BOL je autorski urednički pečat i brend književnika Sebastiana Save Gora.
Predstavljamo knjige, priče i projekte s jasnom vizijom i toplim odnosom prema čitateljima.
Године 1904, када почиње преписка
сабрана у овој књизи, Џојс је имао двадесет две
године и налазио се у оном крхком, преломном
тренутку када се младић још увек није учврстио
ни у једном од својих коначних облика. Иза себе
је већ имао неколико објављених текстова и
једну збирку песама у настајању, а пред собом је
имао неизвесност коју је носио са готово
изазовном лакоћом. Шетајући улицом Несау, 10.
јуна 1904. године, срео је Нору Барнакл, девојку
из Голвеја која је радила као собарица у Финовом
хотелу. Тај сусрет, који ће се у његовој
биографији и у историји модерне књижевности
показати као један од оних ретких догађаја који
мењају ток читавог живота, био је повод за
настанак писама која су пред читаоцем. Нора је
била млада, неписмена у књижевном смислу,
али изузетно животна, непосредна и, што ће се
показати као пресудно, потпуно имуна на оне
~ 3 ~
интелектуалне и естетске претензије које су
красиле и мучиле младог Џојса. Управо у том
сусрету двеју потпуно различитих природа, у
којима се једна огледала у другој као у неком
необичном, искривљеном, али истинитом
огледалу, лежи језгро ове књиге.
Џојсово дело, посматрано у целини,
представља један од најутицајнијих и
најсложенијих подухвата у историји модерне
књижевности. Од раних приповедака сабраних
у Даблинцима, преко Портрета уметника у
младости, у коме је формулисао своју естетику и
своју идеју о уметнику као ономе који у
ковачници сопствене душе кује нестворену
свест своје расе, па до Улиса, те монументалне
паралеле између Хомерове Одисеје и
једнодневног лутања трију Даблинаца кроз
сопствене и туђе мисли, Џојс је изградио један
затворен, самосвојан свет у коме се свака
реченица, свака реч, свака интерпункцијска
назнака могу читати као део ширег
симболичког система. Његова проза је
истовремено и микроскопски прецизна и
митски опсежна; она бележи најситније покрете
свести, најпролазније мирисе и звукове, а
~ 4 ~
истовремено их смешта у оквире који обухватају
читаву историју, читаву религију, читаву
културу. Финeганово бдење, последње дело,
представља крајњу тачку тог подухвата, текст
који се отима сваком уобичајеном читању и који
је, како је и сам Џојс признавао, писан за
идеалног читаоца који би провео живот
изучавајући га.
Међутим, оно што је у тој великој,
херметичкој конструкцији често остајало по
страни јесте Џојс као човек од крви и меса, Џојс
као љубавник, супруг, отац, као биће које
једнако снажно осећало и пожуду и нежност, и
љубомору и самилост, и охолост и страх од
сопствене ништавности. Управо у том слоју,
који је у званичној биографији и у школским
интерпретацијама понекад остајао у сенци,
лежи значај ове књиге. Писма која је Џојс писао
Нори Барнакл, а касније Нори Џојс, од 1904. до
1909. године, и у неколико наврата касније,
представљају најнепосреднији и најнепосредније интимни документ који нам је остао од
овог писца. Она нису само биографски
материјал, нити само допуна или илустрација
његовог књижевног рада. Она су текст у правом
~ 5 ~
смислу те речи: текст који има своју структуру,
своју реторику, своју драматургију, своје
врхунце и своје падове. У њима се Џојс појављује
као писац у настајању, али и као човек који се
служи писмом на начин на који ће се касније
служити приповедачким поступком у својим
романима. Он пише Нори као што ће касније
писати Улиса: истовремено прецизно и
опсесивно, истовремено нежно и брутално,
истовремено узвишено и срамно.
Први слој ових писама чини онај
свакодневни, готово службени: обавештења о
састанцима, о новцу, о здрављу, о породичним
пословима, о путовањима. Тај слој је неопходан
јер даје тексту временску и просторну
координату. Али већ у првим писмима назире се
други, много дубљи слој, у коме се Џојс обраћа
Нори као неком божанству, као једином бићу
које може да га спасе од њега самог. Тај однос
има нешто од средњовековног обожавања,
нешто од романтичарског култа жене као извора
спасења, али и нешто тамније, опсесивније, што
ће се у каснијим писмима развити у готово
необуздану еротску фантазију. Џојс у Нори види,
истовремено, невину девојку из Голвеја, мајку
~ 6 ~
своје деце, своју једину љубав али је
истовремено види и као блудницу, своју курву и
своју жртву. У тим противречностима, које су у
овим писмима изнете без икакве заштите или
стида, огледа се читав један поглед на свет,
читава једна психологија и читава једна епоха.
Посебан значај имају писма из 1909.
године, писана из Даблина, у којима Џојс,
нашавши се поново у родном граду, али овај пут
у својству успешног човека који у Трсту
покушава да отвори биоскоп, преживљава једну
од најдубљих личних криза. Тада настају писма
у којима се смењују екстаза и очај, најнежнија
обожавања и најгрубље вређање, молбе за
опроштај и претње, љубоморна испитивања и
потпуно предавање. Та писма, која су у овој
књизи сабрана и преведена, представљају
јединствен случај у историји књижевности:
писма једног од највећих писаца двадесетог
века, писана у тренуцима када је био на врху и
на дну себе самог, у којима се без икакве резерве
откривају страхови, фантазије, пожуде и
нежности једног изузетно сложеног бића. У
њима се Џојс појављује не као икона модернизма,
већ као човек који је, можда више од било ког
~ 7 ~
другог писца свог времена, знао да од
сопственог живота начини књижевност, и од
књижевности живот.
Ова књига не претендује да буде исцрпна
биографија, нити свеобухватна студија
Џојсовог дела. Она жели да читаоцу пружи један
аспект који је у нашој средини остао релативно
непознат: Џојса као писца писама, Џојса као
човека који се у писмима открива онако како се
у делима никада није открио.
Писма Нори јесу документ једне љубави,
али и документ једног времена, једне културе,
једног језика. Она су, у најбољем смислу те речи,
књижевност која се чита као биографија, и
биографија која се чита као књижевност.
~ Себастиан Сава Гор~
"...Сећам се оне прве ноћи у Пули када си у
жару наших загрљаја употребила извесну реч.
Била је то реч изазова, позива, и видим твоје
лице изнад свог (била си на мени те ноћи) док си
то мрмљала. Било је лудила и у твојим очима, а
што се мене тиче, као да је сам пакао ишчекивао
тренутак када нисам био у стању да се уздржим.
Јеси ли онда и ти налик мени, једног
тренутка узвишена попут звезда, следећег
ниска попут најгорих бедника? Имам огромну
веру у моћ искрене, честите душе. Ти то јеси, зар
не, Нора? Желим да кажеш себи: Џим, овај
јадник кога волим, се враћа. Он је јадан,
слабашан, импулсиван човек који ме моли да га
браним и ојачам.
Другима сам давао свој понос и радост.
Теби дајем свој грех, лудост, слабост и тугу.
Џим..."
Preveo i priredio:
Sebastian Sava Gor
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
