Noć Slomljenih Strela: "Proročki San" 03 - A book Of Short Stories / Zbirka Kratkih Priča / Un Livre D'histoires Courtes - kratka priča
Proročki San
Težak i grub glas me iz sna, vičući na mene, probudi.
”Ustaj slugo Božiji !!! Vreme ti je
došlo da činiš ono što do sada činio nisi !!!”
Otvorih oči i dalje ponavljajući
delove rečenice koju sam čuo u snu.
Ustaj!!! Slugo!!!
Vreme mi je činiti... Nešto drugo... Šta beše... Neizvesno je!!!
Malo sam se moram priznati zamislio
nad ozbiljnošću pitanja i naredbi koje sam dobio.
Kako sam besmisleno šetao po kući,
reči su se kao brzalica sve više
kovitlale u mojoj glavi i ja reših da
izađem iz napolje iz stana. Pred ogledalom sam se malo smirio i zagledao
u novu bradavicu na čelu. Ipak, pitanja ponovo iskrsnuše.
Propadam?!! Život mi nema smisla!!? Jesam li zaista
toliko ostario??!
Sve ovo se u meni polako pretvaralo u
neku vrstu besa. Izađoh na ulicu spreman da se zakačim sa prvim prolaznikom.
Lepo zimsko prepodne, zaključio sam
kao kroz zube.
Približavao sam se autobuskoj stanici
i šutirao kamenčiće uz put. Stanica je bila pusta, samo jedan čovek, deda, sa
kacom ispred nogu. Osetio sam svež smrad kiselog kupusa. Kladio bih se da sam
taj isti kupus dobio tog jutra kao porciju salate u nekom restoranu, da bi mi
njegov smrad bio jako prijatan i osvežvajući, a sam kupus prava poslastica.
U svakom slučaju ja prilično besan
pridjoh dedi i unesoh mu se zlobno u lice.
”Šta misliš ti...a... sa tom kacom u
prevoz ...?!” - maltene sam vikao na
čoveka.
”Ja sine ... ”
”Ma kakav sin bre...!!!” - u
jarosti ja mu šutnuh onu kacu što sam jače mogao.
Kaca malo polete i odlete na put.
Čovek u BMW-u, u pokušaju da je
zaobiđe, izađe iz svoje trake i udari u Audi koji mu je išao u susret. BMW se
prevrnu na krov a Audi se zakuca u banderu i poče se pušiti.
Ludilo !!!
Stigao je i autobus. Gomila ljudi.
Dranje, komešanje.
Čuh zvuk sirene. Policija !!!
Videh odmah zatim kako deda daje
izjavu i pokazuje prstom na mene.
Tu noć sam proveo u pritvoru. Nije
bilo mrtvih, niti povređenih saznao sam u međuvremenu.
U ćeliji, mrzovoljni smrad i ja.
Smrad se pokenjao i usmrdeo ćeliju. Stao je zatim ispred mene i rekao: ”Ajd...
idi ono očisti ...mame ti ... ”, nakezivši se pakosno.
Ustadoh i snažno ga opalih glavom po
nosu, potom ga udarih pesnicom u grkljan. Smrad pade i osta da leži bez
svesti.
Uzeh tada kulturno neku novinu i
dohvatih smrdljivi izmet, smotah ga lepo, bio je tvrd. Prebacih ga u malu
plastičnu kanticu punu krvavih izbljuvaka.
Setih se dok sam to radio nekih
bizarnih situacija i odlučih da ih odmah zaboravim.
Vratio sam se na jedan trenutak u
srećno i bezbrižno detinjstvo. Nasmejah se tome.
Mislio sam da će nešto slediti… nije
sledilo ništa. Mislim da mogu da kažem da sam
slobodan čovek.
Коментари