TETRALOGIJA SVESTI: “Od Zmaja do Sagorevanja” - jerođakon. Aleksandar Subotić

 

🔖

TETRALOGIJA SVESTI:

“OD ZMAJA DO SAGOREVANJA”

Esej o duhovnom putovanju kroz lavirint, kolektivno-nesvesnog, u perspektivi stvaralaštva, Sebastiana Save Gora. - jerđakon. Aleksandar Subotić -

Put vatre i svesti:

Stvaralaštvo Save Gora ne može se svesti na žanr, niti na književnu formu. Njegove knjige čine jedinstveni niz — tetralogiju svesti — u kojoj se svaka faza života, umetnosti i vere pretvara u simbol, u sliku duhovne transformacije. Od Poljupca žene zmaja, preko Noći slomljenih strela i Ishoda na nišanu, do Spontanog sagorevanja, pesnik gradi mistični narativ o čoveku koji prolazi kroz sopstvenu propast da bi pronašao suštinu. To nije put estete, ni moraliste — to je putnik kroz sopstvenu svest, koji se ne boji da izgori, jer zna da se jedino iz pepela rađa istina.

Poljubac žene zmaja – mit o buđenju:

Prva knjiga je mitološki uvod u svest: eros, vatreni princip stvaranja, i čovek koji pokušava da probudi Boga u sebi kroz ljubav, bol i strast. Zmaj nije čudovište, nego unutrašnja sila, iskonska energija koja mora da se ukroti, a ne da se uništi. U tom ‘poljupcu’ nastaje prvi susret sa svetim — još nesvestan, još nagonski, ali iskren. Pesnik otkriva da istina počinje tamo gde prestaje razum, i da se put ka nebu otvara u trenutku kada čovek prizna sopstvenu sirovost.

Noć slomljenih strela – teologija bola:

Druga knjiga označava duhovno sazrevanje. Strele, koje su ranije simbolizovale volju, sada su slomljene: čovek je dotakao granicu sopstvenog znanja i oholosti. Bol se ne javlja kao kazna, već kao sredstvo otkrivenja. To je teologija bola — svest da se istina ne nalazi u moći, već u smirenju i predanju. Pesnik postaje onaj koji svedoči, a ne onaj koji objašnjava. U Noći slomljenih strela svet se ruši, ali iz ruševina izrasta molitva.

Ishod na nišanu – svest i raspad:

Treća knjiga je eksplozija svesti. U njoj više nema lirskog ‘ja’ — samo mnoštvo glasova, ogledala i refleksa. Pesnik postaje istraživač, alhemičar svesti, koji eksperimentiše sa granicama percepcije, jezika i vere. ‘Ishod’ nije kraj, već stalno pucanje značenja: čovek koji gleda u sebe vidi nišan, vidi raskid između vere i znanja. Ali u tom nišanu krije se i nada — da svest mora proći kroz raspad da bi se pročistila. “...Na nišanu, laži i sveznanja…” - istoimena pesma iz zbirke.

Spontano sagorevanje – alhemija apsurda:

Četvrta knjiga je vrhunac i preobražaj: jezik se raspada, svet se deformiše, ironija zamenjuje liriku. Ali ono što izgleda kao nihilizam zapravo je molitva kroz smeh, liturgija apsurda. Likovi priča nisu više samo simboli — oni su parodije savremenog čoveka, onog koji veruje da može bez duše, a onda sagori u sopstvenom egu. Svaki događaj je apsurdan, ali svaki apsurd nosi svetlost: spontano sagorevanje nije smrt, već pročišćenje.

Unutrašnja arhitektura tetralogije:

Ako se sve četiri knjige posmatraju kao četiri elementa, taj opus se može čitati kao alhemijski ciklus: Vatra – Poljubac žene zmaja (Eros i pokret, buđenje života); Voda – Noć slomljenih strela (Suza i bol, pokajanje i pročišćenje); Vazduh – Ishod na nišanu (Duh i svest, rascep i spoznaja); Zemlja / Pepeo – Spontano sagorevanje (Apsurd i mir, preobražaj, novo rođenje). Ova simbolika jasno pokazuje da tvoj opus nije skup nasumičnih knjiga, već metafizički proces – evolucija bića koje traži Boga kroz sve oblike svesti.

Jezik kao svedok večnosti:

Jezik, narativ, Sebastiana Save Gora je postao prepoznatljiva i samostalna duhovna materija. U prvim knjigama on još govori, ali u poslednjoj – on se pretvara u pepeo i svetlost. To je prirodni put svake prave umetnosti: od reči ka tišini, od slike ka svetlu, od oblika ka smislu. Kada čitalac pročita tvoj opus, ne dobija odgovore — dobija unutrašnju vibraciju: osećaj da su bol, ironija, smeh i molitva u stvari jedna ista energija.

Pesnik ognja i smirenja:

Tetralogija Save Gora je duhovni dokument epohe u kojoj je čovek izgubio Boga, ali ga još uvek traži kroz umetnost. U ovim delima, umetnik više nije svedok sveta — on je sveštenik svesti koji prinosi sopstveni um na oltar stvaranja. To sagorevanje nije destruktivno: ono je poslednji čin ljubavi, trenutak u kojem čovek pristaje da izgori — da bi se odatle nova svetlost rodila. --- jerođakon Aleksandar Subotić

Sva prava zadržana© Autor teksta: Aleksandar Subotić ::: PDF© Sebastian Sava Gor

O Autoru:

Sebastijan Sava Gor – Biografija Uvod: Sebastijan Sava Gor je savremeni srpski pisac, muzičar i autorski glas čiji rad obuhvata književnost, filozofiju, teologiju, filmsku estetiku i duboku introspektivnu analizu savremenog ljudskog bića. Njegove knjige, eseji, pesme i muzička dela nastaju iz stalne napetosti između sećanja i sadašnjosti, unutrašnje borbe i svetlosti koja izvire iz svakodnevnog haosa. Njegov blog i rukopis „Ex-Yu Memories (1989–1992)“ predstavljaju lični, snažno ironičan i duboko emotivan pogled na odrastanje tokom istorijskog raspada — ali bez patetike, bez nostalgije kao samoobmane, već sa hrabrošću da vidi čovečanstvo u tami i lepotu u pukotinama. Kroz svoje knjige, tekstove i javne nastupe, Sebastijan traga za istinom, za čovekom, za identitetom i ličnošću — vođen duhom pravoslavne misli, svakodnevnim iskustvom i umetničkom intuicijom. Kao muzičar i osnivač benda EX EX, spaja reč, ton i sliku u jedinstveni izraz. Na svojim profilima i kanalima okuplja publiku koja traži autentično stvaranje, bez površnosti i lažne drame. Njegova estetika je oštra, iskrena, često sirova, ali uvek prodorna i usmerena ka unutrašnjoj transformaciji — ka onome što je suština umetnosti: istini, lepoti i odgovornosti. Sebastijan veruje da je umetnost bogolik odraz, da svako ljudsko biće nosi kreativnu iskru i da je svetlost uvek prisutna — čak i kada se čini da gorimo. Delo i opus: Sebastijan Sava Gor je autor, esejista i književni inovator iz Beograda, čiji stvaralački rad obuhvata književnost, film, muziku i digitalne medije. Kao član Udruženja književnika Srbije, Gor se pozicionirao kao jedan od najintrigantnijih glasova savremene srpske i regionalne umetničke scene, razvijajući originalne metode i koncepte koji prevazilaze granice tradicionalnih žanrova. Njegov rad se oslanja na apofatičku teologiju, iz koje je izveo sopstvenu Apofatičku poetiku, dok roman „Krug trojice“ označava nastanak prvog apofatičkog romana. Obrazovanje i obrazovanje: • Peta beogradska gimnazija – književnost i humanističke nauke • Univerzitet BK – filmska režija, sa fokusom na dramaturgiju i vizuelnu naraciju • Urednički i esejistički rad – kontinuirano istraživanje filozofije, teologije i književnosti Književna dela: • Poljubac žene zmaja (2007) – poezija, tekstovi snažnih simbola i intimnih vizija • Noć slomljenih strela (2014) – proza, introspektivna i atmosferska, sa elementima apsurda • Ishod na nišanu (2022) – proza, slojevita naracija o granici, grešci i transformaciji • Spontano sagorevanje (2025) – proza, istraživanje unutrašnjih preloma i samouništenja kao metafizičkog procesa • Sećanja (ex-Yu 1989–2002) – lirsko i memoarsko pisanje o vremenu tranzicije, muzici, atmosferi i iskustvu jedne generacije Eseji: • O Dostojevskom – analiza dubine ljudske duše i religioznog iskustva • O Čehovu – razmatranje tišine, svakodnevice i neizrečenog u književnosti • Od čoveka do opreme – filozofski esej o dehumanizaciji i mehanizmu društva • Dejvid Linč: Svetlost i tama – filmsko-teološka studija paradoksa svetlosti i tame • Strpljenje i spasenje – teologija Sebastijan Sava Gor - Blog autora Filmski projekti: • Opasna tišina (1996) – kratki film, istraživanje granice između zvuka i odsustva • Poslovni kontakti (2002) – film o komunikaciji, otuđenju i biznisu kao metafori • Dečak (2008) – intimna filmska priča o identitetu i odrastanju • Iznenadni srčani udar (2025) – film o krhkosti života i nepredvidivosti trenutka Radio drama: • Margareta je na vratima – radio dramski tekst, introspektivna i atmosferska naracija o granici između stvarnog i unutrašnjeg sveta Stil i identitet: Sebastijan Sava Gor neguje minimalistički, crno-beli, avangardni vizuelni identitet, težeći jedinstvenoj prezentaciji svih svojih dela. Njegov rad je atmosferski, procesno orijentisan i slojevit, sa snažnim temeljem u filozofskim i teološkim motivima. Vizija i ciljevi: • Razvoj i artikulacija apofatičke poetike kao nove književne metode • Međunarodna prezentacija kroz dvojezični format i digitalne portfolije • Stvaranje složenih, paralelnih narativnih struktura u književnosti i filmu • Povezivanje umetničkih disciplina u jedinstveni kros-medijski identitet.

