Nikola Tesla: "Moji Izumi" / Autobiografski Spisi / audio snimak knjige

Dreamink

4.71K subscribers

Autor teksta: Nikola Tesla, Akademska knjiga, Beograd, 2018. Prevod: Dubravka Smiljanić i Aleksandar Marinčić.

Naracija: Dreamink 

Fotografija: Bluemount Score (pixabay.com)

Originalni tekst na engleskom jeziku, naslovljen "My Inventions: The Autobiography of Nikola Tesla", priredio je i objavio Ben Džonston 1983. godine. Džonston je prikupio članke, prvobitno objavljene u američkim časopisima tokom 1919. godine, u kojima Nikola Tesla govori o svom ličnom životu, o svojim pogledima na globalne prilike po završetku Prvog svetskog rata i, ponajviše, o razvoju i značaju svojih izuma. 

Kako pred fenomenima koje posmatra, tako i pred događajima od kojih je sačinjen njegov život, Nikola Tesla dosledno zadržava stav radoznalosti, aktivnog ispitivanja i čuđenja. Celim svojim bićem posvećen naučnoj spoznaji i tehnološkim otkrićima, Tesla ipak ne pripisuje sebi izvor svoje stvaralačke moći. Naprotiv, on svoje delovanje vidi kao realizaciju jedne šire, nadindividualne inteligencije, koja se ni njemu samom još uvek nije ukazala u svoj svojoj kompleksnosti i celini. Tesla se svim snagama i s potpunim pouzdanjem stavlja u službu toj kreativnoj sili, verujući da će plodovi njegovog stvaranja doneti dobro čovečanstvu. 

Bistrina pogleda i izraza, dobronamernost, i blagi, nenametljivi humor čine da se, nakon čitanja ovog štiva, osećamo kao da smo se upravo umili na izvoru čiste vode. I taj osećaj traje... 

*

Kulturna platforma Dreamink neguje jezike, kulturu, pisane i govorne tradicije. 

Sadržaji su namenjeni odraslima i deci - svima koji, uz svakodnevne aktivnosti, uživaju u slušanju zanimljivih književnih tekstova. 

Audio-books are especially useful for foreign learners of Serbian, Croatian and Bosnian language. We take care to provide you with a diverse selection of texts and high-quality recordings, relaxing and pleasent to listen to.

Музеј Николе Тесле | Патенти

NIKOLA TESLA - RETKI CITATI

Nisam Biio Tu: " Ćićolina" 07 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Nisam Biio Tu: 

"Ćićolina" 

07

Dva, tri dana je je prošlo u obilaženju raznoraznih krajeva Londona. Uglavnom smo se vozili autobusom i silazili bi smo gde god nam se činilo da je kraj zanimljiv, tuda bi šetali satima. Brixton, Čelzi, Starford, Vudford... ni ne pamtim više gde sam se sve to vrzmao. Svejedno, bilo je interesantno. Dosta puta sam pre-podne išao i bez Elene. Nekakav "duh slobode", me je podizao i proizvodio energiju. Osećao sam se "nedodirljivim". Sada kada razmišljam o tome mislim da tu nije bila u pitanju sloboda, onako kako danas pojmim tu reč, radije bih to opisao kao odsutvo bilo kakvog straha od ljudi. Bio sam stranac koga niko ne poznaje i koji nikoga ne poznaje. Čovek u svom okruženju , gde živi, godinama stiče prijatelje ali i one koji mu nisu naklonjeni ili kojima on nije naklonjen. Dešava se tako da kada izađemo na ulicu imamo osećaj da jednostavno nekoga ne bismo voleli da sretnemo ili nam se sa nekim ne razgovara, dok mi iz učtivosti pristanemo na razgovor i pozdrav, iako se ne bi ni pozdravljali niti pričali, ako bi poslušali sopstveno raspoloženje.  Ta lažna učtivost i osmeh razvučen u kez, spuštanje pogleda pred poznatom nam ličnošću ili obrnuto kada se i sami zateknemo iznenađeni kada neko isto tako postupi prema nama, je doživljaj subjektivan i mi ga često primamo sa ličnom neprijatnošću u oba slučaja. Mislim da i najučtiviji ljudi, uvek spremni za razgovor, imaju trenutke kada im nije do razgovora, usled nekih ličnih problema.

Otuda najverovatnije dolazi ova moja "sloboda" o kojoj govorim. Među ljudima sam a kao i da nisam. Moja povučenost je imala svoje raznorazne oblike tokom godina, neki put se izražavala kao potpuna zatvorenost, u prvom, ranom delu detinjstva, da bi kasnije potpuno nestala i pretvorila se nasuprot u eksplozivno, nametljivo ponašanje. U dosadašnjem života se povučenost javljala i nestajala od perioda do perioda. Svakako mislim da taj deo moje prirode i svesti, nisam naučio da kontrolišem. Mogu samo da zaključim da bih voleo da počnem, mada osećam da se moja priroda nekako buni i protiv toga je, da praktikujem da jedan dan prođem pored komšije i ne kažem mu: "Dobar dan", dok bih već sutra ako sam tako raspoložen čak stao i popričao sa njim. Možda to nije društveno prihvatljiv obrazac i  govori o čestim duševnim promenama kod čoveka, gde ga drugi karakterišu kao ekscentrika ili nešto slično tome ali ako bi se pitali šta je lepo a šta je istina, zaključak bi bio, lepo je reći dobar dan, makar i na silu, istina je da dok govoriš, dobar dan, nad sobom vršiš neku vrstu prisile. Mislim, na kraju da bez obzira na sve, da ako to dobar dan, neko vedro prima i vidljivo mu znači, svakako treba preći preko sebe i reći - dobar dan!

