nastao pod imenom Ex-Ponto (po istoimenom delu Ive Andrića). Prva dva albuma (samo digitalno izdata, na platformama YouTube-Suundcloud), Acid (2007) i Ciklus (2009) se mogu opisati kao "electro-experimental" zvuk.
Prvi i jedini javni nastup pod imenom "Ex-Ponto", bend je imao u klubu Žica 2007-me godine.
Usled priliva ogromnog broja sadržaja sa istoimenim tagom: " #ExPonto " , bend postaje "nevidljiv" za posetioce velikih muzičkih platformi i menja ime u "EX EX", ali i " #exex " sadržaj postaje uskoro "ne nalažljiv" u gomili naslova koji počinju sa Ex. Bend ostaje dosledan drugom nazivu benda, do danas.
U 2013-oj, bend snima dva singla u saradnji sa tada poznatom beogradskom D.J. autorkom, Ljibicom Bunibarovskom - LiLu. Singlovi : "Sama si" i "Luzijana".
2011. godine, bendu se pridružuje bubnjar; Dejan Manevski. Bend napušta Vladimir Ranković, dok se bendu, sa druge strane priključuju; Zoran Kiza Radović, kao gitarista (frontmen benda Presing) i Branka Radović - klavijature i prateći vokal.
Sa novom postavom "Ex-Ex", 2014.godine, izdaje singl: "Kako si gipka", koji dobro prolazi kod publike.
Bend se od "electro", okreće alternativnoj muzici, gde dobija; indie i post-rock experimental, zvuk. Ovaj album, sa autentičnim manirom, ostaje na srpskoj muzičkoj sceni.
Ipak ova saradnja se brzo završila i nije rezultirala kompletno izdatim albumom. Bend je u ovom sastavu snimio samo još par singlova: "Sila", "Labudov Sneg", "Trans", "Sasvim bos". Ovaj album nije dovršen i nije oficijalno izdat. Radno ime albuma, bilo je "Araks".
Saradnja je rezultirala koncertom u klubu "Propeler" 2014-te. godine. Set pesama koji je odsviran na koncertu, jeste bio priprema novog albuma do kojeg nije došlo.
Možda možemo očekivati kompletno remastered izdanje; "Araks", u narednom periodu. Snimci se nalaze u arhivi frontmena benda, Sebastiana i moguće da će ih on u budćnosti, kao remaster verzije, spojiti i izbaciti kao kompletan album.
Ipak i bez oficiajlo objavljenog albuma, u ovakvom sastavu, bend bežeži, živi nastup - koncert u klubu "Leila Records" - 2015.godine. Koncertu je predhodila promocija knjige: "Noć Slomljenih Strela" - druge knjige, frontmena benda i pisca Sebastiana Save Gora.
2016-te. godine, nakon razilaska sa Zoranom i Brankom, u pauzi, gde se bend ponovo "sastavljao" - Sebastian izbacuje: "electro-experimental" album, pod nazivom: "Enter".
Iste godine bendu se priključuje gitarista Ranko Travanj. Saradnja je bila produktivna i bend je nakon singla, "Ja sam čovek"(2017), bend je snimio, u kratkom vremenskom roku dva albuma, prvo, u teškom "electro-psychedelic experimental" maniru: "Prašina(2021) i "U duhu vremena"(2021) - da bi u ovom sastavu (Sebastian-vokal;Ranko Travanj-gitara; Irena B.G-bas; Dejan Manevski-bubanj) - 2019-te, izdao album "Kvantni skok" . Ovaj album se dijametralno razlikuje od predhodna dva albuma i predstavlja rezultat dvogodišnjeg rada. Album je ponovo konbinacija alternative, post-rock i avant-garde - zvuka. Takođe i ovaj album, kao i "Kvantni skok", ima svoje autentično mestu na srpskoj rock sceni, zahvaljući možda najviše "virtuoznoj gitari" Ranka T.
2023-će godine, bend napušta Ranko T. Sebastian snima svoj lični projekat, potpuno post-rock, ambient-psychedelic, album: "Poslednje Utoćište"
Posle ovoga Sebastian-gitara, Irena-bas i Dejan-bubanj, ostaju do danas stalna postava benda.
Usledila su kraća muzička izdanja, u avant-garde i alternative formi, na ivici sa garage zvukom: "Ishod na Nišanu" (2022) ; "Epicentar" (2023) i "Lotos"(2024)
U 2025, bend je izbacio za sada samo jedan novi singl: "Daću ti aplauze"
"Zašto je Džon Pil i dalje jedan od najautentičnijih likova u svetu rock muzike?"
