Best Albums Ever: Faith No More - The Real Thing (Full Album) - alternative, thrash metal, funk, hip hop, rap metal, progressive rock, synthpop, carousel music, hard rock

Faith No More is an American rock band from San Francisco, California, formed in 1979. Before settling on the current name, the band performed under the names Sharp Young Men[3] and later Faith No Man. Bassist Billy Gould, keyboardist/rhythm guitarist Roddy Bottum and drummer Mike Bordin are the longest-remaining members of the band, having been involved since its inception. The band underwent several early lineup changes, and some major changes later. The current lineup of Faith No More consists of Gould, Bordin, Bottum, lead guitarist Jon Hudson, and vocalist/lyricist Mike Patton. After releasing six studio albums, including best-selling records The Real Thing (1989) and Angel Dust (1992), Faith No More officially announced its breakup on April 20, 1998. The band has since reunited, conducting The Second Coming Tour between 2009 and 2010, and releasing its seventh studio album, Sol Invictus, in May 2015.[6] Following the touring cycle of Sol Invictus, Faith No More went on hiatus once again. In November 2019, the band made the announcement that they would be reuniting to embark on a 2020 UK and European tour. However, due to the COVID-19 pandemic, the start of the tour was postponed until June 2021.

The Real Thing is the third studio album by American rock band Faith No More, released on June 20, 1989 by Slash and Reprise Records. It was the first album by the band not to feature vocalist Chuck Mosley, instead, the album featured Mike Patton from the experimental/funk band Mr. Bungle. On this album, Faith No More continued to advance their sound range, combining thrash metal, funk, hip hop, rap metal, progressive rock, synthpop, carousel music and hard rock, along with what has been escribed as "a black sense of humor".

Faith No More From Wikipedia, the free encyclopedia

With the addition of vocalist Mike Patton, the band secured a highly talented frontman and skilled ...

Faith No More - The Real Thing - Amazon.com Music

As 1989 arrived, Faith No More were in a state of flux. The group had released a pair of modestly successful albums with frontman Chuck Mosely, but as his behavior became more erratic, the band decided a change was in order. Enter Mike Patton, and on June 20, 1989, Faith No More released their third studio disc, The Real Thing.

Faith No More: The Real Thing / Angel Dust Album Review ...

NISAM BIO TU: " Idiot Ili Bog” (Autobiografski Roman u Nastavcima 41) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

" Idiot Ili Bog”

 

  Film Aleksandra Petrovića "Majstor i Margarita" sam gledao pre nego što me je Bogi pozvao da odgledamo film još jednom, iz razloga što će posle biti otvorena tribina za razgovor o filmu, gde će učestvovati i sam Aleksandar Petrović, lično.  Sedeli smo u foajeu DKC-a i oporavljali se od oštrog vetra koji nam je išibao lica i zategao kožu. Crvene udobne fotelje i vinjak su bili udoban način da se malo opustimo pred film.

  U sali nije bilo puno ljudi. Film je počeo i završio se. Na binu je izašla ekipa ljudi, reditelj, filmski kritičar, neki filozof i žena psihijatar. Diskusija je počela i svodila se na odnos dobra i zla, totalitarnog režima, slobode umetnika i na pitanje ljubavi.

  Još uvek nisam imao odnos sa hrišćanstvom ali bez obzira na to bio sam među onim gledaocima koji su imali pitanje. Čekao sam svoj red.

Kada je filmski kritičar završio i odgovorio na pitanje čoveku iz publike na odnos totalitarnog režima i umetnika, po njegovoj oceni, građanina drugog reda, ja se odvažih i postavih pitanje. Pitao sam zašto je u filmu Hristos prikazan kao idiot tj. umobolnik, neke vrste i da li je kao prototip za stvaranje karaktera, bio "Idiot" F.M. Dostojevskog.  Činilo mi se da bi pitanje bilo zanimljivo za dalju diskusiju. Do tada se razgovaralo o moralu, estetici, odstupanju ili praćenju samog romana, ljubavi,  o prirodi zla. Pitanje se ticalo, po meni,  najsmelijeg detalja u rediteljskom postupku Aleksandra Petrovića I Romain Weingarten-a, a po scenariu Amedeo Pagani-ja, u toj italijansko-srpskojh koprodukciji.  

