Miloš Filipović - Fića & Irena Bijelić Gorenjak ( Izložba Slika - Jugoeksport )
Video: Sebastian Sava Gor / Muzika: Ex Ponto
Keywords: Ishod Na Nišanu, Geometric Body ,Corps géométrique, New Book, Nova Knjiga, Book of Poetry, Knjiga Poezije,
LiteraturePosts, Književnost, Literatura, poetry lovers, poetry is not dead, poetry community, Thanks foCuerpo geométrico, r Readingsebastian sava gor. poezija koja diše, čitaj poeziju, smiri se poezijom, poezija koja se čita, Zbirka Poezije, Sava Gor, Poezija, poetry lovers, poetry is not dead, Book, Poetry Collection, Literatura, Literature, Literature Posts, Književnost, Knjiga Poezije, poetry, poésie, поэзия, poesie, čitaj poeziju, pesme, un livre, poésie, collection of poetry. un recueil de poésie, poetry that breathes, read poetry, calm down with poetry, poetry that is read, , poezija, poetry, read poetry, poems, a book, poetry, collection of poetry. a poetry collection, књига, поезија,себастиан Сава гор. поезија која дише, читај поезију, смири се поезијом, поезија која се чита, Збирка Поезије, Сава Гор, Поезија, љубитељи поезије, поезија није мртва, Књига, Песничка збирка, Литература, Књижевност, Књижевни постови, Књижевност, Књига Поезије, читај поезију, песме, збирка поезије. Ishod Na Nišanu, New Book, Nova Knjiga, Book of Poetry, KNjiga Poezije, LiteraturePosts, Književnost, Literatura, poetry lovers, poetry is not dead, poetry community,Тачка и Дуж, Point and Length, Point et longueur, Beloglavi Sup, Vautour fauve Ishod Na Meti: "Zbir" 21 Outcome On Target: "Sum" 21 Résultat sur la cible : "Somme" 21 Ishod Na Meti: "Zbir" 21 Ishod Na Meti: "Informacija O Zaboravljenoj Pesmi" 22 Ishod Na Meti: "Ljubav I Ludak" 23 Ishod Na Meti Termodinamička Kontrola, Ishod Na Meti: " Nezamisliv Početak, Nezamisliv Kraj" 25 Miloš Filipović - Fića & Irena Bijelić Gorenjak ( Izložba Slika - Jugoeksport ) Video: Sebastian Sava Gor / Muzika: Ex Ponto
-Mi
stvarno svašta znamo a znanje je kažu neprocenjivo. Umemo mnogo toga da
izmerimo. Strujom da utičemo, Pod lupom daleko da vidimo. Imamo potpuno pravo
da mislimo, to nam, do sada, nikada niko nije zabranio. Deca su tu najbolja, njihova
igra neprekidnog kretanja je da siđeš sa uma…
Autor teksta: Nikola Tesla, Akademska knjiga, Beograd, 2018. Prevod: Dubravka Smiljanić i Aleksandar Marinčić.
Naracija: Dreamink
Fotografija: Bluemount Score (pixabay.com)
Originalni tekst na engleskom jeziku, naslovljen "My Inventions: The Autobiography of Nikola Tesla", priredio je i objavio Ben Džonston 1983. godine. Džonston je prikupio članke, prvobitno objavljene u američkim časopisima tokom 1919. godine, u kojima Nikola Tesla govori o svom ličnom životu, o svojim pogledima na globalne prilike po završetku Prvog svetskog rata i, ponajviše, o razvoju i značaju svojih izuma.
Kako pred fenomenima koje posmatra, tako i pred događajima od kojih je sačinjen njegov život, Nikola Tesla dosledno zadržava stav radoznalosti, aktivnog ispitivanja i čuđenja. Celim svojim bićem posvećen naučnoj spoznaji i tehnološkim otkrićima, Tesla ipak ne pripisuje sebi izvor svoje stvaralačke moći. Naprotiv, on svoje delovanje vidi kao realizaciju jedne šire, nadindividualne inteligencije, koja se ni njemu samom još uvek nije ukazala u svoj svojoj kompleksnosti i celini. Tesla se svim snagama i s potpunim pouzdanjem stavlja u službu toj kreativnoj sili, verujući da će plodovi njegovog stvaranja doneti dobro čovečanstvu.