Postoje DJ-evi i
radijski voditelji, a onda postoji Džon Pil. Za mnoge je on bio
mnogo više od glasa sa radija – bio je muzički mentor, otvarač
vidika i prijatelj koji bi vam svake večeri, iz svog studija na "Pil
akru", otkrivao zvuke za koje niste ni znali da postoje niti da
su vam potrebni.
Od "Noćne
vožnje" do pank revolucije
Rođen kao Džon
Robert Parker Rejvenskroft 1939. godine, Pil je svoju karijeru
započeo u SAD, da bi se vratio u Englesku taman na vreme da postane
ključna figura piratskog radija Radio London, a potom i legendarni
glas Bi-Bi-Si Radija 1. Ono što ga je izdvajalo od svih ostalih bila
je njegova nezasita muzička radoznalost i tvrdoglavo odbijanje da se
povinuje mejnstrimu.
Dok su drugi puštali
proverene hitove, Pil je bio taj koji je prvi na britanski eter doneo
psihodelični rok, dab i rege, a potom skrenuo tok muzičke istorije.
Njegov opis prvog susreta sa albumom benda Ramones je legendaran:
"Tog trenutka je sve bilo kao kad sam prvi put čuo Little
Richarda – intenzitet je bio zastrašujući!". U roku od mesec
dana, prosečna starost njegove publike pala je za deset godina, jer
je Pil bez pardona okrenuo leđa starim veteranima i prigrlio sirovu
energiju panka i post-panka. Kolega Pol Gambačini ga je najbolje
opisao rekavši da je bio "najvažnija pojedinačna ličnost u
popularnoj muzici od otprilike 1967. do 1978. godine."
"Pilove
sesije": Mesto gde je magija živa i sirova
Ako je Pilov redovan
program bio muzička škola, onda su njegove čuvene "Pilove
sesije" (Peel Sessions) bile doktorske studije. Zbog restrikcija
BBC-ja u vezi sa emitovanjem ploča, bendovi su dolazili u studije
(najčešće u Mejda Vejl) da snime četiri pesme u jednom danu.
Rezultat je bio nešto magično – ogoljena, demo-verzija benda sa
zvukom koji je bio mnogo žešći, življi i interesantniji od
doteranih zvaničnih izdanja. Za preko 37 godina, snimljeno je više
od 4.000 sesija sa preko 2.000 izvođača.
Dragulj u fokusu:
Joy Division na Pilovoj sesiji 1979.
Iako su Pilove
sesije iznedrile bezbroj kultnih snimaka, jedna od najsvetijih
relikvija je sesija koju je Joy Division snimio 1979. godine. Dok su
zvanični albumi benda, poput remek-dela Unknown Pleasures, bili
produkt ambijentalne i mračne produkcije Martina Haneta, Pilova
sesija nudi potpuno drugačije iskustvo.
Verzije pesama
poput "Transmission" sa ove sesije zvuče sirovije i
direktnije. Bas Pitera Huka je agresivniji, bubnjevi Stivena Morisa
su urgentniji, a glas Ijana Kertisa probija se kroz buku s još većim
osećajem hitnosti i očaja. To je Joy Division u svom najiskonskijem
obliku, bez ikakvog studijskog laka. Kao da ih slušate kako sviraju
u zagušljivoj vežbaonici, a ne u prestižnom radijskom studiju.
Mnogi fanovi smatraju upravo ove rane, energičnije verzije
interesantnijim od oficijalnih – one su direktan otisak benda koji
je na ivici da promeni svet, ali toga još uvek nije sasvim svestan.
"Vibracobra23"
i večna digitalna arhiva
Najlepša stvar u
vezi sa Pilovom zaostavštinom jeste to što ona nije zaključana u
nekom arhivskom kabinetu. Veliki deo zasluga za to što danas možemo
uživati u ovom blagu pripada tihim herojima sa interneta. Kanali
poput @Vibracobra23_Original, predstavljaju ogromnu digitalnu biblioteku Aleksandrijsku za ljubitelje muzike.
Glavni kanal
Vibracobra23 sa preko 3,14 hiljade pratilaca i više od 650 videa,
sadrži stotine kompletnih Pilovih sesija. Njegov autor, koji skromno
ističe da ne zarađuje ništa od ovog poduhvata, više puta je
obnavljao kanal nakon gašenja, vođen čistom ljubavlju prema
muzici.
Ova arhiva je prava
riznica:
- Vibracobra23 Reduxnudi hiljade pojedinačnih pesama izdvojenih iz sesija – od kultnih
snimaka Nika Drejka (River Man) do pank energetskih napada (The
Wasps, Swell Maps).