Da se vratim. Viđao sam ono što sam do tada gledao na filmu ili čitao. Od najbogatijeg stanovništva, krajeva koji su blistali u kojima je uvek vladala neka grobna tišina i gde se čovek osećao sigurnim, do delova grada gde su ljudi, ležali na ulicama, dilovali u grupicama po ćoškovima ili novac zarađivali prostitucijom, gde se nikako čovek nije mogao osećati sigurno. Ja sam iz znatiželje prilazio do određene granice, tu se nisam dugo zadržavao. Video sam i više nego što je potrebno. Povratak u moj kraj je uvek bio olakšanje sa tim da sam bio zadovoljan iskustvom koje sam donosio šetajući. Ovo sam praktikovao svo vreme mog boravka u tom gradu.

    

   Elena je bila na poslu. Neko je zvonio. Obično su otvarali hrvati iz donjeg dela stana. Hodnikom se moglo stepenicama doći pravo na  Elenina i moja vrata ali neko se zadržao dole. Malo zatim čuh zvono na našim vratima. Otvorio sam i video Bruna. Ljubazno se pozdravio i rekao da mora da proveri faks. Nešto je kratko čačkao, ja sam mu ponudio kafu. Kada je završio, pridružio mi se i seo za sto.

Pričao je nešto o svojim iskustvima, kako se odlučio da živi u Londonu i rekao kako mu izgledam kao "svetski čovek" i da bi on vrlo rado meni sredio posao i u svakom smislu se zauzeo za mene.

Tog čoveka sam ovog puta malo bolje razgledao. Činilo mi se da neka neodređena i neispunjena želja, strastveno igra u njemu.  Njegovo učestalo žmirkanje očima i ćest, nesvesni običaj da zubima malo, malo, zahvati donju usnu mi je takođe govorio da je predamnom čovek koji je naučio da preživi kao tuđinac u svetu nemilosrdnom prema strancima i da je uspeo da sakrije svoj duboki strah i nemir, da živi sa tim. Isto tako osetih kod njega neku preteranu familijarnost, da li zbog toga što potičemo iz iste zemlje ili nečeg drugog nije mi bilo jasno.

Dok je govorio umeo je i da spusti glavu, da se zamisli, da za trenutak zaćuti, da bi odmah zatim najvedrije nastavio sa pričom tamo gde je stao. Sve to zajedno je na njega, u mojim očima, bacalo izvesnu senku i on sam mi nekako nije izgledao tako vedro kao prvi put kada sam ga video.

I ovog puta smo uz kafu popušili lep džoint. Sedeli smo nekih nepunih sat vremena kada je rekao, kao i prošli put, da sada ima posla.

   - Sebastiane - izusti ustajući sa stolice - pozdravićeš Elenu kada dođe i večeras - da vas vidim kod mene, ona ima adresu , nije daleko i obavezno, obavezno, da ste kod mene oko deset - on mi spusti ruku na rame i iskreno se nasmeja.

   - Hvala na pozivu i biće mi drago - uzvratih osmehom.

   - Da, da... da se malo družimo, ne ovako sve na brzinu. U tom slučaju dogovoreno , ako nešto iskrsne imate telefon.

Otpratih ga.

 

   Bruno nije živeo daleko. Elena se složila da odemo do njega. Predložila je da prošetamo. Trebalo nam je nekih pola sata. Veče je nakupilo oblake. Slab vetar je dizao prašinu. U kraju je bilo mirno, po koji prolaznik, žureći, predosećajući kišu, je hitao svojim poslom.

   Bruno nas je srdačno dočekao. Bio je vidljivo radostan, uzbuđen i prvih nekoliko minuta se sve nešto vrteo oko sebe, pipkajući pritom i neke stvari sa svojih polica, pomerajući ih , najverovatnije sa podsvesnom željom  da sve bude na svom mestu. On je imao dosta veliki stan, videlo se po dugačkom hodniku da osim dnevne sobe u kojoj on prima goste ima još prostora. Kada nam je doneo piće, sebi pivo, Jeleni koka-kolu i meni votku, napokon je seo na veliki trosed, dok je nas smestio u dve široke fotelje.