Bistrina pogleda i izraza, dobronamernost, i blagi, nenametljivi humor čine da se, nakon čitanja ovog štiva, osećamo kao da smo se upravo umili na izvoru čiste vode. I taj osećaj traje...
*
Kulturna platforma Dreamink neguje jezike, kulturu, pisane i govorne tradicije.
Sadržaji su namenjeni odraslima i deci - svima koji, uz svakodnevne aktivnosti, uživaju u slušanju zanimljivih književnih tekstova.
Audio-books are especially useful for foreign learners of Serbian, Croatian and Bosnian language. We take care to provide you with a diverse selection of texts and high-quality recordings, relaxing and pleasent to listen to.
Dva, tri
dana je je prošlo u obilaženju raznoraznih krajeva Londona. Uglavnom smo se
vozili autobusom i silazili bi smo gde god nam se činilo da je kraj zanimljiv,
tuda bi šetali satima. Brixton, Čelzi, Starford, Vudford... ni ne pamtim više
gde sam se sve to vrzmao. Svejedno, bilo je interesantno. Dosta puta sam
pre-podne išao i bez Elene. Nekakav "duh slobode", me je podizao i
proizvodio energiju. Osećao sam se "nedodirljivim". Sada kada
razmišljam o tome mislim da tu nije bila u pitanju sloboda, onako kako danas
pojmim tu reč, radije bih to opisao kao odsutvo bilo kakvog straha od ljudi.
Bio sam stranac koga niko ne poznaje i koji nikoga ne poznaje. Čovek u svom
okruženju , gde živi, godinama stiče prijatelje ali i one koji mu nisu
naklonjeni ili kojima on nije naklonjen. Dešava se tako da kada izađemo na
ulicu imamo osećaj da jednostavno nekoga ne bismo voleli da sretnemo ili nam se
sa nekim ne razgovara, dok mi iz učtivosti pristanemo na razgovor i pozdrav,
iako se ne bi ni pozdravljali niti pričali, ako bi poslušali sopstveno
raspoloženje.Ta lažna učtivost i osmeh
razvučen u kez, spuštanje pogleda pred poznatom nam ličnošću ili obrnuto kada
se i sami zateknemo iznenađeni kada neko isto tako postupi prema nama, je
doživljaj subjektivan i mi ga često primamo sa ličnom neprijatnošću u oba
slučaja. Mislim da i najučtiviji ljudi, uvek spremni za razgovor, imaju
trenutke kada im nije do razgovora, usled nekih ličnih problema.
Otuda
najverovatnije dolazi ova moja "sloboda" o kojoj govorim. Među
ljudima sam a kao i da nisam. Moja povučenost je imala svoje raznorazne oblike
tokom godina, neki put se izražavala kao potpuna zatvorenost, u prvom, ranom
delu detinjstva, da bi kasnije potpuno nestala i pretvorila se nasuprot u
eksplozivno, nametljivo ponašanje. U dosadašnjem života se povučenost javljala
i nestajala od perioda do perioda. Svakako mislim da taj deo moje prirode i
svesti, nisam naučio da kontrolišem. Mogu samo da zaključim da bih voleo da
počnem, mada osećam da se moja priroda nekako buni i protiv toga je, da
praktikujem da jedan dan prođem pored komšije i ne kažem mu: "Dobar
dan", dok bih već sutra ako sam tako raspoložen čak stao i popričao sa
njim. Možda to nije društveno prihvatljiv obrazac igovori o čestim duševnim promenama kod
čoveka, gde ga drugi karakterišu kao ekscentrika ili nešto slično tome ali ako
bi se pitali šta je lepo a šta je istina, zaključak bi bio, lepo je reći dobar
dan, makar i na silu, istina je da dok govoriš, dobar dan, nad sobom vršiš neku
vrstu prisile. Mislim, na kraju da bez obzira na sve, da ako to dobar dan, neko
vedro prima i vidljivo mu znači, svakako treba preći preko sebe i reći - dobar
dan!
