F. M. Dostojevski – „Veliki Inkvizitor“ u rukama marketinga
Ili: Kako smo od romana napravili rudnik citata
Sebastian Sava Gor
Braća Karamazovi su jedan roman. Jedna celina. Jedno disanje.
Govoriti o njemu kao o "nezavršenom" može biti tačno u biografskom smislu, ali ne i u umetničkom. Ostao je onakav kakav je morao ostati. Kao otvorena rana, kao pitanje, kao svet koji nastavlja da živi u čitaocu.
Zato mi je oduvek bilo neobično kada vidim da se „Veliki Inkvizitor“ objavljuje kao zasebna knjiga. Naravno, to poglavlje možemo proučavati, analizirati, prevoditi, tumačiti i vraćati mu se bezbroj puta. Ono je nesumnjivo jedno od najvećih poglavlja svetske književnosti. Ali ono nije nastalo samo od sebe.
„Veliki Inkvizitor“ nije knjiga.
To je Ivan Karamazov.
Njegova pobuna. Njegova sumnja. Njegov bol. Njegov odnos prema Aljoši. Njegovo traganje. Njegovo raspeće.
Otrgnuti ga od Braće Karamazovih isto je što i istrgnuti srce iz tela i predstaviti ga kao samostalno biće.
Možda će neko reći da je to samo izdavačka praksa. Možda i jeste. Ali iza toga stoji i nešto mnogo konkretnije – logika tržišta i marketinga.
Živimo u vremenu u kojem se i književnost sve češće prilagođava pravilima vidljivosti, prepoznatljivosti i brze potrošnje.
Živimo u vremenu fragmenta.
Vremenu isečaka.
Vremenu citata.
Vremenu u kojem se jedna rečenica lakše prodaje nego hiljadu stranica.
Od romana smo napravili rudnik citata.
Kopamo po njemu tražeći ono što nam odgovara, ono što potvrđuje naše mišljenje, naše raspoloženje, našu ideologiju ili našu tugu. Izvlačimo jednu rečenicu odavde, drugu odande, treću iz nekog sasvim drugog dela, a zatim od svega toga pravimo novog Dostojevskog, koji nikada nije postojao.
Kod Dostojevskog ne govori uvek Dostojevski.
Govori Ivan Karamazov. Govori Aljoša. Govori starešina Zosima.
Govori Dmitrij. Govori Smerdjakov. Govori Fjodor Pavlovič. Govori Jelisaveta Smerdjaščaja.
Govori čovek u bunilu. Govori čovek u strahu. Govori čovek u gordosti. Govori čovek u veri. Govori čovek koji laže. Govori čovek koji se kaje. Kod Dostojevskog čak i đavo dobija glas. I upravo je u tome veličina književnosti.
Ali savremena kultura i marketing od toga su napravili fabriku mudrih izreka.
Jednu rečenicu izgovori Ivan Karamazov i ona postane „Dostojevski“.
Drugu izgovori podzemni čovek i ona opet postane „Dostojevski“.
Treću izgovori Smerdjakov, a četvrtu Raskoljnikov, pa se i one proglašavaju za autorovu misao.
Tako se od mnoštva glasova pravi jedan jedini glas.
A Dostojevski je upravo ceo svoj život posvetio borbi protiv takvog pojednostavljivanja čoveka.
Jer čovek nije slogan.
Čovek nije citat.
Čovek nije ideologija.
Čovek je tajna.
Možda upravo zato danas toliko ljudi nose Dostojevskog kao zastavu, a tako malo ljudi ga zaista čita.
Jedni od njega prave filozofski brend.
Drugi duhovni brend.
Treći estetiku depresije.
Četvrti motivacione postere.
Peti proizvod.
A Dostojevski izmiče svima njima.
Jer on nije pisao sisteme.
Pisao je ljude.
Zato me ne zanimaju citati.
Zanimaju me ljudi.
Ne zanimaju me parole.
Zanima me drama.
Ne zanima me „Veliki Inkvizitor“ kao odvojena knjižica.
Zanima me Ivan Karamazov koji se ispoveda svom bratu Aljoši. Zanima me starešina Zosima. Zanima me Dmitrij koji pada i ustaje.
Zanima me ono neizrecivo što se događa između svih tih ljudi.
Jer Braća Karamazovi nisu zbirka mudrih izreka.
To je jedan svet. Jedan od poslednjih velikih svetova u književnosti.
I zato „Veliki Inkvizitor“ nije knjiga. To je rana u srcu Braće Karamazovih.
A ljubav prema Dostojevskom ne meri se brojem citata koje objavljujemo, niti količinom luksuznih izdanja koje kupujemo.
Ljubav prema njemu meri se spremnošću da mu se vraćamo celom.
Bez skraćivanja. Bez vađenja. Bez slogana. Bez zastava. Jer zastava nije čovek.
A Dostojevski je, pre svega, bio pisac ljudi. I možda je baš zato i danas naš savremenik.
I zato, kada sledeći put budemo citirali Dostojevskog, možda bi prvo trebalo da zastanemo i upitamo se:
Ko zapravo govori? Dostojevski? Ivan Karamazov? Smerdjakov? Raskoljnikov?
Jer kod velikih pisaca i svetlost i mrak imaju pravo glasa.
A književnost počinje upravo tamo gde prestaje potreba za sloganima.
Neki pisci se citiraju. Neki se čitaju.
A retki se žive.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski pripada ovim poslednjima.
BRAĆA KARAMAZOVI - "Veliki inkvizitor" (odlomak,
Evde ću namerno dati "Velikog Inkvizitora", sa poglavljem ispred i iza glave V Pro i Contra što je u stvari Veliki Inkvizitor - priča Ivana Karamazova svom bratu Aljoši.
