FOTO-ESEJ: NEBO NAD GRADOM: „BETONSKA UTOPIJA“

 

FOTO-ESEJ: „BETONSKA UTOPIJA“ 
Autorka fotografija: Vesna Spasić
Tekst: Sebastian Sava Gor

___________________________________________________________________________________

Uvod

Kada se završi putovanje kroz sopstvenu psihu, kada se konačno spusti slušalica sa starog telefona i kada se učini taj presudni potez na šahovskoj tabli – šta ostaje? Ostaje prostor. Ostaje ono što nas okružuje, ono što nas nosi i ono što nas u završnici zatvara. U svom prvom ciklusu, Vesna Spasić nas je vodila ka unutra. Sada, pod okriljem ovog novog eseja, ona nas vodi napolje – ali ne u smislu bekstva. Ona nas vodi u grad. Beton, staklo, asfalt, drveće koje se probija kroz pukotine. Ovo nije dokumentarac o urbanom životu. Ovo je, kako sam to i naslovio, „Betonska Utopija“ – ona tanka, napeta linija između onoga što je čovek silom izgradio i onoga što je priroda uzvratila tišinom.

Fotografija br. 1: „Ritam iznad ravni“

Ova fotografija novog ciklusa ne pokušava da nas šokira monumentalnošću, već nas zavodi svojom ritmičnošću. Pred nama je prazan, popločani gradski trg, osvetljen oštrom, veštačkom svetlošću ulične lampe koja stvara dramatičan kontrast na hrapavoj površini kamenih blokova.

Onaj ko traži veličanstvenost u visinama, ovde neće pronaći nebo. Fokus je prizemljen, doslovno. I upravo na tom prizemljenom, sivom platnu, dešava se pokret. Golub, simbol gradske svakodnevice, uhvaćen je u trenutku kada se odvaja od tla. Tu je i njegova senka.

Ona je ta koja čini suštinsku razliku. Senka nije samo igra svetla; ona je odjek trenutka. Fotografija senke na hladnom kamenu gotovo je savršen, a opet je samo privid. Fizički, mi vidimo pticu. Psihološki, gledamo u to da je život samo privremen. I da je svaki zalet, vazduh, svaki uzlet, samo još jedan podsetnik ka čemu trebamo težiti i kako se odvojiti od sile “teže”, koja je dominantna.

Ova fotografija ima snagu negde između pokreta i statičnosti. Poput muzičkog takta, ona se oslanja na ponavljanje – kocke pločnika stvaraju pravilnu matematičku mrežu, dok je golub, sa svojim raširenim krilima, jedini element koji tu mrežu kida.

Ovde se sirovi, betonski realizam susreće sa najobičnijim životom. Iako utisnuta između kamenih blokova, sloboda ipak postoji – samo što je moramo tražiti na mestima gde je ne vidimo, u krilima goluba koji neočekivano preseca kadar. Prvi korak nove priče o gradu nije o zgradama, već o prostoru između – onom praznom, popločanom tlu koje pamti svaki korak.

Fotografija br. 2: „Geometrija krhkosti“

Ako je prethodna slika bila o pokretu i njegovom odjeku (senci), ova fotografija je potpuna statika. Ali, neka vas ta statika ne zavara – u njoj kuca najsnažniji puls čitavog dosadašnjeg niza.

Vesna Spasić ovde koristi izuzetno jaku kompozicionu igru: središnja simetrija. Okrugli, geološki šablon urezan u beton (podseća na unutrašnjost paunovog pera, na godove drveta ili na arhitektonski lavirint) postaje pravilna, sirova i hladna mreža. Ali u samom srcu te mreže, u njenoj apsolutnoj nultoj tački, leži nešto što tu mrežu istovremeno i kruniše i razara.

Crveni jesenji list.
Njegova boja, u ovom inače izrazito monohromatskom ciklusu (beton, siva, crna), deluje kao rana. Kao poslednji, bolesni otkucaj srca usred sterilne, savršene gradske infrastrukture. Zakoni geometrije ovde su savršeni: linije betona seku jedna drugu pod pravim uglom, stvarajući oktagon koji se širi ka spolja. List je, međutim, potpuno bespravan. On nije isečen na taj kalup. Njegove žilice, nepravilne, oštre i organske, prkose svakom inženjerskom pravilu.