Da se
vratim. Viđao sam ono što sam do tada gledao na filmu ili čitao. Od
najbogatijeg stanovništva, krajeva koji su blistali u kojima je uvek vladala
neka grobna tišina i gde se čovek osećao sigurnim, do delova grada gde su
ljudi, ležali na ulicama, dilovali u grupicama po ćoškovima ili novac
zarađivali prostitucijom, gde se nikako čovek nije mogao osećati sigurno. Ja
sam iz znatiželje prilazio do određene granice, tu se nisam dugo zadržavao.
Video sam i više nego što je potrebno. Povratak u moj kraj je uvek bio
olakšanje sa tim da sam bio zadovoljan iskustvom koje sam donosio šetajući. Ovo
sam praktikovao svo vreme mog boravka u tom gradu.
Elena je bila na poslu. Neko je zvonio.
Obično su otvarali hrvati iz donjeg dela stana. Hodnikom se moglo stepenicama
doći pravo naElenina i moja vrata ali
neko se zadržao dole. Malo zatim čuh zvono na našim vratima. Otvorio sam i
video Bruna. Ljubazno se pozdravio i rekao da mora da proveri faks. Nešto je
kratko čačkao, ja sam mu ponudio kafu. Kada je završio, pridružio mi se i seo
za sto.
Pričao je
nešto o svojim iskustvima, kako se odlučio da živi u Londonu i rekao kako mu
izgledam kao "svetski čovek" i da bi on vrlo rado meni sredio posao i
u svakom smislu se zauzeo za mene.
Tog čoveka
sam ovog puta malo bolje razgledao. Činilo mi se da neka neodređena i
neispunjena želja, strastveno igra u njemu.Njegovo učestalo žmirkanje očima i ćest, nesvesni običaj da zubima malo,
malo, zahvati donju usnu mi je takođe govorio da je predamnom čovek koji je
naučio da preživi kao tuđinac u svetu nemilosrdnom prema strancima i da je uspeo
da sakrije svoj duboki strah i nemir, da živi sa tim. Isto tako osetih kod
njega neku preteranu familijarnost, da li zbog toga što potičemo iz iste zemlje
ili nečeg drugog nije mi bilo jasno.
Dok je
govorio umeo je i da spusti glavu, da se zamisli, da za trenutak zaćuti, da bi
odmah zatim najvedrije nastavio sa pričom tamo gde je stao. Sve to zajedno je
na njega, u mojim očima, bacalo izvesnu senku i on sam mi nekako nije izgledao
tako vedro kao prvi put kada sam ga video.
I ovog puta
smo uz kafu popušili lep džoint. Sedeli smo nekih nepunih sat vremena kada je
rekao, kao i prošli put, da sada ima posla.
- Sebastiane - izusti ustajući sa stolice -
pozdravićeš Elenu kada dođe i večeras - da vas vidim kod mene, ona ima adresu ,
nije daleko i obavezno, obavezno, da ste kod mene oko deset - on mi spusti ruku
na rame i iskreno se nasmeja.
- Hvala na pozivu i biće mi drago - uzvratih
osmehom.
- Da, da... da se malo družimo, ne ovako sve
na brzinu. U tom slučaju dogovoreno , ako nešto iskrsne imate telefon.
Otpratih ga.
Bruno nije živeo daleko. Elena se složila da
odemo do njega. Predložila je da prošetamo. Trebalo nam je nekih pola sata.
Veče je nakupilo oblake. Slab vetar je dizao prašinu. U kraju je bilo mirno, po
koji prolaznik, žureći, predosećajući kišu, je hitao svojim poslom.
Bruno nas je srdačno dočekao. Bio je
vidljivo radostan, uzbuđen i prvih nekoliko minuta se sve nešto vrteo oko sebe,
pipkajući pritom i neke stvari sa svojih polica, pomerajući ih , najverovatnije
sa podsvesnom željomda sve bude na svom
mestu. On je imao dosta veliki stan, videlo se po dugačkom hodniku da osim
dnevne sobe u kojoj on prima goste ima još prostora. Kada nam je doneo piće,
sebi pivo, Jeleni koka-kolu i meni votku, napokon je seo na veliki trosed, dok
je nas smestio u dve široke fotelje.
Njegova dnevna soba je bila čista i videlo
se da uredno živi. Visoke police do plafona bile su ispunjene knjigama, pločama
i raznoraznim sitnim ukrasima. Iznad njegovog troseda u dubini sobe , preko
tapeta, belo-roze i drap boje, na zid je bila zakačena reprodukcija
Mikelađelovog " Stvaranja Adama". Sa druge strane nasuprot police iza
providne zavese bili su visoki dvokrilni prozori i vrata koja su vodila na
terasu. Sa vrata, tj. odmah kako se ulazilo u sobu posetioc je mogao da vidi
ogroman, jedan od prvih “plazma” televizora. Mi smo prvo sedeli okrenuti
televizoru leđima, licem u lice sa domaćinom. Između nas je stajao masivan,
nizak i kvalitetan drveni sto, na njemu gomila sitnica.
Razgovor je
lepo tekao. Bruno je bio zadovoljan.
- E sada nešto jako, jako lepo. - on razvuče
široki osmeh i uze sa stola papir za motanje i lepu, debeljuškastu tablu šita
(hašiš). Pohvalio sam ga više puta. Eleni sam bio smešan kako sam se obradovao.
I Bruno je primetio isto pa je kulturno pitao da li možda želim da ja smotam.
Jao, kakav i koliki džoint sam smotao.
- Ja sam nešto čitao, interesovao se... -
započe Bruno, - a tebe smatram inteligentnim momkom i zato bih voleo da malo
popričamo...
- Da. - rekoh, uozbiljivši se , Elena se već
kidala od smeha.
- Šta misliš ima li svemir neki određeni plan
i da li je njegova struktura podređena nekoj vlasti , sili ili se svemir
rasprostire tek, tako haotično , bez ikakve logike?
Bruno me je iznenadio
i zatekao svojim pitanjem. Bilo mi je jako smešno ali sam držao do toga da
ostanem ozbiljan kako mi je ukazao svoje poverenje.
- Uh...Bruno ja se nisam bavio i nisam
izučavao, ali svakako mislim da haos sam po sebi ima smisla samo ako se zapravo
radi o prirodi nekoga ili nečega što se ne kreće u pozitivnom pravcu. Zašto se
ne kreće u pozitivnom već u negativnom to ne bih znao. Opet ako za nekoga
kažemo da se nalazi u potpuno haotičnom stanju , a budući da je taj neko nosioc
svog vlastitog mikro kosmosa, za koji kažu da je veći i od samog kosmosa, tada
zaključujem, naivno i laički, da ako je predpostavimo moguće doterati "
haotičnu osobu" ili se ona, osoba, sama od sebe dovede u red, tada mogu
samo da zaključim da ako haos momentalno vlada univerzumom to je svakako haos
koji može promeniti svoj oblik. - ja se zaustavih i pogledah Bruna koji se
nadlaktio i sav upiljio svoje sitne, sjajne, smeđe okice u mene.
- Meni niko nijetako nešto odgovorio, - reče, izgledvšimalo zbunjen, - pa mislim... mislim da je to
svakako logično i nekako originalno što si rekao. A opet ako je tako kako ti
zamišljaš taj red, poredak...kako bih rekao , da li je to neka hijerjarhija ili
se sve samo po sebi odigrava po nekom zakonu... prirode, da... po nekom
prirodnom zakonu ili mora da postoji i neki red. Eto ja mislim da te piramide
... da one predstavljaju poredak, da sve ima svoj smisao ali i poredak ... da
mora postojati , eto, vrh piramide i piramidino dno.
Elena se
uhvati za stomak od smeha što je Brunu očigledno prijalo.
- Znate kako Bruno... i ja sam razmišljao o
tome, - malo sam se zamislio - ali ništa mi određeno i konkretno nije palo na
pamet kao rešenje , imam u glavi i ja tu piramidu vlasti i poretka i sa druge
strane opstanka, nepisanog ali dobro poznatog, gde se za život bori svaka
biljčica. Ali neki opšti zaključak ili stav nikada nisam imao , jedino što mogu
da kažem da se eto meni kada pomislim na piramide u glavi stvaraju slike
ravnomerno poređanih , lepo složenih, jedan ispod drugoga ... hm ... dakle
javlja mi se slika tako lepo poređanih tanjira.