- Vibracobra23 Ennui i Vibracobra23 Dulosisodlaze još dublje u zečju rupu, objavljujući živopisnu
mešavinu od britanskog panka (The Ruts) do nezavisnih gitarista
(Comsat Angels) i eksperimentalne elektronske muzike, uključujući i
retke lajv nastupe iz studija Mejda Vejl.
Ovi kanali
funkcionišu kao vremeplov i dokazuju Pilovu tezu – da je velika
muzika bezvremena i da jedan dobar snimak, ma koliko sirov bio, može
da traje večno. Bilo da vam je raspoloženje za rege (UB40,
Culture), folk (Nick Drake), ili gitaristički haos, ove playliste su
zlatni rudnik.
Džon Pil je jednom
rekao da su jedine reči koje želi na svom nadgrobnom spomeniku
stihovi njegove omiljene pesme, "Teenage Kicks" grupe The
Undertones: "teenage dreams, so hard to beat". I zaista,
njegova karijera bila je jedna neprekidna težnja za tim
neuhvatljivim tinejdžerskim snom – snom o savršenoj, iskrenoj
pesmi. Dokle god postoje ovakve arhive i znatiželjni slušaoci
spremni da kliknu na play, taj san je i dalje nadohvat ruke.
Sebastian Sava Gor-vokal,ritam mašina, Vladimir Ranković-bas gitara, Irena Bijelć Gorenjak-vokal
Video Vladimir Ranković
OkO Production 2007
Post-Rock Electronic
Belgrade, Serbia
EX EX – rani rad u znaku sirove elektronske estetike
Jedna od prvih kompozicija projekta EX EX predstavlja jasan uvid u početnu fazu autorskog i zvučnog formiranja benda. Reč je o kratkoj, ali izrazito intenzivnoj elektronskoj numeri, koja se oslanja na minimalizam, repetitivnost i naglašenu teksturalnost zvuka.
U produkcijskom smislu, pesmu karakteriše svesno izbegavanje konvencionalne „čistoće“. Umesto toga, prisutan je sirov, gotovo industrijski ton, koji gradi specifičnu atmosferu napetosti i unutrašnje dinamike. Ritam je linearan i postojan, bez naglih promena, što doprinosi hipnotičkom efektu i uvodi slušaoce u kontinuirani zvučni tok.
Poseban segment ovog rada jeste njegova audio-vizuelna dimenzija. Pesma je realizovana u saradnji sa članom benda, uz autorsku animaciju, čime se otvara prostor za interdisciplinarni pristup – spoj zvuka i slike koji dodatno pojačava izražajnu snagu same kompozicije.
Iako formalno jednostavna, ova numera ima značajnu dokumentarnu vrednost. Ona svedoči o fazi u kojoj se umetnički identitet još uvek formira, ali je energija izraza već jasno definisana. Upravo u toj neposrednosti i odsustvu kalkulacije leži njena autentičnost.
Ovakvi rani radovi često ostaju na margini šire publike, ali unutar konteksta alternativne i underground scene, oni predstavljaju ključne tačke razvoja – trenutke u kojima se postavljaju temelji budućeg zvučnog pravca.
📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA
📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA
📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga
📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga
📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga
And Also the Trees su engleski bend nastao 1979. godine u selu Inkberrow, Worcestershire, u srcu ruralne Engleske. Njihova muzika, prožeta post‑pankom i gotik rokom, nosi jedinstvenu atmosferu – zvuk koji izvire iz pejzaža engleskog sela, književnih tradicija i mračnog romantizma.
Osnivači i postava: Bend su pokrenuli braća Simon Huw Jones (vokal, tekstovi) i Justin Jones (gitara), a današnju postavu čine i Paul Hill (bubnjevi), Grant Gordon (bas) te Colin Ozanne (klarinet, klavijature).
Stil i estetika: Njihov izraz je poetski, a gitarska tehnika Justina Jonesa često priziva zvuk mandoline. John Peel ih je jednom opisao kao „previše engleske za same Engleze“, što možda najbolje oslikava njihovu posebnost.
Veza saThe Cure: U ranim godinama, Robert Smith i Lol Tolhurst iz grupe The Cure bili su im mentori. Tolhurst je producirao njihov prvi album i singlove, čime je bend dobio snažan podsticaj na početku karijere.
Diskografija:
And Also the Trees imaju jednu od najbogatijih diskografija u post‑pank/gotik rokenrol sceni – od debitantskog albuma iz 1984. do najnovijeg izdanja The Devil’s Door (2026). Objavili su ukupno 15 studijskih albuma, uz niz EP‑eva, live snimaka i kompilacija.
📀 Studijski albumi
Evo kompletne liste njihovih albuma:
Godina
Naslov albuma
Napomena
1984
And Also the Trees
Debitantski album, producirao Lol Tolhurst (The Cure).