Veze:

📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA

📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA

📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga ::: 📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga

📖Instagram 📖 LinkedIn 📖Tik-Tok 📖Facebook

📖SCRIBD

Web Sajt

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА ::: Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор - Александар Суботић

 

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА

Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор

- Александар Суботић

У времену у којем се књижевност све чешће редукује на производ, а писац на функцију тржишних механизама, књига „Спонтано сагоревање” Себастијана Саве Гора појављује се као узнемирујући, готово непристојан гест — као текст који не тражи дозволу да постоји, већ сопственим настанком доводи у питање услове сопствене могућности.

Ово није збирка прича у уобичајеном, жанровски стабилизованом смислу. Ово је књижевни догађај: низ фрагмената, слика, унутрашњих монолога и надреалних ситуација који заједно образују кохерентну целину — сведочанство о човеку који живи у свету који се распада, а притом наставља да функционише, као да сама функција преживљава смисао који ју је некада утемељивао.[¹]

Поетика сна и јаве

Горов поступак је свестан и методолошки артикулисан: текстови су писани у стању умора, намерне дезоријентације, „на ивици“, али не као импровизација, већ као дисциплиновани експеримент унутар граница свести. Такав приступ производи поетику будности која произилази управо из замора — стање у којем се свест више не ослања на стабилне категорије стварности.

Овај метод може се довести у везу са традицијом модернистичке и авангардне прозе: од егзистенцијалне затворености Кафке, преко минималистичког апсурда Бекета, до радикалне редукције и фрагментарности код Данила Хармса.[²] Међутим, код Гора ова линија није само естетска, већ постаје антрополошка: апсурд више није стил, већ услов постојања.

Ликови у овим причама нису психолошки разрађени у класичном смислу. Они функционишу као стања, као симптоми једног времена и једне дубље унутрашње кризе:

човек који носи кваку у џепу,

филозоф који производи кризу да би писао,

опозиционар који више не зна зашто је против,

човек који одустаје од знања да би сачувао душу.

То нису анегдоте. То су иконе распада — редуковане слике које, у свом минимализму, функционишу готово литургијски: не као нарација, већ као откривење стања.[³]

Апсурд без игре

За разлику од постмодерне, код Гора нема иронијске дистанце нити заштитног слоја метатекстуалне игре.[⁴] Ово није апсурд као интелектуална разонода, већ апсурд као егзистенцијална нужност. Хумор је присутан, често суров и црн, али никада не делује као механизам олакшања. Он не опушта читаоца — он га разоружава.