I Bruno i Elena pa i ja sa njima počesmo da
maltene urlamo od smeha.
- Ma kakvih tanjira bre ... hahahahaha ...
Bruno zamalo što se nije zagrcnuo - šta ... letećih tanjira ... hahahahaha ...
vanzemaljci, jel' to ? - izbečio se i čekao odgovor.
- Ma ne, Bruno i stvarno jeste smešno, ali ne
... običnih tanjira ... tako ... jedan tanjir na vrhu a jedan na dnu ali svi
jednaki i podjednako bitni. - završio sam već iscrpljen naprezajući se daodržim koliko toliko ozbiljnost.
- Aaa... lep si smotao, lep.
- Da dobar je.
- Pa dobro da ti kažem iskreno i to što si
rekao ima nekog smisla ... ima, leba mi' ima ... hahaha ... pa eto toliko sa našom
filozofijom, tanjiri ... hahaha , a da ti nisi gladan , da donesem neko meze? -
on se sada već potpuno opustio i stvarno ustade i na velikom, lepom tanjiru donese raznorazne čokoladne
bonbonice.
- Eto služite se ... okrenite fotelje, pa ako
hoćete, možemo da pustimo neki film.
- Može - složismo se i Elena i ja.
Bruno je pre
filma smotao još jedan i kada smo popušili on u video-rekorder ubaci kasetu i
ugasi svetlo u sobi. Malo sam se čudno osećao ali vidim Elena se ne buni , dok
se Bruno fino zavalio u svom trosedu.
Film je
počeo. "Ćićolina na Mundijalu" ... Ćićolina i fudbalski tim. Kraljica
pornografije na velikom ekranu.
- Elena, smeta li ovo, - upita Bruno
izazivački.
- Ne, ne smeta. - odgovori ona.
U sobi nasta
tajac. Samo zvuci sa ekrana, rad šita, i osećaj da mi iza leđa leži težak
perverznjak. Pogledah Elenu. Gleda netremice. Na ekranu Ćićolina i crnac.
Ćićolina i dva belca. Ćićolina i razuzdana plavuša. Glas iza mene:
- Vas dvoje se možete slobodno opustiti ...
tu ispred televizora ... bez brige ima mesta. - Brunu kao da su curile bale niz
usta pa se činilo da dok govori pljucka.
Za trenutak
Ćićolina nestade, traka zašušta i film se promeni ali Ćićolina se ipak ponovo pojavi u drugoj
ulozi…počeo je drug film. Sada gledamo kako Ćićolina ima mesečni ciklus, tj.
Ćićolina pušta krv.
Kao da je
voz uleteo u moju svest. Ustadoh. Bruno skoči i upali svetlo. Elena me kao
hipnotisana pogleda.
- Jel' sve u redu ? - upita Bruno, sa
strahom u glasu.
- Sve u redu ali ovoga mi je bilo dosta ...
rekoh i rukom ukazah na televizor... i da... možete li da malo otvorite prozor?
- A što prozor? – Bruno me je gledao sa
strahom - da ti nije loše , da sigurno ti je pozlilo, puno smo pušili, Elena
ajde' vodi ga kući na čist vazduh ... AUUUUU ... ako mi umre ovde !!!!
- Bruno meni je sasvim ok, samo dosta mi
pornića i od ovoga se ne umire čoveče.
- Ne, ne , ništa ne znam, meni žena dolazi
prekosutra ... hajde na vazduh pa polako... - balavio je i histerično se
uzšetkao.
- Dobro ... polako Bruno - Elena mu je
prišla i uhvatila ga za ruku. Ja nisam gubio prisebnost.
- Ok, Bruno , idemo ali daj malo tog šita ,
moram da ti priznam da je jako dobar.
- Šta... hašiš... evo, evo ... - on mi dade
celu tablu koja je stajala na stolu ... samo na vazduh, to sada mora -
nastavljao je vidno uzrujan.
Bili smo
brzo napolju. Slaba kišica je sijala svakom kapljicom. Vetar je prestao da
duva. Laganim koracima vraćajući se i uz smeh, analizirajući Bruna, mi brzo
stigosmo kući.