1986
Virus Meadow
Jedno od najcenjenijih izdanja, ruralne i romantičarske teme.
Бил Еванс (Bill Evans), један од најзначајнијих џез пијаниста 20. века, рођен је 16. августа 1929. године у Плејнфилду, Њу Џерзи. Његова музика представља синтезу класичне музичке традиције и модерног џеза, обликована нежним, импровизационим сензибилитетом, али и дубоком меланхолијом. Познат је по рафинираној динамици, хармонијама које подсећају на Дебисија и Равела, као и по способности да створи интимну атмосферу чак и у најсложенијим импровизацијама.
Евансова каријера је обележена сарадњом са многим великанима џеза, међу којима је и Мајлс Дејвис. Његов рад на легендарном албуму Kind of Blue (1959) утицао је на правце модалног џеза. Међутим, његов највећи уметнички печат остаје повезан са трио формом — нарочито са Скотом Лафаром и Полом Моушном, са којима је створио нови концепт интеракције у џез ансамблу, где сви инструменти воде подједнако значајан дијалог.
Евансово свирање је често било интроспективно и медитативно, прожето личном трагедијом и борбом са зависношћу, што му је давало јединствену дубину. Његова музика је сведочанство о људској рањивости, али и о трагању за лепотом упркос тами.
О албуму From Left to Right (1971)
Албум From Left to Right представља необично поглавље у Евансовом опусу. Снимио га је 1971. године и на њему први пут комбинује акустични клавир са електричним клавиром (Fender Rhodes), што је у то време било нешто ново за њега. Наслов албума алудира на панораму звука — лево је електрични, а десно акустични клавир, што ствара утисак дијалога самог са собом.
Овај албум се издваја по атмосфери — мање је меланхоличан, више лирски и кинематографски, са аранжманима за оркестар и струнски ансамбл. Упркос томе што га неки критичари нису сматрали међу његовим најдубљим делима, From Left to Right приказује Еванса у другачијем светлу — као нежног романтичара који не одустаје од експеримента.
Поготово је занимљиво слушати како Еванс проналази интимност у звучном луксузу — он и даље остаје песник клавира, чак и у продукцијски богатијем окружењу. Ово је албум за ноћна слушања, за унутрашње разговоре и тиха размишљања.
Review of the Life and Work of Bill Evans
A Reflection on the Life and Work of Bill Evans
Bill Evans, one of the most influential jazz pianists of the 20th century, was born on August 16, 1929, in Plainfield, New Jersey. His music represents a synthesis of classical tradition and modern jazz, shaped by a gentle improvisational sensibility and deep melancholy. He is known for his refined dynamics, harmonies reminiscent of Debussy and Ravel, and for his ability to create intimate atmospheres even in the most complex improvisations.
Evans’ career is marked by collaborations with many jazz greats, including Miles Davis. His work on the landmark album Kind of Blue (1959) helped shape modal jazz. However, his most profound artistic legacy lies in his trio work, especially with Scott LaFaro and Paul Motian, where he pioneered a new model of group interaction in jazz, with each instrument contributing equally to the musical dialogue.
Evans’ playing was often introspective and meditative. It was imbued with personal tragedy and a struggle with addiction, which gave it unique emotional depth. His music stands as a testament to human vulnerability and the search for beauty despite the darkness.
About the Album From Left to Right (1971)
From Left to Right is a unique chapter in Evans’ discography. Recorded in 1971, it was the first album on which he combined an acoustic piano with an electric one (Fender Rhodes)—something new for him at the time. The title refers to the sound panorama, with the electric piano on the left and the acoustic on the right, giving the impression of a dialogue with himself.
This album stands out for its atmosphere — less melancholic, more lyrical and cinematic, featuring orchestral and string arrangements. While some critics don’t consider it among his deepest works, From Left to Right shows Evans in a different light — as a gentle romantic who doesn't shy away from experimentation.
It is particularly interesting to hear how Evans finds intimacy within sonic richness — he remains a poet of the piano, even in a more lush production setting. This is an album for late-night listening, for inner conversations and quiet contemplation.
"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер
NOĆ SLOMLJENIH STRELA
Iz Predgovora:
"...MEGALOPOLIS III
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903)sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014
This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.
The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
*
zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература
This Mortal Coil је био британски музички пројекат основан 1983. године од стране Ива Вотса-Расела, оснивача независне издавачке куће 4AD. Пројекат је окупљао разне музичаре, често са 4AD етикете, који су сарађивали на етереалним и сновитим прерадама песама и оригиналним композицијама. Овај пројекат је познат по својим атмосферским звуковима и вокалима а издао је три албума која су добила критичке похвале: "It'll End in Tears" (1984), "Filigree & Shadow" (1986) и "Blood" (1991).
