I Wasn't There: "Film-City" 09 (Autobiographical Novel in Sequels) / Nisam Bio Tu: "Filmski-Grad" 09 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina
Nisam Bio Tu:
"Filmski-Grad"
09
Predamnom kao piscu ovih događaja predstoji
odgovornost prema čitaocu, koju ću nadam se ispuniti. Prvenstveno bih napomenuo
da ću umesto pravih imena, bliskih ljudi, upotrebiti fiktivna imena. Ovo neće
važiti za opšte poznata imena i za opšte poznate događaje i mesta. Osećam
potrebu da ovo objasnim. Najprostije
mislim da bi neko, bilo ko, možda smatrao puno imenovanje nedoličnim i
familijarnim, posebno ako ga nisam pitao
pre toga za dozvolu, ili bi se neko našao moguće i isprovociranim. Kako ja
ljude koje nameravam da spomenem ne smatram sve ličnim prijateljima, već veliku
većinu računam u poznanike i one ljude koje sam viđao, samo kratko, ne dug vremenski
period kroz život ili one po čuvenju ili iz neke “sporedne” ličnosti. Ovde
spadaju i oni gde su se kroz vreme mišljenja i stavovi razišli.
Odlučio
da više obratim pažnju na neke druge stvari, na primer na sam doživljaj. Na prigodnom
mestu ću sigurno zastajati i opisati po koji karakter. Isto tako smatram da
ništa posebno i izričito ne stavljam u prvi plan. Dao sam sebi zadatak da
opišem jedan deo prošlosti koja je živela sa ljudima koji su je stvorili. Ti
ljudi, neki od njih, naši sadašnji savremenici i oni koji to više nisu, su
svojim jedinstvenim duhom učinili to da ova istorija bude vredna zapisa. Tako
da bih sada nastavio priču tamo gde sam stao…
To leto
89-te, je imalo još dosta toga da kaže. Krenuću nekim redom, po sećanju i sa
trudom da što manje stvari preskočim.
U to vreme
Beograd se igrao na sopstvenoj velikoj žurci. Nije bilo mladih ljudi koji su
svoje tinejdžerske dane provodili po svojim krajevima, već su rano, još od srednje
škole to tražili i našli u uskom ali sasvim dovoljnom krugu, prečnika od svega
par kilometara - u centru Beograda. Dostupost i težnja ka opijenosti je ne
retko, uzimala i svoje žrtve. Mali broj ljudi, koji je u takav način života
uleteo, je izašao odatle ne povređen, zdrav fizički i mentalno.
Ali vedrije,
vedrije…počinje leto 90-te.
Kod mene u
kraju se na placu, Filmskog Grada,
odigavao muzički festival. Čitav grad se slivao tog leta tu. Svako
veče je nastup imalo više bendova. Na dan kada sam stigao sa puta, svirao je
"Haustor". Posle "SKC-a", to će biti drugi put da slušam
"Haustor" uživo. Obukao sam se lepo i prošetao do Igija. Kod njega je
bio i Grof, pre njega i Maks, koji je već otišao. Kod Igija smo se
"pripremili" za koncert i peške se popeli do Filmskog Grada.
Da, Igi je
već dugo vremena jedan od mojih najbliskijih prijatelja. Moraću da kažem da je
u pitanju svakako svakako ekscentrik, buntovnik sa razlogom, ličnost poprilično
slojevitog i čvrstog karaktera. Naše
poznanstvo datira još od prvog razreda osnovne škole. Igi je odrastao bez oca. U šestoj godini, još
kao mali dečak, otac mu je stradao u saobraćajnoj nesreći. Igi je praktičan i
pedantan čovek. On je zaista naučio da čuva sebe, koliko je to god bilo moguće.
Bez obzira što mu nisu bila strana iskustva sa opojnim sredstvima, čak
naprotiv, on sebi nikada nije dopustio da postane duboko deo te priče.
Obazrivost i rastojanje koje je pravio u odnosu na te stvari je bila velika.
Ove odlike njegovog karaktera su
primenjivane i u životu i prema okolini. U odnosu sa ljudima je bio od onih
koji lako mogu videti sa kime imaju posla, tako da je umeo da tačno odabere
ljude koji će biti oko njega a da mu pritom niko ne smeta. Ovaj dar
pronicljivosti i potrebe da se mnogima kaže istina u lice su doprineli da ga
dosta ljudi nije nimalo simpatisalo. Opet, iste ove osobine omogućiće mu u
budućnosti način na koji će dolaziti do novca i živeti. Igi je svakako naučio neke životne stvari pre
nas. Kada je egzistencija u pitanju, kod
njega je odgovor na to, neprekidna, nekada i surova borba. Ovakavim načiniom
razmišljanja uspeo je da ostvari nešto od ciljeva koje je sebi postavio. Sa godinama kod Igija sve više rastu
netrpeljivost prema gluposti, izopačenosti, sujeverju, banalnosti, površnosti,
sujeti, gordosti, izveštačenim manirima i uopšte stvarima, koje su poplavile Beograd od devedesetih i
pune ga i danas. Poznavanje kinematografije, posebno Jugoslovenske je kod njega
na takvom nivou da bi mu pozavidelo većina profesora na današnjoj FDU. Široko
otvorenog pogleda i shvatanja stvarnosti je jedan od ljudi sa kojim mogu da
razgovaram sa uživanjem.