"Exile on Main St. is a studio album by English rock band the Rolling Stones. It was first released as the band's first double album on 12 May 1972 by Rolling Stones Records and was the band's tenth studio album released in the United Kingdom, as well as their twelfth American album. Recording for the album began in 1969 in England during sessions for Sticky Fingers and continued in the summer of 1971 at a rented villa in the South of France named Nellcôte while the band lived abroad as tax exiles. A collage of various images, the album's artwork, according to frontman Mick Jagger, reflects the Rolling Stones as "runaway outlaws using the blues as its weapon against the world", showcasing "feeling of joyful isolation, grinning in the face of a scary and unknown future". Exile on Main St. From Wikipedia, the free encyclopedia
Negde oko podneva ja sam bio u centru
Londona, tražio sam prodavnicu ploča, Elena mi je objasnila gde se nalazi.
Popio sam
već dva piva i otvarao treće. Jako je bilo to pivo. Kada se vratim sada unazad
mogu da kažem da sam voleo pivo. Voleo, što znači da ga danas više ne volim,
nakon grand-mal epi napada, puno kasnije, ja sam prestao da pijem bilo kakvu
vrstu alkohola. Ali već tada tolerancija na alkohol je za moje godine bila
veoma visoka ali je i moja genetska predispozicija išla u prilog tome. I jedan
i drugi deda su bili ljudi koji barem od kada su počeli da piju nisu više nisu
ni perstaji, umereno, kako su sami tvrdili, istini zavolju samo sam ih par puta
video u teže alkoholisanom stanju, dobro su se držali. Otac mi nije pio,
shvatio je brzo kao mlad da može svašta da napravi kao pijan i prestao je da se
interesuje za tu vrstu uživanja.Ja sam
svoje prvo, polulitarskopivo popio sa
nepunih sedam godina. Dao mi ga je deda po majci, Aleksa. Kada sam popio to
prvo pivo osetio sam da mogu, i da želim da letim. Brzo sam se našao na krovu
naše četvorospratne, porodične kuće - hteo sam da skočim sa krova. Bacio sam
crep sa krova i gledao kao u usporenom filmu, kako pada i razbija se sa vriskom
u paramparčard. U vezi sa tim događajem se više ničega ne sećam.
Dakle, podosta pripit sam tražio i na kraju
našao ogromnu prodavnicu ploča. Prodavnica je bila na tri velika sprata sa
jednim delom ispod nivoa ulice. Ploče su bile naslagane žanrovski,velike nepregledne gondola sa pločama džeza,
bluza, rock muzike svih žanrova, klasike, pop muzike, sve što sam mogao da
zamislim bilo je tu, na jednom mestu, nisam znao šta pre da uzmem u ruke. Sonic Youth, Sisters of Mercy, Nirvana, prvi album koji izašao upravo te godine, The
Pixies, Alice In Chains, Joy Division, Bauhaus, nakupio sam tridesetak ploča,
sve albume koje od pomenutih i nepomenutih bendova nisam imao i odneo ih na
kasu. Tu sam se setio da Maksu moram da kupim majcu sa likom Sid Vicious-a,
dobio sam i novac od njega za to. Vratio sam se do dela sa suvenirima, majcama
, kačketima , bedževima i još kojekakvim sitnicama. Uzeo sam dve majce. Ja sam
izgleda poprilično popio kada nisam primetio da sam čoveku kupio majcu gde
uopšte nije bio Sid, već Garry Oldman u ulozi Sida,iz filma "Sid and Nency", i drugu majcu
poprilično neukusnu, gde jeste bio Sid ali sa špricem zabodenim u ruku, plus
što je ova druga imala i rupu na ramenu. Stvarno ne znam kako nisam video rupu
i dan danas nisam siguran da li je ta rupa bila modni detalj ili se, u šta
sumnjam, u transportu pocepala. Napravio
sam još jednu grešku, ne veliku. Neke od albuma benda Pixies sam već imao kod
kuće i znao sam njihovu diskografiju. Među pločama sam tada video čudnu ploču
koja je imala na sebi utisnute slike članova benda i sa jedne i sa druge strane.
