Све је дозвољено, али није све на корист ::: Everything Is Permitted, but Not Everything Is Beneficial

 Све је дозвољено, али није све на корист  

Речи апостола Павла: „Све је дозвољено, али није све на корист“ (1Кор 10,23) на први поглед делују као правна одредница, упозорење да се слобода може злоупотребити. Али оне нису само морално начело, већ дубока онтолошка истина о човеку, његовој слободи и начину на који је остварује. У овим речима открива се крстоликост људске егзистенције, јер је свака слобода крст који се носи, сваки дар крст који се прима, и свака одговорност крст који се узима на себе.  

Слобода није произвољност, већ крстолика одговорност. Хришћанска слобода није пука могућност избора, већ способност да се изабере оно што је истински добро. У свету у коме су „све алтернативе отворене“, човек лако пада у замку духовне равнодушности, где ништа није стварно на корист јер ништа нема праву вредност.  

Но, Павлове речи нас усмеравају ка разликовању: некада оно што је „дозвољено“ није заиста добро, иако формално не нарушава закон. Јеванђеље нас позива да гледамо дубље: да ли оно што чинимо гради или разара, ослобађа или заробљава?  

Овде се открива крстолика природа слободе: она није у томе да радимо шта хоћемо, већ да слободно бирамо оно што води спасењу. Истинска слобода није у уклањању граница, већ у крстоликом преображају свих граница у простор љубави.  

Дар слободе је пут ка Христу или пут у ништавило. Ако је слобода дар, онда она није власништво човека, већ му је поверена да би је умножио. Христос каже: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде.“ (Мт 16,24) Овај крст није само страдање, већ начин постојања.  

Апостол Павле нас опомиње да без духовног расуђивања, слобода може постати повод за ропство - ропство страстима, навикама, жељама. Свети Јован Лествичник пише: „Онај који је слободан по телу, али роб страстима, двоструко је заробљен.“ Дакле, слобода без крста није ослобођење, већ ново ропство.  

Крстолика слобода није принуда, већ позив на зрелост: да не тражимо само оно што је лако и дозвољено, већ оно што је истински спасоносно.  

Одговорност у хришћанском смислу није пука морална обавеза, већ живо сведочанство љубави, која је увек чин давања себе другоме, дакле увек помало и жртвени чин.  

Свети Јован Златоусти нас учи: „Неће нас Господ питати само за оно што смо погрешили, него и за оно што смо могли учинити, а нисмо.“ Крстолика одговорност значи да се не руководимо само законом, већ крстом љубави - ако нешто може саблазнити брата, онда то није на корист, иако је формално „дозвољено“.  

Апостол Павле ово јасно показује у контексту хране жртвоване идолима: иако је хришћанин слободан да је једе, он ће одустати од тога ако тиме саблажњава брата слабије вере (1Кор 8,9-13). Овде видимо да је одговорност увек крстолика – она значи уздржање не због закона, већ због љубави.  

Павлове речи нису само практично упутство, већ позив на дубљи, крстолики начин живота. Слобода без крста води у самовољу. Дар без крста постаје идол. Одговорност без крста постаје тежак јарам.  

Зато, када се суочимо са животним изборима, треба да се питамо не само шта је дозвољено, већ шта је заиста на корист. У преображеној слободи, дару и одговорности, човек налази праву пуноћу постојања – онакву какву нам Христос дарује.

Everything Is Permitted, but Not Everything Is Beneficial – The Cruciform Freedom of Man 

The words of the Apostle Paul, “Everything is permitted, but not everything is beneficial” (1 Cor 10:23), may at first seem like a legal principle, a warning that freedom can be misused. But they are not merely a moral guideline - they reveal a deep ontological truth about man, his freedom, and the way he exercises it. These words unveil the cruciform nature of human existence—for every freedom is a cross to be borne, every gift a cross to be received, and every responsibility a cross to be taken upon oneself.  

Freedom is not arbitrary will, but cruciform responsibility. Christian freedom is not mere choice-making but the ability to choose what is truly good. In a world where “all alternatives are open,” man easily falls into the trap of spiritual indifference, where nothing is truly beneficial because nothing has real value.  

Yet, Paul's words direct us toward discernment: sometimes what is “permitted” is not truly good, even if it does not formally break the law. The Gospel calls us to look deeper: does what we do build up or tear down, liberate or enslave?

Here, the cruciform nature of freedom is revealed: it does not lie in doing whatever we please but in freely choosing what leads to salvation. True freedom is not about removing boundaries but about transforming them through the cross into a space of love.  

The Gift of Freedom - A Path to Christ or a Path to Nothingness

If freedom is a gift, then it is not man’s possession but entrusted to him to be multiplied. Christ says, “Whoever wants to follow Me must deny himself, take up his cross, and follow Me.” (Matt 16:24) This cross is not only suffering but a way of existence.  

The Apostle Paul warns that without spiritual discernment, freedom can become an occasion for bondage—bondage to passions, habits, desires. Saint John of the Ladder writes: “He who is free in body but a slave to passions is doubly imprisoned.” Thus, freedom without the cross is not liberation but a new form of slavery.  

Cruciform freedom is not coercion but a call to maturity—to seek not only what is easy and permitted but what is truly salvific.  

Responsibility in the Christian sense is not merely a moral duty but a living testimony of love. A person who lives a cruciform life does not ask only, “Can I do this?” but rather, “Is this beneficial for my salvation and the salvation of others?”  

Saint John Chrysostom teaches: “The Lord will not only ask us about what we have done wrong but also about what we could have done but did not.” Cruciform responsibility means that we are not guided only by law but by the cross of love - if something may cause a brother to stumble, then it is not beneficial, even if it is formally “permitted.”  

Paul illustrates this clearly in the context of food sacrificed to idols: although a Christian is free to eat it, he will abstain if it causes a weaker brother to stumble (1 Cor 8:9-13). Here we see that responsibility is always cruciform—it means self-restraint, not because of the law but because of love.  

Conclusion: The Cross as the Criterion of Every Decision

Paul’s words are not just practical advice but a call to a deeper, cruciform way of life. Freedom without the cross leads to self-will. A gift without the cross becomes an idol. Responsibility without the cross becomes a heavy burden.

Thus, when faced with life’s choices, we must ask what is permitted and what is truly beneficial. For only in a cruciform life, in transformed freedom, gift, and responsibility, does man find the true fullness of existence—the one that Christ grants us.