   Njegova dnevna soba je bila čista i videlo se da uredno živi. Visoke police do plafona bile su ispunjene knjigama, pločama i raznoraznim sitnim ukrasima. Iznad njegovog troseda u dubini sobe , preko tapeta, belo-roze i drap boje, na zid je bila zakačena reprodukcija Mikelađelovog " Stvaranja Adama". Sa druge strane nasuprot police iza providne zavese bili su visoki dvokrilni prozori i vrata koja su vodila na terasu. Sa vrata, tj. odmah kako se ulazilo u sobu posetioc je mogao da vidi ogroman, jedan od prvih “plazma” televizora. Mi smo prvo sedeli okrenuti televizoru leđima, licem u lice sa domaćinom. Između nas je stajao masivan, nizak i kvalitetan drveni sto, na njemu gomila sitnica.

Razgovor je lepo tekao. Bruno je bio zadovoljan.

  - E sada nešto jako, jako lepo. - on razvuče široki osmeh i uze sa stola papir za motanje i lepu, debeljuškastu tablu šita (hašiš). Pohvalio sam ga više puta. Eleni sam bio smešan kako sam se obradovao. I Bruno je primetio isto pa je kulturno pitao da li možda želim da ja smotam. Jao, kakav i koliki džoint sam smotao.

Počelo je.

Ćićolina: "Kuma Od Skandala" / Dokumentarni film o pionirki TV golotinje

  - Ja sam nešto čitao, interesovao se... - započe Bruno, - a tebe smatram inteligentnim momkom i zato bih voleo da malo popričamo...

  - Da. - rekoh, uozbiljivši se , Elena se već kidala od smeha.

  - Šta misliš ima li svemir neki određeni plan i da li je njegova struktura podređena nekoj vlasti , sili ili se svemir rasprostire tek, tako haotično , bez ikakve logike?

Bruno me je iznenadio i zatekao svojim pitanjem. Bilo mi je jako smešno ali sam držao do toga da ostanem ozbiljan kako mi je ukazao svoje poverenje.

  - Uh...Bruno ja se nisam bavio i nisam izučavao, ali svakako mislim da haos sam po sebi ima smisla samo ako se zapravo radi o prirodi nekoga ili nečega što se ne kreće u pozitivnom pravcu. Zašto se ne kreće u pozitivnom već u negativnom to ne bih znao. Opet ako za nekoga kažemo da se nalazi u potpuno haotičnom stanju , a budući da je taj neko nosioc svog vlastitog mikro kosmosa, za koji kažu da je veći i od samog kosmosa, tada zaključujem, naivno i laički, da ako je predpostavimo moguće doterati " haotičnu osobu" ili se ona, osoba, sama od sebe dovede u red, tada mogu samo da zaključim da ako haos momentalno vlada univerzumom to je svakako haos koji može promeniti svoj oblik. - ja se zaustavih i pogledah Bruna koji se nadlaktio i sav upiljio svoje sitne, sjajne, smeđe okice u mene.

  - Meni niko nije  tako nešto odgovorio, - reče, izgledvši  malo zbunjen, - pa mislim... mislim da je to svakako logično i nekako originalno što si rekao. A opet ako je tako kako ti zamišljaš taj red, poredak...kako bih rekao , da li je to neka hijerjarhija ili se sve samo po sebi odigrava po nekom zakonu... prirode, da... po nekom prirodnom zakonu ili mora da postoji i neki red. Eto ja mislim da te piramide ... da one predstavljaju poredak, da sve ima svoj smisao ali i poredak ... da mora postojati , eto, vrh piramide i piramidino dno.

Elena se uhvati za stomak od smeha što je Brunu očigledno prijalo.

  - Znate kako Bruno... i ja sam razmišljao o tome, - malo sam se zamislio - ali ništa mi određeno i konkretno nije palo na pamet kao rešenje , imam u glavi i ja tu piramidu vlasti i poretka i sa druge strane opstanka, nepisanog ali dobro poznatog, gde se za život bori svaka biljčica. Ali neki opšti zaključak ili stav nikada nisam imao , jedino što mogu da kažem da se eto meni kada pomislim na piramide u glavi stvaraju slike ravnomerno poređanih , lepo složenih, jedan ispod drugoga ... hm ... dakle javlja mi se slika tako lepo poređanih tanjira.

  I Bruno i Elena pa i ja sa njima počesmo da maltene urlamo od smeha.

  - Ma kakvih tanjira bre ... hahahahaha ... Bruno zamalo što se nije zagrcnuo - šta ... letećih tanjira ... hahahahaha ... vanzemaljci, jel' to ? - izbečio se i čekao odgovor.

  - Ma ne, Bruno i stvarno jeste smešno, ali ne ... običnih tanjira ... tako ... jedan tanjir na vrhu a jedan na dnu ali svi jednaki i podjednako bitni. - završio sam već iscrpljen naprezajući se da  održim koliko toliko ozbiljnost.

  - Aaa... lep si smotao, lep.

  - Da dobar je.

  - Pa dobro da ti kažem iskreno i to što si rekao ima nekog smisla ... ima, leba mi' ima ... hahaha ... pa eto toliko sa našom filozofijom, tanjiri ... hahaha , a da ti nisi gladan , da donesem neko meze? - on se sada već potpuno opustio i stvarno ustade i na velikom,  lepom tanjiru donese raznorazne čokoladne bonbonice.

