AKADEMIJA REPUBIKA / ROMAN - Sebastian Sava Gor

Izdavačka Kuća BOL

Vam, predstavlja, novi Roman: "AKADEMIJA REPUBLIKA"

Izdanje će se naći u prodaji do kraja novembra ove godine.

Momentalo se nalazi u pripremi za štampu.

AKADEMIJA REPUBLIKA
Sebastian Sava Gor
Esejistička analiza i recenzija

AKADEMIJA REPUBLIKA
Sebastian Sava Gor
Esejistička analiza i recenzija

I UVOD:

KNJIGA KOJA ODBIJA DA BUDE ŽANR

Roman "Akademija Republika" Sebastiana Save Gora nije moguće čitati kao običan roman o odrastanju, niti kao memoarsku knjigu. To je knjiga na granici; na granici između dokumenta i fikcije, između ličnog sećanja i kolektivne istorije, između Beograda i sveta, između nevinosti i iskustva.

Autor na samom početku kaže da želi da ostavi "mali dokument". Ta skromnost je varljiva. Iza nje stoji ambicija mnogo veća; da se sačuva jedan svet koji je nestao, a da se pri tom ne upadne u nostalgiju. Zato "Akademija Republika" nije nostalgična knjiga. Ona je knjiga o gubitku koji se dogodio, dok niko nije gledao.

Polazna tačka je 1989. godina. Pripovedač postaje punoletan građanin SFRJ. Taj podatak je ključan; punoletstvo u državi koja će za dve godine prestati da postoji. Lična karta izdata u zemlji koja više nema mapu. Pasoš koji važi za granice koje se brišu. Već tu počinje osnovna tenzija romana; čovek koji misli da ulazi u svet slobode, a zapravo ulazi u vreme raspada.

Važno je reći i ovo; autor je ovu knjigu napisao pre petnaest godina. To je podatak koji menja čitanje. Ovo nije knjiga pisana za tržište; ovo je knjiga pisana iz potrebe da se “udari” pečat.

II

PROSTOR: AKADEMIJA KAO ŠKOLA ŽIVOTA

Naslov je dvostruk. Akademija je konkretno mesto; beogradski klub u Ruićevoj ulici, u Beogradu, podrum koji je od 1981. do 2011. bio centar alternativne scene. Ali u romanu Akademija prerasta u metaforu.

Ona je škola. Ne ona državna, akademska, sa diplomama; već ona druga, noćna, podzemna. Škola u kojoj se uči kako se sluša muzika, kako se gleda film, kako se razgovara do jutra, kako se voli, kako se gubi kontrola i kako se ponovo dolazi k’ sebi.

Autor precizno beleži hronologiju; od 1982. kada je Milan Atanasković, ofarbao ceo klub u crno i proglasio ga za umetnički rad u procesu, preko Miomira Grujića Fleke, koji preuzima muziku i drži je do 1989, do Aleksandra Sopčeka koji osmišljava program. Tu više nije bio klub; to je bio pokret. Disciplina Kičme, EKV, Električni Orgazam, Partibrejkersi, Film, Prljavo Kazalište, Lačni Franz, VIA Talas, Blok Aut, Rex Ilusivii, Dorian Gray, Paraf, Du Du A, D'Boys, Denis & Denis; spisak je predug za jednu stranicu.

Zato je potresna scena u kojoj pripovedač, u društvu Igija, u SKC-u, ugleda Ivicu Vdovića Vd-a, bubnjara Suncokreta, Katarine II i Šarla Akrobate. Vd, je tada već teško bolestan; prva osoba u Jugoslaviji registrovana kao HIV pozitivna 1985, čovek koji je prestao da svira, a umro je 1992. od side. Sava je sa njim razgovarao, samo par dana pre njegove smrti. Taj susret nije anegdota; to je trenutak u kome generacija vidi sopstvenu smrtnost.