Иза наизглед хаотичне структуре књиге налази се јасна духовна линија. Иако текст није декларативно религиозан, он непрестано поставља питања смисла, кривице, одговорности, слободе и спасења. У том смислу, може се говорити о негативној теологији текста — о трагању за смислом кроз његово одсуство.[⁵]

Човек је стално пред избором — али више не зна шта бира, нити по којим критеријумима се избор уопште може извршити.

Језик као простор отпора

Горов језик је намерно „неуглачан“: понекад груб, понекад наиван, понекад готово дечји. Управо у томе лежи његова прецизност. То је језик који одбија да се уклопи у нормативне естетске моделе, језик који не тежи лепоти као ефекту, већ тачности као етичкој категорији.

У том смислу, „Спонтано сагоревање” представља облик отпора — како према књижевном естаблишменту, тако и према културној парадигми која од литературе очекује функцију: корисност, терапију или оптимистичку пројекцију. Ово је књига која не нуди решења, не нуди утеху и не нуди излаз. Она нуди препознавање — а у том препознавању, можда, и почетак истинског суочавања.

---

1 Уп. Ж. Бодријар, Симулакруми и симулација, Београд: Светови, 1991.

2 В. Кафка, Процес; С. Бекет, Чекајући Годоа; Д. Хармс, кратке прозе.

3 Уп. М. Елијаде, Свето и профано, Београд: Просвета, 1986.

4 Уп. Л. Хачион, Поетика постмодернизма, Београд: Светови, 1996.

5 Уп. Псеудо-Дионисије Ареопагит, Мистичка теологија.

SPONTANO SAGOREVANJE - knjiga. savremena proza - Izdavač Nova Poetika ::: SPONTANEOUS COMBUSTION - book. contemporary prose - Publisher Nova Poetika

 

Љубичасти крак светлости сваке ништавности у нама

 Кратке приче већ дуго привлаче посену пажњу читалаца, а када се у њима нађу модерни елементи, онда њихова вредност још више расте јер у себи садрже многоројне истине које се са филозофском тежином најбоље памте и прихватају као огледало нас самих. Зато је за свакога ко у краткој, сапетој форми воли понирање у подсвест, збивања кроз репродукцију човекове свести, дефабулативност, суочавање са сопственим несавршеностима и трагање за животним смислом, најбољи избор зирка кратких прича Спонтано саоревање, Себастиана Саве Гора, јер је ово дело најбољи доказ да надреализам проткан апсурдом и парадоксом још увек итекако живи на нашој литерарној сцени.

 У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности. Након, како нам се аутор сам поверио у уводу, двогодишњег упознавања себе и своје подсвести у односу на стварност и утицаја стварности на њега самог, његове најскривеније потребе, жеље и хтења, успео је да створи један својеврсни калеидоскоп најдуљих емоција које се са сваком новом причом, али и индивидуалним доживљајем сваког од нас, померају и творе увек нову шару која даје наредне облике све новим и новим формама душе и њених обличја. На тај начин он нам је на нај-аутентичнији начин показао како доживљаји из спољашњег света и искуство из дана у дан мењају све оно што човека чини најсавршенијим бићем у природи, а понајвише управо његове несавршености.

 У 18 прича првог дела Блок-ау и ежа ви, описан је свет спољашњих надражаја, утицаја и тананог ковача човекове судине. Међу њима је неколико које на најбољи начин манифестују понор у који западне душа када спозна да је живот тежак илузорни абсурд и ону тамну страну хаотичне стварности. У њима се ликови боре са сопственим демонима на разне начине, било менталним бекствима, ило суочавањем са страховима и кобним уживањима. Има ту зависника од морфина и алкохола, од омаловажавања себе и поновљене грешке, од изливања гнева и злостављања невиних и слабих, али понајвише оних који од живота желе само оно са чим су му у сусрет пошли чистог срца – да пронађу срећу и спокој. Само најхрабрији који се суоче са узроцима немира из спољашњег света проналазе путоказе очовечења, стазе које не ојачавају ништарију у себи већ оснажују душу за сваку нову битку уз помоћ које се добија коначни рат.

