NISAM BIO TU: "Sve uz pivo sa votkom…" 05 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 NISAM BIO TU: 

"Sve uz pivo sa votkom…"  

05

   Kada sam video red ispred muzeja, dugačak skoro pedesetak metara, momentalno mi pade na pamet da nestanem odatle. Uz Jeleninu molbu i par piva koje sam poneo ja pristadoh da čekam. Uostalom gledao sam svet naokolo, dan je bio nekako svečano lep i na kraju sam shvatio da se čekanje isplatilo.

   Meri Grosholc, poznata kao Madam Tiso, je bila vajarka koja je osnovala muzej.  Figure koje se nalaze u muzeju su izrađene u prirodnoj veličini.  Zapanjujuće su realistične, to je veliki, precizan rad, koji je zaista zaslužio svoju reputaciju , bio sam hipnotisan. Kada se figuri malo približite, mogu se primetiti suzice u oku, bore, mladeži, ispucali nokti. Ispred nas su sinule verne voštane replike poznatih ličnosti – glumaca, umetnika, naučnika, sportista, književnika, naučno-fantastičnih likova, članova kraljevskih porodica, političkih lidera, duhovnih vođa, raznoraznih ljudi koji su na razne načine obeležili svoje vreme. Veoma sam se razveselio, pipkao sam Hitlera, smejao sam se Daliju i nekoj kokoški koju su mu stavili na rame, Anštajn mi je izgledao potpuno blesavo, kao nekakva skitnica koja bi mogla da kopa po kantama naših ulica.

  Tu su bili svi na jednom mestu. Ljudi koji su u životu nešto ostavili iza sebe i zaslužili da budu zapamćeni, bilo po dobru ili zlu. Pokušaj da se ličnost u istoriji predstavi i telom i karakterom je uspeo. Ušli smo u "Tamnicu" u kojoj je verno prikazano 500 godina zločina, od Francuske revolucije preko Viktorijanskog Londona do savremenih serijskih ubica, uz verodostojne zvučne efekte prilikom izvršavanja smrtnih kazni. Kada smo izašli iz ovog mraka i prostorija zbog kojih se Elena malo namrštila, provozali smo se, malim crnim taksijem kroz istoriju Londona (Spirit of London) – od perioda vladavine Tjudora pa sve do  Svinging Londona. Ja sam se dobro zabavljao, sve vreme je naše kretanje u muzeju kontrolisano, i imali smo osećaj  kao da smo na nekakvoj pokretnoj traci. Elena je stala nasuprot Van Goga, nije treptala par sekundi.

   Da, veliki posao za dobru i kvalitetnu zabavu. U katalogu sam kasnije pročitao podatak - da bi se napravila jedna figura, potrebno je šest meseci, stotine prezicnih merenja stvarnih modela i neshvatljivo velika količina voska (oko jedne tone). Kosa, brada nastaje strpljivim lepljenjem jedne po jedne vlasi. Figure se prave dva posto veće od stvarnih veličina modela jer se toliko vosak vremenom skupi.

   Tri sata u muzeju voštanih figura. Dosta je bilo. Napolju dan nije izgubio na svojoj magičnoj lepoti. Na ogromnom trgu sedeli su pankeri pozeri, čiroki frizure u najrazličitijim bojama, autentične majce, sa likovima poznatih punk bendova u pantalonama, kariranim ili pocepanim, sa zihernadlama, bezbrojnim bedževima i okićeni lancima u svojim neizbežnim cokulama. Posebno našminkani i mladići i devojke oslikavali su period sedamdesetih godina kada se rodio punk, kao muzički ali i kao modni novitet. Turisti su im bacali novac.

   Iza njih je sijala velika fontana, voda je prskala na sve strane, uređeno je tako da se u malim betonskim usecima slivala pored kaldrme kuda smo hodali. Deca su se prskala , dosta njih je letelo sa svojim skejtovima, izvodeći svoje veštine.

   Došli smo do Big Bena, još jednog simbola Londona. Naziv Big Ben se odnosi na toranj koji ima satove na sve četiri strane, mada je tehnički Big Ben ime dato za masovno zvono unutar tornja sa satom, poznato i kao veliko zvono koje teži više od 13 tona. 2012. godine preimenovan je u Elizabetin toranj, u čast 60. godišnjice vladavine kraljice Elizabete druge.

  Ispred tornja je veliki park, iskoristili smo to mesto i uvalili se u mekanu travu. Pijuckao sam pivo polako, Elena koka-kolu.

  Gledao sam u veliki toranj i sat, zaspao sam tu na travi naspram njega.