Kada smo
stigli, koncert je upravo počinjao.
Filmski grad je pun. Veliki zanimljiv prostor,
prepun raznoraznih detalja koji su ostali iza snimanja nekog istorijskog filma.
Izgledalo je kao da ste se našli u starom srednjovekovnom gradu. Male drvene
kućice upotrebljene su sada za kafanski prostor sa drvenim stolovima i klupama.
Nakon toga se ulazilo u male uske uličice, koje su bile ograđene visokim
gredama sa obe strane. Iz tih uličica se moglo sa dve, tri, strane ući u
"arenu", veliki prostor sa binom i sa dosta mesta za publiku. Razglas
je bio snažan.
Kada sam
ušao "Haustor" je svirao "Šal od Svile". Zvučali su jako dobro. U jednom trenutku se dogodio
incident. Sa bine je pao legendarni frontmen benda, Darko Rundek. Publika je
žestoko reagovala. Jedni su vikali: - "diži ga"- drugi - "jel'
živ" - "uraaa!!!" - nastala je opšta pometnja da bi se za
desetak minuta, frontmen ponovo našao na bini ... nešto je promrmljao i najavio
sledeću pesmu. Sjajan koncert!
Grof, Igi i
ja smo se pogubili. Načisto smo se izgubili, ja nisam mogao da nađem nikoga
tako da sam bio zadovoljan kada sam ugledao prijateljicu iz kraja , Evu,
vajarku. Eva i ja smo prošetali par krugova i nešto pričali , kada se
najedanput izgubila i Eva. Ostao sam sam i seo sam na drveni panj. Gledao sam
naokolo i uživao u atmosferi. Tada ugledah Maksa. Maks mi priđe brzo i još brže
nešto reče. Nije mi bilo sasvim jasno šta je govorio, zaplitao je jezikom. Tada
sam nekako razumeo da je dobio pečurku.
Prvo nisam shvatao o čemu se radi ali nakon pet minuta kada je Maks već nestao
dosetih se da se radi o pečurci čiji je latinski naziv "Amanita
Muscaria", - "Maks će večeras
videti iza zvezda", pomislih malo ljubomorno.
Dakle,
koncert “Haustor-a” se završio. Za to vreme Maks je "otputovao" ko
zna gde, Grofa i Igija takođe nije bilo. Naišao sam ponovo na Evu, ona reče da
je krenula kući, krenuli smo zajedno, svako svojoj kući.
Maks je
inače bio veoma živahan tih dana. On, Grof i Bope su imali posebnu zanimaciju koja ih je ispunjavala.
Jedanom do dva puta nedeljno oni su odlazili u posetu našem poznatom, na žalost
rano preminulom muzičaru, Bojanu P. koji je živeo blizu nas. Bio je to neobičan
i jako dobar momak. Na moje iznenađenje, kada sam par puta krenuo sa njima, kod
njega u goste, u tom čoveku nikada nisam video ni malo gordeljivosti ili bilo
čega, što bi nas klince, pred njim unizilo. Bio je veseo i razgovorljiv. Malo
duže se zadržavao u u adaptiranom potkrovlju, ispričavši se da treba
"gore" nešto da završi, nas je slobodno ostavljao dok se on vraćao se
sa blaženim izrazom na licu, pokreta malo usporenijh. Šta je "gore"
radio nije bila naša stvar da pitamo. Bili smo izuzetno počastvovani kada nas
je pozvao u "Filmski-Grad", na snimanje tada novog spota za pesmu
"Krug". Tada se desilo da je snimanje moglo biti odloženo baš zbog njega. Kasnio je i frontmen benda Milan
M. se jako nervirao. Bubnjar, Srđan, je
izgledao nezainteresovano kao i Margita,
devojka koja je svirala klavijature ali Milan, frontmen se ljutio.
- Ma drži
ovu gitaru - rekao je besan i dao gitaru Grofu. - on je ovde na pet minuta a
nema ga - idemo !!!
Da se Bojan
nije pojavio u poslednjoj sekundi spot ne bi bio snimljen tada. Ipak on je
došao, veoma lepo raspoložen. Frontmen ga nije ni pogledao. Za spot je sve bilo
spremno. Desila se jedna sitnica i danas kada pogledam taj spot moje emocije me
izlože seti koja me vraća nazad u prošlost. Grof je za vreme spota gestikulirao
rukama i na taj način se trudio da animira Bojana, ovaj pak u jednom trenutku
više nije izdržao , što se u spotu i vidi, okrenuo se ka Grofu i nasmejao se
njegovim šalicama. Kako je lepo videti taj osmeh danas.
Коментари