"... VII ... И НА ЧИСТОМ ВАЗДУХУ
Ваздух је чист, а у мојим дворима ни најмање није свеже; и то у сваком смислу. Пођимо, господине, полако. Веома бих хтео да вас заинтересујем. - Ја бих и сам имао с вама једну важну ствар - примети Аљоша - само не знам како да почнем. - Како да не знам да имате посао са мном? Та без посла ви никада у моју кућу не бисте завирили. Или сте збиља само зато дошли да се на мог малог потужите? То би било просто невероватно. А што се дечака тиче, тамо вам нисам могао све објаснити, а овде ћу вам сад сву сцену описати. Видите ли, чешљана лика била је гушћа пре недељу дана - ја то о својој брадици говорим; јер су моју браду ђаци назвали чешљаном ликом. Но, дакле, вуче ме ваш братац, Дмитриј Фјодорович, за браду, ни за шта: побеснео, ја му баш тада пао под руку, извукао ме из механе напоље; у тај мах су деца ишла из школе, а с њима и мој Иљуша. Кад ме он виде у таквом положају, полете к мени: “Тата” - виче - “тата!” Хвата се за мене, грли ме, хоће да ме отме, виче мом нападачу: “Пустите, пустите, то је тата мој, тата, опростите му!” - баш тако виче: “опростите”; па ручицама и њега зграбио, и руку му, баш ону руку његову, љуби... Сећам се какво му је у оном тренутку било лице, нисам заборавио и нећу заборавити!... - Кунем вам се - узвикну Аљоша - мој брат ће вам на најискренији начин, на најпотпунији, изразити своје кајање, па макар и клечањем пред вама на оном истом тргу... ја ћу га натерати на то - иначе ми није брат! - Аха, то је, дакле, тек у плану. Не потиче право од њега, него само од благородства вашег ватреног срца. Тако је одмах требало рећи. А кад је већ тако, онда дозволите и мени да до краја испричам о високом, витешком и официрском благородству вашега брата, јер гаје он тада показао. Кад је престао да ме вуче за лику, он ме пусти на слободу: “Ти си” - вели - “официр, и ја сам официр; ако можеш наћи секунданта, честитог човека, ти га шаљи - даћу ти задовољење иако си нитков!” Ето шта ми је казао. Ваистину, витешки дух! Удаљисмо се тада ја и мој Иљуша, а родословна породична слика се занавек уреза у Иљушину душу. Не, куд ми да останемо племићи! Размислите и сами, малочас сте сами изволели бити у мојим дворима - и шта сте тамо видели? Три даме, једна без ногу слабоумна, друга без ногу грбава, а трећа с ногама и сувише паметна, студенткиња, отима се опет тамо, хтела би у Петроград да на обалама Неве брани права руских жена. О Иљуши и не говорим, свега му је девет година, сам је као прст, и ако ја умрем - шта ће бити од све те рупе, да вас само то једно запитам? А кад је тако, онда, изазовем ли га на двобој, и ако он мене убије, но, шта онда? Шта ће тада са свима њима бити? А још горе ако ме не убије него ме само осакати: радити не могу, а уста ипак остају; ко ће их тада нахранити, моја уста, а ко ће и све оне друге нахранити? Сем да Иљушу, место у школу, шаљем сваки дан на улицу да проси милостињу? Дакле, ето шта значи за мене на двобој га позвати; глупа је то реч, и ништа више. - Он ће вас молити за опроштење, он ће вам се пред целим светом до ногу поклонити - викну опет Аљоша са зажареним погледом. - Хтео сам га суду тужити - настави капетан - но отворите наш зборник закона: зар бих много задовољења за личну увреду могао добити од свог увредитеља? И онда ме одједном још и Аграфена Александровна зове, и виче: “Да се ниси усудио! Ако га на суд позовеш, ја ћу тако удесити да цео свет види да те је тукао због твоје преваре, и тада ће тебе самог на суд потегнути.” А Господ једини види од кога је превара потекла, и по чијој сам наредби ја ту као ситна боранија дејствовао - зар нисам лично по њеној, и по Фјодора Павловича наредби. “А осим тога” - додаде она - “заувек ћу те отерати, и ништа код мене нећеш моћи више зарадити. И трговцу ћу свом казати (она тако зове старца: трговац мој), па ће те и он отерати.” А ја тада помислих: ако ме још и трговац отера, шта ћу онда, код кога зарадити? Јер само су ми њих двоје остали, пошто отац ваш не само да је престао да ми верује, услед једног споредног узрока, него је још накупио некакве моје признанице, па хоће на суд да ме вуче. Услед тога сам се ја умирио; а рупу моју видели сте. А сад дозволите да вас запитам: да ли вам је мој Иљуша јако јутрос прстић угризао? У дворима се пред њима нисам могао одлучити да улазим у ту подробност. - Да, врло јако, и врло је био озлојеђен. Он се мени као Карамазову за вас осветио, то је сад јасно. Али да сте видели како су се он и његови школски другови гађали камењем! То је врло опасно; могу га убити: деца су, глупа су, камен лети, може главу разбити. - Па и ударили су га, не у главу, али у груди; више срца му се данас види удар каменом, модрица; дошао кући и плаче, јечи, и сад се, ето, и разболео. - А знате ли да он први све напада; страшно је озлојеђен због вас; кажу да је једног дечака, Красоткина, јутрос перорезом убо у кук... - Чуо сам и за то; опасно је: Красоткин је овдашњи чиновник, можда ћу и неприлике имати због тога. - Ја бих вас саветовао - ватрено настављаше Аљоша - да га неко време никако не шаљете у школу, док се не смири... и док га тај гнев не прође... - Гнев! - прихвати капетан - управо гнев, мало биће а велики гнев. Ви све и не знате. Дозволите ми да нарочито објасним тај случај. Ствар је у томе што су га, после оног догађаја, сви другови у школи почели да називају чешљаном ликом. Деца су у школи немилосрдна; за себе свако, анђели божји, а заједно, нарочито у школама, врло су често немилосрдна. Кад су почели да га задиркују, у Иљуши се пробудио благородни дух. Какав обичан дечак, какав лош син - смирио би се, свог би се оца застидео; а овај, за свог оца сам на све скочио! За оца и за истину, за правду. Јер, шта је све он тада издржао кад је вашем брату руке љубио и викао му: “Опростите мом татици, опростите мом татици!”- то самоједан бог зна и ја. И ето, тако деца наша - то јест не ваша, него наша, деца презрених, али благородних сиротана, дознају за правду и истину на земљи још у својој деветој години. Богати су далеко од тога: они у току целог свог века неће испитати такву дубину, а мој Иљуша је већ у оном тренутку на тргу, кад је руке љубио, у том истом тренутку сву истину сазнао! Ушла је у њега та истина и утукла га занавек - ватрено и опет као ван себе изговори капетан и при том удари десном песницом у леви длан, као да је хтео очигледно да покаже како је његовог Иљушу утукла “истина”. - Тог дана био ми је у грозници, сву ноћ је бунцао. Целог тог дана мало је са мном говорио, баш је сасвим ћутао; али ја сам приметио: гледа, гледа ме из прикрајка, а све се окреће прозору и прави се као да учи лекције, а ја видим да њему нису лекције у памети. Сутрадан сам се, грешник, од муке напио па се слабо чега сећам. Мама нам такође тада поче плакати -маму ја врло волим - па сам се од туге нашљемао, за последње паре. Ви ме, господине, немојте презирати: код нас у Русији су пијани људи најбољи. Најбољи су вам људи код нас и најпијанији. Дакле, лежим ја, Иљуше се тога дана слабо и сећам, а тог су му се дана изјутра почела деца у школи ругати: “чешљана лико!” - вичу му - “твог су оца за лику као крмче вукли, а ти си поред њега трчао и молио за опроштење.” Трећег дана он дође опет из школе; видим сав се променио у лицу, побледео. шта ти је - рекох. Ћути. У дворима није имало смисла да се о томе разговарамо, јер ће одмах мамица и девојке узети учешћа - девојке су уз то дознале шта је било већ првог дана. Варвара Николајевна је почела гунђати: “Будале, пајаци једни, зар сте ви кадри што паметно учинити?” - “Право кажеш” - рекох - “Варвара Николајевна, зар може у нас што паметно бити?” - Те на томе тога пута и остаде. Кад би предвече, изведох дете да прошетамо. Ја и он смо, треба да знате, и пре тога свако вече ишли у шетњу, баш овим истим путем којим сад ја и ви идемо - од наше капијице, па тачно до оног грдног камена што ено тамо на путу као неко сироче лежи крај плота, и где градска утрина почиње: место самотно и дивно. Идемо ја и Иљуша, његова ручица у мојој руци, као и обично; сићушна му ручица, прстићи танани, ледени - јер он од груди пати. “Тата” - вели - “тата!” - “шта је” - кажем му, а видим очице му севају. - “Тата, како те је онај, тада, тата!” - “Па шта да радим” - рекох - “Иљуша?” - “Немој се мирити с њим, та, немој. Ђаци кажу да ти је он за то десет рубаља дао.” - “Не” - рекох - “Иљуша, ја од њега нипошто не бих сад новац примио.” А дете све уздрхта, зграби моју руку у своје ручице и љуби је. - “Тата” - вели - “тата, изазови га на двобој, у школи ми се ругају да си кукавица, и да га нећеш изазвати на двобој, него ћеш добити од њега десет рубаља.” - “Ја га, Иљуша, не могу изазвати на двобој” - одговарам ја, и излажем му укратко све оно што сам и вама у том погледу сад изложио. Саслуша ме он: - “Тата” - вели - “тата, ипак се немој мирити: ја ћу порасти, па ћу га ја изазвати на двобој и убићу га!” А очи му севају и горе. Али како сам ја ипак и отац, требало му је рећи реч истине: грех је, рекох, убијати, па макар и на двобоју. - “Тата” - каже - “тата, ја ћу га оборити кад будем велики, ја ћу му сабљу избити из руку својом сабљом, јуришаћу на њега, оборићу га, замахнућу на њега сабљом, па ћу му рећи: ,Могао бих те сад убити, али ти праштам, ето ти!'“ - Видите ли, видите ли, господине, какав се процес у његовој главици извршио за ова два дана: он је и дан и ноћ само о тој освети сабљом мислио, па је, сигурно, и ноћу о томе бунцао. Али поче долазити из школе јако бијен; то сам прекјуче дознао; и ви имате право, више га у ту школу нећу слати. Дознао сам да сам устаје против целог разреда, да све изазива, озлоједио се, срце се у њему распалило - те се уплаших тада за њега. Опет идемо у шетњу. - “Тата” - пита он мене - “тата, јесу ли богатији јачи од свију на свету?” - “Да” - рекох - “Иљуша, нема јачег на свету од богатога.” “Тата” - вели он -, ја ћу се обогатити; ја ћу се обогатити; ја ћу у официре ступити, и све ћу потући, мене ће цар наградити, доћи ћу овамо, и тада нико неће смети,..” Затим поћута, па вели, а уснице му непрестано дрхте. - “Тата” - каже - “како је овај наш град рђав, тата!” - “Да” - рекох - “Иљушечка, није баш најбољи овај наш град.” - “Тата, да се преселимо у други град, у бољи, где нас нико не зна.” - “Преселићемо се” - рекох - “преселићемо се, Иљуша, само да скупим паре.” Обрадовах се што сам га тим одвојио од тешких мисли, па стадосмо маштати: како ћемо у други град прећи, како ћемо свог коњића купити за кола. Маму ћемо и сестрице метнути у кола и покрити их, а ми ћемо поћи поред кола; овда-онда ћу, рекох, и тебе попети на кола, а ја ћу ићи са стране, треба, рекох, коњића причувати, не можемо сви сести у кола - па ћемо тако ићи. Обрадова се он томе, а главно што ће имати свог коњића, па ћемо се на њему возати. То се већ зна: руско дете се и рађа с коњићем. Дуго смо тако ћеретали; мислим: хвала богу, забавио сам га, утешио сам га. То је било прексиноћ, а синоћ се већ нешто друго показа. Он изјутра оде у школу, а врати се мргодан, врло мргодан. Увече сам га узео за руку, извео у шетњу, ћути, не говори. Подиже се неки ветрић, сунце потамне, осети се јесен, а већ се почело смркавати - идемо а обојици нам тешко. - “Дакле, синко, хоћемо ли” - рекох - “нас двојица на пут?” - као мислим, да га наведем на јучерашњи разговор. Ћути, само му прстићи у мојој руци задрхташе. - Ех, мислим, не ваља, има нешто ново. Дођемо, као ево сад, до овог камена, седох ја на тај камен, а по небу све змајеви пуштени, зврје и праште, има, ваљда, тридесет змајева. Јер сад је змајевска сезона. - “Видиш” - рекох - “Иљуша, требало би и ми да пустимо лањскога змаја. Ја ћу ти га оправити, где ти је?” - Ћути мој малиша, гледа у страну, окренуо ми се постранце. Уто дуну ветар, подиже се прашина... Он се наједном баци на мене, обисну ми ручицама о врат, стиште ме. Знате, кад су деца ћутљива и горда, и дуго у себи угушују сузе, па кад наједном избију ако наиђе велика туга, онда не само да сузе потеку него избијају као потоци. И тим топлим капљицама укваси ми све лице. Горко се заплака као у грчу, затресе се, грли ме и стиска ме к себи, а ја седим на камену. “Татице” - виче он - “татице, мили мој татице, како те је понизио!” - Ту се и ја горко заплаках, седимо и тресемо се од плача, загрљени. - “Татице” - вели - “татице!” “Иљуша” - кажем му ја - “Иљушечка!” Нико нас тада није видео, бог једини је видео, ваљда ће ми он то у службени лист унети. Захвалите своме брату, Алексеју Фјодоровичу. Не, ја свога малога за ваше задовољство нећу ишибати! Завршио је као и раније злим и будаластим измотавањем. Ипак Аљоша осети да капетан има поверења у њега, и да је неко други био на његовом месту, с другим овај човек не би хтео тако “разговарати”, нити би му поверио оно што је овога часа њему поверио. То охрабри Аљошу, коме је душа дрхтала од суза. - Ах, како бих хтео да се помирим - са вашим малим! - узвикну он. - Кад бисте ви то удесили... - Да, да - промрмља капетан. - Али сад није реч о томе, није реч о томе, чујте - узвикиваше Аљоша и даље - чујте! Ја имам за вас једну поруку: тај мој брат, тај Дмитриј, увредио је и своју заручницу, најблагороднију девојку, за коју сте јамачно чули. Ја имам право да вам поверим како је она увређена, чак морам тако учинити стога што ме је она, дознавши за вашу увреду и дознавши потанко за ваш несрећан положај, сад... малочас, замолила... да вам донесем ову потпору од ње... али само од ње, а не од Дмитрија, који је њу оставио; никако не од њега, нити од мене, брата његовог, нити од кога било другог, него од ње, само од ње једине! Она вас моли да примите њену помоћ... Вас је обоје увредио исти човек... Она се сетила вас тек тада кад је од Дмитрија претрпела такву исту увреду (по јачини увреде) - као и ви. То значи, сестра брату долази у помоћ... Она ме је нарочито молила да вас наговорим да примите од ње ових двеста рубаља, као од сестре, јер зна да сте у оскудици. Нико о томе ништа неће дознати, никакве неправичне сплетке не могу искрснути... ево двеста рубаља и, кунем вам се - ви треба да их примите, иначе... иначе би сви на свету морали бити непријатељи једно другом! Али има, ваљда, на свету и браће... Ви имате племениту душу... ви то морате разумети, морате! И Аљоша му пружи две нове шарене новчанице од по сто рубаља. Стој али су тада баш код великог камена, код плота, и никога није било око њих. Новчанице, изгледа, учинише на капетана страшан утисак: он уздрхта, али с почетка, канда, само од чуђења: ни о чем сличном он није могао ни слутити, и таквом се свршетку никако није надао. О помоћи, од кога било, и још о тако великој, он ни у сну није сањао. Узе новчанице и готово цео минут није могао одговорити, нешто сасвим ново прелете му преко лица. - Зар то мени, мени? То је тако много новаца, двеста рубаља! О, боже! Ја већ четири године нисам видео толики новац - Господе! И вели да ми је сестра... Ма је ли то истина, је ли то истина? - Кунем вам се да је све што сам вам казао истина! - узвикну Аљоша. Капетан поцрвене. - Чујте, драги мој, чујте, ако ја то примим, нећу ваљда бити подлац? У вашим очима, Алексеју