  

      - Spavao si dva sata. Elena me je gledala, žvakala je neki veliki sočan sendvič i pružala meni, drugi, lepo zamotan u profidnu foliju.Njene zelene oči su nežno sijale dok je Sunce polako zalazilo.

   - Gde idemo sada ? - uzeo sam sendvič i pogledao oko sebe. Nekako mi je sve izgledalo tiho. Moguće zato što nismo bili u gomili već na stotinjak metara dalje u parku.

   -  Idemo na reku... važi ?

   -  Može...jel' ima u rancu još piva?

   -  Ima još dva.

   -  Odlično... u povratku ću do one prodavnice, dobro im je ovo pivo.

   -  Ja od sutra počinjem da radim pre-podne, ali ti se ovde kako vidim lepo snalaziš... dolaziću kući do tri, pola-četiri.

Setio sam se da mi je pričala nešto o tome, zaboravio sam šta a i sada kada mi je rekla nisam osetio potrebu da pitam niti šta će raditi niti gde. Krenuli smo do reke.

    Temza je jedna od najvećih reka u Evropi. Teče izuzetno sporo. Nekako se sve uklapalo sa mirnim sumrakom koji se polako utapao i prtvarao u prijatno sveže veče.

    Toliko smo šetali da smo došetali i do Tower Bridge-a, Londonskog mosta, jednog od najpoznatijih simbola ovog grada. Most je prepoznatljiv po dva tornja. Turisti su se vrzmali tamo vamo i činilo mi se kao da su se negde izgubili.  I zaista , mlada japanka nam je prišla i pitala nas na lošem engleskom kako da se vrati nazad u centar. Elena joj je detaljno objasnila , da li je ona nešto od toga razumela ne znam, ali se svejedno kulturno zahvalila.

  

Sa mosta se video London u punom sjaju. Sjajan, veličanstven grad, toliko raznobojnog svetla, velika reka ispod nas i puno brodova i brodića, poslovnih, privatnih. Dosta je bilo onih koji voze turiste, sa njih se čula muzika i odozgo se videlo kako ljudi sede, večeraju ili slikaju sve oko sebe.

   Proveli smo tu nekih sat vremena i odlučili da se vratimo kući. Išli smo metroom. Kakvo je bilo moje iznenađenje kada sam shvatio da se spuštam pod zemlju čitavih deset i više minuta. Znači bio sam duboko pod zemljom.. Ogroman veliki prostor. O tome sam čitao ali živi utisak je bio zapanjujući. Voz je brzo stigao. Našli smo se u našem kraju za nepunih deset minuta. Kako bi ovo bilo dobro za Beograd, razmišlljao sam uz put.

   Svratili smo do "moje" prodavnice i ja uzeh još jedan paket piva, riđi prodavac me je ovog puta čudno pogledao.

   Elena je zaspala prva. Imala je običaj da spava sasvim bez odeće. Lagani prekrivač je skliznuo sa njenog savršeno izvajanog tela koje je blistalo ispod lampe. Gledao sam je i razumeo je. Ona je bila još nevina, pametna glavica, velikog dobrog srca. Volela je tu igru i dobro je bilo što je bila takva, senzualna, nenametljiva sa ipak jasnom i čvrstom voljom. Znala je šta hoće i nisam sumnjao da će to u životu i ostvariti.

   Razmišljao sam šta ću sutra, dok Elena ne dođe, sa tog njenog posla za koji sam unapred shvatio da nije nikakav ozbiljan posao, već eto tako da se nešto radi, sigurno na očev prijateljski savet.

   Odlučio sam da odem do centra u veliku prodavnicu ploča. Rastao sam uz muziku, otac mi je strastan kolekcionar ploča i ja sam se još kao dete naslušao svega i svačega. Voleo je da pušta Stonse, Bitlse, Pink Flojd, uopšte, voleo je dosta hard-rock. Praznično raspoloženje je bilo svaki put kada me je vodio u "Beograđanku" gde je tada u prizemlju bila velika prodavnica ploča. Kupovao je svašta i stranu i domaću muziku. Kod kuće sam sam najviše voleo da puštam prvi album Clash-a, B-52, koji je kupio najverovatnije zato što mu se svidele devojke na prvlačnoj žutoj pozadini. O muzici i mom iskustvu za sve ove godine ću detaljnije kasnije pisati.

   Te prijatne zvezdane noći, činilo mi se da oko mene leti na hiljade nevidljivih dobrih duhova. Izašao sam i prošetao sam našom ulicom. Mirisao je bagrem.

 

Kada sam se vratio potrudio sam se da ne probudim Elenu. Rano ujutru, kroz polu-san, čuo sam kako se Elena lagano kreće po stanu i ubrzo silazi niz stepenice I odlazi na posao.

Muzej voštanih figura – Madam Tiso London