  - Eto služite se ... okrenite fotelje, pa ako hoćete, možemo da pustimo neki film.

  - Može - složismo se i Elena i ja.

Bruno je pre filma smotao još jedan i kada smo popušili on u video-rekorder ubaci kasetu i ugasi svetlo u sobi. Malo sam se čudno osećao ali vidim Elena se ne buni , dok se Bruno fino zavalio u svom trosedu.

Film je počeo. "Ćićolina na Mundijalu" ... Ćićolina i fudbalski tim. Kraljica pornografije na velikom ekranu.

  - Elena, smeta li ovo, - upita Bruno izazivački.

  - Ne, ne smeta. - odgovori ona.

U sobi nasta tajac. Samo zvuci sa ekrana, rad šita, i osećaj da mi iza leđa leži težak perverznjak. Pogledah Elenu. Gleda netremice. Na ekranu Ćićolina i crnac. Ćićolina i dva belca. Ćićolina i razuzdana plavuša. Glas iza mene:

   - Vas dvoje se možete slobodno opustiti ... tu ispred televizora ... bez brige ima mesta. - Brunu kao da su curile bale niz usta pa se činilo da dok govori pljucka.

Za trenutak Ćićolina nestade, traka zašušta i film se promeni ali  Ćićolina se ipak ponovo pojavi u drugoj ulozi…počeo je drug film. Sada gledamo kako Ćićolina ima mesečni ciklus, tj. Ćićolina pušta krv.

Kao da je voz uleteo u moju svest. Ustadoh. Bruno skoči i upali svetlo. Elena me kao hipnotisana pogleda.

   - Jel' sve u redu ? - upita Bruno, sa strahom u glasu.

   - Sve u redu ali ovoga mi je bilo dosta ... rekoh i rukom ukazah na televizor... i da... možete li da malo otvorite prozor?

   - A što prozor? – Bruno me je gledao sa strahom - da ti nije loše , da sigurno ti je pozlilo, puno smo pušili, Elena ajde' vodi ga kući na čist vazduh ... AUUUUU ... ako mi umre ovde !!!!

   - Bruno meni je sasvim ok, samo dosta mi pornića i od ovoga se ne umire čoveče.

   - Ne, ne , ništa ne znam, meni žena dolazi prekosutra ... hajde na vazduh pa polako... - balavio je i histerično se uzšetkao.

   - Dobro ... polako Bruno - Elena mu je prišla i uhvatila ga za ruku. Ja nisam gubio prisebnost.

   - Ok, Bruno , idemo ali daj malo tog šita , moram da ti priznam da je jako dobar.

   - Šta... hašiš... evo, evo ... - on mi dade celu tablu koja je stajala na stolu ... samo na vazduh, to sada mora - nastavljao je vidno uzrujan.

Bili smo brzo napolju. Slaba kišica je sijala svakom kapljicom. Vetar je prestao da duva. Laganim koracima vraćajući se i uz smeh, analizirajući Bruna, mi brzo stigosmo kući.

Cicciolina

*

EX EX : HOĆU DA TI DAM

TNX!

Rolling Stones: "Exile On Main St." (1972)

"Exile on Main St. is a studio album by English rock band the Rolling Stones. It was first released as the band's first double album on 12 May 1972 by Rolling Stones Records and was the band's tenth studio album released in the United Kingdom, as well as their twelfth American album. Recording for the album began in 1969 in England during sessions for Sticky Fingers and continued in the summer of 1971 at a rented villa in the South of France named Nellcôte while the band lived abroad as tax exiles. A collage of various images, the album's artwork, according to frontman Mick Jagger, reflects the Rolling Stones as "runaway outlaws using the blues as its weapon against the world", showcasing "feeling of joyful isolation, grinning in the face of a scary and unknown future". Exile on Main St. From Wikipedia, the free encyclopedia

Home - The Rolling Stones | Official Website

Nisam Bio Tu: "Uz put i u međuvremenu…" 06 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Nisam Bio Tu: 

"Uz put i u međuvremenu…"  

06

 

   Negde oko podneva ja sam bio u centru Londona, tražio sam prodavnicu ploča, Elena mi je objasnila gde se nalazi.

Popio sam već dva piva i otvarao treće. Jako je bilo to pivo. Kada se vratim sada unazad mogu da kažem da sam voleo pivo. Voleo, što znači da ga danas više ne volim, nakon grand-mal epi napada, puno kasnije, ja sam prestao da pijem bilo kakvu vrstu alkohola. Ali već tada tolerancija na alkohol je za moje godine bila veoma visoka ali je i moja genetska predispozicija išla u prilog tome. I jedan i drugi deda su bili ljudi koji barem od kada su počeli da piju nisu više nisu ni perstaji, umereno, kako su sami tvrdili, istini zavolju samo sam ih par puta video u teže alkoholisanom stanju, dobro su se držali. Otac mi nije pio, shvatio je brzo kao mlad da može svašta da napravi kao pijan i prestao je da se interesuje za tu vrstu uživanja.  Ja sam svoje prvo, polulitarsko  pivo popio sa nepunih sedam godina. Dao mi ga je deda po majci, Aleksa. Kada sam popio to prvo pivo osetio sam da mogu, i da želim da letim. Brzo sam se našao na krovu naše četvorospratne, porodične kuće - hteo sam da skočim sa krova. Bacio sam crep sa krova i gledao kao u usporenom filmu, kako pada i razbija se sa vriskom u paramparčard. U vezi sa tim događajem se više ničega ne sećam.