Фјодоровичу, ваљда нећу бити, ваљда нећу бити подлац? Не, Алексеју Фјодоровичу, саслушајте, саслушајте - журио се он сваког тренутка додирујући Аљошу обема рукама - ви мене убеђујете тиме што ми то “сестра” шаље, а у души, у себи - зар нећете осетити према мени презрење ако ја примим, а? - Ма не, не! Спасењем вам се својим кунем да нећу! И нико неће то дознати, никад, сем нас: ја, ви и она, и још једна дама, њен велики пријатељ... - Каква дама? чујте, Алексеју Фјодоровичу, саслушајте, јер је сад такав тренутак дошао да треба саслушати, јер ви појмити не можете шта за мене сад могу значити тих двеста рубаља - настављаше јадник, долазећи мало-помало у некакво сметено, скоро дивље усхићење. Као да је био избачен из колосека, говорио је необично брзо и журећи се, као да се бојао да му се неће допустити да све искаже. - Сем што је то часно добивено од тако уважене и свете “сестре”, знате ли ви да ја сад могу лечити и мамицу и Ниночку - грбавог анђелка мог, кћер моју? Долазио ми је доктор Херценштубе, по доброти срца свога, прегледао их обе цео сат: “Не разумем” - вели - “ништа”, али, ипак, минерална вода, које има у овдашњој апотеци (он ју је преписао), несумњиво ће јој користи донети, а и купке са лековима за ноге јој је преписао. Минерална вода стаје тридесет копјејака, а воде треба попити можда читавих четрдесет бокала. Узех тај рецепт и метнух га на полицу, испод иконе, и тамо и остаде. А Ниночку наредио да купамо у некаквом раствору, у неким врелим купкама, и то сваки дан изјутра и увече, а где ми да удесимо такво лечење код нас, у нашим дворима, без послуге, без помоћи, без судова и без воде? А Ниночка нам је сва реуматична, то вам још нисам ни говорио; ноћу је тишти сва десна страна, мучи се и, верујете ли, анђео божји, савлађује се да нас не би узнемиравала; не јауче да нас не пробуди. А једемо шта било, шта се нађе; она, пак, узима најгоре парче, што се само псету може бацити: “Не вредим ја, вели, ни то парче, од вас одузимам, ја сам вам на терету.” Ето шта њен анђеоски дух хоће да каже. Ми је дворимо, а њој то тешко пада: “Не заслужујем то, не заслужујем, ја сам недостојни богаљ, непотребна сам.” А како да не заслужује кад нам је свима својом анђеоском кроткошћу у бога милост измолила: без ње, без њене тихе и благе речи, код нас би у кући био пакао; чак Варју - и њу је ублажила. А Варвару Николајевну такође немојте осуђивати, и она је анђео, и она је увређена. Дошла је нама лети, а имала је шеснаест рубаља, давањем часова их је зарадила, и оставила их је за свој повратак да се у септембру, то јест сада, у Петроград с њима врати. А ми јој узели тај новац, па га потрошили, и сад нема с чим да се врати; ето како је. А не може се ни иначе вратити, јер нам ради као роб, као кљусе смо је упрегли, оседлали смо је, све нас двори, крпи, пере под, чисти, мамицу у постељу меће; а мамица је ћудљива, а мамица је плачљива, а мамица је луда!... А сад за тих двеста рубаља служавку могу узети, разумете ли ви, Алексеју Фјодоровичу, лечење милих мојих могу предузети, студенткињу ћу у Петроград упутити, говедине ћу купити, дијету ћу нову увести. Господе, па то је сан. Аљоши је било страшно мило што му је причинио толико среће и што је јадник пристао да буде усрећен. - Стојте, Алексеју Фјодоровичу, стојте! - ухвати се капетан сад за идеју која му одједном искрсну, и опет забрза као изван себе - ма знате ли да ћемо сад ја и Иљушка можда збиља остварити своје маштање: купићемо коњића и кола, и то коњића враног, он ме молио да неизоставно буде вранац, па ћемо се спремити на пут, као што смо прекјуче маштали. Ја имам у к-ској губернији једног познатог адвоката, од детињства пријатеља, па ми је поручио преко поуздана човека: ако дођем, даће ми у канцеларији писарско место; ко зна, можда ће и дати... Метнули бисмо тад на кола мамицу, метнули бисмо и Ниночку; Иљушечку ћу метнути да кочијаши, а ја бих пешице, пешице, све бих их повезао... Господе, кад бих само један пропали дуг овде наплатио, било би можда новаца за све то! - Биће, биће - узвикну Аљоша - Катарина Ивановна ће вам послати још, колико хоћете; и, знате ли, имам и ја новаца; узмите колико вам треба, као од брата, као од пријатеља, после ћете ми вратити... (Ви ћете се обогатити, ви ћете се обогатити!) И, знате ли, никад ништа боље измислити не можете, него да се преселите у другу губернију! У томе је спас за вас, а што је главно, за вашег малог, и знате, што пре, пре зиме, пре мразева, па да нам пишете оданде, и да останемо браћа... Не, то није машта! Аљоша већ хтеде да га загрли, толико је био задовољан. Али погледавши у њега, он наједном застаде: онај је стајао испруживши врат, истуривши усне, избезумљена и пребледела лица, и шапутао уснама као желећи нешто да изговори; никаквих гласова није било, а он је непрестано шапутао уснама, то је било некако чудновато. - Шта вам је! - уздрхта наједном Аљоша. - Алексеју Фјодоровичу... ја... ви... - мрмљао је и замуцкивао капетан, чудновато и унезверено гледајући у њега укоченим погледом и са изгледом човека који се одлучио да се стрмоглави - и у исто време као смешећи се - ја... ви... А како би било да вам ја сад један хокус-покус покажем! - прошапта он наједном брзим, одлучним шапатом, сад није запињао у говору. - Какав хокус-покус? - Тако, један мали хокус-покус - једнако шапташе капетан. Уста му се искривише на леву страну, лево му око зажмири; он непрестано гледаше у Аљошу, не скидајући очију с њега, као да је био прикован за њега. - Ама шта је вама, какав хокус-покус? - викну Аљоша сасвим уплашен. - А ево какав, погледајте! - цикну капетан. И показавши му обе шарене новчанице које је за све време, у току целог разговора, држао заједно за крајичак палцем и кажипрстом десне руке, он их наједном, чисто као разјарен, зграби, згужва, и снажно стиште у песници десне руке. - Јесте ли видели, јесте ли видели! - цикну он пред Аљошом, блед и ван себе, и подигавши наједном увис песницу и измахнувши што је више могао, баци обе згужване новчанице на земљу; - јесте ли видели? - цикну опет, показујући на њих прстом - ето вам!... И тада, дигавши десну ногу, са бесомучном срџбом полете на њих и стаде их газити петом, подвикујући и гушећи се при сваком удару ноге. - Ето вам вашег новца! Ето вам вашег новца! Ето вам вашег новца! Ето вам вашег новца! - Најзад одскочи натраг и исправи се пред Аљошом. Цео изглед његов изражавао је неисказану гордост. - Саопштите онима који су вас послали да чешљана лика своју част не продаје! - повика он пружајући руке у ваздух. Затим се брзо окрену и поче трчати, али не отрча ни пет корака, наједном се потпуно окрену и махну Аљоши руком. Па опет не претрча ни пет корака, још се последњи пут окрену, сад већ без искривљеног смеха на лицу - напротив, оно је све подрхтавало од суза. Плачући, запињући у говору и грцајући, он му брзо викну: - А шта бих свом малом казао кад бих од вас новац за нашу срамоту примио? - и изговоривши то, поче бежати, сада не осврћући се. Аљоша је гледао за њим са неисказаном тугом. О, он је схватао да тај до последњег тренутка сам није знао да ће згужвати и бацити новчанице. Бегунац се ниједном више не осврте, и Аљоша је знао да се неће осврнути. Да иде за њим и да га зове - то није хтео. И знао је зашто. А кад се онај изгуби из вида, Аљоша подиже обе новчанице. Оне су биле само врло згужване, спљеснуте и угажене у песак, али сасвим читаве, и чак зашушташе, као нове, кад их је Аљоша развијао и исправљао. Исправивши их, он их сави, тури у џеп, и пође Катарини Ивановној да је извести о успеху свог задатка.
