Noć Slomljenih Strela: "Noć Slomljenih Strela" 04 - A book Of Short Stories / Zbirka Kratkih Priča / Un Livre D'histoires Courtes - kratka priča

Noć Slomljenih Strela

Kiza živi na Beogradskoj opštini Vračar.

Krug koji obilazi kao pešak nije veliki. Kako se sve njegove potrebe završavaju u centru Beograda, nije teško zaključiti da za njega, odlazak u neko od prigradskih naselja  predstavlja pravi izlet.

Te večeri je rešio da se odazove na poziv prijatelja i svrati do njegove kuće koja se nalazi na opštini Rakovica.

Kiza odlazi do Vlade.

Vlada je momak mršav ali čvrste građe. Njegovo zanimljivo lice odaje pomalo preku narav i karakter izvajan muškom odvažnošću. U biti, njegov duhovni pokret, onaj kojim on zrači, je dubok i srdačan, dok Kiza, crtama lica odaje snažan utisak stamenosti i tajanstvenosti. Nekakva sen, koja kao da se odomaćila na Kizinom licu, prava je zagonetka, čak i za ljude koji ga dobro poznaju, a njegove uvek fokusirane, crne oči  ostavljaju sagovornika na miru samo onda kada u svojoj zamišljenosti gube interes za njega i tada izgleda kao da Kiza otvorenih očiju spava.  

Sumrak u Beogradu. Malo je prošlo kako se završio rat.

Vlada i Kiza su proveli prijatan dan uz neobavezno ćaskanje. Muzika, neki planovi i opet muzika. I jedan i drugi su muzičari.

Odlučili su da se zajedno vrate do grada.

Na putu do prevoza Kiza ugleda psa koji leži i tužno cvili. Kiza priđe psu i shvati da je pas teško bolestan, da umire.

Kroz glavu mu prođe misao za koju se momentalno vezao i rešio da je realizuje. Pas mora stići na veterinarski fakultet, još nije kasno, fakultet je otvoren.

Vlada je promrmljao par rečenica u vezi sa tom idejom, ali se na kraju složio, njih                                               dvojica krenuše da zaustave taksi.                                                                                                                                                                                                                                         

Kiza taksisti daje svojih poslednjih hiljadu dinara i tako mu plaća trostruko veću cenu, što je uslov da taksista preveze psa.

Fakultet je zaista još uvek otvoren. Kiza ulazi prvi i susreće se sa osobljem, dve mlade devojke i jedan ozbiljan prosedi muškarac.

Vlada stidljivo ali dostojanstveno, ulazi za njim.

Pas ima ”štenećak”, čestu bolest koja napada i mlade pse a koja je na žalost smrtonosna. Lečenje je moguće ali je naravno potreban novac.

Kizi sinu da izađe i ostavi psa u hodniku i tako pokuša da ga spase. Nadao se da psa tako možda ne bi izbacili na ulicu. Plan nije bio loš. On to došapnu Vladi, ali ovaj, sasvim zbunjen, nije imao u sebi toliko dečačke energije, ništa ne odgovori.

Kiza se prvi našao napolju i dozivao je glasno Vladu, besan i razočaran u svetski moral i etiku. Kada je video da Vlada izlazi ali sa psom u naručiju, bio je besan i na njega.

Kizu počinje da boli glava. Smatrao je da mora nešto da učini, to pitanje i uopšte cela ideja koja se oko toga razvila u njegovoj glavi, imala je za njega sad veoma veliki  značaj.

Vlada se vraća kući, Kiza preuzima psa.

Kiza malo ošamućen problemom koji je pred njim, odlazi do svog stana.

Šta da učini? Možda neki  lek? Nema prebijenog dinara. Pozvati  kuma?

Da, pozvati kuma i pozajmiti  pet stotina dinara. Kiza brzo uzima aparat i okreće broj. Objašnjava šta se dešava. Kum se veoma čudi i ne nalazi da je potrebno toliko uzbuđenja. Kiza  kumu spušta slušalicu, sada već  poprilično ljut.

Napolju je počela da pada kiša. Teška letnja kiša. Beograd je mračan.

Memljiva kolektivna noćna halucinacija letećih kitova projuri nad gradom.

Kiza  voli noć, trenuci muzikalne ushićenosti i roj svetlucavih odbljesaka umnih tvorevina davali su mu mogućnost da zaroni medju mistične idole svoje sopstvene ličnosti.