Od kraja osamdesetih i početkom devedesetih rađa se nova scena, “Neo Beo”; Darkwood Dub, Kazna Za Uši, Neočekivana Sila Koja Se Iznenada Pojavljuje i Rešava Stvar, Klajberi, Presing, Kanda Kodža i Nebojša, Crni Lilihip. Autor je deo te scene, ne kao posmatrač, već kao učesnik. Pisao je tada, bio unutra, poznavao je ljude po imenu. Pominje Milana Mladenovića, Margitu Stefanović, Bojana Pečara, kao ljude sa kojima je bio na snimanju spota "Krug", u Avala Filmu i koje je lično poznavao, posebno Bojana Pečara, basistu EKV-a, koji je tada živeo u autorovom komšiluku. Poiminje i mnoge, tada buduće reditelje, glumce i slikare, ne kao legende, već kao ličnosti sa kojima je zajedno živeo to vreme.

Zato Akademija u knjizi nije mitologizovana. Ona je materijalna; ima miris, vlagu, dim, razbijene flaše i crn pod. I ima transformaciju; od prostora slobode do prostora komercijalizacije, nasilja i zavisnosti, pa do gašenja 5. oktobra 2011. zbog imovinsko pravnih odnosa. Ali autor na kraju kaže; Akademija nije zatvorena u sećanju, već je samo "sišla dublje u podrum iz kog i dalje svira". Time prestaje da bude lokacija i postaje stanje svesti.

III VREME:

1989 DO 1991; PROZOR KOJI SE ZATVARA

Podnaslov I - 89-91 nije hronologija radnje; to je vremenski prozor. 1989. je godina pada Berlinskog zida i poslednja godina prividne stabilnosti Jugoslavije. 1991. je godina početka kraja.

Između te dve godine stane ceo jedan život. Pripovedač ide u London, vraća se u Beograd, upisuje Pravni fakultet "radi reda", pa pokušava dva puta da upiše FDU za filmsku režiju; jednom pada, drugi put zakasni na prijemni. Na kraju upisuje filmsku režiju , na tadšnjem B.K. Univerzitetu, u klasi Slobodana Šijana.

Istorija u roman ne ulazi preko dnevnika, već preko fragmenata. Najbolji primer je Bruno; Hrvat koji već trideset godina živi u Londonu, saradnik Eleninog oca, čovek koji na faksu prima papire, mota veliki džoint sensimillije i kaže; "Dole će strašan rat, raspad Jugoslavije". Pripovedač ima devetnaest godina i misli; kakav rat. Elena se čudi. Pola sata kasnije zaborave na to i planiraju odlazak u Muzej voštanih figura, Madame Tussauds. Tako rat dolazi; ne kao poglavlje iz udžbenika, već kao neprijatan osećaj u stomaku koji se brzo potisne pivom.

Čovek najpre živi, a tek mnogo kasnije razume šta je živeo. Beograd koji je bio prostor noćnog života i umetničke energije postaje grad demonstracija, ratne neizvesnosti i raspada zajedničkog sveta.

IV SUSRETI:

RUKOVANJA KOJA POSTAJU ISTORIJA

Posebna vrednost rukopisa je u tome što autor nije pisao o ličnostima iz druge ruke. On ih je lično poznao; rukovao se sa njima, sedeo sa njima, razgovarao.

FEST 1991. održan pod sloganom "Snovi Otvorenih Očiju" u vreme kada su se već nazirale sankcije i moguća intervencija. Na FEST-u su Barton Fink braće Koen, Vendersov, Do Kraja Sveta, Kum 3, Telma i Luiz, i posebno, Noć na Zemlji, Džima Džarmuša. Od svega, Sava stavlja akcenat na film brazilskog reditelja; Alejandra Jodorowskog I na njegov film: “Santa Sangre” – “Sveta Krv”. Reditelj nije bio u mogućnosti da dođe u Beograd, ali njegov sin, sa ostalom filmskom ekipom jeste. Autor upoznaje Axela Jodorowkog.

Džim Džarmuš je više puta bio gost Beogradu, zahvaljujući prijateljstvu sa Emirom Kusturicom, gde je sa njim došao i Džoni Dep. U SKC-u, je prieđen spektakl. Patibrejkers i Džoni Dep. Autor tu noć, preko poznanstva sa članovima Partibrejkersa, upoznaje i Džim Džarmuša i Džoni Depa.