Остао је значајан у алтернативној и гот музици.
This Mortal Coil was a British music project formed in 1983 by Ivo Watts-Russell, the founder of the independent record label 4AD. The project featured a collective of musicians, often from 4AD's roster, collaborating on ethereal, gothic, and dreamlike reinterpretations of songs and original compositions. Known for their haunting soundscapes, This Mortal Coil released three critically acclaimed albums: "It'll End in Tears" (1984), "Filigree & Shadow" (1986), and "Blood" (1991). The project remains a landmark in alternative and gothic music.
Grant Greenov album *Idle Moments* iz 1963. godine jedno je od najcenjenijih dela u svetu džeza, poznato po svojoj melodičnoj profinjenosti i atmosferi koja uranja u mirne, gotovo kontemplativne ritmove. Green, rodom iz Sent Luisa, već je u mladosti postao jedan od najtraženijih gitarista svoje generacije, a njegov stil sviranja gitare karakterišu jasnoća tona, spontanost fraziranja i neupadljivo, ali prodorno muzičko izražavanje. Tokom 1960-ih postao je prepoznatljivo ime u Blue Note Records etiketi, gde je sarađivao sa mnogim džez veličinama. *Idle Moments* se izdvaja kao trenutak u njegovoj karijeri kada se njegova muzikalnost potpuno ostvaruje u slojevitom, meditativnom zvuku.
Naslovna numera, "Idle Moments," koja traje preko 14 minuta, odiše atmosferom mirnog popodneva, polako razotkrivajući zvučnu harmoniju između Greenove gitare, Duke Pearsonovog klavira i Joe Hendersonovog tenorskog saksofona. Sama kompozicija ostavlja prostora za dugačke improvizacije, a Greenov ton je topao, gotovo kao da šapuće, vodeći slušaoce kroz emotivnu dubinu, koja je retko prisutna u ovako sporim, produženim kompozicijama.
Pored naslovne numere, album sadrži i "Jean De Fleur" i "Django" – dve pesme koje odražavaju tehničku virtuoznost benda. Na ovim pesmama posebno dolazi do izražaja interakcija među članovima grupe: Bob Cranshaw na basu i Al Harewood na bubnjevima pružaju ritmičku podršku, ostavljajući dovoljno prostora za Pearsonov klavir i Hendersonove solističke linije. Svaka numera otkriva muzičku koheziju i umetničku hemiju, koja Greenovu gitaru postavlja u centralnu, ali skromnu ulogu – dajući glas sviračkom senzibilitetu koji balansira između melanholije i vedrine.
Album *Idle Moments* je simbol džeza koji ne žuri da impresionira, već poziva slušaoce da se prepuste spontanosti i jednostavnoj lepoti. Greenov stil, odmeren i prodoran, spaja se sa bendom u jedinstvenoj estetici koja nastavlja da inspiriše muzičare i ljubitelje džeza, evocirajući osećaj nostalgije i mira u kojem je svaki trenutak dragocen.
Grant Green's *Idle Moments*, released in 1963, is one of jazz's most acclaimed albums, renowned for its melodic refinement and an atmosphere that dives into calm, almost contemplative rhythms. Born in St. Louis, Green quickly became one of the most sought-after guitarists of his generation, known for his clear tone, spontaneous phrasing, and subtle yet profound musical expression. In the 1960s, he became a prominent figure at Blue Note Records, collaborating with many jazz greats. *Idle Moments* stands out as a moment in his career where his musicality fully blooms in a layered, meditative sound.
The title track, "Idle Moments," which lasts over 14 minutes, exudes the atmosphere of a tranquil afternoon, slowly revealing a harmonious interplay between Green's guitar, Duke Pearson's piano, and Joe Henderson's tenor saxophone. The composition itself leaves room for extended improvisation, with Green’s tone warm and whispering, guiding listeners through an emotional depth rarely present in such slow, extended compositions.
Beyond the title track, the album features "Jean De Fleur" and "Django"—two pieces that showcase the technical virtuosity of the band. In these tracks, the interaction between the band members shines: Bob Cranshaw on bass and Al Harewood on drums provide rhythmic support, leaving space for Pearson’s piano and Henderson’s solo lines. Each track reveals a musical cohesion and artistic chemistry, with Green’s guitar in a central yet modest role—giving voice to a playing sensibility that balances melancholy and brightness.
*Idle Moments* represents a jazz style that doesn’t rush to impress but invites listeners to surrender to its spontaneity and simple beauty. Green’s style, measured and poignant, merges with the band in a unique aesthetic that continues to inspire musicians and jazz enthusiasts, evoking a sense of nostalgia and peace where each moment feels precious.