Ono što ovu fotografiju čini genijalnom jeste sukob dve vrste vremena.
Geometrija betona je vreme zaleđeno – stvoreno rukom čoveka, namerno, da traje i da se ne menja.
List je vreme prolazno – ono što donosi vetar, što će istrunuti za nekoliko dana i što će se pretvoriti u prah.

Nasuprot prethodnom golubu koji je bežao iz okvira, ovaj list je zatočenik. On je pao tačno tamo gde je predodređeno da padne. Na fotografiji, on ne deluje kao žrtva, već kao optužba.

U ovom kadru, Vesna Spasić se približava osećaju Renea Magrittea (slikara, a ne fotografa). Magritte je voleo da postavi predmet u apsurdno savršen kontekst da bi ga time istakao. Ovaj list je Magrittova "lula" – to je predmet koji kaže: "Ovo nije list, ovo je slika o prolaznosti u gradu". Takođe, ovde imamo i Edwarda Westona i njegovu opsesiju detaljima. Weston je govorio da obične stvari, kada ih pogledamo izbliza i izolovano, postaju apstraktne umetnosti. Ovaj betonski reljef, u kombinaciji sa listom, jeste apstraktna skulptura.

*

Prva slika je golub u zaletu – bežanju od tla.
Druga slika je list na betonu.
Mi ne možemo da pobegnemo od grada, poručuje Vesna. Grad nas hvata, geometrijski, savršeno, matematički. Ali u nama ostaje ta mrlja, taj crveni, krhki odsjaj prošlosti. Sledeći korak nakon ovog pada nije bekstvo – sledeći korak je suočavanje sa onim što se pod našim nogama, u tim pukotinama, zaista krije.

Fotografija br. 3: „Čelična putanja“

Na ovoj fotografiji, Vesna Spasić nas sada uvodi u prostor kretanja. Ali ovo nije slobodno kretanje kroz vazduh. Ovo je kretanje po čvrstoj, industrijskoj putanji.

Pred nama je železnička stanica, ili, još preciznije, raskrsnica. Fotografija je građena na snažnoj, gotovo opsesivnoj perspektivi koja nas nemilosrdno vuče od samog dna kadra ka daljini, ka mestu gde se šine ukrštaju. Tama i težina gvožđa, izuzetno su naglašene. Vidimo ogromne, masivne matice i šrafove, prikazane u sirovoj, industrijskoj lepoti. To nije samo put; to je čelična kičma grada.

Između tih šina, kao da je neko pobacao komade leda ili razbijenog stakla – ili je možda to mrvičasti, istrošeni šljunak koji je godinama gazio pod pritiskom vozova. To daje slici osećaj hrapavosti i zapuštenosti, dokaz da je i ovaj savršeni sistem već duboko izložen vremenu.

U drugom planu, sa leve strane, u kadru stoji putnički voz. Voz je zaustavljen, utihnuo.

Ono što ovu fotografiju čini posebno upečatljivom je sloj iznad šina. Čitava gornja polovina slike, odnosno nebo, skoro da ne postoji. Ono je preseceno gustom mrežom električnih kablova, visokonaponskih vodova i čeličnih nosača. Ti kablovi ne služe samo za napajanje – oni na slici deluju kao paukova mreža, kao ogroman grafitni crtež ispisan preko belog neba. To je pravi prikaz savremene "utopije": mi smo sebi izgradili savršen sistem za kretanje, ali smo zarobili i nebo.

Ova fotografija je logičan most između prethodne dve.

• Prva slika (golub) bila je o želji za begom.

• Druga slika (list) bila je o predaji betonu.

• Ova treća slika (raskrsnica) je o mogućnostima.