   Dakle, podosta pripit sam tražio i na kraju našao ogromnu prodavnicu ploča. Prodavnica je bila na tri velika sprata sa jednim delom ispod nivoa ulice. Ploče su bile naslagane žanrovski,  velike nepregledne gondola sa pločama džeza, bluza, rock muzike svih žanrova, klasike, pop muzike, sve što sam mogao da zamislim bilo je tu, na jednom mestu, nisam znao šta pre da uzmem u ruke.  Sonic Youth, Sisters of Mercy, Nirvana,  prvi album koji izašao upravo te godine, The Pixies, Alice In Chains, Joy Division, Bauhaus, nakupio sam tridesetak ploča, sve albume koje od pomenutih i nepomenutih bendova nisam imao i odneo ih na kasu. Tu sam se setio da Maksu moram da kupim majcu sa likom Sid Vicious-a, dobio sam i novac od njega za to. Vratio sam se do dela sa suvenirima, majcama , kačketima , bedževima i još kojekakvim sitnicama. Uzeo sam dve majce. Ja sam izgleda poprilično popio kada nisam primetio da sam čoveku kupio majcu gde uopšte nije bio Sid, već Garry Oldman u ulozi Sida,  iz filma "Sid and Nency", i drugu majcu poprilično neukusnu, gde jeste bio Sid ali sa špricem zabodenim u ruku, plus što je ova druga imala i rupu na ramenu. Stvarno ne znam kako nisam video rupu i dan danas nisam siguran da li je ta rupa bila modni detalj ili se, u šta sumnjam,  u transportu pocepala. Napravio sam još jednu grešku, ne veliku. Neke od albuma benda Pixies sam već imao kod kuće i znao sam njihovu diskografiju. Među pločama sam tada video čudnu ploču koja je imala na sebi utisnute slike članova benda i sa jedne i sa druge strane. Na jednoj od strana je basista držao veliku krabu iznad čela Frenk Black-a, čija je velika glava bila u prvom planu. Začudio sam se kako o tom albumu nisam ništa čuo niti pročitao.  Svejedno, obradovao sam se i kupio ga. Tek po povratku u Beograd video sam tj. čuo šta sam kupio, evo držim ploču ispred sebe i prepisujem: "Interview Picture Disc - Limited Edition " , znači kupio sam intervju sa članovima benda plus limitirano izdanje, pravi raritet koji ukrašava zid moje kuhinje i dan danas. Napunio sam ranac sa pločama i napustio sam prodavnicu veoma zadovoljan.

   Napolju je bila velika gužva na ulici. Iz te gužve video sam lepu meleskinju sa ispletenim dredovima, obučenom u crno koja me je odmeravala dok sam nameštao ranac, zatim sam video momka koji je bio slično obučen, kao ona, sa par pirsinga na licu. Devojka mi je prišla i dala reklamicu. Shvatio sam da bira kome će dati papirić. Kada sam krenuo ona me pozva pokretom ruke. Prišao sam i pozdravio se, ona isto tako. Dala mi je pozivnicu za žurku i rekla je da će biti jako dobro, da povedem ako imam koga i da će se ona obradovati. Na pozivnici je bila adresa, muzika koja će se puštati , cena alkoholnih i bezalkoholnih pića. Stavio sam pozivnicu u džep i krenuo da nađem sledeću prodavnicu, "Dr. Martens Shoes". Brzo sam je našao i tu nisam proveo dugo vremena , kupio sam šta mi je trebalo od obuće i već dosta umoran, krenuo sam da nađem taksi.

   Elena je bila kod kuće.

   - Večeras idemo na žurku - rekoh zadovoljno, nasmejala se i znatiželjno je pogledala šta sam to doneo. Njoj sam kupio lep, letnji crni kačket. Svideo joj se. Noslila ga je za svo vreme našeg boravka tamo.

   U klub smo ušli oko jedanaest. Kada sam sišao niz stepenice u podrum, doduše malo doteran, imao sam osećaj da se nalazim na mini "Akademiji", ličilo je dosta toga na naš poznat noćni klub. Bilo je dosta ljudi, neki su sedeli na visokim barskim stolicama, nabijeninih noseva u svoja pića. Drugi su igrali, neki su se šetkali tamo,vamo - tako da je bilo poprilično živo. Muzika je bila dobra, kako je i pisalo na pozivnici, alternative rock, post-punk, punk-rock noise-rock ...