Џон Велдон "Ј.Ј." Кејл (5. децембар 1938 — 26. јул 2013) је био амерички гитариста, певач и текстописац. Иако је избегавао да буде у центру пажње, његов утицај као музичког уметника признале су личности као што су Нил Јанг, Марк Нофлер, Вејлон Џенингс и Ерик Клептон, који га је описао као једног од најважнијих уметника у историји рока. Он је један од зачетника звука Тулса, лабавог жанра који се ослања на блуз, рокабили, кантри и џез.
John Weldon "J. J." Cale (December 5, 1938 – July 26, 2013) was an American guitarist, singer, and songwriter. Though he avoided the limelight, his influence as a musical artist has been acknowledged by figures such as Neil Young, Mark Knopfler, Waylon Jennings, and Eric Clapton, who described him as one of the most important artists in rock history. He is one of the originators of the Tulsa sound, a loose genre drawing on blues, rockabilly, country, and jazz.
Екатарина Велика (скраћено ЕКВ, lat: EKV - Ekatarina Velika ) је била рок група из Београда и једна од најуспешнијих и најутицајнијих група на простору бивше Југославије.
Срж бенда чинили су гитариста и певач Милан Младеновић, клавијатуристкиња Маргита Стефановић и басиста Бојан Печар.
Музика Бразила обухвата различите регионалне музичке стилове под утицајем афричких, америчких, европских форми. Бразилска музика је развила неке јединствене и оригиналне стилове као што су форо, репенте, коко де рода, аке, сертанејо, самба, боса нова, МПБ, музика нативиста, пагоде, тропикалија, чоро, марасату, емболада (коко де репенте), фрево, брега, бразилски фанк, модиња и бразилске верзије страних музичких стилова, као што су рок, соул, хип-хоп, диско музика, кантри музика, амбијентална, индустријска и психоделична музика, реп, класична музика, фадо и госпел.
Самба је постала најпознатији облик бразилске музике широм света, посебно због карневала у земљи, иако је боса нова, која је имала Антонија Карлоса Жобима као једног од најпризнатијих композитора и извођача, добила велику пажњу у иностранству од 1950-их, када је песма „Десафинадо“, у интерпретацији Жоаа Жилберта, први пут је објављен.
Прва четири добитника бразилске музичке награде Шел су оставили заоставштину бразилске музике и међу представницима бразилске популарне музике: Пикингвиња (чоро), Антонио Карлос Жобим (боса нова), Доривал Кајми (самба и самба-канкао).
Инструментална музика се такође углавном практикује у Бразилу, са стиловима у распону од класичних до популарних и облика под утицајем џеза. Међу каснијима, Нана Васконселос, Пикингвиња, Хермето Паскал и Егберто Гисмонти су значајне личности. Значајни класични композитори су Хејтор Вила-Лобос, Карлос Гомес и Клаудио Санторо. Земља такође има растућу заједницу модерне/експерименталне композиције, укључујући електроакустичну музику.
У скорије време, Бразил има неколико уметника који су постали популарни у читавој Латинској Америци и шире, попут: Анита, Пабло Витар, Луиза Сонза, Него до Борел, Кевињо, Лекса и многи други...
Мало се зна о музици Бразила пре првог сусрета ове области са португалским истраживачима 22. априла 1500. Током колонијалног периода, документи детаљно описују музичке активности главних римокатоличких катедрала и салона виших класа, али подаци о музичком животу изван ових домена су ретке. Неке информације су доступне у списима које су оставили такви путници као што је Жан де Лери, који је живео у Бразилу од 1557. до 1558. године и направио прве познате транскрипције индијанске музике: две песме Тупинамба, близу Рио де Жaнеира.
Даље регистровање музичке делатности у Бразилу дошло је од делатности двојице језуитских свештеника 1549. Десет година касније они су већ основали насеља за староседеоце (Редусоес), са музичко-образовном структуром.
Један век касније, Редусоес из јужног Бразила, које су основали шпански језуити, имали су снажан културни развој, где су основане неке музичке школе. Неки од извештаја тог времена показују фасцинацију аутохтоног народа европском музиком. У музици су учествовали и староседеоци, како израдом музичких инструмената, тако и вежбањем вокалног и инструменталног извођења.
Школа из 18. века
Оро Прето, у Минас Жераису, један од најважнијих музичких центара у Бразилу током 18. века.
У 18. веку интензивно се одвија музичка активност у свим развијенијим регионима Бразила, са њиховим умерено стабилним институционалним и образовним структурама. Раније неколико приватних оркестара постало је све чешће, а цркве су представљале велику разноврсност музике.
