Модерно доба је доба декаденције, али не оне бурне већ хладне, стерилне, убризгане у вену апатичног човека, који је уморним покретом прста прихватио све што му је сервирано. Воук идеологија, конзументаризам, технократски материјализам – све су то аспекти исте болести: потпуне отуђености човека од онога што је некада било свето, узвишено и истинито. Западна цивилизација, тај некадашњи бастион културе, слободе и стваралаштва, сада делује као да се намерно упропашћава, као да изнутра распада своје темеље, док само мали број људи заиста схвата размере ове катастрофе.
Док човек напредује у „великој науци“, истовремено дегенерише у сопственој свести. Сведоци смо парадокса – никада није постојала већа доступност информација, а никада мања жеђ за истином. Никада није постојала већа могућност за повезивање, а никада више усамљености. Никада се није више говорило о слободи избора, а никада човек није био више спутан у страху и конформистичком прихватању наметнутог.
У оваквом свету, логичан исход је – асистирано самоубиство. То више није излаз из неподношљивог бола, већ комфорни продукт потрошачког друштва: стерилни „саркофаг“ на дугме, легализовани крај као део понуде, као право. Али да ли је то заиста право? Или је то само последица губитка смисла, живота обесмишљеног до те мере да је и смрт постала тек још једна услуга на тржишту?
Губитак духовности значи губитак морала, етике и естетике. Јер без Бога, не остаје ништа осим голе, механичке егзистенције, коју је лако угасити када постане сувишна. Савремени човек више није ни херој ни мученик – он је корисник система, потрошач који је деценијама програмиран да бира, да жели, али никада да постави питање о суштини свог бића. Отуда је асистирано самоубиство само логичан крај те приче – систем који му нуди начин да оде, без буке, без драма, без суочавања. Као да се угаси екран.
Али зар човек није више од тога? Зар нема у њему нешто што се не да свести на пуку биологију? И зар излаз није у повратку ономе што је увек било – уједињењу са својим Створитељем? Јер ако се Богочовек оваплотио, ако је прешао пут патње, смрти и васкрсења, зар то не значи да је човек позван да се не предаје овом свету лажи и бесмисла, већ да тражи виши смисао? Управо у томе лежи излаз из модерне декаденције – не у бекству, не у предаји, већ у борби за живот достојан човека.
---
The modern age is an age of decadence, but not a turbulent one, but a cold, sterile one, injected into the vein of an apathetic man, who, with a weary flick of his finger, accepted everything that was served to him. Woke ideology, consumerism, technocratic materialism—all are symptoms of the same disease: the complete alienation of man from what was once sacred, sublime, and true. Western civilization, once a bastion of culture, freedom, and creativity, now appears to be deliberately destroying itself, dismantling its own foundations from within, while only a small number of people truly comprehend the magnitude of this catastrophe.
As man advances in the realm of “great science,” he simultaneously deteriorates in his own consciousness. We are witnessing a paradox—never before has information been more accessible, yet never has there been less thirst for truth. Never before has there been greater potential for connection, yet never has loneliness been more widespread. Never before has there been more talk of freedom of choice, yet never has man been more paralyzed by fear and conformist acceptance of imposed norms.
In such a world, the logical outcome is assisted suicide. It is no longer an escape from unbearable suffering but a convenient product of consumerist society: a sterile “sarcophagus” at the push of a button, a legalized exit as part of the market offer, as a right. But is it truly a right? Or merely a consequence of the loss of meaning—a life so utterly devoid of purpose that even death has become just another sale service?
The loss of spirituality means the loss of morality, ethics, and aesthetics. For without God, nothing remains but bare, mechanical existence, easily extinguished when it becomes inconvenient. The modern man is no longer a hero nor a martyr—he is a system user, a consumer programmed for decades to choose, to desire, but never to ask the fundamental question of his own being. Thus, assisted suicide is merely the logical conclusion of this story—a system that offers him a way out, without noise, without drama, without confrontation. As if turning off a screen.
But is man not more than that? Is something within him not able to be reduced to mere biology? And is the true solution not found in returning to what has always been—the unification with his Creator? If the God-Man incarnated, if He walked the path of suffering, death, and resurrection, does this not mean that man is called not to surrender to this world of lies and meaninglessness but to seek a higher purpose? The way out of modern decadence does not lie in escape or surrender but in the struggle for a life worthy of man.
Коментари