VESNA SPASIĆ
"KAČKET"
Fotomonografija
 |
| VESNA SPASIĆ ~ KAČKET |
Autor ~ Vesna Spasić
“Dečak sa kačketom” je fotografija kojom otvaramo ovaj mali monografski osvrt. Kačket na ovoj fotografiji je prevelik. To je prva i najvažnija činjenica cele monografije Vesne Spasić. Dečaku je prevelik za dva broja. Spada mu preko obrva, mora da zabaci glavu da bi video objektiv. I u tom jednom detalju sabrano je sve ono što ova serija od osam slika pokušava da kaže o životu koji postoji i u predelima koji su pred nama, kući, selu i uopše čovekovom ostajanju i opstajanju u ruralnim sredinama.
Fotografska arhitektura odsustva
Vesna Spasić radi u dve fotografske tradicije koje se retko spajaju u istom autoru.
Prva tradicija je tradicija predmeta. Na tri fotografije - brvnara , kuća sa vešom, kuća u polju - nema ljudi. Ima samo onoga što su ostavili. To je ono što je Walker Evans radio u Americi tridesetih, a kod nas Branko Ćosić i Drago Tadić. Fotografija kao popis. Predmet kao dokaz da je neko postojao.
Kao i Koudelka u svom ciklusu “O Ciganima”, ona ne ulazi u kuću da je očisti za kadar. Ostavlja je takvu kakva jeste – kao dokument, sa žicom koja visi, sa travom koja je progutala prag.
Druga tradicija je tradicija magle. Reka, dolina, kuće noću sa jednom sijalicom. Ovde crno-belo postaje meko, sivo, skoro bez crne boje. Konture nestaju. To je blizu Pentti Sammallahti-ju i njegovim pejzažima samotinje. Pejzaž više nije geografija. To je stanje.
I između te dve tradicije stoji treća fotografija - noćna sa žutom sijalicom. To je jedino mesto gde Spasićeva dozvoljava boju. Jedna žuta sijalica na fasadi koja se raspada, iza žičane ograde. To je postupak koji je Saul Leiter doveo do savršenstva - jedna boja u moru crno-belog postaje moralni znak. Dok je svetlo upaljeno, kuća nije pusta.
Ova monografija nema patetiku napuštenog sela. Ona odraražava težinu ali je i nosi.
📷
Tu je i preko potreban osećaj za preciznost, ona kod fotografije ume da bude najteža. Lakše je napraviti tužnu sliku prazne kuće, nego dokument koji svedoći i ume da izdrži teret vremena, i izgleda da kuća, kao da još nešto čeka.
Istorija fotografije zna mnogo dece sa prevelikim kapama. Najpoznatije je kod Dorothee Lange i August Sander-a. Kod Sandera je seljak sa kačketom arhetip nemačkog društva. Kačket označava klasu, posao, pripadnost. Kod Vesne Spasić, kačket označava suprotno - nepripradnost koja tek treba da se desi.
Dete nosi kačket odraslog čoveka. To je gest koji svi znamo iz detinjstva - probanje dedine kape, kao nasleđe. Ali fotografski, ovde je to mnogo više. Kadar je blago iskošen, blic je direktan, lice je preblizu objektivu. Nema distance. To nije ulepšani dečiji portret za ram. To je sirova, dokumentarna fotografija, bliska Diane Arbus u načinu na koji gleda u subjekt bez milosti, ali sa nežnošću.
Dečak se smeje, ali mu oči gledaju ispod oboda. Kačket mu zaklanja pola čela. On ne nosi kačket - kačket nosi njega. I tu je cela filozofija monografije.
Kačket nije simbol prošlosti. Kačket je predmet koji se prenosi. Sa dede na oca, sa oca na sina. I svakom sledećem je malo prevelik, dok ne poraste. Ili dok ne ode.
I pitanje koje ova knjiga ostavlja nije da li će selo nestati. To pitanje je već odgovoreno na onih sedam fotografija. Pitanje je da li će neko dorasti do tog kačketa i da li će biti tu da oplemenjuje prostor koji mu je dat.
Fotografija doline sa suncem koje probija oblake je fotografija nade, ali i ona čeka čoveka da je otkrije. - Sebastian Sava Gor
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
Нема коментара:
Постави коментар