Iako se dosta pušilo, klub je imao dobru ventilaciju pa se moglo disati.  Elena je sa šanka uzela - "Cuba Libre",  limun, svetli rum, bacardi i coca-cola.  Ja  - "Head Fucker",  vodka, zlatna tekila, džin, rum, malibu, liker od breskve, sok od pomorandže i brusnice. Spremao se rusvaj.  Ja sam stajo nasuprot šanka, naslonjen na zid, Elena je igrala nedaleko od mene. Prišla mi je mlada devojka sa lepo smotanim džointom i pitala me da joj se pridružim. Marihuana je uvek usporavala moju potrebu da pijem i da pušim - duvan. Podrazumeva se da nisam odbio. Devojka, kratko ošišana, brineta, imala je lepe, velike plave oči.  Postavljala je neka pitanja i čas se blesavo smejala a odmah zatim se čudila i zamišljala. Bila je lepa i potpuno simpatična.  Pitala je odakle sam, kako je u mojoj zemlji, zaključivala je da nije zamišljala da neko može tako da izgleda a da dolazi iz takve zemlje. Šalila se, brojala je moje minđuše,  zaključila je da imam lepu dugačku kosu, pitala me je da odvežem kosu. Rekao sam da kosu nikada ne odvezujem. Zaključila je da je dobro što imam svoj stav i da nije mislila da sam stranac. Prišla nam je Elena. Kada je Elena prišla - Moli, tako se devojka predstavila,  se još više obradovala i vidljivo iznenadila. Naručili smo još jedno piće i pitali Moli šta će ona da popije, rekla je da ne pije i tražila je vodu. Elena i Moli su se upoznavale na zadovoljstvo jedne i druge, obe su sa osmesima već brzo brbljale o nečemu.

Meni je međutim "Head Fucker" počeo da priča svoju priču. Najednom mi je lepo raspoloženje dobilo oblik nekog besnog i ružnog pogleda na ljude oko mene. Neke odvratne debele devojke koje su ispijale svoja piva - nikako nisam voleo da vidim devojku kako pije iz flaše, su se zajedno sa pivom u rukama drmusale tamo-vamo.  Počeli su da me nerviraju i osedeli dripci na šankerskim stolicama, sa nedoličnim urlanjem, čime su nakazili svoja lica. Nekih par homoseksualaca koji mi do tada nisu naročito smetali dok sam sada dobijao neodoljivu želju da ih išutiram. Mračna prostorija mi je izgledala još mračnije.

I nekako kao da sam slutio. Videh kako jedan od onih za šankom, zabija pesnicu u lice drugom, onom koji je sedeo pored njega. Čovek koji je primio udarac pade sa visoke šankerske stolice i udari temenom direktno o pod. Ovaj šta ga je udario brzo skide svoj dugački lanac, koji mu je visio okačen o farmerice i udari svoju žrtvu po sred lica. Čovek na podu se uhvati za svoje, sada krvavo  lice i pokuša da ustane ali ga napadač udari svom snagom u grudi svojom cokulom.

Napravi se krug oko njih i tri redara sa ulaza utrčaše u prostoriju. Jedan od njih razbi sve zube čoveku sa lancem, ovaj pade kao gromom pogođen. Redar ga podiže i za kosu ga povuče ka izlazu. Druga dva redara uhvatiše između ruku onog prvo povređenog i odmah i njega krenuše da nose napolje.

Elena je lagano drhtala, nepomično je još uvek gledala u mesto gde se odigrala scena. Meni je bilo zaista svejedno i ako ćemo za pravo, na "Akademiji" je skoro svako veče neko dobijao batine od redara, u najvećem broju slučajeva isto zbog tuče koju je izazvao u klubu. Tako da mi je sve ovo što se dogodilo bilo nekako već viđeno. Pokušao sam da umirim Elenu i naručio sam još jednu turu ukusnih ali stvarno jakih likera.

Nakon prizora koji se dogodio meni se raspoloženje nekako popravilo. I Elena je posle treće "Cube", počela ponovo da se smeje i da igra.

 Nismo dugo ostali. Već oko dva sata smo izašli iz kluba. Jutarnji vazduh je lečio. Osećao se miris reke. Zalutali smo u neki parkić. Elena je legla na jednu klupu ja na drugu. Ćutke tako smo gledali nebo. Prvo javljanje zore nas je podiglo da krenemo.

- Ja danas neću na posao. - reče Elena ozbiljno.

Spopade me lavina smeha. Elena me pogleda prvo začuđeno, širom otvorenih očiju i odmah zatim se i sama zaceni od iskrenog, maltene detinjeg smeha. Takav smeh koji kao zarazan ne odustaje lako. Trebalo nam je desetak minuta da dođemo sebi brišući suze.

*

Opal - Happy Nightmare Baby - Full Album (1987)

"Opal was an American rock band in the 1980s. They were part of the Paisley Underground musical style. The band's name is derived from "Opel", a song by Syd Barrett. The group formed in the mid-1980s under the name Clay Allison, featuring guitarist David Roback (previously of Rain Parade), bassist Kendra Smith (from Dream Syndicate) and drummer Keith Mitchell. After one single, they released the remaining Clay Allison tracks under the band's new name, Opal, on the 1984 Fell from the Sun EP. Another EP, Northern Line, followed in 1985. These EPs were later compiled and released as Early Recordings. 

