Где престаје разум, а почиње хаос?
Људска мисао од најранијих времена покушава да разуме хаос – не само као спољашњу појаву, већ и као унутрашњи феномен, као дубоко присутну силу у самом срцу човековог бића. У митологијама древних цивилизација, хаос је био праоснова постојања, нерефлектована, неструктурисана сила из које је свет изникао.
Хаос као праоснова постојања је један од најстаријих космогонијских концепата који се јавља у многим митологијама древних цивилизација.
У грчкој митологији - У Хесиодовој Теогонији, Хаос (Χάος) је првобитно стање празнине и неуређености из којег произилазе прве божанске силе: Геја (Земља), Тартар (Подземље), Ерос (Љубав), Никс (Ноћ) и Ереб (Мрак). Хаос је био безобличан и бесконачан понор, основа свега што касније настаје.
У Египатској митологији у космогонијском миту, пре стварања света постојао је Нун, првобитни океан хаоса. Из Нуна је изашао бог Ра или Атум (у зависности од верзије мита), који је створио први поредак, раздвајајући небо и земљу.
У Месопотамској митологији у Епу о стварању (Енума Елиш), на почетку постоје Тиамат (персонификација првобитних хаотичних вода) и Апсу (првобитни океан свежих вода). Њихова деца, богови, стварају ред, али тек након што бог Мардук порази Тиамат и од њеног тела формира космос.
У Нордијској митологији је на почетку је постојао Гинунгагап (Ginnungagap), огромна празнина која раздваја царства ватре (Муспелхајм) и леда (Нифлхајм). Судар ових супротних елемената рађа прве облике живота, укључујући праоца леданих џинова, Имира.
У Кинеској митологији, кинески мит о стварању често почиње концептом првобитног хаоса, који је у облику јајета. Из овог јајета излази Панг Гу, први космички џин, који раздваја небо и земљу, стварајући ред из хаоса.
У Хиндуистичкој митологији у Риг Веди постоји опис првобитног „небића“ (асат), из којег се рађа биће (сат). Првобитни океан је такође чест мотив у индијским космогонијским митовима, а из њега израња бог Брахма, који уводи поредак.
Код Маја у Попол Вуху, свет почиње у стању мрака и тишине, без облика и структуре. Хаотичне воде прекривају све док се не појаве стваралачке силе срца неба и срца земље, које уводе ред.
У свим овим традицијама, хаос представља првобитно стање из којег се рађа ред, што одражава универзалну интуицију древних цивилизација о стварању света.
Данас, у доба када наука покушава да рационално објасни све, а психоанализа се труди да деконструише људски ум, хаос остаје као неухватљива тачка у којој се сусрећу разум, нагон, страх, порив, свест и несвесно. Али шта је хаос у самој сржи човекове личности? Да ли је он нешто страно, нешто што треба искоренити, или је можда саставни део бића који може бити усмерен ка нечему узвишенијем?
Психолошки гледано, хаос је често повезан са дубоко потиснутим садржајима који избијају на површину када механизми контроле свести попусте. Фројд је управо у том несвесном видео хаотичан, неконтролисан простор људске психе - оно што цивилизација мора да сузбије да би друштво функционисало. Али потискивање доводи до унутрашње напетости, а напетост до психичких поремећаја.
Јунг, с друге стране, није видео несвесно само као резервоар траума и потиснутих жеља, већ и као поље дубоких архетипских сила које могу имати и позитивну, трансформативну улогу. Али када свест изгуби способност да посредује између тих сила, тада настаје хаос - у виду психозе, анксиозности, унутрашњих конфликата.
Филозофски, овај хаос је најчешће виђен као граница разумљивог. У антици, Платон је хаос повезивао са материјом без форме - оно што нема ред, нема меру, што није досегло савршенство идеја. Касније, средњовековни мислиоци га доводе у везу са злом, али не као са самосталним принципом, већ као са недостатком добра – privatio boni, како је то формулисао Августин.
Ниче, међутим, за разлику од хришћанске традиције, у хаосу види нужан предуслов за стварање - оно што руши старе форме и отвара простор за нове.
Али шта ако хаос не ствара, већ само гута?
Свети Оци нам не остављају простор за двосмисленост: хаос није природно стање човека. Он је последица пада, губитак Логоса као осећаја за прави поредак.
Први стихови Постања јасно описују свет пре него што је Бог рекао: „Нека буде светлост!“ – земља беше без обличја и пуста (Бит 1, 2). У православном богословљу, ово није само космолошки опис, већ и дубока метафора људске душе без Бога. Као што је Логос дао свету поредак, тако и у човековој души благодат Божија уводи ред, хармонију, сврху.
Свети Максим Исповедник описује грех као стање „поларизоване воље“, где човек више није усмерен ка једном центру, већ се расплињава у хаотичне жеље. У томе лежи суштина духовног пада – губитак онтолошке сабраности.
Преподобни Силуан Атонски сведочи о томе како је осећао понор у себи када га је благодат напустила. Та унутрашња пустош, та мрачна ноћ душе, није ништа друго до хаос – али не хаос који ствара, већ хаос који гута, поништава личност.
Јеванђеље, светоотачка пракса и сам литургијски живот нам говоре да хаос није сам по себи сила, већ стање - стање одсуства светлости, поретка, истине. Управо зато човек који тражи смисао ван Бога упада у бескрајну игру симулација, где се хаос маскира као слобода, док у суштини остаје само немир.
Између бездана и светлости
Човек није предодређен за хаос, али хаос је постао његов део. Уметност, наука, филозофија – многи одувек постављају то питање, покушавајући да му нађу место у структури стварности. Али ако је истина оно што нам Свети Оци сведоче, онда хаос није наше крајње стање.