Imao sam čast da mi odgovori sam reditelj, Aleksandar Petrović, reditelj filmova, Skupljači Perja, Seobe, Tri, scenarista filma, Banović Strahinja. Rekao je prvo da mu je drago što je postavljeno jedno zrelo pitanje koje se tiče zapravo samo filma a ne i knjige i gde je sloboda građe karaktera možda najviše izražena u liku samog Hrista, gde zasluga zaista mora se priznati ide Dostojevskom i njegovom "Idiotu".

  - Trebali smo prikazati karakter sasvim različit od ostalih, trebao nam je prototip čoveka koji je nevin u odnosu na svet koji je oko njega. Jedan takav čovek, kome Pontije Pilat može reći: " Ne vidim krivice u tebi..." morao je biti apsolutno bezazlen sa odgovorima koji su toliko čisti i prosti da se o njima ni nemože protivrečiti. Ja sam tip takvog čoveka video u "Idiotu". - Aleksandar Petrović je odgovorio na moje pitanje.

  - Možda bi se trebali zapitati zašto bi jedan "bezazlen" i nevin čovek čistog srca i misli morao biti "Idiot" i to je zanimljivo za analizu karaktera? - dodao je filozof.

  - Mislim da čovek čistog srca ne mora nužno biti idiot ali svakako, on mora na neki način, biti čovek koji jednostavno ne vidi ili nije sposoban da vidi zlo. - psiholog se dodao na reči filozofa.

  - Slažem se. - zaključila je žena psihijatar.

  U razgovor se uključi i stariji čovek iz publike, duge, sede kose i brade.

  - Dobro veče. Reći ću iskreno i sa poštovanjem, cenjena gospodo, ali ni meni se ne dopada kako je oslikan naš Gospod. - on upotrebi ovu reč za Hrista. - Prvo Gospod nije ni dve reči progovorio sa Pilatom, jedino što mu je rekao je, da carstvo njegovo nije sa ovog sveta i da jeste da bi u tom slučaju i vojska njegova bila sa njim i drugo, kada ga je Pilat pitao da li je car Judejski on mu je samo odgovorio: " Ti reče", ni reči više nije progovorio sa Pilatom, po sva četiri iskaza, jevanđelja. - videlo se da je ovom čoveku malo neprijatno što se upušta u razgovor sa ovakvim umnim ljudima ali on kao da nije izdržao ovo da ne kaže.

  - Da gospodine, svakako... ali u ovom romanu u kojem između ostalog i fantastika ima dosta veliku ulogu, sam pisac, Bulgakov a po njemu i reditelj i scenarista filma dopuštaju sebi da tumače Hristov boravak pred Pilatom kao jedan dramatični čin , svakako pogodan za tumačenje. 

 - Razumem ja to gospodo - nastavio je čovek malo slobodnije - ali bez obzira mislim da ne bi trebalo rasplamsavati maštu nad onim što nam je dato kao pisani vodič za našu duhovnu i telesnu borbu kroz život. Nalazim da je to jednako ako bi eto uzeo za primer jednu običnu knjigu recepta i u njoj dobar recept,  ali mi se u tom receptu, što-šta ne dopadne, pa umesto badema, stavim kikiriki,  pošto badem nismo mogli naći... eto mislim da tad nemamo pravu tortu već nešto sasvim nešto drugo a to znači da nam u tom slučaju recepti ne trebaju već da mi smatramo da ćemo po svome. To mislim da važi i za ovaj životni recept koji nam je dat u Novom Zavetu, čoveka sa Bogom, koji se prenosi već vekovima takav kakav jeste a slovo jedno u njemu ne bi trebalo da bude promenjeno.

  - Mi nismo mislili na to kao Vi... - obrati mu se Aleksandar Petrović - ... mi smo imali na umu da gledaocu a kao i Bulgakov čitaocu, približimo taj odnos, Pilat i Hrist, to je svakako jedan od bitnijih momenata u istoriji ljudskog roda i zapravo parafrazira ono što je Bulgakov i naglašavao... totalitarni režim naspram istine.

