СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ СВЕТА
Анализа књиге: „Спонтано Сагоревање“ – Себастиан Сава Гор
- Александар Суботић
У времену у којем се књижевност све чешће редукује на производ, а писац на функцију тржишних механизама, књига „Спонтано сагоревање” Себастијана Саве Гора појављује се као узнемирујући, готово непристојан гест — као текст који не тражи дозволу да постоји, већ сопственим настанком доводи у питање услове сопствене могућности.
Ово није збирка прича у уобичајеном, жанровски стабилизованом смислу. Ово је књижевни догађај: низ фрагмената, слика, унутрашњих монолога и надреалних ситуација који заједно образују кохерентну целину — сведочанство о човеку који живи у свету који се распада, а притом наставља да функционише, као да сама функција преживљава смисао који ју је некада утемељивао.[1]
Поетика сна и јаве
Горов поступак је свестан и методолошки артикулисан: текстови су писани у стању умора, намерне дезоријентације, „на ивици“, али не као импровизација, већ као дисциплиновани експеримент унутар граница свести. Такав приступ производи поетику будности која произилази управо из замора — стање у којем се свест више не ослања на стабилне категорије стварности.
Овај метод може се довести у везу са традицијом модернистичке и авангардне прозе: од егзистенцијалне затворености Кафке, преко минималистичког апсурда Бекета, до радикалне редукције и фрагментарности код Данила Хармса.[2] Међутим, код Гора ова линија није само естетска, већ постаје антрополошка: апсурд више није стил, већ услов постојања.
То нису анегдоте. То су иконе распада — редуковане слике које, у свом минимализму, функционишу готово литургијски: не као нарација, већ као откривење стања.[3]
Апсурд без игре
За разлику од постмодерне, код Гора нема иронијске дистанце нити заштитног слоја метатекстуалне игре.[4] Ово није апсурд као интелектуална разонода, већ апсурд као егзистенцијална нужност. Хумор је присутан, често суров и црн, али никада не делује као механизам олакшања. Он не опушта читаоца — он га разоружава.
Иза наизглед хаотичне структуре књиге налази се јасна духовна линија. Иако текст није декларативно религиозан, он непрестано поставља питања смисла, кривице, одговорности, слободе и спасења. У том смислу, може се говорити о негативној теологији текста — о трагању за смислом кроз његово одсуство.[5]
Човек је стално пред избором — али више не зна шта бира, нити по којим критеријумима се избор уопште може извршити.
Језик као простор отпора
Горов језик је намерно „неуглачан“: понекад груб, понекад наиван, понекад готово дечји. Управо у томе лежи његова прецизност. То је језик који одбија да се уклопи у нормативне естетске моделе, језик који не тежи лепоти као ефекту, већ тачности као етичкој категорији.
У том смислу, „Спонтано сагоревање” представља облик отпора — како према књижевном естаблишменту, тако и према културној парадигми која од литературе очекује функцију: корисност, терапију или оптимистичку пројекцију. Ово је књига која не нуди решења, не нуди утеху и не нуди излаз. Она нуди препознавање — а у том препознавању, можда, и почетак истинског суочавања.
1 Уп. Ж. Бодријар, Симулакруми и симулација, Београд: Светови, 1991.
2 В. Кафка, Процес; С. Бекет, Чекајући Годоа; Д. Хармс, кратке прозе.
3 Уп. М. Елијаде, Свето и профано, Београд: Просвета, 1986.
4 Уп. Л. Хачион, Поетика постмодернизма, Београд: Светови, 1996.
5 Уп. Псеудо-Дионисије Ареопагит, Мистичка теологија.
📖 Спонтано сагоревање - Себастиан Сава Гор - Nova POETIKA
📖Komplet Knjiga - Sebastian Sava Gor - Nova POETIKA
📖 Poljubac žene zmaja - Dobra Knjiga
📖 Noć slomljenih strela - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga
📖 Ishod na nišanu - Sebastian Sava Gor - Dobra Knjiga
****
EX EX bend - "Sporedan put"
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар