ANA MARS
IZVAN KADRA
~ Poezija ~
MPRINT BOL
2026
ANA MARS – IZVAN KADRA
Izdavač: IMPRINT BOL, Beograd
Za izdavača: Sebastian Sava Gor
Urednik: Sebastian Sava Gor
Recenzija: Sebastian Sava Gor
Dizajn korica: Sebastian Sava Gor
Priprema za štampu, lektura i korektura: Imprint BOL
DIGITALNO IZDANJE
Mesto izdanja: Beograd, Srbija
Godina izdanja: 2026.
MOTAŽA SOPSTVA
Ponekad se pesnik ne pronađe u knjižari, na festivalu ili među imenima koja se već godinama ponavljaju u književnim krugovima. Ponekad ga pronađete tamo gde ga najmanje očekujete. Među hiljadama fotografija koje prolaze pored nas, među kratkim objavama, prolaznim mislima, algoritmima koji svakodnevno proizvode “buku i zaborav”.
U vremenu u kojem svako nešto govori, retki su oni koji zaista imaju šta da kažu.
Upravo zato me je poezija Ane Mars zaustavila. Ne zato što je glasna. Ne zato što pokušava da impresionira. Ne zato što traži pažnju.
Naprotiv. njeni stihovi deluju kao da su nastali daleko od mesta na kojima se pažnja danas osvaja. Oni ne poziraju. Ne objašnjavaju se. Ne podilaze čitaocu. Postoje samostalno, sa neobičnom sigurnošću autora koji veruje slici više nego objašnjenju.
Možda upravo zbog toga ova poezija deluje toliko savremeno.
Ana Mars pripada generaciji koja je odrasla pred ekranima. Generaciji koja svakodnevno proizvodi i posmatra bezbroj slika. Nikada ranije čovek nije video toliko fotografija, toliko snimaka, toliko lica i toliko verzija samoga sebe.
A ipak, čini se da pitanje identiteta nikada nije bilo složenije.
Ko smo kada ostanemo sami?
Ko smo kada se ugase ekrani?
Koliko nas postoji iza lica koje pokazujemo drugima?
I koliko nas ostaje izvan kadra?
Upravo tu počinje poezija Ane Mars.
Njene pesme ne nude odgovore. One istražuju pukotine između različitih verzija sopstva. Kroz ogledala, prozore, vozove, razglednice, kofere, prazne sobe i neobične predmete svakodnevice autorka gradi svet u kojem identitet nije čvrsta kategorija već proces, neprekidno kretanje između sećanja, želje, straha i predstave o sebi.
Njena poezija, za mene, generalno ima “cinematic” - stilski pristup, koji mi je I privukao pažnju.
Ne film kao priča.
Film kao kadar. Film kao svetlost.
Njeni stihovi funkcionišu poput scena iz nekog unutrašnjeg bioskopa. Predmeti postaju simboli, detalji preuzimaju glavne uloge, a ono što ostaje neizrečeno često govori glasnije od samih reči.
Posebno je zanimljivo što se sve to ostvaruje bez potrebe za velikim gestovima. Nema ovde viška metafora, nema retoričkih bravura, nema želje da se čitalac zadivi veštinom autora. Snaga ovih pesama nalazi se u preciznosti. U poverenju da će jedna dobro postavljena slika reći više od čitavog objašnjenja.
To je osobina koja se ne može naučiti iz priručnika.
Ona dolazi iz senzibiliteta.
Iz načina posmatranja sveta.
Iz sposobnosti da se u svakodnevnom prepozna ono što drugi ne vide.
Kako ulazimo u Anin, pesnički svet i svest, odmah prepoznajemo nešto što je mnogo važnije od potpuno slobodne književne forme.
Moguće je prepoznati autentičnost i težnju poimanjem suštine svega što nam je dato i oko nas - i u nama.
A to je danas možda najređa osobina jednog autora.
Pred vama nije pesnikinja koja pokušava da liči na nekoga.