 - U tom slučaju totalitarni režim nije dobio odgovor na to šta je istina, iako imamo reči Gospoda upućene učenicima svojim: "Ja sam put, istina i život". Pilatu na pitanje "šta je istina" nije odgovorio a opet totalitarni Pilatov, Rimski režim oslobađa optuženog ... ne vidi krivca u njemu i daje prostom narodu da mu sudi.

 - Da, postoje tu mnoge varijacije na temu, moglo bi se još puno toga reći, hvala Vam puno na pitanju i da li ima možda još neko nešto... - filmski kritičar je malo ubrzao.

Meni pade na pamet ponovo Dostojevski pa postavih pitanje:

  - Još jedna stvar u vezi karaktera ... da li ste se možda dvoumili između "idiota" i Aljoše Karamazova , pošto je Aljoša i samom Dostojevskom bio čin oslikavanja čoveka zaista neiskvarenog i nevinog kako kažete?

  - Aljoša, da Aljoša... ali Aljoša je bio kaluđer...

  - Monah... dobaci stariji čovek.

  - Da, monah... pa iskreno više mi se dopao "idiot". - nekako mutno završi Petrović.

Još par osvrta a nakon toga se ekipa sa “stejdža”, zahvalila gledaocima i specijalnim gostima.  Ovime se završio razgovor o filmu i romanu "Majstor i Margarita". Ja u to vreme nisam razumeo u potpunosti sedog čoveka koji je učestvovao u razgovoru ali mi se sviđao njegov stav. Podrazumeva se i o romanu i o knjizi bi mogli puno da govorimo i ovo iskustvo mi je zaista dragoceno. Malo sam bio izgubljen kada smo izašli iz sale.

  - Šta je? - upita me Bogi.

  - Ništa malo sam pod utiskom razgovora.

  - Ne brini se nisi ispao idiot. - Pogledah Bogija koji se dobrodušno smejao svojoj šali.

"Monah" - Draw and Photo Sebastian Sava Gor

 

The Best Of Ska Music | ska | rocksteady | reggae | 2 Tone | jazz ska | pop ska | punk ska | core | spouge | christian ska

Music in this video:

01. "One Step Beyond..." (7" Single Version)

       Artist: Madness

       Album: One Step Beyond

02. "Woolly Bully: 

       Artist: Bad Manners

       Album: Woolly Bully

03. "Guns Of Navarone"

       Artist: Skatalites

       Album: Hi-Bop Ska

04. "Louie Louie"

       Artist: Toots & The Maytals

       Album: Louie Louie

05. "Rat Race"

       Artist: The Specials

       Album: The Best of the Specials

06. "2-Tone Army"

       Artist: Toasters, The

       Album: Hard Band For Dead

07. "Hands Off...She's Mine"

       Artist The Beat

       Album Hands Off...She's Mine

08. "Ghost Town

       Artist The Specials

       Album Ghost Town

09. "Morning Sun"  

       Artist Al Barry & The Cimarons

10. "Israelites"

       Artist: Desmond Dekker

       Album: Rude Boy Ska

Ska From Wikipedia, the free encyclopedia

SKA MUSIC

Upload by Thekingoftheplaylist

NISAM BIO TU: “Špijun Na Odmoru” (Autobiografski Roman u Nastavcima 40) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Špijun na odmoru…

 

 U Knez Mihajlovoj ulici, nalazio se nekada restoran "Zagreb". I danas je tu neki lep moderan i veliki restoran, sa baštom ispred i svakako je ukusnije i luksuznije mesto, nego što je to bio "Zagreb". Ta kafana je bila stecište kojekakvih ljudi, najviše alkoholičara raznih zanimanja. Duvanski dim i karirani stoljnjaci na jednostavnim drvenim stolovima su bili deo neke opšte atmosfere. Lično nikada nisam voleo tu kafanu ali je zato Leo voleo. Odgovarala je njegovom senzibilitetu i on se tu osećao domaćinski. Kakve je rupe taj čovek znao da rade do jutra, to je bilo zaista za upitati se šta je sa njim.