Isto važi za muziku, još u Londonu, opisuje koncert benda, Sisters of Mercy, gde se na bekstejdžu, uposnao sa legendarnim frontmenom tof benda,

Tu su i Deca Loših Muzičara, Darkwood Dub, EKV uživo, ali i Vd, Fleka, Grga, Srđan Vučković. Cela Neo Beo scena čiji je autor bio deo. Zato kada pominje Milana, Margitu, Bojana, Koju, to nisu fusnote; to su ljudi koje je gledao kako kasne na snimanje, kako se ljute, kako sviraju.

Isto je sa književnošću i poezijom. Epizoda sa Alenom Ginzbergom u Domu Omladine 1991. je ključna. Ginzberg, jedan od najvažnijih bitnika, pesnik hipi generacije, dolazi u Beograd. U maloj sali, jedino on osvetljen, bez prevodioca, govori na engleskom. Pedesetak ljudi, broj se smanjuje. Neki izlaze jer ne znaju zašto su tu. Autor postavlja pitanje o pohlepi, o postojanju. Ginzberg odgovara u polu snu; "Prihvatite postojanje... Jednog dana ćete videti da ste puni radosti". Autor je iznerviran takvom nepažnjom. Kasnije saznajemo; Ginzberg je prvi put bio u Beogradu 1983, rođen 1926, umro 5. aprila 1997. u sedamdesetoj. Bio je borac protiv rasnih, verskih i seksualnih razlika. A te večeri u Domu Omladine nije bilo nijedne kamere, nijednog novinara. Dolazak takvog čoveka ostao je potpuno zanemaren. To je slika Beograda početkom devedesetih; kultura prestaje da interesuje ljude, jer istorija postaje glasnija.

Zato je ova knjiga važna; ona pamti ono što niko nije snimio.

V

FILM KAO NAČIN MIŠLJENJA

Pripovedač od detinjstva vidi život "kao na filmskoj traci". To nije stilska figura; to je način mišljenja. Scene su date kao kadrovi; London, crni taksi koji je oduvek želeo da proba kao mušterija, Muzej voštanih figura gde pipa Hitlera i smeje se Daliju sa kokoškom na ramenu, san o Belom lavu koji miriše ružu u bašti bake čiju je kuću oduzela Socijalistička partija i zamenila za dva stana u Resniku.

Posebno je značajna epizoda razgovora o Majstoru i Margariti Mihaila Bulgakova i filmu Aleksandra Petrovića. Pripovedač sa Elenom u restoranu, uz vino, vodi razgovor o Bogu, o đavolu, o Krouliju, Kastanedi, budizmu, reinkarnaciji. Pita je da li je čitala Majstora i Margaritu, pita da li đavo postoji. Elena se smeje; "super je knjiga, zanimljiva". Taj razgovor je naivan, pijan, mladalački, ali u njemu se otvara pitanje koje će autora progoniti celog života; pitanje zla.

Zato je film Alejandra Hodorovskog "Sveta Krv" (Santa Sangre), koji gleda pre FEST-a na lošoj VHS traci, opisan kao film posle kog ostaje bez reči. Potrebno je da "odleži". Kao i sva velika dela. Kao i ceo život opisan u ovoj knjizi.

VI

FILOZOFIJA SLOBODE, ZLO I PEČAT

Najdublji sloj knjige je pitanje slobode i zla.

U prvom delu sloboda je telesna, hedonistička, mladalačka; raditi šta hoćeš, ići gde hoćeš, spavati s kim hoćeš, piti koliko hoćeš. U drugom delu sloboda postaje egzistencijalna kategorija. Autor pravi razliku između čoveka koji deluje po sopstvenom izboru i čoveka koji je primoran da živi protiv sopstvene volje. Prvi ostaje povezan sa sobom; drugi gubi pristup sopstvenoj istini.

Tu se otvara pitanje i udara pečat pečat. Šta je pečat. Državni pečat overava dokument. Umetnički pečat overava vreme. Akademija Republika pokušava da stavi pečat na jedno vreme; ne državni, ne ideološki, već lični. Pečat koji kaže; ja sam bio tu, ja sam ovo video, ja ovako pamtim. U svetu gde se istorija stalno prepisuje, takav lični pečat je jedini validan dokument.