Kiza je gledao psa. Pas je bio miran, umirao je.  Kiza je rešio da mu da ime.  Neka bude Dule, odlučio je.

Zvoni telefon. Kum se pokajao, odlučio je da mu pozajmi novac. Kiza ostavlja psa u stanu i istrčava napolje na pravi potop. Novac je ubrzo u njegovim rukama.

Jedna dežurna apoteka, druga , treća…

Smožden i mokar, Kiza mora da se vrati nazad bez leka. Gotovo je, pas će mu umreti na rukama. Tužan pseći pogled i zbunjenost čoveka pred slikom smrti napraviše u tom malom stanu mračno, mističnu atmosferu.

Kiza ipak ne odustaje , setio se da njegova komšinica ima psa. Iako je već jako kasno, odlučuje da je potraži. Živela je u zgradi do njegove.

Devojka živi u suturenu. U zgradi je potpuni mrak. Sišao je obazrivo niz stepenice, ali je ipak upao u duboku baru koju je napravila kiša. Skida patike, zavrće pantalone. Odlazi do vrata i kuca. Kuca još jače. Niko ne otvara.

Prođe mu kroz glavu sumanuta misao: ”Možda je na potkrovlju…”

Ni sam ne znajući zašto, on ode do potkrovlja i tamo zateče samo sablasnu sliku samoće. Vrata koja su bila izlaz na terasu su škripala, sama od sebe se otvarajući i zatvarajući.

Prostor je pust, kiša i dalje neumorno pada.

U potpunom rastrojstvu zbog sopstvene nemoći i spleta okolnosti, on se, već iznemogao, vraća kući. Iznuren, zaboravi da zatvori vrata. Promaja je oborila saksiju sa ljubičicama. Kiza se nije obazirao. On uze gitaru i poče da svira. Neka daleka setna melodija ispliva te večeri i ispuni njegov stan melanholičnom radoznalošću.

Svirajući, on na čas zaboravi na Duleta i misli mu skočiše do ledenih plovećih santi koje su se ulazeći u vrelo more munjevito topile na suncu.

Kiza posle nekog vremena ostavi gitaru. Pogleda oko sebe i vide da Duleta više nije bilo na mestu pored vrata gde je ležao. Pas je izašao.

Kiza se rasrdi na sebe zbog svoje nemarnosti. Rešio je da ga potraži.                                                                                                                                                                               

Kiša je stala. Od Duleta ni traga. Tada Kiza spazi da mu se neko približava.

Žena u crnoj letnjoj, kišnoj kabanici. Kada se približila Kiza je imao šta da vidi. U susret mu je išla osoba koja je opljačkala njegovog dedu. Lukavi, podli noćni lopov.

”Šta će ona ovde, ovo nije njen kraj… zar u ovo doba… kakva spodoba…” - mislio je brzo i isprekidano.

”Da li ste videli bolesnog psa? ”- upitao je ipak mirno.

Žena iskrivi lice i napravi čudnu grimasu sa nekim poluosmehom.

”Ne” - procedi ona i prodje pored njega.

”Ova tipuje neki stan…” - brzo je mislio Kiza.

Shvatio je da više ne može da bude sam, niti na Vračaru.

Rešio je da ponovo ode do Rakovice. Sad je hteo je da poseti stare prijatelje, mladi bračni par. Momak koji je za sebe govorio da je pesnik i njegova supruga slikar, živeli su tako da ovo doba za njih nije predstavljlo nikakav problem. Kizi je to odgovaralo, njihov profil odgovarao je njegovom.

Novcem koji je dobio za Duleta platio je taksi.

Ponovo je bio u Rakovici.

Kao da nema kraja, ispostavlja se još jedan popriličan problem. Kiza nije mogao da se seti gde mu prijatelji žive. Nevolja. Zaboravio je i njihov broj telefona.

Ne preostaje ništa drugo već da se vrati odakle je i došao.

Za taksi nije imao. Kupio je coca–colu. Kakva noć, Kiza je bio sasvim polomljen.

Jutro je donelo drugačiji pogled na svet. Sveže letnje jutro je budilo inspiraciju.

Kiza je odlučio da ne ode kući. Vratio se u grad i seo na žardinjeru. Ispred njega, lepa petospratnica! Tu na trećem spratu je on nekada davno živeo. Sada u tom stanu živi, što zaista izgleda paradoksalno, njegova velika neostvarena ljubav.

Sebastian Sava Gor