  Bilo je veoma hladno veče, spremala se još hladnija noć.

Ušao sam u kafanu i pogledao ima li neki slobodan sto a da nije puno izložen, videh dva tri do prozora koji su gledali na Knez Mihajlovu.

Seo sam spreman da naručim piće i dočekam Lea. Konobar me je posetio za desetak minuta. Naručio sam četiri piva. Dva za mene, dva za Lea, ovde je trebalo juriti konobara da te udostoji svoje posete za stolom gde sediš. Kada je doneo pivo, konobar je tražio odmah da platim i gledao me je krajnje podozrivo. Dao sam mu novac i ostavio mu bakšiš. Kada je shvatio da je dobio nešto para i za sebe on napravi najkretenskiji izraz lica koje je pokušavalo da se osmehne.

Puno je tu bilo fizionomija za razmatranje. Pravi cirkus. Meni se pogled zadrža na "atrakciji" kafane, čoveku koji je bio dosta mlađi od mene ali je imao Ppogeriju, vrlo retku bolest, brzog starenja. Ta deca ne žive dugo, od trinaest do sedamnaest godina. Gledao sam u njegovo lice koje je izgledalo kao da ima šezdeset godina a pritom je ipak izgledao ne kao starac već kao neki mali vanzemaljac. Genetska mutacija je dala užasnu kombinaciju. U stvari ono što se suprotstavljalo njegovoj naboranoj koži je tinejdžerska građa i oči. Oči najviše. Njegov pogled je bio bistar i nevin, shodno i godinama u kojima se nalazi. Nikada ga nisam video da dugo mirno sedi, uvek je prilazio stolovima drugih i nešto je osmehujući se pričao. Znao je ljude sa kojima priča i oni su znali njega. Iz mojih pomalo zanesenih misli prenu me glas dubok i srdačan.

  - Slobodno?

Ispred mog stola je stajao čovek sa svojih tridesetak godina, pristojno obučen u crnom kaputu, belom vunenom džemperu i farmericama.

  -  Čekam druga. - odgovorih.

  -  Dok ne dođe ako smem par minuta dok se ne oslobodi neki od stolova? - ljubazno i kulturno je pitao stranacc.

  -  Dok ne dođe da, nema nikakvih problema.

Lice ovog čoveka bih mogao i danas da prepoznam kada bih ga negde sreo. Jake crte lica, kosti izražene, brada i vilica nekako kockasta, velike tamne oči, jake obrve, visoko, nekako malo ispupčeno čelo i crna jaka kosa. Preplanuo, kao da je došao sa letovanja.

 - Oće konobar ovde?

 - Teško ali možete ga pozvati.

 - Nemoj Vi... Bogdan. - on mi pruži široku šaku kako bi se rukovali. To je bila ruka radničaka, koža suva i žuljevita.

Bogdan nije hteo da čeka da se konobar smiluje da ga poseti već ustade i pozva ga. Pozvan konobar je došao odmah.

 - Dupli viski bez leda.

 - Oprostite gospodine ali nemamo viski.

Bogdan ne reče ništa i za sekund spusti glavu, pa ponovo pogleda konobara.

  - Konjak?

  - Ima konjaka... takođe dupli? - konobar je bio ljubazan.

  - Ako imate i viskija onda ne mora konjak. - Bogdan se nekako nasmeja kao trbuhozborac.

  -  Kako molim? - konobar se zbunio.

  -  Šalim se malo...

 -  Da... takođe ne... već dupli...konjak. - konobar se namršti i ode.

Sipao sam sebi ostatak prvog piva u čašu. Bogdan se nasmeja glasno i pogleda u mene očekujući neku reakciju. Naviknut sam bio na delikatnije šale tako da ostadoh mirnog lica.

  - Ti si poprilično kul... sigurno ti je već to neko rekao... - on me pogleda ispod oka - a kako se zoveš...ne reče ili nisam čuo.