 Други део Дубока је ноћ носи урањање у таму сопствених неистражених светова. Ове приче захтевају све већу концентрацију и дешифровање али и све више одговарају уводном делу у коме аутор наговештава редове диктата мисли, записане у периодима највећег умора, онако како су испливавале из подсвести. Зато се у њима све више кидају логичке везе које у сукобу са самим собом падају све дубље, до најдубљег несвесног где се скривају сви одговори на наша питања. Овде ликови причају сами са собом, исповедају се и проналазе давно затрпане тескобе, скривене склоности и опасне симболе у шикљању снова у свест и посежу у ирационално, халуцинант

но и са што мање контроле разума, а што више визија, не би ли побегли из болне свакодневице и пронашли начин да се са њом носе.

 Међу њима је и прича Ускоро ће Божић која из два дела нуди цео један живот на длану, толико типичан за наше појмове да је можда баш зато и једна од најупечатљивијих у зирци. Пратећи Требињца Алексу у његовим покушајима да пронађе своје место под сунцем у великом граду, који га сопственом отуђеношћу још више отуђује, понајвише од самог себе, он својој души подваљује снове у којима га прате доро и зло, живот и смрт, љубав и патња, носећи га ка неминовно записаном крају који нико и никада није успео да избегне. Преплитањем са још неким причама, она добија посебно место јер показује колико је тешко борити се са окружењем и самим собом, а поготово колико је крхка спознаја о срећи коју већ имамо, а снажна жеља за преиспитивањем и досезањем нечега што је магловито, а опет толико примамљиво, иако може учинити да све доро и сигурно заувек исклизне кроз прсте попут сувог песка.

 Последњи део који носи исти назив као и цела зирка је најдужи, са 40 кратких прича, од којих су неке и на нивоу цртица. У њима надреалистички замах долази до пуног изражаја мешајући се са јаким отпорима против конвенција, модерним техникама диктата мисли, бесмислених људских радњи, нелогичних догађања у којима се често ништа и не дешава и говора препуних фраза и клишеа пасивних ликова које попут марионета покреће нека виша сила над којом они немају никакав утицај. У овим причама ликови који таворе на 

животним раскрсницама крију своје боли да не буду прокужени и одбачени и спонтано сагоревају у гневу док иза њих остаје само једна ципела и комад крваве кошуље као доказ да се из крви увек рађа нешто ново али само ако нестане оно старо па постају симболи мученика у модерном друштву, опрљени пороцима, страстима и слабостима које су им уместо благостања донеле само тескобу, усамљеност и страх – неизбежну судину савременог света саткану од противречности општеприхваћених начела и морала.

 Међутим, колико год приче ове зирке на први поглед деловале тескобно, нејасно и загонетно, оне су ништа друго до сатира са одгонетком сакривеном у последњој причи која позива на повратак лепоти побеђујући у бескрају велике ватрене лопте. У њој се скрива уметност као носитељка истине, оне која се излива кроз речи уметника попут водопада мудрости. У њој се скрива реч до чијег се смисла долази промишљањем и расуђивањем. У њој се скрива љубичасти крак светлости који убија сваку слабост, ништавност и немоћ и од нас прави 

храре, снажне и постојане људе, онакве каквим нас живот и судбина једино цене и награђују благостањем и срећом.

 Јелена Дилбер

 Нова ПОЕТИКА

👇

KUPOVNI LINK

The Purple Ray of Light in Every Void Within Us

Short stories have long captured the special attention of readers, and when they contain modern elements, their value increases even more. They carry numerous truths that, with philosophical weight, are best remembered and accepted as a mirror of ourselves. For anyone who enjoys diving into the subconscious through compressed form—through the reproduction of human consciousness, defabulation, confrontation with personal imperfections, and the search for life’s meaning—the best choice is the collection of short stories Spontaneous Combustion by Sebastian Sava Gor. This work is the clearest proof that surrealism, woven with absurdity and paradox, is still very much alive on our literary scene.

In the 72 stories, gathered into three parts of this collection, we witness one of the most turbulent journeys into the human subconscious in recent domestic literature. As the author confides in the introduction, after two years of getting to know himself and his subconscious in relation to reality—and the impact of that reality on his innermost needs, desires, and impulses—he managed to create a kind of kaleidoscope of the deepest emotions. These emotions shift and transform with each new story and each individual reader’s experience, forming ever-new patterns and giving rise to ever-new shapes of the soul and its aspects.

In doing so, the author most authentically demonstrates how experiences from the external world and daily life transform everything that makes a human being the most perfect being in nature, especially their imperfections.