КЊИГА ПЕТА: ПРО И КОНТРА (Veliki Inkvizitor)
I ВЕРИДБА
Госпођа Хохлакова дочека Аљошу и сада прва. Она се журила, догодило се нешто крупно: хистерија Катарине Ивановне свршила се несвешћу; затим наступи “ужасна, страшна слабост: она је легла, укрстила очима, и стала бунцати. Сада је у ватри, послали смо по доктора Херценштубеа, послали смо и по тетке. Тетке су већ овде, а Херценштубеа још нема. Сви седе у њеној соби и чекају. Не зна се шта ће бити, она је без свести. А шта ако је грозница!” Док је то говорила, госпођа Хохлакова је изгледала озбиљно уплашена: “То је већ озбиљно!” додавала је уз сваку реч, као да све што се с Катарином Ивановном раније дешавало није било озбиљно. Аљоша је саслуша с тугом у срцу; поче јој излагати своје доживљаје, но она га већ код првих речи прекиде. Нема времена; замоли га да поседи код Lise и да је код Lise причека. - Lise ме је, мили Алексеју Фјодоровичу - пришапта му скоро на уво - Lise ме је необично зачудила малочас, али и обрадовала, и стога јој моје срце све прашта. Помислите само, тек што сте ви отишли, она се наједном искрено поче кајати што вам се подсмевала јуче и данас. Али она се није подсмевала, она се само шалила. И тако се озбиљно кајала, скоро до суза, тако да сам се зачудила. Никад се пре није озбиљно кајала кад се мени смејала, него увек у шали. А, знате, мени се она сваки час подсмева. А ето, сад она озбиљно, сад је све почело озбиљно. Она необично цени ваше мишљење, Алексеју Фјодоровичу, и, ако можете, немојте се због ње увредити, и немојте јој замерити. И ја је увек штедим, зато што је она тако паметна, верујете ли? Малочас ми рече да сте ви били друг њеног детињства - “најозбиљнији друг мога детињства”, помислите само: најозбиљнији, а шта сам ја? У том погледу она има необично озбиљна осећања и чак успомене, а то је главно, те реченице и речи, сасвим неочекиване речи, никако им се не надаш, а оне тек наједном искрсну. Ето тако недавно, на пример, о бору: био је код нас у башти, за њеног раног детињства, некакав бор, он је можда и сад тамо, тако да не треба говорити о прошлом времену. Борови нису људи, они се дуго не мењају, Алексеју Фјодоровичу. “Мама” - вели - ,ја се тог бора сећам као кроза сан” - то јест “бор као кроза сан” - некако друкчије се изразила, ту вам је нека збрка, бор је реч глупа, али она је мени том приликом напричала нешто тако оригинално да вам ја то никако нисам кадра испричати. А и све сам заборавила. Па, до виђења! Врло сам потресена, и по свој прилици силазим с ума. Ах, Алексеју Фјодоровичу, двапут сам у животу силазила с ума, и била сам лечена. Идите Лизи. Охрабрите је, као што ви то увек дивно знате учинити. Lise - викну она прилазећи вратима - ево сам ти довела Алексеја Фјодоровича, кога си толико увредила, али он се ни најмање не љути, уверавам те, напротив, чуди се како си могла и помислити тако што! - Merci, maman! Уђите, Алексеју Фјодоровичу. Аљоша уђе. Lise је гледала некако збуњено и наједном сва поцрвене. Она се очигледно нечега стидела, па као што увек у таквој прилици бива, поче брзо, брзо говорити о сасвим споредном, као да ју је само то споредно и занимало у том тренутку. - Мама ми малочас исприча, Алексеју Фјодоровичу, цео случај о двеста рубаља и о налогу што сте га добили... за тог јадног официра... испричала ми је цео тај ужасни случај, како је тај официр био увређен, и, знате ли, премда мама врло збркано прича... све прескаче... ја сам слушала, и плакала. Шта је, како је, јесте ли предали новац, и шта је сад с тим јадником?... - То баш и јесте што нисам предао; то вам је читава прича! - одговори Аљоша, као да је највише забринут тиме што новац није предао; међутим, Lise је врло добро опазила да и он гледа у страну, да се и он очигледно труди да говори о нечем споредном. Аљоша седе за сто и поче причати, али већ код првих речи сасвим престаде да се снебива, и управо одушеви Lise. Он је говорио под утицајем јаког осећања и недавног необичног утиска, и успео је да исприча све лепо и потпуно. И пре још, у Москви, још у детињству Лизином, волео је да долази к њој и да јој прича час нешто што му се десило у онај мах, час нешто од онога што је читао, час се сећао нечег што је у детињству доживео. Неки пут су обоје заједно сањарили и састављали читаве приче, већином веселе и смешне. И сад се чисто пренесоше у негдашње, московско време, пре две године. Lise је била необично ганута његовим причањем. Аљоши пође за руком да јој са ватреним осећањем оцрта лик “Иљушечке”. А када је са свим појединостима довршио призор како је онај несрећни човек газио новац, Lise пљесну рукама и повика с несавладљивим осећањем: - Дакле, нисте му предали новац, и тако сте га, дакле, пустили да побегне! Боже мој, па што нисте и ви потрчали за њим и стигли га? - Не, Lise, овако је боље што нисам потрчао - рече Аљоша, устаде од стола и забринуто пређе преко собе. - Како боље? Откуд је боље? Сад су они без хлеба, и пропашће. - Неће пропасти, јер их тих двеста рубаља ипак неће мимоићи. Он ће их свакако узети сутра. Сутра ће их сигурно примити - рече Аљоша корачајући замишљен. - Видите ли, Lise - настављаше он зауставивши се наједном пред њом - ја сам ту сам учинио једну погрешку, али се и та погрешка окренула на добро. - Каква погрешка, а зашто на добро? - Па ево зашто. То је човек бојажљив и слабе воље. Он је врло измучен, а врло је добар. Ја ево сад једнако мислим: на шта се он тако нашао увређен, те је новац изгазио; јер, уверавам вас, до последњег тренутка није знао да ће га изгазити. И, видите ли, мени се чини да му је много штошта било криво... а није могло ни бити друкчије у његовом положају... Пре свега, већ му је било криво што се преда мном и сувише новцу обрадовао, и преда мном то није крио. Да се обрадовао, али не много, и да то није показао, да се цифрао, као други, примајући новац, да се пренемагао - е, тада би могао поднети, и примити, а овако се и сувише искрено обрадовао, а то баш вређа. Ах, Лизо, он је искрен и добар човек, и у томе и јесте сва невоља у таквим приликама! Његов је глас, док је тада говорио, био тако слаб и немоћан, и говорио је тако брзо, брзо, и све се некако смешкао, ако чак није и плакао... Богами је плакао, тако је био усхићен... и о кћерима је својим говорио... и како ће у другом граду добити место. И тек што је излио сву душу, кад га наједном би стид зато што ми је сву душу показао. Зато ме је одмах и омрзнуо. Он је један од страшно стидљивих сиромаха. А што је главно, криво му је било што ме и сувише брзо за свога пријатеља примио, и брзо ми се предао; пре тога је насртао на мене, плашио ме; а сад, тек што је опазио новац, почео ме грлити. Јер он ме је грлио, непрестано ме рукама додиривао. И ето у том положају морао је све то понижење осетити, а ја баш тада погрешку учиних, врло важну. Наједном му рекох: ако му недостане новаца за сеобу у други град, још ће му се дати, и чак ћу му ја сам дати од свога новца колико год хоће. Ето, то га је наједном поразило: откуд ја да искрснем да му помажем? Знате, Lise, страшно је тешко за увређеног човека кад сви стану на њега гледати као његови добротвори... Ја сам то чуо, мени је то старац говорио. Не знам како то да искажем, али ја сам то често и сам виђао. Ето, и ја сам тако осећам. Али најглавније вам је то што он, иако није знао до последњег тренутка да ће изгазити новчанице, ипак је то предосећао, то је поуздано, отуд је и усхићење његово било тако јако што је то предосећао... И сад, премда је све тако ружно, ипак је све то на добро. Ја чак мислим да је на најбоље, и да боље није могло ни бити... - Зашто, зашто