Pred vama nije zbir tuđih uticaja, književnih poza ili savremenih trendova.
Pred vama je glas koji tek počinje svoje putovanje, ali već zna kojim putem želi da ide.
Kuda će ga ono odvesti, pokazaće vreme.
Ali ono što se već sada može naslutiti jeste da Ana Mars poseduje ono bez čega nema ozbiljne književnosti: sopstveni pogled na svet.
A svaki istinski pesnik, pre svega, počinje upravo odatle.
~ Sebastian Sava Gor ~
Neukrotivi fitilj
topi olovo
kroji nove svetove
komadići zvezda
razmeštaju planete
kranovi
usijali gradilište
roje se lude skice
pod naletom groma
halapljivo gutaju vreme
nove mape na koži
drsko se bune
protiv mrtvog mora
u radionici iza očiju
kuju se potkovice
zmaju koji tek treba da se izleže
sever teče udesno
jug miriše na bele medvede
komadi neba na zemlji
zalepili se selotejpom
samo da vide
kako izgleda svet
kada ga okreneš naglavačke
noć pali svetla
baca nove kocke
bruje turbine
kvare dosadne sate
teraju život
da ti se pravda
U zemljanom sudu
topila je maslac od lavande
da zamiriše tavan
borove iglice
prosuo joj po kosi
svira dubok
hrapav ton
da joj dah uznemiri
akorde traži
u ćilimu pauka
veze krive stihove
na jastuku
da ne ispadnu iz sna
naočare
mu sakrila
u korpu za pesme
preko stare stolice
suše se čarape
u teški vrč
pun hladnog mleka
razlilo se mastilo
zaboravili se akordi
ugasili lampe
pa se traže
stari mačak pomerio uvo
limena kanta zveči
kod bunara
u divljini smeha
trče preskačući
oborena stabla
detelinom mu maše
viče sa brda
vidimo se kod kuće
🎬
Šuma
naravno
nije šuma
tope se stabla
na pomen sekire
iz žila curi
sintetički sirup
sa ukusom vanile
bila je gladna
greška dizajna
nedostajali su joj
proteini
sirove istine
pulsira dubina
čuje ga
na šapama njen miris
liče
u šumi
koja nije
šuma
njuše
sasušene reči
presvučenih senki
led na jeziku
laži
cvile
glasom
njegovih predaka
a mesec zavija
Gleda u pravcu
džinovskih šaša
vetar joj skida minđuše
dunav se lepi za članke
pun cipela
plastičnih kanti
nepročitanih novina
minđuše
na dasci
drvenog čamca
za onu stranu
veže kosu
žutom gumicom
peščani sprud
preživljava lepotu
vrbe dodiruju vodu
ližu joj ramena
bose noge
u šatoru
dve stare košulje
i par grana topole
prekoputa njenog grada
Njena kosa
gusta mreža
jesenjih grana
zatekneš je
kada vetar donese
prve vesti o snegu
zuje mu nevidljive pčele
lice joj
nestvarno belo
rečni talasi
odnose listove
otpale sa slepoočnica
dvorište popločano ciglama
nestalo
pre nego što se
setio prvih koraka
tamne joj oči
ravnodušne
na crno-bele fragmente
napravljena
od stabla
zaleđenih rečnih tokova
ne pita
još jedna čaša vina
uz vagnerov treći čin
grana se
šuma
na brodu njegovog vremena
Ko bi mogao da zatvori pogled
koji traži slobodu
zar dim vezan za koren stare trešnje
ili kiša
u tegli meda
maglom me miluješ
dok me dišeš
pogled mi klizi
preko crepa na krovu
i nove rose
neposejanim poljem mi ničeš
Sreli su se usput
onako kako se ljudi sreću
kada je svima usput
dve karte u jednom pravcu
i sat koji je žurio da se završi
kočnica je stezala zoru
poslednja stanica
otvara vrata samo jednom
izašli su nekako slučajno
na livadu
između dve
namrštene zgrade
iz papirne kese
virio je polomljeni peršun
umesto peršuna
podigao joj je ruku
iz cipela su izvadili korake
pustili ih na slobodu
muzika u
dugmadima
vetar se prevrtao
nebo skidalo kaput
kada su zgrade presekle travu
videli su se previše jasno
svitanje kvari boju
grad broji prozore
i lopove
krovove
i svoje mesečare
kiši svejedno
pleše
obučena u vreme za dvoje
🎬
Glatko jutro
pripremljeno
dvodimenzionalno
haljina zadržala pamćenje noći
nabori neukroćeni
neispeglani
ontološki zločin
u 06.30
taj zločin
1. neispeglana
2. odbijanje
da se volumen
svede na meru dogovorene debljine
u poseti uredni
zabrinuti
putne pegle im u rukama
a ona se pita šta se desilo
piti sa višnjama
izgužvana haljina
tamo negde u dokaznom ormaru
na podu platno
i pegla
kroz rešetke
mesec namiguje
🎬
Udaram u tvoju petu
da li osećaš kako ti mol miluje
zglobove
- kasniš za otkucaj
moja tetiva se već zategla
tamo gde si planirao pauzu
ne pratiš me
saplićeš se o moju ravnotežu
- kada podigneš ruku
gubim piano
ti si fizička greška u mojoj partituri
- ispravi me
povedi me više
granicu zvuka da delimo
- podižem te
susrećem tvoju težinu
- tražim da me nadigraš
- samo si namera koja se otima podu
zašto ne padneš
- nemaš dovoljno teške akorde da me baciš na zemlju
sviraš isuviše dolce za ono što preživljavam
- sviram pauzu između tvojih udisaja
zar je ne čuješ
to je ono mesto gde ti srce preskače korak
- to je zvuk s kojim se sudaram u mraku
- nastavi
savršeno se podudaramo u grešci
Mirisao je promaju
njenih trepavica
šareni leptiri joj na usnama
tužna lepota
nije morao da zna ni šta su leptiri
ni zašto su sleteli
na granicu njenog daha
ćutao je s njom
uvijen u sopstvenu zbrku
pitajući se da li je čitav taj prizor samo varka nekog letnjeg popodneva
jedva se pomerila
tek toliko
da se kap na njenoj jagodici
prelomi po licu nečega
što traje samo za sebe
kratko je treptaj
njenih usana
lepotom kružio
zabludela kiša
gurnula vetar
zvuk tramvaja zapljuskuje
usnula krila
slika bez potrebe da bude
ispričana do kraja
u lepoti bivanja svedok
prkosi objašnjenju
prepoznao je veće od sebe
🎬
Ilovača nam u šakama
tegljarski teče dunav
pokupio priče uzvodnih gradova
prljavu zemlju
kidamo reci
da gnječimo
zabadaš palac
grubo izvlačiš zemlju uvis
tako me pitaš zašto se tražimo
glačam oblik koji si započeo
prekrajaš izglačano
krojim prekrojeno
preoblikujem uvo i čelo
promrzli nam avgustovski prsti
zašto me nisi sačuvao
nasukala se barža
otima zemlju
obilazi dunav
da nas vidi
🎬
Čije je ovo jutro
Diše me
Pulsiraju snovi
Bez plana za sutra
I straha od juče
Svetlost u sopranu
Odgovaraju planine
Glasne i deljive
Radost
Zna put do svog ušća
Ljubavi i za sutra
Slanim žarom u bedrima plime
Kap
Okean kruniše
Misao se vraća
Obojena
Čuje li je jutro
Vezala je patike šarenim pertlama
Da trče ka reci
Da ispere potrošeno
Crveno farbano
Ulazila je u
Bunare bez dna
Ostavljala tragove
Još neko je ulazio
Uzimao trag
Ostavljao trag
Dve svesti u bunaru
Bela kao mleko
Magla u čaši bunarske vode
Napisana glad
Spremna da se
Dodirom izbriše
Ispod uzdignutog korena
Zavlačila je prste
Ostavljala se presavijena
Ispod korenovih stihova
Stihovi
Rukopis mekši
Kružniji
Ispisan
Voda je danas čudno providna
Kada predugo tražiš dubine
One počnu da traže tebe
Pazi da ne upadneš u sopstvene metafore
Srce je sekundu preskočilo
Pa nastavilo poput metronoma u muzičkoj školi
Čaša bunarske vode
Ispletena mislima
Na istoj stazi
Pročitan stih
Napisan odgovor
Dubina je lepa sve dok ima ko da ti baci uže
Pleteno tercama
Šarene pertle koračaju obalom
Reka nosi ostatak
Imaće ko da deli
🎬
Karneval sudbina
Kovitla je po salonima i mansardama
Dušu rastače na hladnim šinama
Pod prstima pulsira tuđa preljuba i tuđa kazna
Juri zemunskim ulicama
Dok vetar šiba
Ostatke njenog lica
Gazi pedale
Dunavom pere
Točkove
Ubistava i griže savesti
Pliva kraul tuđe nesreće
Dok joj se u ušima preliva huk belog kita i ledenih polarnih mora
Voda se pretvara u suze svih nesrećnih heroina
Izranja kosom priljubljenom uz lice
Kao utopljenica
Iz nekog zaboravljenog romana devetnaestog veka
Jastuk joj poprište krvavih strasti
Svetu bez boje i poezije
Pozajmljuje tuđe duše
Još gore punim sjajem
Pred vulgarnošću
Brani se dramom
Performansom presvlačenja kože
Ukoričene tragedije joj draže
Od karnevala živih
Jutro je počinjala šivenjem sopstvenih usana
Katedrala u zemlji prenosivih šatora
U šolji čaja pronalazila je potopljene mape
Stezala zube dok su joj kosti krckale
Uveravajući se da je to zvuk
Nečijeg kalupljenja
Gutala je staklo
I nazivala to doručkom u podne
Zakopčavala je dugmad pogrešnog života
Na fotografijama kolektivnog krematorijuma individualnosti
U redu zbijeni jedni uz druge
Poput sardina u konzervi napretka
Isti zubi
Koliko god je stezala vilicu u grčevitu simetriju
Njeno lice nije pripadalo kadru
Razlivena akvarel mrlja
Fleka mastila na belom papiru statistike
Otkopčava dugmad
🎬
Otisak
Me prebira
Okreće pa slaže
Razvlači moje ime
Ono pre nego što su me prozvali
Sutra ću mirisati
Na neupotrebljivo
Lica u čudnim imenima
Kao moje pre mene
Zgužvana olistala
U svojim haljinama
Kotrlja nizbrdica
Imena lica
Gura me uzbrdica
Bez imena
I ja bezimena
Olistala razgužvana
🎬
Partituru sam pocepala
akorde pomerila ulevo
promenila takt
kafana je nastavila da pije
tu i tamo
kontrabas
uhvati neparni takt u letu
i odgovori mi istom disonancom
ne staje u četiri četvrtine
dva neusklađena tona
bez razrešenja
frekvencija
na ivici mikrofonije
na dnu skale
grebe po žici
kratak suvi ton
još neko je ostao van ritma
Posmatraš me
dok ćutim nad knjigama
dok beleškama dajem imena
smisao uštinut
štipaljkama
suši se na vetru
izmišljaš pravila igre
uživaš
u mojoj radoznaloj zbunjenosti
gutaš so sa mojih usana
da osetiš
temperaturu kojom branim svoj prostor
zamisli da smo stvarni
smehom računaš
brzinu vetra
pitaš se
od čega je satkana strast
nemerljiva vagom
položili smo ispit
prepoznavanja
odbijamo nuđene odgovore
ošamućene iluzije
prošlost pišemo u hodu
naginjući se
preko istopljenog vremena
biramo se ponovo
🎬
Galopiraju konji
njegovim beonjačama
pipam da vidim
pogled
prevrnuo sat
na sutra
kotrlja me točak
premijera se vrti unatraške
konji mi u glavi
da mi se oči ne potroše
🎬
Još stoji na molu
nesvestan
surovosti spuštene olovke
mučne pauze u sred rečenice
ne bira sudbinu
ni ljubavi
tragiku ni sunovrat
nužan sam zaplet
u svom gradu
stojim na molu
možda, eto... možda pisac povremeno zadrema
baš tu ...
u našem pravom svetu
Upaljene misli
u strasti uma
groznica
koja ne traži postelju
dvoboj tačkama
milovanja zarezima
strast isklesana
iz bloka razuma
hladna na dodir
čvršća od čvora vezanih tela
dobrovoljni skokovi u tezu
da izroni smisao
još bliže
još oštrije
nominativ
genitiv
pretesna im naručja
za prostranstvo zareza
🎬
Preskače pasus
u svom intelektualnom kabareu
u sred nekog sasvim običnog ulaska
u knjižaru
kosa se spotakla
zapela
o uzdah
kleči
broji šnale
njegovi prsti
pod njenim kolenima
prevarantkinja glava
🎬
Nekuda žuri
Miris mlade prašine
U tridesetoj veni
A vreme mimohoda
Gladnih kilometara
Pokidanim brojevima
Putokazi požuruju pravac
Sova ih svilom hladi
Vrući joj
U gradu celih brojeva
Hladno
🎬
Cela godina
da se unutar zelene čaure
zbije težina
spakovane latice
čekaju ritam kiše
ili zrelost mraza
ne liči na sunce
gde da pošaljem miris
odmotavam se prebrzo
kada se raspadam
spektakl milosti
🎬
Stakleni dah
zarobljene svetlosti
zagrljen vatrom
krhkost pretvara u umetnost
prelivaju se komadići
staklenih štapova
poklon šarama
vežeš u snopove
obojeno jezgro
prefinjeno
zapisano u nevidljivim
mehurićima
na ivici topljenja
trajna privilegija
hladne vreline
hiljadu cvetova na grudima
kada slučajnost zgazi
još lepši
Večeras oblačimo bezbojno
bojom da se oslikamo
led zvecka
minđušama od tirkiza
gutamo zelenu
žuta na jeziku
mašem si bezbojno
svlačim prozirno
bela me uvija
zastaje na pregibima
kaplju mi stopala
njiše me tirkiz
dišu me boje
🎬
Večeras oblačimo bezbojno
bojom da se oslikamo
led zvecka
minđušama od tirkiza
gutamo zelenu
žuta na jeziku
mašem si bezbojno
svlačim prozirno
bela me uvija
zastaje na pregibima
kaplju mi stopala
njiše me tirkiz
dišu me boje
Vadim jabuke iz gajbi
odvajam ih po boji peteljke
slažem na vagu
kotrljaju se
jurim ih po asfaltu
platiću kasnije
jedna mi upala u ceger
kora joj zategnuta
miris vara strpljenje
škripi dok grizem
kaje se što se kotrljala
crv kopa
jedemo jabuku
🎬
Uskočila je
u predvidiv dan
preglasnih očiju
zenice su joj vrištale
ogledalom je hvatala zrak sunca
usmeravala ga
u pukotinu na starom zidu
verovala je da tamo živi neko
ko se plaši mraka
onda je iskočila
jer joj nije rekao
šta misli mirišu
gluvo je bez njenih zenica
🎬
Gasio je njen osmeh
dahom ludaka
lutkama bez kose i crvenih mašni
šila je haljine
škripi njegovo pero
struže testament
za jednu stranicu
tri grama njenog glasa
prstohvat svetla u oku
numerisane replike
potpis na dnu
razvučen preko rana
🎬
Prsti skaču
hvataju koren kose pre nego što vazduh stigne da postane namera
bacaš šnale ulećeš među pramenove
ravne razdeljke i mirne misli
ne trpi tvoj crtež
ugljenom moj profil oslobađaš simetrije
neredom na mojoj glavi
praviš neprohodnu mapu slučajnosti
reka sa nama teče rečenicama pisaca koji ne znaju kako da nas završe
drže olovke - ti držiš moje čvorove koji se opiru papiru
Pramen koji pokuša da padne
Tvoja šaka ponovo izbaci
U mogućnost
progutao je crtež svog crtača
Sam crta
čvorove mrsi
da ne smiri
košava kida da bi ušao
u polumrak galerije
na kosančićevom vencu
ulje na platnu, beogradski obris
po tragu putuje antikvarna knjiga
ludo čitanje u dva grada
tražila je mesta
gde mu je oko zastalo
poslednja zbirka
podvučenih rečenica
grubo do ranjavanja papira
izbrisana
na ruševinama odbrana
čistina
više ne pregovara
🎬
Između nje i cepanice
gorele su okeanske flote
u plićacima
spaljivana su najveća jedra
topila se zlatna riznica u metalne poluge
da čuvar maketa veličinu ne prepozna
firentinske luke pretvarane u štale
na ramenima kopnenog vetra
tetura se to, što blato pretura
Traži jedro koje je jednom pristalo
da klekne
od mrtvog drveta, teše obličje
ne bi li kazna na kolena pala
Divljina sam.
i vetar koji raznosi ispisane stranice
mak koji ne pristaje vazi
mahovina na šinama
nebo bez celofana
i gola obala.
Za tebe,
kažeš.
i ponovo pogodiš sve što nisam.
🎬
Vrtim se po alejama
zaslužnih velikana
ponavljam naše priče
samo da se ne mimoiđemo
gaze me koraci
dok sečem Ruzveltovu
tražim tramvaje
i otvorene prozore
da provirim
da pobegnem
da me braniš osmehom
ko ti je rekao
da je glupo voleti kišu
da li je čuješ
da li se plašiš
zatvorenih prozora
i crnih kišobrana
pokislog Beograda
🎬
Ugnezdila se
i ledi svaku moju laku nadu
kada zamahne krilima
sa mene spadne jedna zabluda
ima tri srca
topla i nemirna
kada vazduh zadeblja
lovi mi tuge
posle se sklupča
mirno pulsira
dok me preživljava
budi se dok spavam
traži me
drži mi bradu visoko
da vazduh mirišem
kada moje srce uspori
ona pokrene svoja tri
mekim kljunom opipava ivice
traži mesto gde je najtanje
tamo gde koža popusti
tamo ćemo proći
🎬
Sakrila sam se među slova
da nahranim netaknutu glad
reči puštam iz kaveza
u podne
predveče ih sakupljam
izvlačim korenje iz saksija
kao da čupam misli
u torbi krijem svesku
delim hleb nerođenim rečima
tamo negde raste ona
kojoj ostavljam tišinu
da je čuva od promaje
pre nego što se srušim
u sopstveni rukopis
skidam šešir pred porazom
bez ceremonije
u nekom redu
na istoj stranici
pesma je nestala
da nahrani netaknutu glad
🎬
Sa trolisnog trona
baca kamenčiće i spušta niti
povuče dugme, dugme povuče rame
i gost skrene u slepu ulicu
usku, sa vratima
cipela zaškripa između polica
gost opipa džep
sa trolisnog trona
mađioničar gosta mota u niti
knjiga se sklopi
mađioničar udahnu
kamenčići lakši za jednu sudbinu
gost se zanjiha
briše po jedno sećanje, vraća slike
šumi
sakuplja odjeke
dok vetar nanosi miris
Sa one strane stranice
okreće misli
strahove slaže po granama
da se suše na vetru
kad horizont prelije miris višanja
penje se na najvišu ložu
i piše knjigu
bez predgovora
🎬
Vetar
tetovira vreme
da ima
zašto da boli
maslačak
slomljenom iglom
zašiven
širi se
i skuplja
vazduh
deli sekunde
trepću nule
tesno
u poklonjenom vremenu
🎬
Merila je
svetlosne godine
stihovima
i mastilom
stigao je
sa akustičnom gitarom
i dve šolje
tražila je Savu
tamo gde se grad
uliva u strunu
kasniš
gužva između M104 i dunava
prostor i vreme
skupili se na veličinu stola
u nekoj kafani
prsti
navikli na žice
dotakli su mastilo
umesto
zauvek
oljušćtene breskve
i jutra na ramenu
ako se svemir širi
gde ćemo smestiti
nas
u baštu
skrivenog kafića
i dok se ruši
i rađa
oni piju
espreso - sa tonikom i ledom
🎬
Crteži
sakupljenih
predaja
uramljeni
vazduh kontrolisan
koverte nestanaka
poređane
po datumima
hladnoća
složena pod jezik
sačuvana
haljine
praznih fotelja
tišina
gradova
Beograd, novembar, rano jutro
play
prigušen zvuk vetra
u mojoj kosi
pre nego što je uramljen
Suva paprat
između rebara
ubrano sunce
sakriveno
miriše
prevareni
ruzmarin
na grane
isečenih stabala
mraz
putuje nagore
da zapuši nozdrve
prljavih godina
miris pečenih
kupina
u čaši vode
divlje
ubrane
nema melodija
u njoj
varvarsko trzanje žice
božanstvo izbrisano iz predanja
gluva za sopstvene plime
zaglavljena
u mrazu pre prvog greha
zaboravljeni mit
gde misao
svukla je večnost
nikao je
lavirint vibracija
uvodni ritual
najtiši eho u korteksu
zvučni talasi
menjali su strukturu
njene materije
disonantni tonovi
gramatiku koja ogoljava
paganizam
u slojevima obamrlosti
čekana nit
monolog ka vrelini
primarna simfonija uma
u rezonantnom polju
reč
najvišeg napona
🎬
Budimo se kao izgovor
kradem note
brzo i drsko
nežno
bojim prazne glave tvojih nota
da im ubrzam puls
otkidam zastavice
mapa
koju ćeš otpakovati
neumiven
plešem tvojim korakom
mojim perom grebeš stranu
siloviti potpis
uliva se u moje prekinute redove
gnezdiš se
pritiskaš papir
tvoja slova se upliću
u praznine
mojih reči
pre nego
što dopustimo očima
da se sretnu
moje jagodice
traže mesto gde ti je ruka bila
najteža
još uvek pulsira
prelaziš
preko dodatih lukova
i mojih pauza
povisilica
snizilica
prelivanje
da capo
🎬
Pustinja ne pamti stopala
poslušnih
seća se nje
koja je popila
more
da
zvone
divlje zveri
na kojoj stanici
gušiš njen krik
u čiji kofer slažeš laž
o sopstvenoj nemoći
raširi pustinjska krila
tvoje disanje postaće njeno
tvoje ime postaće njeno
pustinja
pamti
samo nju
Ljuštim zid
dok ne dođem do starog kreča
prah pakujem u crne koverte
presipam so iz slanika u slanik
čekam mrava
da mu šapnem tvoje ime unazad
obuvam tvoje patike
hodam unazad
sklonila sam tepih
da bih čula kako škripe
ispiram hladnom vodom
koštice pojedene voćke
i ređam ih po ivici kade
od najveće do najmanje
merim koliko sekundi treba
da se kap razlije
ako zakasni
ponavljam
sve ispočetka
gledam fleku na zidu
pokušavam da joj smislim ime
tražim gluposti
koje nikome na svetu ne trebaju
precrtavam dlanove
umesto meseca na kalendaru
ako do ponoći ne nestane jun
ofarbaću zidove bojom koje nema
da te nema
🎬
Jedan pokret rukom i počinje ritual
otvaranje grudnog koša
na promaji dvorane
ruski rulet
u kojem su svi meci
srebrni
pogledaj prve redove
te male
histerične aristokratkinje
vrište o slobodi
tanke i oštre kao visoke potpetice
haraju po pločnicima sujete
uznesu me do samog gornjeg grada
do anđeoskih sfera
pletu mrežu od svile
da bi me u nju sakrile
malo dalje su mistični čarobnjaci
dišu kroz drvo i vetar
budeći prastare legende o šumskim
duhovima
i večnom proleću
iz njihove vlažne trske izbija glas
pesma
koja najavljuje svitanje
zajedno
sa dubokim toplim šapatom
drvene cevi
tkaju bajku koja mi leči misli
a onda
na samom začelju
svetlost pljusne dvoranom
bude se moji krilati
zlatni lavovi
i pegazi
oni što progovaraju kroz
sjajni mesing
trijumfalni krik radosti
crtaju mostove
sunčevim zracima
preko kojih moja duša
može da hoda
na samom kraju hrama
gospodar ritma
budi otkucaje srca
njegov udarac
u sjajne metalne tanjire
svetluca
potmuli eho
zategnutih koža
odjekuje
kao drevni
zaštitnički ritual
svakim taktom
podiže nevidljivi zid
podignuta ruka dirigenta
spaja
sve ove veličanstvene stvorove
u jedno
osećam kako se skupljam u njihovom naručju
postajem ptica
sa poslednjim taktom
vrata kaveza se otvaraju
ne želim da raširim krila
moje jedino nebo je ovde
među zlatnim rešetkama melodije
biram svoje zarobljeništvo
🎬
Tinja drskost pod krošnjom
izujedanih reči
peni pljuvačka
ili živo srebro
strah te čuda
ogluveo trešnjar
na granici tuđeg carstva
pod rebrima
zri divlji nar
zenicama žvaćeš
skovan u sopstvenoj bronzi
raduješ li se ptico
🎬
Zaboravila sam da mu kažem da sam u kofer spakovala
tri minuta te subote
i sada to unutra kuca
ubrza se kada prođem pored njega u cipelama za izlazak
pljujem perje u tanjir dok večeram sa strancima
dok u mom koferu most škripi
ujutru ga zatičem uvek na drugom mestu
pomeri se za koji milimetar
kao da cele noći pokušava da otpuzi ka vratima
ponekad
usred noći
kofer se malo otvori
ne mnogo
tek toliko da iz njega iscuri miris mora
ako pukne
iz mene će pokuljati kilometri slane vode
i potopiti ovaj grad koji nema pojma
da tri minuta te subote drže most
da ne padnem
🎬
Tamo negde
u sazvežđu sećanja
moja haljina je tkana od zvezdane prašine i vaskrslih istina
šapućem sa suncima dok se ponovo rađaju
osvajajući prostranstva onoga što jesam
plešem bosa po baršunu prošlosti
i rasplićem hodnike vremena
u novu vrelinu
iz duhova trenutaka
rasipam svetlost po pukotinama bivših života
drsko zagledana u daljinu
jer tamo još uvek jesam
O Autoru
Danas živi van rodnog grada, u težnji za mirom i tišinom, koja ju je odvojila od urbanog i brzog gradskog života i dovela do prve knjige pesama – zbirke "Izvan Kadra", koja sadrži blizu 50 odabranih pesama.
Njena introspektivna, impulsivna i potpuno savremena, asocijativna poezija donosi svež dah na srpsku književnu scenu. Pesnički izraz izgrađen je na spoju ličnog iskustva i neposrednog posmatranja sveta.
Odlazak iz gradske gužve, doneo je novi ritam života, iz koga je prirodno potekla potreba za beleženjem i pisanjem.
Smatrajući da pesme, kada su napisane, treba da stoje samostalno i bez opterećenja formalnom biografijom autorke, ona bira da stvara pod pseudonimom i stihove prepušta isključivo čitaocu.
🎬
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
Нема коментара:
Постави коментар