Очајање: Светоотачко сагледавање дубоког безизлаза - Despair: The Patristic Perspective on Deep Hopelessness
Очајање: Светоотачко сагледавање дубоког безизлаза Очајање је једна од најпогубнијих стања душе, јер рађа безнађе и гаси наду у милост Божију. Свети оци су га називали оружјем ђавола, јер у срцу човека разара веру и наду, остављајући га у мраку сопствене немоћи. Свети Јован Лествичник упозорава: „Очајање је најстрашнија ствар, то је смрт душе и оно представља добровољно самоубиство ума“. Свети оци нас уче да очајање настаје из дубоког удаљавања од Бога, али и из сујете, јер човек, окренувши се себи уместо своме Створитељу, постаје заробљеник сопствене немоћи. Још у рају, када је човек прекршио Божију заповест, он се сакрио од лица Божијег и застидео се. Тај први стид није произашао само из страха, већ из свести да је изгубио животворни однос са Богом. Од тада, човек је склон да се окреће себи, тражећи утеху у сопственој снази – али кад та снага изневери, јавља се очајање. Свети Исак Сирин каже: „Онај који падне, а затим очајава, упада у замку двоструког пада, јер је губитак наде ...