The 18 stories in the first part of Blok and the Hedgehog describe the world of external stimuli, influences, and the subtle forge of human destiny. Among them, there are several that best demonstrate the abyss into which the soul falls when it realizes that life is a difficult, illusory, absurdity, and the dark side of chaotic reality. The characters battle their inner demons in various ways—through mental escapes or by confronting fears and fatal pleasures. We meet morphine and alcohol addicts, those who belittle themselves and repeat mistakes, those who burst with rage and abuse the innocent and weak—but above all, those who ask for nothing more from life than what they approached it with: a pure heart, in search of happiness and peace. Only the bravest, who face the causes of restlessness from the external world, find signposts toward becoming fully human—paths that don't strengthen the nothingness within, but empower the soul for each new battle, ultimately leading to victory in the final war.

The second part, The Night Is Deep, plunges into the darkness of unexplored inner worlds. These stories demand greater concentration and interpretation. They align increasingly with the book’s introduction, in which the author hints at dictated thoughts recorded during periods of deep exhaustion, just as they surfaced from the subconscious. Logical connections are increasingly severed, falling deeper into conflict with the self, down to the most unconscious layers where all our answers lie. Here, characters talk to themselves, confess, and uncover long-buried anxieties, hidden tendencies, and dangerous symbols, as dreams spill into consciousness. They reach toward the irrational, hallucinatory, guided less by reason and more by vision—seeking escape from a painful reality and a way to endure it.

Among these is the story "Christmas Is Coming Soon," which offers a whole life on a plate in just two parts—so typical of our sensibilities that it becomes one of the most memorable in the collection. Following Aleksa from Trebinje in his attempts to find his place under the sun in a big city that alienates him even more, especially from himself, he feeds his soul dreams in which good and evil, life and death, love and suffering chase him toward an inevitable end—one that no one has ever escaped. Interwoven with other stories, this one stands out for showing how hard it is to battle one's surroundings and oneself, and especially how fragile is the awareness of happiness we already have is. Yet the strong urge to question it and reach for something unclear—but alluring—can make all that is good and secure slip away forever, like dry sand through our fingers.

The final section, which shares the title Spontaneous Combustion with the entire collection, is the longest, with 40 short stories—some no more than sketches. Here, the surrealist impulse reaches its peak, blending with strong resistance to convention, modern techniques of thought-dictation, senseless human actions, illogical events where often nothing actually happens, and dialogue filled with clichés and empty phrases from passive characters—mere marionettes moved by a higher force beyond their control. These stories feature characters stalled at life’s crossroads, hiding their pain to avoid being ostracized. They spontaneously combust in rage, leaving behind only a shoe and a piece of bloody shirt as proof that something new is always born from blood, but only if the old disappears. They become symbols of martyrs in modern society, scorched by vices, passions, and weaknesses that, instead of bringing bliss, leave them only with anxiety, loneliness, and fear—the inevitable destiny of a world woven from contradictions and commonly accepted morals.

And yet, however bleak, obscure, and enigmatic these stories may seem at first glance, they are in essence satire, with a resolution hidden in the final story, which calls for a return to beauty and victory within the vastness of the great fiery orb. In that story lies art as the bearer of truth, the kind that pours through the artist’s words like a waterfall of wisdom. In it is hidden the word whose meaning is revealed through contemplation and reasoning. In it is concealed the purple ray of light that destroys every weakness, every void, and every helplessness within us, transforming us into brave, strong, and resilient people, the very kind that life and fate recognize and reward with well-being and happiness.

Jelena Dilber

Nova Poetika

SPONTANO SAGOREVANJE _ NOVA Poetika

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ - реч аутора ::: SPONTANEOUS COMBUSTION - author's word

 

"Спонтано сагоревање"

Приче су резултат вишегодишњег „истраживања” сопствене свести у односу на сопствену стварност и обрнуто – утицај стварности на моју личну свест. Резултат сам добијао тако што сам ове приче писао намерно – најуморнији, са свесном намером да из мене потече и лавина разноразних слика које су се складале у неки ток сасвим неповезаних и надреалних реченица. Са жељом за изазов „неухватљивости”, свака прича је морала, ако ништа друго, онда барем изазвати смех или осмех – како ко хоће – ономе што се догађало на папиру.