У првој половини овог века, најистакнутија дела компоновали су Луис Алварес Пинто, Каетано де Мело де Хесус и Антонио Хозе да Силва („Јевреј“), који су постигли успех у лисабонском писању либрета за комедије, који су такође извођени. у Бразилу уз музику Антонија Тешеире.
У другој половини 18. века дошло је до великог процвата у Минас Жераису, углавном у регионима Вила Рика (данас Оро Прето), Маријана и Аражал до Тежуко (данас Дијамантина), где се ископавало злато и дијаманти за Португалску метрополу је привукла знатну популацију. У то време су откривени први изузетни бразилски композитори, већином мулати. Музичка дела су углавном била сакрална музика. Неки од истакнутих композитора овог периода били су Лобо де Мескита, Маноел Дијас де Оливеира, Франсиско Гомес да Роча, Маркос Коељо Нето и Маркос Коељо Нето Фиљо.
Сви су били веома активни, али је у многим случајевима мало који комад опстао до данас. Неки од најпознатијих дела овог периода су Магнификат Манојла Дијаса де Оливеире и Госпин антифон Лобо де Меските. У граду Аражал до Техуко, данас Дијамантина, радило је десет диригента. У Оро Прету је било активно око 250 музичара, а на целој територији Минас Жераиса било је активно скоро хиљаду музичара.
Осиромашењем рудника крајем века, тежиште музичке делатности се променило на друге центре, посебно на Рио де Жанеиро и Сао Пауло, где је Андре да Силва Гомеш, композитор португалског порекла, објавио велики број дела. и динамизирао музички живот града.
Осиромашењем рудника крајем века, тежиште музичке делатности се променило на друге центре, посебно на Рио де Жанеиро и Сао Пауло, где је Андре да Силва Гомеш, композитор португалског порекла, објавио велики број дела. и динамизирао музички живот града.
Такође, најстарији оркестар свих Америка налази се у Сао Жоао дел-Реј, Минас Жераис, под називом Лира Сањоаненсе, којим данас диригује Модесто Флавио Фонсека.
Бразилски цар Педро I компонује химну независности Бразила.
Пресудан фактор за промене у музичком животу био је долазак португалске краљевске породице у Рио де Жанеиро 1808. године. До тада је Рио де Жанеиро био музички сличан другим културним центрима Бразила, али је био чак и мање важан од Минас Жераиса. Присуство португалске краљевске породице, у егзилу, радикално је променило ову ситуацију, пошто је основана Капела Реал из Рио де Жанеира.
Португалски краљ Жоао VI донео је са собом у Бразил велику музичку библиотеку из Куће Брагансе, једне од најбољих у Европи тог времена, и наредио долазак музичара из Лисабона и кастрата из Италије, пренаручујући Краљевску капела. Касније је Жоао VI наредио изградњу раскошног позоришта, названог Краљевско позориште Сао Жоао. У световној музици присуствовали су Маркос Португал, који је одређен као званични композитор домаћинства, и Сигисмунд фон Нојком, који је својим делом допринео и донео дела аустријских композитора Волфганга Амадеуса Моцарта и Јозефа Хајдна. Дела ових композитора снажно су утицала на бразилску музику овог времена.
У то време се појавио Хосе Маурисио Нуњес Гарсија, први од великих бразилских композитора. Са великом културом свог порекла – био је сиромашан и мулат – био је један од оснивача Ирмандаде де Санта Сесилија, у Рио де Жанеиру, учитељ и местре де капела Краљевске капеле током присуства Жоао VI у Бразилу. Нунес Гарсија је био најплоднији бразилски композитор тог времена. Такође је компоновао прву оперу написану у Бразилу, Le Due Gemelle (Два близанца), са текстом на италијанском, али је музика сада изгубљена.
Други значајни композитори овог периода су Габријел Фернандес да Триндаде, који је компоновао једину бразилску камерну музику из 19. века која је преживела до данашњих времена,[4] и Жоао де Деус де Кастро Лобо, који је живео у градовима Маријана и Оро Прето, који су у то време били декадентни.
Овај период је, међутим, био кратак. Године 1821, Жоао VI се вратио у Лисабон, поневши са собом домаћинство, а културни живот у Рио де Жанеиру постао је празан. И, упркос љубави Педра I из Бразила према музици – био је и аутор неких музичких дела попут химне бразилске независности – тешка финансијска ситуација није дозвољавала много луксуза. Пожар Краљевског позоришта 1824. био је још један симбол декаденције, који је достигао најкритичнију тачку када се Петар I одрекао престола, враћајући се у Португал.