Na jednoj od strana je basista držao veliku krabu iznad čela Frenk Black-a,
čija je velika glava bila u prvom planu. Začudio sam se kako o tom albumu nisam
ništa čuo niti pročitao. Svejedno,
obradovao sam se i kupio ga. Tek po povratku u Beograd video sam tj. čuo šta
sam kupio, evo držim ploču ispred sebe i prepisujem: "Interview Picture
Disc - Limited Edition " , znači kupio sam intervju sa članovima benda
plus limitirano izdanje, pravi raritet koji ukrašava zid moje kuhinje i dan
danas. Napunio sam ranac sa pločama i napustio sam prodavnicu veoma zadovoljan.
Napolju je bila velika gužva na ulici. Iz te
gužve video sam lepu meleskinju sa ispletenim dredovima, obučenom u crno koja
me je odmeravala dok sam nameštao ranac, zatim sam video momka koji je bio
slično obučen, kao ona, sa par pirsinga na licu. Devojka mi je prišla i dala
reklamicu. Shvatio sam da bira kome će dati papirić. Kada sam krenuo ona me
pozva pokretom ruke. Prišao sam i pozdravio se, ona isto tako. Dala mi je
pozivnicu za žurku i rekla je da će biti jako dobro, da povedem ako imam koga i
da će se ona obradovati. Na pozivnici je bila adresa, muzika koja će se puštati
, cena alkoholnih i bezalkoholnih pića. Stavio sam pozivnicu u džep i krenuo da
nađem sledeću prodavnicu, "Dr. Martens Shoes". Brzo sam je našao i tu
nisam proveo dugo vremena , kupio sam šta mi je trebalo od obuće i već dosta
umoran, krenuo sam da nađem taksi.
Elena je bila kod kuće.
- Večeras idemo na žurku - rekoh zadovoljno,
nasmejala se i znatiželjno je pogledala šta sam to doneo. Njoj sam kupio lep,
letnji crni kačket. Svideo joj se. Noslila ga je za svo vreme našeg boravka
tamo.
U klub smo ušli oko jedanaest. Kada sam
sišao niz stepenice u podrum, doduše malo doteran, imao sam osećaj da se
nalazim na mini "Akademiji", ličilo je dosta toga na naš poznat noćni
klub. Bilo je dosta ljudi, neki su sedeli na visokim barskim stolicama,
nabijeninih noseva u svoja pića. Drugi su igrali, neki su se šetkali tamo,vamo
- tako da je bilo poprilično živo. Muzika je bila dobra, kako je i pisalo na
pozivnici, alternative rock, post-punk, punk-rock noise-rock ...
Iako se
dosta pušilo, klub je imao dobru ventilaciju pa se moglo disati. Elena je sa šanka uzela - "Cuba
Libre",limun, svetli rum, bacardi
i coca-cola. Ja - "Head Fucker",vodka, zlatna tekila, džin, rum, malibu,
liker od breskve, sok od pomorandže i brusnice. Spremao se rusvaj. Ja sam stajo nasuprot šanka, naslonjen na zid,
Elena je igrala nedaleko od mene. Prišla mi je mlada devojka sa lepo smotanim
džointom i pitala me da joj se pridružim. Marihuana je uvek usporavala moju
potrebu da pijem i da pušim - duvan. Podrazumeva se da nisam odbio. Devojka,
kratko ošišana, brineta, imala je lepe, velike plave oči.Postavljala je neka pitanja i čas se blesavo
smejala a odmah zatim se čudila i zamišljala. Bila je lepa i potpuno
simpatična.Pitala je odakle sam, kako
je u mojoj zemlji, zaključivala je da nije zamišljala da neko može tako da
izgleda a da dolazi iz takve zemlje. Šalila se, brojala je moje minđuše, zaključila je da imam lepu dugačku kosu,
pitala me je da odvežem kosu. Rekao sam da kosu nikada ne odvezujem. Zaključila
je da je dobro što imam svoj stav i da nije mislila da sam stranac. Prišla nam
je Elena. Kada je Elena prišla - Moli, tako se devojka predstavila, se još više obradovala i vidljivo iznenadila.
Naručili smo još jedno piće i pitali Moli šta će ona da popije, rekla je da ne
pije i tražila je vodu. Elena i Moli su se upoznavale na zadovoljstvo jedne i
druge, obe su sa osmesima već brzo brbljale o nečemu.