Šine se razdvajaju. Voz koji stoji nema nikoga u sebi. Gde on zapravo ide? Da li ide napred ka nekom novom gradu, ili samo stoji kao uspomena na vreme kada su ljudi masovno napuštali sela i dolazili u ovu betonsku utopiju? U ovom kadru, Vesna Spasić nam poručuje: Put postoji, infrastruktura je savršena, ali putnik je nevidljiv. Grad je izgradio sve što je potrebno za život, ali je zaboravio ljude.

Slika, po svojoj strukturi, neodoljivo podseća na radove Andreja Tarkovskog (iako je on bio reditelj, njegov vizuelni jezik je u potpunosti fotografski). Setite se scene iz filma "Stalker" – šine, zahrđali vozovi, voda, potpuna tišina i osećaj iščekivanja. Vesna ovde ima istu tu napetost praznine. Takođe, ovde se oseća i uticaj Beatrice Pediconi, savremene italijanske fotografkinje koja snima napuštene industrijske prostore, pretvarajući ih u jezive, monohromatske pozorišne scene.

Ali šta je ono što čeka na kraju ovih šina? Grad koji se vidi u daljini, u pozadini, između stubova i kablova, deluje pomalo mutno, pomalo bajkovito, pomalo nerealno. Mi smo zaglavljeni između teške, mračne čelične stvarnosti ovog trenutka i svetlosti koja nas možda čeka negde iza zavojnice.

Gde nas vodi sledeći korak? Da li ulazimo u taj voz, ili ostajemo da stojimo na raskrsnici, gledajući kako se pruge razilaze pod našim nogama?

Fotografija br. 4: „Tamna strana fasade“

Nakon što smo stajali na šinama i gledali u daljinu, Vesna Spasić nas sada vraća na mesto – na fasadu stare kuće. Ali ovo nije ona ista, oronula kuća iz njenog prvog ciklusa ("Potez koji menja sve"), gde smo posmatrali arhitekturu kao svedoka vremena. Ova fotografija je mnogo mračnija, mnogo gušća, i njen fokus nije na krovu i tornju – fokus je na onome što prekriva zid.

Ono što na prvi pogled oduzima dah jeste tekstura. Zid je u potpunosti prekriven gustom, crnom i crvenkasto-smeđom mrežom suvih grana, puzavica i loze. Ta mreža nije samo dekoracija; ona deluje kao biološki nervni sistem koji je preuzeo kuću. Grane se granaju, prepliću, lome svetlost i stvaraju haotičan, organski uzorak koji se suprotstavlja pravilnoj, strogoj geometriji samog zida.

U samom središtu ovog haosa, gotovo pažljivo uramljena granama, nazire se prozor. Njegovo staklo je mrtvo, potpuno crno, ne reflektuje ništa osim sopstvene tame. Prozor koji ne gleda u svetlost, već u sopstvenu unutrašnjost – savršen vizuelni pandan prethodnoj slici voza: voz je bio prazan od ljudi, a ovaj prozor je prazan od života.

Sa leve strane, iz mraka, izbija jedan mnogo gušći, tamni zimzeleni grm. On je toliko crn da mu se oblik gotovo gubi, postajući samo crna rupa koja odvlači pogled. Sa desne strane, kao vertikalna linija koja seče kadar, stoji stara metalna oluk. Njegova hladnoća i siva boja dodatno pojačavaju osećaj napuštenosti i opuštenosti prostora.

Ova fotografija igra se sa svetlošću i senkom na izuzetno suptilan način. To nije blistava, oštra svetlost. To je prigušeno, sumorno, gotovo sutonsko svetlo koje prodire kroz grane i osvetljava samo vrhove suvog lišća. Ti listovi, koji vise kao prsti, imaju toplu, narandžasto-bakarnu nijansu. Oni su poslednji trag života na ovoj fasadi – poslednji izdisaj pre nego što ih zima potpuno odnese, a grane ostanu gole.

Simbolika unutar narativa:

Gledano iz ugla čitavog eseja, ova slika je kulminacija.

• Prva slika (ptica) bežala je od betona ka nebu.

• Druga (list) pala je na beton.