  - Sebastian.

  - A, pa lepo ime... po nekome od rođaka ili po ciganjski. - on se opet nasmeja samom sebi.

  - Po pradedi.

  - E to je već pedigre... Slovenac, pradeda mislim...

  - Francuski vojnik koji se oženio u Sloveniji i ostao tamo da živi.

  - Imaš li rođaka tamo?

  - Da. - već mi je bilo malo muka od svih ovih pitanja ali nisam imao izbora sem da ćutim. Leo se još nije pojavljivao.

  - Pa šta ćeš...sada će biti gusto sa tim našim republikama…

  - Misliš da može bude gore? - ovo me je već zanimalo.

  - Jesi ti učio u školi o logoru u Jasenovcu?

  - Da, ali to je bilo...

  - Šta je bilo... - prekide me on kao da je naslutio glup odgovor. - nije to ništa bilo, to jeste, velika je razlika.

  - Ne razumem.

  - Znam ali priseti se malo, prvi svetski rat je izazvan ovde, počeo ovde, na ovim prostorima, slažeš se?

  - Mogu da mislim tako.

  - Misli... a drugi svetski rat je produžetak prvog... šta o tome misliš?

  - Ima logike.

  - Vidiš... a početak trećeg svetskog rata ponovo odavde? - on napravi sumorno i ozbiljno lice.

  -  Kakvog trećeg svetskog rata i iskreno ja politiku slabo pratim...

  -  Ne, ne nemoj se ljutiti... nostalgija je ubica... pričamo…

  - Gde nađe usred ovakve situacije u zemlji da se vratiš?

  - Nisam se vratio, poslom sam došao ali to je nebitno, drago mi je da mogu da pričam sa nekim mladim čovekom ovde, mogao sam i onog tamo da pitam za sto - on mi ukaza pogledom na starog pijanca preko puta, koji je za stolom sedeo sam i maltene spavao. - dragi moj dečko, kada budeš ustao od stola imaćeš sigurno šta da pričaš a meni dođe nekako... drago da podelim sa nekim sve ovo, znaš... a moram da pazim sa kim delim , ti kao potpuno neutralan ne možeš ništa i da hoćeš.

  - Ne razumem baš. - u sebi pomislih: "Daj bre čoveče reci već jednom šta hoćeš" - govorio je do sada, kao u zagonetkama i ja mu ipak rekoh, to što sam mislio, malo blaže. - Bogdane, preko mog imena do trećeg svetskog rata... široko to čoveče… šta?

  - Nadao sam se da ćeš tako reagovati... vidiš, kada sam rekao treći svetski rat, mislio sam na sasvim novu metodu vladavine svetom, način na koji se manipuliše ljudima, način na koji se ratuje i još puno toga. Ovde će dragi Sebastiane biti krvavo i nastaće prve male nezavisne državice otcepljene od jedne jake, velike i suverene države koja je imala svoje mesto i ugled u svetu ma kakva ona bila. Sada će Hrvati ponovo imati državu. Bosna će imati državu, Slovenija, Makedonija, Vojvodina, Kosovo... sve će ti to biti male države pogodne za manipulaciju od strane onih kojima to treba.

  - Kome, Amerikancima i Rusima?

  - Ne, ne Sebastiane, ne njima,  oni će se isto tako raspadati u deliće veruj mi... i Evropa i Treći Svet... svi će kao po receptu imati ovakav problem. To treba ljudima koji drže novcem svet u šaci i nema ih mnogo... a ko su to ne znam ni ja iako me dobro plaćaju.

  - Šta kažeš... ko te plaća.

  - Sebastiane ja sam špijun...  - on to reče i zagleda mi se u oči, pomislih u trenutku da nije pandur, koji se zavitlava samnom, da bi me na kraju izveo napolje i pretresao, imao bi šta da nađe, postade mi neprijatno ali on to primeti.

  - Ne, ne... nisam ja opasan za tebe... - on se okrenu i pozva konobara glasno. - Mrzi me da ga jurim naokolo a hoću i tebe da častim ... gde je taj koga čekaš?