Време у које су приче написане је најнеизвесније време, можда чак и у историји човечанства до сада. Тако да су свакако и спољни и унутрашњи утицаји тражили од мене уметнички одговор на моментално стање – колективно, свесно и несвесно. Скоро необјашњиво апсурдни и на граници са надреалним, догађаји и појаве данас се поигравају са целокупном сликом света, што ме је довело на можда један стари, али још увек актуелан пут са кога се све данас може посматрати.

Одсјај „грешке”, апсурда, противречности, бесмисла, парадокса и безразложности постао је прихватљив, „безгрешан” и доминантан. Свакако се из грешке срља у следећу већу грешку.

Овим причама сам желео да изазовем, пре свега самог себе – бунт који би поспешио стварање чак и у моментима када су сви „извори лепоте” наизглед сакривени.

Књигу сам поделио на три дела: „Блок-аут и жеља ви”, „Док је ноћ” и „Спонтано сагоревање”. Последњи део је онај по коме сам изабрао и наслов за књигу, а инспирисан је радом и делом руског писца Данила Ивановича Јувачова, познатијег као Данил Хармс.

Слично као и многи људи света данас или некада, осетио сам да је потребно поново се попети на сцену „театра апсурда” и покушати – кроз свесно и дубоко несвесно – пронаћи неке одговоре који се тичу нашег начина постојања.

Сукоб са сопственом природом, посебно природом и начином постојања света око нас, са циљем да скинемо „повез” са очију, да бисмо добили способност лакшег зидања непропадљивог у нама и лакшег одсацања зла – крстолик је и жртвен, али је зато и велики љубавни подухват.

Ускоро на:

Nova POETIKA

"Spontaneous Combustion"

Some of these stories can also be read on the blog.

The stories result from years of “research” into my own consciousness in relation to my own reality—and vice versa, the influence of reality on my personal consciousness. I arrived at this result by intentionally writing these stories in moments when I was most exhausted, with the conscious intention of letting a flood of various images pour out of me, images that then arranged themselves into a flow of seemingly disconnected and surreal sentences. With a desire to explore the challenge of “randomness,” each story had to, if nothing else, provoke at least laughter or a smile, depending on the reader’s mood, at what was unfolding on the page.

The time during which these stories were written is perhaps the most uncertain time in human history so far. So, both external and internal influences demanded from me an artistic response to the present moment—collectively, consciously, and unconsciously. Almost inexplicably absurd and bordering on the surreal, today’s events and phenomena toy with the entire image of the world, which led me back to perhaps an old, yet still relevant path from which everything today can be observed.

The reflection of “error,” absurdity, contradiction, meaninglessness, paradox, and pointlessness has become acceptable, “flawless,” and dominant. Each mistake inevitably leads to a greater one.

With these stories, I primarily wanted to challenge myself—to spark a kind of revolt that would encourage creation even in moments when all “sources of beauty” seem to be hidden.

I divided the book into three parts: "Blackout and Deja-vu," "Deep It's Night," and "Spontaneous Combustion." The final section, from which the book also takes its title, was inspired by the work and legacy of the Russian writer Daniil Ivanovich Yuvachov, better known as Daniil Kharms.

Much like many people today—and throughout history—I felt the need to step once again onto the “theater of the absurd” stage and try, through both conscious and deeply unconscious exploration, to find some answers about our way of existing.

Book Review: "MEGALOPOLIS III od Sebastian Sava Gor-a za Noć Slomljenih Strela" Recenzija od Jadranka Ahlgren - A Book Of Short Stories / Zbirka Kratkih Priča / Un Livre D'histoires Courtes

MEGALOPOLIS III  - NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene.