Happy Nightmare Baby, Opal's first full-length album, was released in 1987. Smith left the group during the Happy Nightmare tour after a show in Providence, Rhode Island. Roback continued with vocalist Hope Sandoval, playing shows as Opal and planning an album to be titled Ghost Highway but in 1989 this band became Mazzy Star and Ghost Highway was presumably released as She Hangs Brightly. Kendra Smith released a number of solo singles, EPs, and one album before retiring to the woods of northern California...Opal (band) From Wikipedia, the free encyclopedia

Opal | Discography | Discogs

Song of the Day (Shocktober): Opal “Happy Nightmare Baby”

NISAM BIO TU: "Sve uz pivo sa votkom…" 05 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 NISAM BIO TU: 

"Sve uz pivo sa votkom…"  

05

   Kada sam video red ispred muzeja, dugačak skoro pedesetak metara, momentalno mi pade na pamet da nestanem odatle. Uz Jeleninu molbu i par piva koje sam poneo ja pristadoh da čekam. Uostalom gledao sam svet naokolo, dan je bio nekako svečano lep i na kraju sam shvatio da se čekanje isplatilo.

   Meri Grosholc, poznata kao Madam Tiso, je bila vajarka koja je osnovala muzej.  Figure koje se nalaze u muzeju su izrađene u prirodnoj veličini.  Zapanjujuće su realistične, to je veliki, precizan rad, koji je zaista zaslužio svoju reputaciju , bio sam hipnotisan. Kada se figuri malo približite, mogu se primetiti suzice u oku, bore, mladeži, ispucali nokti. Ispred nas su sinule verne voštane replike poznatih ličnosti – glumaca, umetnika, naučnika, sportista, književnika, naučno-fantastičnih likova, članova kraljevskih porodica, političkih lidera, duhovnih vođa, raznoraznih ljudi koji su na razne načine obeležili svoje vreme. Veoma sam se razveselio, pipkao sam Hitlera, smejao sam se Daliju i nekoj kokoški koju su mu stavili na rame, Anštajn mi je izgledao potpuno blesavo, kao nekakva skitnica koja bi mogla da kopa po kantama naših ulica.

  Tu su bili svi na jednom mestu. Ljudi koji su u životu nešto ostavili iza sebe i zaslužili da budu zapamćeni, bilo po dobru ili zlu. Pokušaj da se ličnost u istoriji predstavi i telom i karakterom je uspeo. Ušli smo u "Tamnicu" u kojoj je verno prikazano 500 godina zločina, od Francuske revolucije preko Viktorijanskog Londona do savremenih serijskih ubica, uz verodostojne zvučne efekte prilikom izvršavanja smrtnih kazni. Kada smo izašli iz ovog mraka i prostorija zbog kojih se Elena malo namrštila, provozali smo se, malim crnim taksijem kroz istoriju Londona (Spirit of London) – od perioda vladavine Tjudora pa sve do  Svinging Londona. Ja sam se dobro zabavljao, sve vreme je naše kretanje u muzeju kontrolisano, i imali smo osećaj  kao da smo na nekakvoj pokretnoj traci. Elena je stala nasuprot Van Goga, nije treptala par sekundi.

   Da, veliki posao za dobru i kvalitetnu zabavu. U katalogu sam kasnije pročitao podatak - da bi se napravila jedna figura, potrebno je šest meseci, stotine prezicnih merenja stvarnih modela i neshvatljivo velika količina voska (oko jedne tone). Kosa, brada nastaje strpljivim lepljenjem jedne po jedne vlasi. Figure se prave dva posto veće od stvarnih veličina modela jer se toliko vosak vremenom skupi.

   Tri sata u muzeju voštanih figura. Dosta je bilo. Napolju dan nije izgubio na svojoj magičnoj lepoti. Na ogromnom trgu sedeli su pankeri pozeri, čiroki frizure u najrazličitijim bojama, autentične majce, sa likovima poznatih punk bendova u pantalonama, kariranim ili pocepanim, sa zihernadlama, bezbrojnim bedževima i okićeni lancima u svojim neizbežnim cokulama. Posebno našminkani i mladići i devojke oslikavali su period sedamdesetih godina kada se rodio punk, kao muzički ali i kao modni novitet. Turisti su im bacali novac.

   Iza njih je sijala velika fontana, voda je prskala na sve strane, uređeno je tako da se u malim betonskim usecima slivala pored kaldrme kuda smo hodali. Deca su se prskala , dosta njih je letelo sa svojim skejtovima, izvodeći svoje veštine.

   Došli smo do Big Bena, još jednog simbola Londona. Naziv Big Ben se odnosi na toranj koji ima satove na sve četiri strane, mada je tehnički Big Ben ime dato za masovno zvono unutar tornja sa satom, poznato i kao veliko zvono koje teži više od 13 tona. 2012. godine preimenovan je u Elizabetin toranj, u čast 60. godišnjice vladavine kraljice Elizabete druge.

  Ispred tornja je veliki park, iskoristili smo to mesto i uvalili se u mekanu travu. Pijuckao sam pivo polako, Elena koka-kolu.

  Gledao sam u veliki toranj i sat, zaspao sam tu na travi naspram njega.