Zato knjiga počinje pitanjem; kada u nama umire nevinost i kada dečija radost počinje da napušta naša srca. I završava se bez odgovora. Dečija radost nije umrla u jednom danu. Umirala je polako, uz pivo sa votkom, uz muziku iz podruma, uz prve vesti o ratu koje niko nije hteo da čuje, uz DMT, uz LSD, uz knjigu Jovana Bukelića "Droga Mit ili Bolest" gde je marihuana na trećem mestu pored heroina i kokaina, uz smeh koji pokušava da pokrije strah.

Pitanje zla provlači se kroz celu knjigu; od Bodlera i Remboa koje čita, preko Dostojevskog, do razgovora o đavolu. Pripovedač pita; postoji li đavo. Elena ne zna. Ginzberg propoveda mir. Bruno najavljuje rat. U tom rasponu između mistike i politike nalazi se cela generacija.

VII STIL:

NAMERNA HRAPAVOST KAO ETIKA

Stil je namerno neujednačen. Negde je književno zgusnut, filmski precizan, sa rečenicom koja nosi miris, zvuk i svetlo. Negde odlazi u široko objašnjavanje, naknadno tumačenje, moralizovanje iz sadašnjosti. Pojedine epizode imaju snažnu koncentraciju, dok druge odlaze u digresije.

To je najveća snaga knjige.

Knjiga odbija lektorsko peglanje u onom smislu u kom bi je peglao neko ko želi da od nje napravi pitak proizvod. Ona hoće da ostane hrapava. Hrapavost je deo etike; trag procesa pamćenja. Ponekad se autor seća precizno, ponekad nagađa, ponekad prekida događaj da bi ga objasnio iz današnje perspektive. Tako nastaje specifična forma između romana, dokumenta, hronike i ličnog eseja.

Najveća snaga knjige je u materijalnosti sećanja, u sitnicama, u istoriji viđenoj odozdo. Najveća slabost je u gubitku kompozicione discipline. To je tačno. I to treba ostaviti tako. U doba veštačke pameti i ispoliranih priča, ta nesavršenost je vrlina.

Takođe, jezik je beogradski, živ, sa žargonom kraja osamdesetih, sa psovkama, sa engleskim ubacivanjima, sa nazivima bendova. To nije greška; to je arhiv.

VIII ZAKLJUČAK:

PITANJE KOJE OSTAJE

Akademija Republika nije knjiga o klubu. Klub je samo povod.

To je knjiga o generaciji koja je mislila da je slobodna u trenutku kada je sloboda već počela da se povlači. Generaciji koja je učila život u podrumu, uz rokenrol, filmove i knjige, dok se iznad nje rušila država. Generaciji čiji su heroji bili Milan Mladenović, Vd, Margita, Koja, Fleka, Jarmuš, Kusturica, Dep, Ginsberg, Sisters of Mercy, a čiji je kraj bio rat, sankcije i emigracija.

Njena dokumentarna vrednost je upravo u tome što ne pokušava da bude dokument. Ona je svedočenje. Svedočenje čoveka koji je bio tamo, koji je grešio, koji se drogirao, koji se zaljubljivao, koji je bežao, koji je gledao i koji je na kraju, petnaest godina kasnije, rešio da to sve zapiše.

Posle poslednje stranice ne ostaje nostalgija. Ostaje pitanje koje autor postavlja na početku i na kraju, samo drugim rečima; šta se dogodilo sa čovekom koji je mislio da je slobodan, onda kada je shvatio da je vreme u kojem je tu slobodu živeo već počelo da nestaje.

Na to pitanje nema odgovora. Zato ova knjiga traje. I zato je ozbiljna knjiga.

Akademija nije zatvorena. Samo je sišla dublje u podrum. I dalje svira.

Znanje nije roba. Sećanje nije roba. Ova knjiga to dokazuje. 

-- Jerođakon, Aleksandar Subotić

 

Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

Sajt

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

Spontano sagorevanje Komplet knjiga

✦ Wikipedia ✦

Wikipedia

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

Scribd Instagram Facebook LinkedIn

✦ YouTube kanali ✦

Sebastian Sava Gor EX EX OkO Music Studio 100

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

Poljubac žene zmaja Noć slomljenih strela Ishod na nišanu