Radnja ovih priča, dakle, odvija se u Megalopolisu III, gradu koji nam je postao sudbina, u dobu u kom je proces urbanizacije već završen i sve je postalo grad, pa i sela, sa kojim smo sad primorani da kooegzistiramo, u nekoj vrsti primordijalne tuposti i inertnosti koju svaka prisila nosi sa sobom. Naravno da nam je tu “tesno”, izgubili smo čitavu Prirodu, a u gradu se rodila i ideja da je narodu, da bi bio zadovoljan, potrebno dati “hleba i igara”, od kada se ideja zabave povezuje sa samom idejom grada i od kada se u njemu javljaju kocka, alkohol, nerad, lenjost… Grad se zatim pokazao kao teritorija u kojoj se uspešno šire i druge igre: sportske, kabaretske, medijske, kompjuterske, ali i opasnije, idolatrijske i idolopokloničke, jer u gradu se čovek lakše gubi, ostaje bez identiteta i predaje zabavi kao begu od samog sebe… Grad zato sve više postaje nemaštovito, prozaično mesto u kom se sve vrti oko zabave, ali zabave koja ne ispunjava dušu, koja je mehanička, prazna. O problemu večne gladi za igrama i zabavom, govori više priča u ovoj zbirci koje se pri tom bave i potragom pojedinca za svojim identitetom, manje ili više uspešnom. Ali, rekli bi smo da je ono što je pisac hteo da naglasi, ne samo potreba da se taj identitet pronađe, nego uopšte i potreba da se krene u potragu za njim, kako bi se kroz introspekciju bolje upoznali i time osposobili i za bolji suživot sa drugima.

ACADEMIAEDU: Jadranka Ahlgren

Megalopolis danas, mnogo je prozaičniji nego što smo se na početku dvadesetog veka nadali da će da bude. On je komforan ali nesiguran… pritajeno preteći. Hiper-urbanizacija nije nešto u šta se možemo u potpunosti pouzdati. To pisac nagoveštava svojom pričom Nešto kao Potop, gde nadolazeća voda na kraju priče vraća svog odbeglog junaka nazad u stan i tu ga ubija. Pričama dominira i pritajeni osećaj besmisla, ovo su priče o ljudima koji su na putu da izgube fantaziju i

intimu, kada bi oni to dozvolili, kad se oni ne bi upravo za to borili…. Ovo su zato i priče o borcima, ljudima koji se bore za svoj identitet i kvalitet, uporno, iz lične snage i u ne-uslovima, zato su ove priče često i dirljive.

Kao nit, kroz ove priče se provlači i priča o Beogradu. Priča o splinu ovog grada utonulog u tavorenje nerazvitka u post-ratnom i tranzicijskom periodu. Pojavljuje se i naličje grada: prostiucija, alkohol, droge. Autor kontemplira o zadovoljstvima i smislu raznih poroka i teži da izadje iz krize zavisnosti o njima i da se ponovo otvori za lepote prave ljubavi i svega prirodnog, kako u sebi tako i oko sebe.

Mada junak priče Mister G. potseća imenom na Jozefa K. (Josef K.), iz Kafkinog romana Proces (Franz Kafka, 1883-1924), koji zaplašen birokratijom praktično i ne živi, Mister G., ne živi iz drugih razloga, zbog suviše igre i zabave. Kad pisac navodi:

 -  Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči,

svi se setimo bezbroj  svojih mrtvih popodneva provedenih u oporavku  od  raznih provoda , koji su, pitanje je, da li ili ne bili pravi provodi, ali nas pisac navodi  na to da nije važno mamurluk ili ne, već da li čovek, ili ne, prihvati lenjost  kao svoj  životni izbor, lenjost i pokvarenost. Ako on, bar u svojim nastojanjima, nadama i snovima ostaje čist, i to je već velika stvar… Ostati veliko dete, svakako je bolje nego postati pokvarenjak, a tek biti anderground … Često doduše ljudi neshvataju andergraund, ali šta o andergraundu uopšte zna onaj koji nije andergraund, a andergraund je sigurno kultura budućnosti, kultura  slobodnog čoveka /free-mind/, zato na tu temu ne treba ni raspravljati…

Mister G. ili gospodin K., nije ni važno, bitno je sačuvati srce koje živo trepti u grudima. Mister anonimus u velikom gradu, usamljen, emotivno prepušten samom sebi, onaj koji se praćaka kao riba u suvom, onaj koji nešto traži - dušu, svoju ali i srodnu, bilo koju, radi smisla, kako bi odagnao od sebe ogromni teret besmisla života u velikom gradu koji se nadvio nad njega i preti da ga uguši… Mister gradjanin, gospodin G., u procesu, u životu, u kratkim fleševima njegovih beogradskih dana i noći, ovde i sada. Ovo su priče koje naginju i pesmama u prozi i zato je u njima često važan ritam, zvuk reči, atmosfera.

SEECULT: Noć Slomljenih Strela