Sebastian Sava Gor

Осврт на живот и дело Била Еванса Бил Еванс (Bill Evans), један од најзначајнијих џез пијаниста 20. века, рођен је 16. августа 1929. године у Плејнфилду, Њу Џерзи. Његова музика представља синтезу класичне музичке традиције и модерног џеза, обликована нежним, импровизационим сензибилитетом, али и дубоком меланхолијом. Познат је по рафинираној динамици, хармонијама које подсећају на Дебисија и Равела, као и по способности да створи интимну атмосферу чак и у најсложенијим импровизацијама. Евансова каријера је обележена сарадњом са многим великанима џеза, међу којима је и Мајлс Дејвис. Његов рад на легендарном албуму Kind of Blue (1959) утицао је на правце модалног џеза. Међутим, његов највећи уметнички печат остаје повезан са трио формом — нарочито са Скотом Лафаром и Полом Моушном, са којима је створио нови концепт интеракције у џез ансамблу, где сви инструменти воде подједнако значајан дијалог. Евансово свирање је често било интроспективно и медитативно, прожето личном трагедијом и...

 Све је дозвољено, али није све на корист   Речи апостола Павла: „Све је дозвољено, али није све на корист“ (1Кор 10,23) на први поглед делују као правна одредница, упозорење да се слобода може злоупотребити. Али оне нису само морално начело, већ дубока онтолошка истина о човеку, његовој слободи и начину на који је остварује. У овим речима открива се крстоликост људске егзистенције, јер је свака слобода крст који се носи, сваки дар крст који се прима, и свака одговорност крст који се узима на себе.   Слобода није произвољност, већ крстолика одговорност. Хришћанска слобода није пука могућност избора, већ способност да се изабере оно што је истински добро. У свету у коме су „све алтернативе отворене“, човек лако пада у замку духовне равнодушности, где ништа није стварно на корист јер ништа нема праву вредност.   Но, Павлове речи нас усмеравају ка разликовању: некада оно што је „дозвољено“ није заиста добро, иако формално не нарушава закон. Јеванђеље нас ...

Анархо-комунизам У савременом дискурсу политичких и филозофских теорија, анархо-комунизам заузима посебан положај као идеологија која тежи укидању државе, приватног власништва и хијерархијских структура, промовишући заједничко власништво и директну демократију. Иако се на први поглед може чинити као визија слободног и праведног друштва, детаљнија анализа открива дубоке контрадикције, изазове и последице које овакав систем носи са собом. Овај текст је кратак увид у порекло анархо-комунизма, његову филозофску основу, историјске покушаје имплементације, као и његову одрживост у савременом друштву. Посебну пажњу посветићемо хришћанском погледу на ову идеју, указујући на њене суштинске неспојивости са хришћанским поимањем слободе, заједнице и личне одговорности. * Анархо-комунизам се развијао као радикална грана социјалистичког покрета у 19. веку, а његови главни теоретичари били су Михаил Бакуњин, Пјотр Кропоткин и Ерико Мала теста. Основна претпоставка ове идеологије јесте да је држава ре...

 Модерно доба је доба декаденције, али не оне бурне већ хладне, стерилне, убризгане у вену апатичног човека, који је уморним покретом прста прихватио све што му је сервирано. Воук идеологија, конзументаризам, технократски материјализам – све су то аспекти исте болести: потпуне отуђености човека од онога што је некада било свето, узвишено и истинито. Западна цивилизација, тај некадашњи бастион културе, слободе и стваралаштва, сада делује као да се намерно упропашћава, као да изнутра распада своје темеље, док само мали број људи заиста схвата размере ове катастрофе. Док човек напредује у „великој науци“, истовремено дегенерише у сопственој свести. Сведоци смо парадокса – никада није постојала већа доступност информација, а никада мања жеђ за истином. Никада није постојала већа могућност за повезивање, а никада више усамљености. Никада се није више говорило о слободи избора, а никада човек није био више спутан у страху и конформистичком прихватању наметнутог. У оваквом свету, логичан ...

Где престаје разум, а почиње хаос? Људска мисао од најранијих времена покушава да разуме хаос – не само као спољашњу појаву, већ и као унутрашњи феномен, као дубоко присутну силу у самом срцу човековог бића. У митологијама древних цивилизација, хаос је био праоснова постојања, нерефлектована, неструктурисана сила из које је свет изникао.  Хаос као праоснова постојања је један од најстаријих космогонијских концепата који се јавља у многим митологијама древних цивилизација.  У грчкој митологији -  У Хесиодовој Теогонији, Хаос (Χάος) је првобитно стање празнине и неуређености из којег произилазе прве божанске силе: Геја (Земља), Тартар (Подземље), Ерос (Љубав), Никс (Ноћ) и Ереб (Мрак). Хаос је био безобличан и бесконачан понор, основа свега што касније настаје. У Египатској митологији у  космогонијском миту, пре стварања света постојао је Нун, првобитни океан хаоса. Из Нуна је изашао бог Ра или Атум (у зависности од верзије мита), који је створио први поредак, раздваја...

  Очајање: Светоотачко сагледавање дубоког безизлаза Очајање је једна од најпогубнијих стања душе, јер рађа безнађе и гаси наду у милост Божију. Свети оци су га називали оружјем ђавола, јер у срцу човека разара веру и наду, остављајући га у мраку сопствене немоћи. Свети Јован Лествичник упозорава: „Очајање је најстрашнија ствар, то је смрт душе и оно представља добровољно самоубиство ума“. Свети оци нас уче да очајање настаје из дубоког удаљавања од Бога, али и из сујете, јер човек, окренувши се себи уместо своме Створитељу, постаје заробљеник сопствене немоћи. Још у рају, када је човек прекршио Божију заповест, он се сакрио од лица Божијег и застидео се. Тај први стид није произашао само из страха, већ из свести да је изгубио животворни однос са Богом. Од тада, човек је склон да се окреће себи, тражећи утеху у сопственој снази – али кад та снага изневери, јавља се очајање. Свети Исак Сирин каже: „Онај који падне, а затим очајава, упада у замку двоструког пада, јер је губитак наде ...

  Стрпљење и спасење Стрпљење, као хришћанска врлина, представља темељ за сваку духовну борбу и напредовање на путу спасења. У Светом Писму, као и у светоотачким списима, стрпљење се описује као моћ која нас чини способним да поднесемо све животне искушења, са вером у Божју промисао. Св. Јован Златоуст нам говори: "Стрпљење је корен свих добродетељи. Оно је оно што нас чини моћнима у Господу, и у њему се огледа сву Божју милост." У животу хришћанина, страдање није нешто што треба да се избегава, већ оно што нас приближава Богу. Кроз патње и невоље, верник учи да разликује праве вредности и одбацује оно што је пролазно и безначајно. "Ко има стрпљење, има све," говори св. Игнатије Богоносац, позивајући нас да не одустанемо од вере у искушењима, већ да се ослонимо на Божју вољу. Свети оци су истицали да је истинско стрпљење плод Божје благодати, која нам омогућава да трпимо не само физичке, већ и душевне патње. Св. Теофан Затворник истиче: "Стрпљење није само поти...