није могло бити боље? - узвикну Lise, са великим чуђењем гледајући Аљошу. - Зато, Lise, што, да није изгазио, него да је узео новац, он би, кад би дошао кући, после једног сата можда заплакао због свог понижења; ето шта би се неизоставно десило. Заплакао би, па би можда сутра дошао к мени још пре зоре и бацио ми оне новчанице, и изгазио би их као и малочас. А овако је отишао страшно горд и ликујући, премда зна да је “себе упропастио”. И, према томе, нема сад ничег лакшег него натерати га да прими тих двеста рубаља још сутра, јер је своју част доказао, новац бацио, изгазио... Тек није могао знати, кад их је газио, да ћу му их сутра опет донети. А, међутим, тај новац му је страшно потребан. Премда је он сад горд, он ће још данас мислити о томе без какве је помоћи остао. Он ће ноћас још више о томе мислити, он ће и сањати о томе, а ујутру ће вероватно бити спреман да потрчи к мени, и замоли за опроштај. А тад ћу се опет ја појавити: “Ето, рећи ћу му, ви сте поносан човек, ви сте то доказали, а сад узмите, и опростите нама.” И тада ће примити! Аљоша са неким заносом изговори: “И тада ће примити!” Lise запљеска ручицама. - Ах, то је истина, ах, ја сам то наједном потпуно разумела! Ах, Аљоша, откуд ви то све знате? Тако млад, па већ зна шта је у души... Ја се тога никад не бих сетила. - А што је главно, њега треба сад убедити да је он са свима нама на равној нози иако од нас новац прима - настави у свом одушевљењу Аљоша - и не само на равној нози него још на вишој од нас... - “На вишој нози!” - дивота, Алексеју Фјодоровичу! Ах, говорите, само говорите! - То јест, ја се нисам добро изразио... оно о вишој нози... али не мари, јер... - Ах, ништа, ништа, наравно да није ништа! Опростите, Аљоша, мили... Знате ли, ја вас досад нисам баш поштовала... то јест, поштовала сам вас, али на равној нози, а сад ћу вас поштовати на вишој... Мили мој, немојте се срдити што се правим духовита - настави она одмах узбуђено. - Ја сам смешна, и недорасла, али ви, ви!... Слушајте, Алексеју Фјодоровичу, да нема ту, у свем том разматрању нашем, то јест вашем... не, боље нашем... да нема ту неког презрења према њему, према том јаднику... у том што ми душу његову сад тако претресамо, као с неке висине, а? У том што смо сад сасвим сигурно решили да ће он новац примити, а? - Не, Lise нема презрења - одлучно одговори Аљоша, као да је већ припремљен на то питање - ја сам о том и сам мислио идући овамо. Размислите, откуд би то било презрење кад смо ми и сами такви као он, кад су сви такви као он. Јер и ми смо такви, нисмо бољи. А кад бисмо и били бољи, ипак бисмо били такви исти на његовом месту... Ја не знам како је с вама, Lise; али ја мислим о себи, да је у мене врло ситна душа. А у њега није ситна, напротив, врло деликатна... Не, Lise, нема ту никаквог презрења према њему! Знате, Lise, мој је старац рекао једном: Људе увек треба као децу неговати, а неке од њих као болеснике у болницама... - Ах, Алексеју Фјодоровичу, ах, мили мој, хајдете да људе као болеснике негујемо! - Можемо, Lise, ја сам спреман, само нисам сасвим спреман; ја сам неки пут врло нестрпљив, а други пут, опет, не могу ни да уочим добро. Код вас је већ друкчије. - Ах, не верујем! Алексеју Фјодоровичу, како сам срећна! - Како је лепо што то говорите, Lise. - Алексеју Фјодоровичу, ви сте зачудо добри, али сте неки пут као цепидлака... а међутим, кад погледаш, ни најмање нисте цепидлака. Идите, погледајте на врата, отворите их полако па погледајте да не прислушкује мамица - прошапта наједном Lise некаквим нервозним, ужурбаним шапатом. Аљоша пође, одшкрину врата и рече јој да нико не прислушкује. - Дођите овамо, Алексеју Фјодоровичу - настави Lise, црвенећи све већма и већма - дајте своју руку, ето тако. Чујте, ја вам морам велико признање учинити: јучерашње писмо нисам из шале писала, него озбиљно... И она покри очи. Видело се да ју је врло стид да то призна. Па наједном дохвати његову руку и пољуби је трипут. - Ах, Lise, та то је дивота! - радосно узвикну Аљоша. - И ја сам био потпуно уверен да сте писали озбиљно. - Уверени, шта мислите! - одмаче она наједном његову руку, али не испуштајући је ипак из своје руке, страшно црвенећи и смејући се ситним, срећним смехом - ја му руку пољубила, а он каже “дивота”! Али му је неоправдано пребацивала. Аљоша је био такође веома збуњен. - Ја бих волео да вам се увек допадам, Lise, но не знам како да то учиним - једва промрмља, такође црвенећи. - Аљоша, драги, ви сте хладни и дрски. Глете, молим вас! Изволео ме изабрати за супругу, и сад је миран! Он је већ био уверен да сам ја писала озбиљно, видиш ти њега! Па то је дрскост - ако нисте знали! - Па зар је у том нешто рђаво што сам био уверен? - засмеја се наједном Аљоша. - Ах, Аљоша, напротив, то је страшно добро! - нежно и сва срећна погледа га Lise. Аљоша је стајао још увек остављајући своју руку у њеној руци. Наједном се наже и пољуби Лизу баш у сама усташца. - Шта је то? Шта вам је! - узвикну Lise Аљоша се сасвим збуни. - Опростите, ако сам погрешио... Ја сам можда страшно глупо... Ви сте рекли да сам хладан, а, ја, ето, узео па вас пољубио... Но сад видим да је испало глупо... Lise се засмеја и покри лице рукама. - Па још у том оделу! - оте јој се кроза смех. Но наједном се престаде смејати и постаде сва озбиљна, скоро строга. - Да, Аљоша, још ћемо причекати са пољупцима јер ми обоје то још и не умемо, и имаћемо да чекамо још врло дуго - закључи она наједном. - Боље реците, зашто ви мене узимате, такву будалу, болесну, ви, тако паметни, тако духовити, са таквим даром опажања? Ах, Аљоша, ја сам ужасно срећна зато што вас никако не заслужујем. - Заслужујете, Lise. Ја ћу ових дана изићи из манастира сасвим. Кад изиђем у свет, треба да се оженим, то знам. Тако ми је и он рекао. Па кога бих бољег од вас могао узети... и ко би мене узео ако не ви? Ја сам о томе већ размишљао. Пре свега, ви мене још из детињства знате, а друго, ви имате много особина којих ја уопште немам. Ви имате веселију душу него ја; ви сте, што је главно, невинији од мене, а ја сам се већ много, много чега дотакао... Ах, ви не знате, и ја сам Карамазов! Ништа то што се ви смејете и шалите, па и са мном, напротив, смејте се и шалите се, ја то тако волим... Али ви се смејете као мала девојчица, а у себи мислите као мученица... - Као мученица? Како то? - Да, Lise, ето малочас, ваше питање: да нема можда код нас неког презрења према оном несрећнику, зато што му душу тако сецкамо - то је питање мученичко... видите, ја то не умем да искажем, али код кога се таква питања јављају, тај је сам кадар да пати. Седећи у колицима, ви сте већ и досад морали о много чему размишљати... - Аљоша, дајте ми своју руку! Што је отимате? - проговори Lise некаквим слабим, малаксалим од среће гласићем. - чујте, Аљоша, шта ћете обући кад изиђете из манастира, какво одело? Не смејте се, не љутите се, то је врло, врло важно за мене. - О оделу, Lise, још нисам мислио, али какво ви желите, такво ћу обући. - Ја хоћу да имате тамноплав кадифени сако, бели пикетски прслук, и чупав, сив, мек шешир... Кажите ми, јесте ли малочас доиста поверовали да вас не волим, кад сам се јучерашњег писма одрекла? - Не, нисам поверовао. - О, несносни човече, непоправљиви! - Видите ли, ја сам знао да ви мене... канда волите, али сам се направио да верујем да ме не волите, да би вам тако било... згодније... - Још горе него оно! И горе и боље од свега! Аљоша, ја вас ужасно волим. Ја сам малочас, пред ваш долазак, гатала: затражићу, рекох, од њега јучерашње писмо, па ако га спокојно извади и да ми га (као што се од њега и очекивати може) - то значи да ме ни најмање не воли, ништа не осећа, него је просто глуп и недостојан деран, а ја сам пропала. Но ви сте оставили писмо у ћелији, и то ме охрабрило: је ли, зато сте га оставили у ћелији што сте слутили да ћу вам га ја искати натраг, па да ми га не бисте морали дати. Је ли тако? Тако је, зар не? - Ох, Lise баш није тако, јер писмо је и сад код мене, а и малочас је било, ево у овом џепу, ево га! Аљоша извади писмо, смејући се, и показа јој га издалека. - Само вам га нећу дати, гледајте га из мојих руку! - Шта? Па то сте ви малочас слагали! Зар монах, па слагао? - Па јесте, слагао сам - смејао се и Аљоша. - Да вам не бих враћао писмо, слагао сам. Оно је мени врло драго - додаде он узбуђено, и опет поцрвеневши - то је сад занавек и ја га никад никоме нећу дати! Lise га је гледала усхићено. - Аљоша - заћерета она опет - погледајте врата, да можда не прислушкује мама? - Добро, Lise погледаћу, само, зар не би боље било да не гледамо, а? Зашто да сумњамо да је ваша мати способна за такву нискост? - Како нискост? За какву нискост? Зар то што прислушкује разговор своје кћери, па то је њено право, а не нискост! - плану Lise. - Будите уверени, Алексеју Фјодоровичу, кад ја будем мати, и будем имала кћер као што сам ја, ја ћу неизоставно прислушкивати. - Збиља, Lise? Па то није лепо. - Ах, боже мој, па каква је то нискост? Кад би она прислушкивала какав обичан, светски разговор, то би била нискост, али овде се њена рођена кћи затворила са младим човеком... Слушајте, Аљоша, ја ћу и вас уходити чим се венчамо, и знајте и то: да ћу сва ваша писма отварати и све ћу читати... То знајте већ унапред... - Па, наравно, ако је тако... - мрмљаше Аљоша - само, то није лепо... - Ах, какво презрење! Аљоша, мили мој, немојте да се свађамо већ на првом кораку, боље да вам кажем истину: наравно да је врло рђаво прислушкивати, и наравно да ја немам право, него сте ви у праву, али ћу ја ипак прислушкивати. - Можете слободно. Ни у чем' таквом мене нећете ухватити! - засмеја се Аљоша. - Аљоша, а хоћете ли се ви мени потчињавати? И то треба већ унапред решити. - Драге воље, Lise, и неизоставно, само не у најглавнијем. Ако се у оном што је најглавније не будете са мном слагали, ја ћу како ми дужност налаже. - Тако и треба. Знајте, дакле, да сам ја спремна не само да вам се у најглавнијем потчињавам него ћу вам у свему попуштати, и на то вам се сада већ заклињем - у свему, и за цео живот - викну Lise ватрено - и осећаћу се срећном, срећном! Па не само то, кунем вам се да вас никад нећу уходити, ниједанпут и никада, ниједно писмо ваше нећу прочитати, зато што сте ви у праву, а ја нисам. И премда ћу ужасно желети да прислушкујем, ја то знам, ипак нећу то чинити зато што ви сматрате да то није лепо. Ви сте сад као моја - промисао ... ...Слушајте, Алексеју Фјодоровичу, зашто сте тако тужни све ово време, и јуче и данас; ја знам да ви имате брига, неприлика, али ја видим, осим тога, да имате још и некакву нарочиту тугу - можда потајну, а? - Да, Lise, имам и потајну тугу - сетно проговори Аљоша. - Видим да ме волите кад сте то погодили. - А каква вам је то туга? Због чега? Можете ли ми казати? - рече Lise са бојажљивом молбом. - После ћу вам рећи, Lise... после... - збуни се Аљоша. - Сад можда не бисте разумели. А ја вам сад ни сам не бих умео казати. - Знам и да вас муче ваша браћа, па и отац. - Да, и браћа - проговори Аљоша чисто замишљен. - Ја вашег брата, Ивана Фјодоровича, не волим, Аљоша! - наједном примети Lise. Аљоша ту примедбу прими са извесним чуђењем, али се не осврну на њу. - Браћа упропашћују себе - настави он - а отац такође. И друге упропашћују са собом. То је стихијска “карамазовска сила”, као што се ономад изразио отац Пајсиј - стихијска, необуздана, сирова... и да ли дух божји лебди над том силом - то не знам. Знам само да сам и ја Карамазов... Јесам ли монах, монах? Јесам ли монах, Lise? Ви као да рекосте овог тренутка да сам монах? - Да, рекла сам. - А ја, можда, ни у бога не верујем. - Зар ви не верујете? Ма шта је вама? - тихо и опрезно проговори Lise. Аљоша не одговори на то. Било је ту, у тим сувише изненадним речима његовим, нешто сувише тајанствено и сувише лично, можда и њему самом нејасно, али нешто што га је већ несумњиво мучило. - И сад, осим свега, мој пријатељ одлази, први на свету човек оставља земљу. Кад бисте ви знали, кад бисте знали, Lise, како сам ја душевно везан за тог човека! И ето, остаћу сад сам... К вама ћу доћи, Lise... одсад ћемо бити заједно... - Да, заједно, заједно! Одсад, увек заједно, целог живота! Чујте, пољубите ме, ја вам дозвољавам. Аљоша је пољуби. - А сад идите, Христос нека је с вама! (И она га прекрсти.) Идите брже њему, док је још жив. Ја видим да сам вас свирепо задржала. Молићу се данас богу за њега и за вас. Аљоша, ми ћемо бити срећни! Хоћемо ли бити срећни, хоћемо ли? - Чини ми се да хоћемо, Lise. Изишавши од Лизе, Аљоша није сматрао за потребно да оде госпођи Хохлаковој, и не опростивши се с њом, пође из куће. Али тек што отвори врата и изиђе на степенице, однекуд испаде пред њега госпођа Хохлакова. Већ после прве речи њене Аљоша се досети да га је она ту намерно чекала. - Алексеју Фјодоровичу, то је ужасно. То су дечје лудорије и све је то којешта. Надам се да вам неће пасти на памет да уображавате... Глупости, глупости и глупости! -навали она на њега. - Само јој не говорите то - рече Аљоша - јер ће се узнемирити, а то њој сад шкоди. - Чујем паметну реч разумног младића. Треба ли тако да разумем: да сте се ви сложили с њом само зато што нисте хтели из сажаљења према њеном болесном стању да је разљутите својим непристанком? - О, не, никако, не! Ја сам сасвим озбиљно с њом говорио - чврсто изјави Аљоша. - Озбиљност је ту немогућна, не да се ни замислити; и, пре свега, ја вас више никако нећу примити, а друго, отпутоваћу, и њу ћу одвести, знајте то. - Ама зашто? - рече Аљоша - то је још тако далеко, имаће да се чека можда једна и по година. - Ах, Алексеју Фјодоровичу, то је, наравно, истина, и за ту једну и по годину ви ћете се хиљаду пута с њом посвађати и разићи. Но ја сам тако несрећна, тако несрећна! Нека су то, можда, све ситнице, но мене је то убило. Сад сам ја као Фамусов у последњој сцени; ви сте Чацки, а она је Софија; замислите, ја сам нарочито побегла овамо, на степенице, да вас пресретнем; а и тамо се све судбоносно догодило на излазу. Све сам чула, једва сам издржала... Ето, дакле, где је објашњење страхота целе ове ноћи и свих тих нервоза! Кћери љубав, а матери смрт. Просто у гроб да легнем... А сада друго, и најглавније: какво је то писмо што вам га је написала, покажите ми га одмах, одмах! - Не, то није потребно. Реците ми, како је здравље Катарине Ивановне, мени је врло нужно да то знам. - Лежи и даље у бунилу, још није дошла к себи; њене су тетке ту и само хучу и надмене су према мени, а Херценштубе је дошао и тако се уплашио да нисам знала шта с њиме да радим и чиме да га спасавам - хтела сам већ да пошаљем по лекара. Одвели су га у мојим кочијама. И наједном, као врхунац свега тога, ви, са тим писмом. Истина, све то има да буде тек после годину и по дана. Тако вам свега великог и светог, тако вам умирућег старца вашег, покажите ми то писмо, Алексеју Фјодоровичу, мени, матери! Ако хоћете, држите га у прстима, и ја ћу га читати из ваших руку. - Не, нећу вам га показати, Катарина Осиповна, па да и она дозволи, нећу вам га показати. Ја ћу сутра доћи, и, ако хоћете, о много чему ћу с вама разговарати, а сада - збогом! И Аљоша стрча низа степенице на улицу.