Почетком 20. века јавља се покрет за стварање аутентичне бразилске музике, са мање утицаја европске културе. У том смислу, фолклор је био главни извор инспирације за композиторе. Неки композитори попут Бразилија Итибере да Куње, Лучана Галета и Александра Левија, упркос европској формацији, укључили су неке типично бразилске елементе у своја дела. Овај тренд је достигао највишу тачку код Алберта Непомућена, који је углавном користио ритмове и мелодије из бразилског фолклора.
Важан догађај, касније, била је Недеља модерне уметности 1922. године, која је имала велики утицај на концепте националне уметности. У овом догађају је откривен композитор Хејтор Виља-Лобос, који се сматра најистакнутијим именом бразилског национализма.
Виља-Лобос је истраживао музички фолклор Бразила и мешао елементе класичне и популарне музике. Истраживао је многе музичке жанрове као што су концерти, симфоније, модине, фадоси и друга симфонијска, вокална и камерна музика. Нека од његових ремек дела су балет Ујрапуру и две серије Чорос и Башијанас Бразилерас.
Други композитори бразилске националне музике овог доба су Оскар Лоренцо Фернандез, Радамес Гнатали, Камарго Гварњери, Освалдо Ласерда, Франсиско Мињоне и Ернесто Назарет.
Авангардни покрет
Као реакција против националистичке школе, која је идентификована као "сервилна" према централизираној политици Жетулија Варгаса, 1939. године појавио се Мовименто Мусика Вива (Покрет живе музике), који су предводили Ханс Јоаким Келројтер и Ежидио де Кастро е Силва, који је бранио усвајање интернационалног стила, изведеног из додекафонизма Арнолда Шенберга. Ову групу интегрисали су композитори као што су Клаудио Санторо, Сезар Гера Пејсе, Еунис Катунда и Едино Кригер. Келројтер је усвојио револуционарне методе, уважавајући индивидуалност сваког ученика и дајући студентима слободу креативности пре познавања традиционалних правила композиције. Покрет је уређивао часопис и представио серију радио програма у којима су приказани њихови темељи и дела савремене музике. Касније су Гвера-Пејк и Санторо следили независан пут, усредсређен на регионалну музику. Други композитори, који су слободно користили претходне стилове, били су Марлос Нобре, Алмеида Прадо и Армандо Албукерки, који су креирали сопствене стилове.
После 1960. године, бразилски авангардни покрет је добио нови талас, фокусирајући се на серијску музику, микротоналну музику, конкретну музику и електронску музику, користећи потпуно нови језик. Овај покрет се звао Мусика Нова (Нова музика), а предводили су га Жилберто Мендес и Вили Кореа де Оливеира. Важна чињеница је било увођење електронске музике у Бразил, са пионирским делима кариока Хорхеа Антунеса 1961. године.
Савремени покрет
Данас бразилска музика следи смернице експериментализма и традиционалне музике. Неки од савремених бразилских композитора су Амарал Вијејра, Силвио Фераж, Фло Менезес, Маркос Балтер, Александар Лунски, Родолфо Цезар, Фелипе Лара, Едсон Зампроња, Маркус Сикеира, Родриго Лима, Хорхе Антунес, Роберто Викторио и Жоао Мекдовел. Од нове генерације бразилских композитора, Кајо Фасо је постигао међународно признање за свој рад.
Последњих година бразилски уметници су постали више заинтересовани за Африку, Карибе и сопствену аутохтону и народну музику. Иако постоје неки уметници који настављају да изводе рок и западни поп, сада има исто толико савременика који свирају фузију афричких и европских утицаја са онима из целе Америке. Неки уметници су чак постали под утицајем азијске музике, примећујући неке паралеле између музике са североистока Бразила и музике из Индије.
Бразилска поп музика
Популарна бразилска певачица Анита.
Национална поп музика је споро стекла популарност у Бразилу. Тек од 2013. године са песмом „Show das Poderosas“ певачица Анита постаје прво име жанра у Бразилу. Певачица Људмила је такође била релевантно име у бразилској поп музици, певачица је изашла из фанк кариоке и прешла мешавину жанрова.
Анитин успех је подстакао друге фанк кариока певаче да усвоје поп музику у свом репертоару. Тако је настала нова генерација певача, међу којима су Валеска Попозуда, Луиза Сонза, Лекса, Пабло Витар, Кондзила и MC Биел.
Експанзија поп жанра у Бразилу подстакла је певаче других стилова да се придруже покрету, као што су Луан Сантана, Банда Вингадора, Џама, Габи Амарантос, Тијаго Јорк, између осталих.
Неколико музичких група је постало познато у Латинској Америци, попут Tropkillaz.
.jpg)
.jpg)