Божија интервенција, ма како год то звучало и изгледало, увек је била присутна у историји. Кроз пророштва, кроз оваплоћење Логоса, кроз силу Духа Светога, хаос никада није остао победник. За нас хришћане смрт је побеђена. Ми певамо: "Смрти где ти је жаока?". Хаос, смрт и неред у човеку и око њега ( азбог њега, због нас) није нормално човеково стање, условњено је човековим падом и записано је у генима. Крштењем се рађамо у Христу. Сваки крштен Човек, може кренути на пут, некада и крстолики пут али једини пут који води ка ослобађању од хаоса у нама и поред нас.
Човек који тражи смисао неће га наћи у бездану, већ у светлости која је од почетка била и која ће, без обзира на привидни тријумф нереда, опет засијати у пуноћи.
Питање је само – шта тражимо? Јер у бездану нема одговора, већ је ту само празан одјек. А када душа у том одјеку не препознаје себе, већ само тугу, страх и несигурност, онда је време да се запита: да ли је хаос одговор, или је то болан крик онога што чека да буде излечено а да је за пут назад потребно барем мало наше воље.
Као што у причи о Блудном сину стоји: „А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба изобила, а ја гинем од глади! Устаћу и отићи ћу оцу своме…“ (Лк 15, 17-18).
Али он је као што видимо прво морао доћи к'себи. Сви смо као опијени данас и без пића ми се понашамо као опијени. Мислим да постоје људи који ће се сложити да се данас човек мање него икада бори за самога себе. Волео бих да ме разум у том погледу вара али чини ми се да је то превише очигледно.
__________________________________________________
Where Reason Ends and Chaos Begins?
Since ancient times, human thought has attempted to understand chaos as an external phenomenon and an internal force deeply embedded in the core of human existence. In the mythologies of ancient civilizations, chaos was the primordial state of existence, an unreflected, unstructured force from which the world emerged. In Greek antiquity, Hesiod’s Χάος was not merely disorder but an abyss, a void, a state preceding the ordering of reality.
Today, in an era where science strives to explain everything rationally and psychoanalysis attempts to deconstruct the human mind, chaos remains an elusive point where reason, instinct, fear, desire, consciousness, and the unconscious intersect. But what is chaos at the heart of human personality? Is it something foreign, something to be eradicated, or is it an inherent part of being that can be directed toward something higher?
From a psychological standpoint, chaos is often associated with deeply repressed contents that surface when the mechanisms of conscious control weaken. Freud saw the unconscious as a chaotic, uncontrolled space of the psyche—something civilization must suppress for society to function. Yet, suppression leads to inner tension, and tension to mental disorders.
On the other hand, Jung did not see the unconscious merely as a reservoir of traumas and repressed desires but also as a field of deep archetypal forces that can have a positive, transformative role. However, when consciousness loses the ability to mediate between these forces, chaos arises—in the form of psychosis, anxiety, and internal conflict.
Philosophically, chaos is most often seen as the boundary of the comprehensible. In antiquity, Plato associated chaos with formless matter—something lacking order, measure, something that had not yet reached the perfection of ideas. Later, medieval thinkers linked it to evil, not as an independent principle but as the absence of good—privatio boni, as formulated by Augustine.
Nietzsche, however, unlike the Christian tradition, saw chaos as a necessary precondition for creation—what destroys old forms and opens space for new ones. But what if chaos does not create but merely devours?
The Holy Fathers leave no room for ambiguity: Chaos is not the natural state of man. It is a consequence of the Fall, the loss of Logos as the sense of true order.
The opening verses of Genesis clearly describe the world before God said, “Let there be light!”—the earth was without form and void (Gen. 1:2). In Orthodox theology, this is not just a cosmological description but also a deep metaphor for the human soul without God. Just as Logos brought order to the world, so too does the grace of God bring order, harmony, and purpose to the human soul.
Saint Maximus the Confessor describes sin as a state of a “polarized will,” where man is no longer oriented toward a single center but is scattered into chaotic desires. This is the essence of spiritual downfall—the loss of ontological coherence.
Saint Silouan the Athonite testifies about feeling an abyss within himself when grace left him. That inner void, that dark night of the soul, is nothing other than chaos—not the chaos that creates, but the chaos that devours, that annihilates personality.
Theology teaches us that chaos is not a force in itself but a state—the state of absence of light, order, and truth. This is why a man who seeks meaning outside of God falls into an endless play of simulations, where chaos masquerades as freedom while, in essence, remaining only unrest.
Between the Abyss and the Light
Man is not predestined for chaos, but chaos has become a part of him. Art, science, and philosophy all struggle with this abyss, attempting to find its place within the structure of reality. But if the truth is what the Holy Fathers testify, then chaos is not our final state.
Divine intervention, no matter how it may seem or appear, has always been present in history. Through prophecies, through the incarnation of Logos, through the power of the Holy Spirit, chaos has never remained victorious. A man who seeks meaning will not find it in the abyss but in the light that has been there from the beginning and that, despite the apparent triumph of disorder, will shine again in its fullness.
As in the parable of the Prodigal Son: “But when he came to himself, he said, ‘How many of my father’s hired servants have bread enough and to spare, and I perish with hunger! I will arise and go to my father…’” (Luke 15:17-18).
The key factor is the will. It is man who must decide to turn back, to leave chaos, to return to the Father. The question is—what are we searching for? For in the abyss, there are no answers, only echoes. And when the soul no longer recognizes itself in those echoes but only finds sorrow, fear, and uncertainty, then it is time to ask: Is chaos the answer, or merely a cry waiting to be silenced by the Word of Logos?
Коментари