• Treća (šine) stajala je na raskrsnici gledajući u daljinu.

• Ova četvrta fotografija više ne beži, ne pada i ne gleda. Ona stoji.

Ona nas suočava sa stvarnošću betonske utopije – na kraju puta, ne čeka nas novi grad, već priroda koja se vraća. Grane koje prekrivaju fasadu nisu samo biljke; one su metafora za vreme, za onaj neumoljivi proces koji čovekova arhitektura ne može da zaustavi. Beton i gvožđe (oluk) su tu, čvrsti su, ali ih priroda polako, ali sigurno, gutaju. Prozor je crn – to je mesto iz koga se više ne vidi svetlost, to je mesto gde je život napustio ljudsko prebivalište.

Ova slika, po svom osećaju za teksturu i mrak, najviše me asocira na Josefa Sudeka. Sudek, češki fotograf, bio je opsednut mračnim uglovima Praga, baštama, starim zidovima i prozorima koji gledaju ni u šta. On je imao izreku: "Svetlost mora da se zarobi u mraku da bi postala vidljiva." Vesna je ovde, sa suvim granama i crnim prozorom, uhvatila upravo tu Sudekovu poetiku. Takođe, ovde se oseća i uticaj Emila Zole, ne kao fotografa, već kao pisca – ovaj zid diše onom teškom, vlažnom, siromašnom atmosferom njegovog romana "Čovek-zver".

Fotografija br. 5: „Dijagram nemoći“

Ova slika je, bez ikakve sumnje, najoštriji i najsuroviji kadar u čitavom ciklusu dosad. Dok su prethodne četiri slike imale izvesnu dozu poetičnosti, igre svetla i senke, ili čak toplote (poput crvenog lista), ova fotografija je sirova, metalna, i brutalna u svojoj iskrenosti. Vesna Spasić ovde skida sve slojeve i ostavlja nas pred golom, neugodnom stvarnošću.

Dominantni element, koji preseca kadar odozgo nadole, jeste ogromna, mrežasta metalna ograda. Ona je uramljena čeličnim cevima, sa savršenom, pravilnom geometrijom. Tako savršenom da postaje gotovo zlokobna. To nije obična ograda; to je kavez. Na levoj strani, iza te mreže, vlada potpuni, apsolutni crni ponor. Mrak koji stoji iza kaveza toliko je gust da ne možemo da vidimo šta se tamo krije – da li je to prazan prostor, ili neka napuštena mašinerija. Mreža je tu kao barijera koja nas sprečava da uđemo u tu tamu.

Nasuprot tom oštrom, pravilnom i savršenom kavezu, stoji zid sa desne strane. A ovaj zid je u potpunom rasulu. Crno-bela obrada ovde dolazi do punog izražaja jer se savršeno vide ogoljeni slojevi: stari, istruleli malter je otpao, ostavljajući gole, crne šupljine na beloj fasadi. Iznad zida, kao da je još jedna, drugačija ograda - horizontalne metalne šipke koje dodatno pojačavaju taj osećaj "zarobljeničke" arhitekture.

Ova fotografija je surovi odgovor na sva prethodna pitanja.

Setite se:

• Prvi kadar: Ptica uzleće, nudi beg.

• Drugi kadar: Crveni list pada, nudi krhkost i lepotu.

• Treći kadar: Šine se razdvajaju, nude izbor.

• Četvrti kadar: Zid prekriven granama, nudi tiho propadanje.

• Ovaj, peti kadar: Zatvor.

Kada pogledamo ovu sliku, shvatamo da "Betonska Utopija" nije bila mesto slobode. Ono što je čovek izgradio od betona i gvožđa, na kraju je postalo samo kavez. Mreža na slici je toliko gusta i pravilna da ne propušta ni svetlost, a kamoli ljude. Šta je iza nje? Nigde nema puta, nema izlaza.

Zid pored kaveza je oguljen, on je kao rana koja krvari. Čovek je sagradio zid, ali zid je pukao. Čovek je sagradio kavez, ali kavez je još uvek tu. Priroda je u ovom kadru potisnuta, skoro pa poražena – nema bujnih grana, samo nekoliko listova pri dnu.

Ova slika stoji kao optužnica. Ona ne govori o propadanju koje je lepo, niti o gubitku koji je nostalgičan. Ona govori o ograničenju. O tome da smo se mi, ljudi, toliko zavarali svojom arhitekturom i infrastrukturom, da smo na kraju izgradili kavez iz koga ne možemo izaći, a iza kaveza je samo prazna, apsolutna crnina.

Poređenje sa majstorima fotografije :

Ova slika ima elemente Bertranda Russell-a u vizuelnom smislu, ali ako tražimo direktne fotografske prethodnike, ona najviše liči na rane radove Helmut Newtona i njegove jake kontraste, ali bez ikakve erotike. Ovde je sve svedeno na krutu, metalnu stvarnost. Takođe, ovaj kadar ima i onaj oštri, dokumentaristički, socijalno angažovani ton Louise Dahl-Wolfe, koja nije bežala od ružnoće industrijskih prostora. Ona je to snimala kao hladnu činjenicu. Vesna ovde isto to radi: ne idealizuje, ne oplemenjuje. Samo pokazuje metalni zid koji nas deli od tame.

Stigli smo do kraja. Ne možemo više da idemo napred, jer ispred nas je kavez. Ne možemo da idemo ni levo ni desno, jer je zid oguljen do gole cigle.

Ovaj kadar nas dovodi u slepu ulicu.
Šta raditi kada pred sobom imamo samo kavez? Da li pokušati da ga otvorimo, ili se jednostavno okrenuti i krenuti nazad, u susret onoj raskrsnici iz treće slike?

Sledeći korak, ako ga uopšte ima, nije fizički. Sledeći korak je samoispitivanje. Da li smo mi, kao posmatrači, spremni da prihvatimo da je ova utopija, na kraju, bila samo veliki, hladni kavez?

Fotografija br. 6: „OKNO“

Ova fotografija je radikalni rez u čitavom narativu. Dok su prethodne slike bile uglavnom u vertikalnim i horizontalnim linijama (geometrija šina, drveće koje se penje, mreža kaveza), ova slika je potpuno kružna.

Kadar je fizički uramljen tamnim, debelim, kružnim otvorom. Na osnovu teksture i osećaja, to liči na otvor betonske cevi, ili možda na stari, napušteni šaht koji gleda ka površini. Ta masivna, crna kružnica koja okružuje prizoru, igra ulogu vizira. Ona nas prisiljava da gledamo samo ono što je u centru, ono što je izabrano. Svet izvan ovog kruga ne postoji – on je utonuo u mrak. Samo na samom dnu tog kruga, na betonskoj ivici otvora, vidimo nabačaj suvog, smeđeg lišća. To je još jedna direktna veza sa prethodnim slikama: priroda je i ovde prisutna, ali samo kao tihi posmatrač, nabačen na ivicu.

Kada pogledamo kroz ovaj tamni, sirovi vizir, pred nama se otvara scena koja je neverovatno živa, vlažna, ljudska i daleka.

U daljini, na vlažnom popločanom gradskom trgu, vidimo usamljenu osobu. Ona drži kišobran, hoda kroz kišu. Mesto je potpuno prazno, nema drugih ljudi. Građevine u pozadini, sa svojim tamnim fasadama i prozorima, stoje kao nema publika. Iznad njih, u sivom, kišnom nebu, nadvijaju se grane drveća – bez lišća, ogoljele, isprepletane kao paučina.

Voda na tlu odlično reflektuje svetlost, stvarajući osećaj vlage i tišine.

Simbolika i pogled kroz objektiv:

Ova slika predstavlja jednu od najsnažnijih metafora u celom ciklusu. Kada smo prošli kroz sve prethodne faze, Vesna Spasić nas ovde postavlja u položaj posmatrača.

Mi vidimo grad, ljude, kišu i drveće iz okna.