Meni je
međutim "Head Fucker" počeo da priča svoju priču. Najednom mi je lepo
raspoloženje dobilo oblik nekog besnog i ružnog pogleda na ljude oko mene. Neke
odvratne debele devojke koje su ispijale svoja piva - nikako nisam voleo da
vidim devojku kako pije iz flaše, su se zajedno sa pivom u rukama drmusale
tamo-vamo. Počeli su da me nerviraju i osedeli
dripci na šankerskim stolicama, sa nedoličnim urlanjem, čime su nakazili svoja
lica. Nekih par homoseksualaca koji mi do tada nisu naročito smetali dok sam
sada dobijao neodoljivu želju da ih išutiram. Mračna prostorija mi je izgledala
još mračnije.
I nekako kao
da sam slutio. Videh kako jedan od onih za šankom, zabija pesnicu u lice
drugom, onom koji je sedeo pored njega. Čovek koji je primio udarac pade sa
visoke šankerske stolice i udari temenom direktno o pod. Ovaj šta ga je udario
brzo skide svoj dugački lanac, koji mu je visio okačen o farmerice i udari
svoju žrtvu po sred lica. Čovek na podu se uhvati za svoje, sada krvavo lice i pokuša da ustane ali ga napadač udari
svom snagom u grudi svojom cokulom.
Napravi se
krug oko njih i tri redara sa ulaza utrčaše u prostoriju. Jedan od njih razbi
sve zube čoveku sa lancem, ovaj pade kao gromom pogođen. Redar ga podiže i za
kosu ga povuče ka izlazu. Druga dva redara uhvatiše između ruku onog prvo
povređenog i odmah i njega krenuše da nose napolje.
Elena je
lagano drhtala, nepomično je još uvek gledala u mesto gde se odigrala scena.
Meni je bilo zaista svejedno i ako ćemo za pravo, na "Akademiji" je
skoro svako veče neko dobijao batine od redara, u najvećem broju slučajeva isto
zbog tuče koju je izazvao u klubu. Tako da mi je sve ovo što se dogodilo bilo
nekako već viđeno. Pokušao sam da umirim Elenu i naručio sam još jednu turu
ukusnih ali stvarno jakih likera.
Nakon
prizora koji se dogodio meni se raspoloženje nekako popravilo. I Elena je posle
treće "Cube", počela ponovo da se smeje i da igra.
Nismo dugo ostali. Već oko dva sata smo izašli
iz kluba. Jutarnji vazduh je lečio. Osećao se miris reke. Zalutali smo u neki
parkić. Elena je legla na jednu klupu ja na drugu. Ćutke tako smo gledali nebo.
Prvo javljanje zore nas je podiglo da krenemo.
- Ja danas
neću na posao. - reče Elena ozbiljno.
Spopade me
lavina smeha. Elena me pogleda prvo začuđeno, širom otvorenih očiju i odmah
zatim se i sama zaceni od iskrenog, maltene detinjeg smeha. Takav smeh koji kao
zarazan ne odustaje lako. Trebalo nam je desetak minuta da dođemo sebi brišući
suze.
"Opal was an American rock band in the 1980s. They were part of the Paisley Underground musical style. The band's name is derived from "Opel", a song by Syd Barrett. The group formed in the mid-1980s under the name Clay Allison, featuring guitarist David Roback (previously of Rain Parade), bassist Kendra Smith (from Dream Syndicate) and drummer Keith Mitchell. After one single, they released the remaining Clay Allison tracks under the band's new name, Opal, on the 1984 Fell from the Sun EP. Another EP, Northern Line, followed in 1985. These EPs were later compiled and released as Early Recordings.
Happy Nightmare Baby, Opal's first full-length album, was released in 1987. Smith left the group during the Happy Nightmare tour after a show in Providence, Rhode Island. Roback continued with vocalist Hope Sandoval, playing shows as Opal and planning an album to be titled Ghost Highway but in 1989 this band became Mazzy Star and Ghost Highway was presumably released as She Hangs Brightly. Kendra Smith released a number of solo singles, EPs, and one album before retiring to the woods of northern California...Opal (band) From Wikipedia, the free encyclopedia
.jpg)