  

      - Spavao si dva sata. Elena me je gledala, žvakala je neki veliki sočan sendvič i pružala meni, drugi, lepo zamotan u profidnu foliju.Njene zelene oči su nežno sijale dok je Sunce polako zalazilo.

   - Gde idemo sada ? - uzeo sam sendvič i pogledao oko sebe. Nekako mi je sve izgledalo tiho. Moguće zato što nismo bili u gomili već na stotinjak metara dalje u parku.

   -  Idemo na reku... važi ?

   -  Može...jel' ima u rancu još piva?

   -  Ima još dva.

   -  Odlično... u povratku ću do one prodavnice, dobro im je ovo pivo.

   -  Ja od sutra počinjem da radim pre-podne, ali ti se ovde kako vidim lepo snalaziš... dolaziću kući do tri, pola-četiri.

Setio sam se da mi je pričala nešto o tome, zaboravio sam šta a i sada kada mi je rekla nisam osetio potrebu da pitam niti šta će raditi niti gde. Krenuli smo do reke.

    Temza je jedna od najvećih reka u Evropi. Teče izuzetno sporo. Nekako se sve uklapalo sa mirnim sumrakom koji se polako utapao i prtvarao u prijatno sveže veče.

    Toliko smo šetali da smo došetali i do Tower Bridge-a, Londonskog mosta, jednog od najpoznatijih simbola ovog grada. Most je prepoznatljiv po dva tornja. Turisti su se vrzmali tamo vamo i činilo mi se kao da su se negde izgubili.  I zaista , mlada japanka nam je prišla i pitala nas na lošem engleskom kako da se vrati nazad u centar. Elena joj je detaljno objasnila , da li je ona nešto od toga razumela ne znam, ali se svejedno kulturno zahvalila.

  

Sa mosta se video London u punom sjaju. Sjajan, veličanstven grad, toliko raznobojnog svetla, velika reka ispod nas i puno brodova i brodića, poslovnih, privatnih. Dosta je bilo onih koji voze turiste, sa njih se čula muzika i odozgo se videlo kako ljudi sede, večeraju ili slikaju sve oko sebe.

   Proveli smo tu nekih sat vremena i odlučili da se vratimo kući. Išli smo metroom. Kakvo je bilo moje iznenađenje kada sam shvatio da se spuštam pod zemlju čitavih deset i više minuta. Znači bio sam duboko pod zemljom.. Ogroman veliki prostor. O tome sam čitao ali živi utisak je bio zapanjujući. Voz je brzo stigao. Našli smo se u našem kraju za nepunih deset minuta. Kako bi ovo bilo dobro za Beograd, razmišlljao sam uz put.

   Svratili smo do "moje" prodavnice i ja uzeh još jedan paket piva, riđi prodavac me je ovog puta čudno pogledao.

   Elena je zaspala prva. Imala je običaj da spava sasvim bez odeće. Lagani prekrivač je skliznuo sa njenog savršeno izvajanog tela koje je blistalo ispod lampe. Gledao sam je i razumeo je. Ona je bila još nevina, pametna glavica, velikog dobrog srca. Volela je tu igru i dobro je bilo što je bila takva, senzualna, nenametljiva sa ipak jasnom i čvrstom voljom. Znala je šta hoće i nisam sumnjao da će to u životu i ostvariti.

   Razmišljao sam šta ću sutra, dok Elena ne dođe, sa tog njenog posla za koji sam unapred shvatio da nije nikakav ozbiljan posao, već eto tako da se nešto radi, sigurno na očev prijateljski savet.

   Odlučio sam da odem do centra u veliku prodavnicu ploča. Rastao sam uz muziku, otac mi je strastan kolekcionar ploča i ja sam se još kao dete naslušao svega i svačega. Voleo je da pušta Stonse, Bitlse, Pink Flojd, uopšte, voleo je dosta hard-rock. Praznično raspoloženje je bilo svaki put kada me je vodio u "Beograđanku" gde je tada u prizemlju bila velika prodavnica ploča. Kupovao je svašta i stranu i domaću muziku. Kod kuće sam sam najviše voleo da puštam prvi album Clash-a, B-52, koji je kupio najverovatnije zato što mu se svidele devojke na prvlačnoj žutoj pozadini. O muzici i mom iskustvu za sve ove godine ću detaljnije kasnije pisati.

   Te prijatne zvezdane noći, činilo mi se da oko mene leti na hiljade nevidljivih dobrih duhova. Izašao sam i prošetao sam našom ulicom. Mirisao je bagrem.

 

Kada sam se vratio potrudio sam se da ne probudim Elenu. Rano ujutru, kroz polu-san, čuo sam kako se Elena lagano kreće po stanu i ubrzo silazi niz stepenice I odlazi na posao.

Muzej voštanih figura – Madam Tiso London

 

TOP SPANISH POST-ROCK ARTISTS (Spanish Post-Rock Mix)

Browse the top spanish post-rock artists to find new music. ... from around the world decide to combine their artistic creativity resulting in a musical experiment​…

TOP SPANISH POST-ROCK ARTISTS