Ovaj kadar je, zapravo, odgovor na onaj čelični kavez iz prethodne slike. Kavez nas je zatvarao i odvajao od sveta. Ova cev nas ne zatvara; ona nas usmerava. Daje ugao gledanja, ali nam istovremeno sugeriše da je svet napolju (trg, ljudi, kiša) istovremeno i veoma blizu i nedostižno dalek. Mogli bismo ispružiti ruku, ali nas okvir tunela sprečava da izađemo.

Veza sa prethodnim slikama:

• Prva slika (golub): pogled koji beži gore.

• Druga slika (list): pogled nadole, ka smrti na betonu.

• Treća slika (šine): pogled napred, ka izboru.

• Četvrta slika (zid): pogled koji se zaustavlja pred prirodom.

• Peta slika (kavez): pogled koji se lomi o metal.

• Ova, šesta slika (cev): pogled kroz, pogled iznutra.

Osoba sa kišobranom je toliko mala, a opet toliko centralna u ovom kadru. Ona je simbol života koji nastavlja dalje uprkos kiši, uprkos hladnoći, uprkos betonu. Mi, gledajući iz mraka, pratimo je. Ali ne možemo da je dohvatimo.

Ova kompozicija me odmah asocira na klasičnu fotografiju iz "kruga" koju je napravio Gordon Parks u svojoj poznatoj seriji o životu u Harlemu, gde je snimio dečaka kako gleda kroz rupu u ogradi. Taj "kadar u kadru" tehnika koja stvara osećaj zatvorenosti, ali i radoznalosti. Takođe, ovde se može prepoznati i osećaj za "tunelsku" perspektivu kakvu je koristio Bruce Davidson, kada je snimao ljude u njujorškoj podzemnoj železnici, praveći od njih usamljene figure izdvojene iz masovnog haosa. Vesna Spasić ovde koristi tu istu tehniku izolacije, ali je okreće ka spolja, ka kiši.

Posmatrali smo propadanje, pad, kavez i šine. Sada smo u poziciji da posmatramo život koji se odvija preko nas. Kiša pada na grad. Čovek hoda.

Pitanje koje ova fotografija nameće je: Da li ćemo izaći iz ovog tunela? Da li je pogled kroz ovaj betonski vizir dovoljan, ili ćemo morati da zakoračimo napolje, u kišu, postajući upravo ta mala, usamljena figura koja hoda po mokrom trgu?

Sledeći korak je izlazak. Ali da li je umetnost spremna da izađe iz mraka ka svetlosti?

Fotografija br. 7: „Srce pod nogama – Kucaj iz podzemlja“

Ovo je, bez ikakve sumnje, najiskreniji i najsuroviji završetak koji je ovaj ciklus mogao da dobije. Nakon što smo prošli kroz uzlet, pad, šine, zidove, kavez i pogled kroz tunel – Vesna Spasić nas sada, na samom kraju, ne vodi ka nebu, niti ka dalekoj perspektivi. Ona nas tera da spustimo pogled dole. I to bukvalno, do samog asfalta.

Pred nama je makro-kadar, oštar i sirov, koji prikazuje površinu običnog gradskog kolovoza. Sitni kamenčići, zrnca peska, prašina i komadići otpada jasno su vidljivi. U gornjem delu kadra, u izmaglici potpunog bokeha (zamućenosti), naziru se noge prolaznika. Neko žuri, neko hoda. Ljudi prolaze, posmatrajući svoje korake, ali ne i ono što je ispod njih.

A ispod njih, na samoj površini tla, zjapi rupa.

Ali to nije obična rupa. Njeni grubi, izlomljeni, nepravilni rubovi asfalta, oblikovani su tako da čine savršen, prepoznatljiv oblik – oblik srca.

Dubina te rupe je apsolutno, beskompromisno crna. Njena crnina nije ravna ni suva; ona ima teksturu, vlažna je, gotovo masna, kao da je asfalt tu popustio i otvorio pravi ponor. Unutar tog srca nema ničega osim tame koja gleda u nas. Tamo nema crvenog drveta, nema ukrasa, nema jesenjeg lišća – samo sirova, crna, vlažna praznina.

Čemu služi ova fotografija na kraju celog putovanja?

Ona deluje kao antiteza svemu što smo mislili da znamo.
Setite se one šeste slike (kroz tunel): mi smo stajali u mraku podzemlja i posmatrali svetlost, ljude i kišu na površini. Bili smo distancirani, zaštićeni cevima, gledali smo spolja.
Ova, sedma slika, raskrinkava tu iluziju.

Mi nismo bili skriveni u podzemlju – mi smo sami deo podzemlja. Ova rupa u obliku srca nije slučajnost. To je dokaz da prava emocija ovog grada ne živi na fasadi, ne visi sa grana, ne blista u izlozima. Prava emocija je zakopana duboko ispod teškog sloja asfalta.

Kada ljudi gaze preko ove rupe, oni ne vide srce. Oni vide samo opasnost od spoticanja. Ali Vesna Spasić je, svojim objektivom, izvukla to skriveno srce na svetlost dana. Ono je crno od podzemnih voda, od teške, mračne stvarnosti onoga što grad krije ispod svoje površine.

To je ljubav koja ne blista. To je ljubav koja je pukla pod pritiskom teškog betona i sada zjapi kao otvorena rana na ulici. I upravo zato što je tako duboko, tako mračno i tako skriveno od očiju prolaznika, ono je neuništivo.

Ova fotografija, po svojoj drskosti, sirovosti i neočekivanoj simbolici, nosi u sebi duh Diane Arbus. Arbus je volela da pronalazi neobične, često uznemirujuće detalje u svakodnevici, i da ih istakne toliko oštro da više nikada ne možete da ih ne vidite. Vesna ovde čini isto – jednom kada vidite ovo srce u asfaltu, više nikada nećete moći da pogledate običnu gradsku rupu a da ne pomislite na njega.

Takođe, ovaj kadar ima i snažnu vezu sa nadrealizmom Renéa Magrittea, koji je voleo da uzima svakodnevne predmete i smešta ih u neočekivane, svakodnevne okvire, menjajući time našu percepciju stvarnosti.

---

Kroz sedam koraka, Vesna Spasić nas je provela kroz pravu urbanu agoniju.

1. Počeli smo uzletom ptice koja je bežala od tla (golub).

2. Videli smo krhkost koja umire na savršenoj geometriji (list).

3. Stajali smo na raskrsnici praznih šina, gledajući voz koji nema putnike.

4. Suočili smo se sa zidom koji priroda polako, ali sigurno, guta.

5. Udarili smo glavom o hladnu, čeličnu stvarnost kaveza.

6. Sakrili smo se u podzemni tunel i posmatrali život koji se odvija iznad nas.

7. I konačno, na samom kraju, spustili smo pogled na zemlju i pronašli pravo srce grada – crno, vlažno, skriveno u rupi, na mestu gde ljudi gledaju ispred sebe i gaze dalje.

Ovo je pravi potez koji menja sve.

U prvom eseju ("Potez koji menja sve"), radilo se o unutrašnjem izboru čoveka.
U ovom eseju ("Betonska Utopija"), radi se o izgradnji, propadanju i praznini grada.
Ali ovaj poslednji kadar nas podučava nečemu što nijedna šahovska figura ništa ne može da nauči: Ljubav ne mora da bude lepa, blistava ili nadzemna. Ponekad je najstvarnija ljubav ona koja je pukla, ispod teškog tereta svakodnevice, i koja samo čeka da neko, ko je spreman da pogleda dole, vidi njen oblik i prepozna je.

Sebastian Sava Gor

✦ Zvanični sajt ✦

Sajt

✦ Knjige · Nova Poetika ✦

Spontano sagorevanje Komplet knjiga

✦ Wikipedia ✦

Wikipedia

✦ Scribd & Društvene mreže ✦

Scribd Instagram Facebook LinkedIn

✦ YouTube kanali ✦

Sebastian Sava Gor EX EX OkO Music Studio 100

✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦

Poljubac žene zmaja Noć slomljenih strela Ishod na nišanu