II СМЕРДЈАКОВ СА ГИТАРОМ
А није имао ни времена. Њему сину у глави мисао још кад се опраштао са Лизом. Мисао о томе како да на највештији начин ухвати сад брата Дмитрија, који се очевидно од њега крио. Било је већ доста касно, прошло је већ два сата после подне. Свим својим бићем Аљоша је желео у манастир своме “великом” самртнику, али потреба да види брата Дмитрија надјача све: у глави Аљошиној сваког часа јачало је убеђење о неминовној, ужасној катастрофи која се може свакога часа десити. У чему се управо састојала та катастрофа, и шта је он хтео да каже овога часа брату, то можда ни сам не би знао одређено рећи. “Нека добротвор мој умре без мене, али бар нећу прекоревати себе целога века да сам могао нешто спасти, а нисам спасао; да сам прошао мимо и журио у своју кућу. Поступајући тако, по његовој великој речи поступићу...” План се Аљошин састојао у томе да ухвати брата Дмитрија изненада, и то овако: да пређе, као и јуче, преко оног плота, да уђе у башту, и да заузме бусију у оном хладњаку. “Ако га тамо нема” - мислио је Аљоша - “онда, не јавивши се ни Фоми, ни газдарицама, да се притаји и да чека у хладњаку макар и до вечери. Ако Дмитриј, као и пре, вреба кад ће доћи Грушењка, онда врло лако може и да дође у хладњак...” Уосталом, Аљоша није сувише много размишљао о појединостима свога плана, али се одлучи да га изврши, па макар у манастир и не стигао данас. Све се десило без сметње: он пређе преко плота, скоро на истом месту где и јуче, и кришом се провуче у хладњак. Није желео да га примете: и газдарица, и Фома (ако је ту), могли би бити на страни братовој и слушати његове заповести, дакле, или Аљошу у башту не пустити, или брата за времена известити да га траже и питају где је. У хладњаку није било никога. Аљоша седе на своје јучерашње место и поче чекати. Он разгледаше хладњак. Однекуд му се показа далеко старији него јуче. Овога пута му се учини тако ружан. Уосталом, дан је био ведар као и јуче. На зеленом столу остао је кружић од јучерашње чашице са коњаком, која се, ваљда, била прелила. У главу су му долазиле, као и увек за време досадног очекивања, празне мисли без везе: на пример, зашто је он, ушавши сада овамо, сео баш на оно место на коме је јуче седео, и зашто не на друго? Напослетку га обузе нека велика сета услед неизвесности која га је узнемиравала. Али он није седео ни четврт сата, кад се наједном, негде врло близу, зачу акорд на гитари. Неко је седео, или је баш овог часа сео, једно двадесет корака од њега, никако не даље, негде у џбуњу. Аљоши одједном севну кроз главу мисао како је јуче, кад је одлазио од брата из хладњака, опазио, или му је тренутно промакла пред очима, с леве стране код плота, некаква баштенска, зелена, ониска стара клупица међу џбуњем. На њу мора да су сад и сели гости? Али ко? Један мушки глас наједном запева сладуњавим, извештачено високим гласом једну строфу, пратећи се гитаром: Непобедљивом силом свезан сам са милом. Господи помилуј мене и њу! Мене и њу! Мене и њу! Глас застаде. Лакејски тенор и лакејско извијање у певању. Други, сад већ женски глас, рече љубазно и као бојажљиво, али са неким мажењем: - Што вас нема тако дуго код нас, Павле Фјодоровичу? што нас непрестано презирете? - Ништа то - одговори мушки глас, истина учтиво, али пре свега са упорним и одлучним достојанством. Видело се да је водио прву реч мушкарац, а умиљавала му се жена. “Мушкарац - то је, канда, Смердјаков” - помисли Аљоша - “бар судећи по гласу, а дама - то је, по свој прилици, газдаричина кћи која је из Москве дошла, носи хаљину са шлепом, и долази по супу Марфи Игнатјевној...” - Ја ужасно сваки стих волим кад је лепо срочен - настављаше женски глас: - А што не продужите? Глас запева поново: Царска круна права – нек је драга здрава. Господи помилуј мене и њу! Мене и њу! Мене и њу! - Прошли пут је лепше било - примети женски глас. - Пре сте певали о круни: “Нек је моја драгана здрава.” Тако је нежније излазило, данас сте ваљда заборавили. - Стихови су којешта! - одсече Смердјаков. - Ах не, ја врло волим стихове! - Што се тиче стихова, то је права којештарија. Размислите и сами: ко још на свету у стиховима говори? Кад бисмо почели у стиховима говорити, па макар то било и по наредби власти, зар бисмо много могли исказати? Не, Марја Кондратјевна, стихови нису ништа паметно. - Како сте ви у свему тако паметни, како се у све разумете! - све више се умиљавао женски глас. - Ја бих још и више био у стању, ја бих још и више шта знао да није моје судбе од мог раног детињства. Ја бих на двобоју из пиштоља убио онога који би ми рекао да сам подлац зато што сам без оца од Смрадне произашао. А они су ми у Москви то под нос гурали: одавде се то преко Григорија Васиљевича пренело. Григориј Васиљевич ми пребацује да се ја против свог рођења буним: “Ти си јој, вели, матерњу утробу растргао.” Па нека је утроба, али ја бих пристао да ме убију још у утроби материној само да се никада не појављујем на свет. На пијаци се говорило, а ваша мајка, у својој великој неделикатности, такође ми је причала да је моја родитељка ишла с колтуном24 на глави, а била је висока свега два аршина и малчице више. А што малчице, кад се може просто казати мало више, као што сав свет говори? Али је хтела да каже дирљиво, а то је, тако рећи, сељачка дирљивост, обична сељачка осећања. Може ли руски сељак, као образован човек, да има осећања? Због необразованости своје он никакво осећање не може имати. Још од самог детињства, кад чујем неки пут то “малчице”, јуришао бих на нож. Сву Русију ја мрзим, Марја Кондратјевна! - Кад бисте били војни академац, или млади хусарчић, не бисте тако говорили, него бисте сабљу потегли и сву бисте Русију бранили. - Ја не само да не желим бити војни хусарчић, Марја Кондратјевна, него желим, напротив, уништење свих војника. - А кад непријатељ дође, ко ће нас тада бранити? - Ма није то потребно. Дванаесте године била је велика најезда на Русију императора Наполеона француског, првог, оца данашњег, и камо среће да су нас покорили баш ти Французи: паметна нација покорила би веома глупу, и присајединила би је себи. Сасвим би други ред био. - Па зар су они тамо бољи од наших? Богме ја по неког нашег кицоша за три млада Енглеза не бих дала! - нежно проговори Марја Кондратјевна, по свој прилици пратећи у тај мах своје речи најнежнијим погледом. - То како ко обожава. - А ви и сами као да сте странац, као какав благородни странац, велим, а стид ме. - Ако желите знати, по разврату су и тамошњи и наши - сви слични. И једни и други су хуље, разлика је само у томе што онај тамошњи у лакованим чизмама иде, а наш нитков у својој голотињи смрди, и ничег рђавог у томе не налази. Руски народ треба шибати, као што је правилно јуче говорио Фјодор Павлович, премда је он махнит човек - и сва деца његова. - Па ви Ивана Фјодоровича - то сте и сами говорили - тако поштујете. - А они су се о мени изразили да сам смрдљиви слуга. Они сматрају да се ја могу побунити, али ту се они варају. Само да је мени у џепу једна извесна сума, давно мене овде не би било. Дмитриј Фјодорович је гори ма од кога слуге, и понашањем и памећу, и сиротињом, својом, и ништа не зна да ради, а сви га поштују. Ја сам, рецимо, само “чорбар”, али ја, ако будем имао среће, могу у Москви кафе-ресторан отворити на Петровки. Јер ја готовим јела специјална, а у Москви нико осим странаца не може да служи јела специјална. Дмитриј Фјодорович је гоља, а нек позове на двобој најпрвог грофовског сина, и тај ће му изићи - а по чему је он бољи од мене? По томе што је неупоредиво глупљи од мене. Колико је само пара спирио без икакве потребе. - На двобоју мора да је лепо - примети наједном Марја Кондратјевна..."
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар