IRA PAXX
POEZIJA
 |
| Artwork by Varvara Kaljević |
Винстоне, Винстоне, Винстоне!
Твоје косе бусење
С моје главе чупа
Канџама О'Брајановим
Зубе
Онај који није
Јер ја нисам човечанство као ти
Ја сам још горе
А ни последњи човек
Одсвирај ми елегију на ребрима
У ритму саструганих честица прашине
Што падају право на маглу разлике
Да разлуче сумпор
Од лика дечијег
И образ од чизме под њиме
Загризи метак, Винстоне!
Видимо се у соби 102
На острву иза белине
Стегни мој челични струк
Само Твоја,
Алфа-плус
Misfittress
***
Winston, Winston, Winston!
The tufts of your hair,
ripping from my skull
O’Brien’s claws
The teeth —
One Who Is Not
For I am not mankind as you are
I am far worse
And not the last human either
Play me an elegy on my ribs
In the rhythm of scraped dust-particles
Falling onto the mist of difference
to discern sulfur
from the child-face,
And the cheek of the booth beneath
Bite the bullet, Winston!
See you in Room 102
On the Island beyond the pale
Grip my waist of steel
Yours Only,
Alpha-Plus
Misfittress