  - Ne znam, napolju je užasno, možda mu iskrsao neki problem... zašto? - sada sam postajao sve sumnjičaviji.

  - Nebitno... kada dođe tvoj drug ili ko već ja ću te pozdraviti. - shvatio sam šta je hteo da kaže i bi mi malo lakše.

Konobar je prišao.

  - Dva dupla konjaka. - reče on ni ne pitavši me šta ću piti.

  - Danas je čovek siguran samo ako je dobro naouružan ali ne više pištoljem... neće biti nikakvog nuklearnog rata...danas je najsnažnije oružije informacija... ko ih najviše ima taj najbolje profitira. Više nije bitno ni ko je predsednik države, ni ko je premijer vlade, niti koja stranka je na vlasti. Došlo je do toga da se sistematski gradi sasvim novi svetski poredak, a da bi se on izgradio, mora se srušiti stari. Ni novac više neće postojati ovako u papirima, niti će zlato vredeti, nešto sasvim drugo se planira i ostvaruje. Mnogo je i stanovnika na Zemlji, ni to im ne odgovara i za to će se pobrinuti ali ne toliko puškama koliko nevidljivo, bolešću, virusima i Boga pitaj čime sve ne.  Tehnologija... samo ono što sam kao predloške video, dostiže naučnu fantastiku sa našeg sadašnjeg poimanja.

  - Kakava tehnologija? - zanimalo me je. Bogdan me podseti na časopis "Treće Oko". Zašto je ovaj čovek rekao da je špijun? Kakav špijun? Za koga radi? Zašto je seo baš pored mene?    

Bogdan nije odgovorio na moje pitanje, video je da sam podigao ruku ugledavši Lea kako ulazi u kafanu posle skoro sat vremena zakašnjenja.

Bogdan na iskap popi svoj konjak i podiže se. Pruživši mi ruku reče:

  - Dobar si ti momak... ostani takav i biće sve ok.

On brzo ustade od stola i zaputi se ka vratima.

Leo je zadihan seo.

  - Izvini... kasnim puno... dokačio sam se sa ćaletom nešto, bezveze skroz... ko je ovaj čovek što ustade kada sam ušao.

  - Nemam pojma.

  - Šta, seo onako?

  - Da rekao je da je internacionalni špijun.

  - Jao majko mila... hahaha... špijun, ni manje ni više, pa šta kaže?!

  - Kaže da je ovo kod nas samo početak građenja Novog Svetskog Poretka.

 Bogdana sam video tada i nikada više.

Sebastian Sava Gor Photography and other things...

NISAM BIO TU: “Pljačka Rupe” (Autobiografski Roman u Nastavcima 39) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Pljačka “Rupe”

  Kada se na “Akademiji” otvorio drugi, mali šank to je bilo nešto novo u klubu i kao takvo, mnogima je bilo zanimljivo da se tada "parkiraju", kod malog, ne više kod velikog šanka. Uglavnom su ljudi u tom delu, meni bili manje poznati. Navikao sam da mi pred očima budu Lubarda, Uča, Slavko motorista i kojekava više i manje poznata lica. Jedino što mi je tako proširen prostor omogućavao, kada se malo "zakucam", da mogu da napravim par krugova, kako bih se "razgibao".  

Prišao mi je Šnji.

  - Živu su uhapsili.

  - Šta je bilo, jel "pao"... nisam video drugi razlog, zašto bi taj mladić bio uhapšen.

  - Ne... on više nema zašta da "padne" ... roknuo se i posle sat vremena sa špricem je pretio devojci u trafici da će da je ubode ako mu ne bude dala novac... rekao je da ima Sidu.

  - Nemoguće... - zaprepastio sam se, nisam znao da je već dotle došao.

  - Moguće je, pazi kakav idiot.. a... ja više ne mogu sa njim, on će da crkne pazi šta ti kažem.

  - Ne znam... pa iskreno neka su ga uhapsili zbog toga , to je ipak krajnji idiotizam... - od same slike sam se naježio.

  - ,To ti govorim, budaletina ... još mu je i to trebalo.

  - Ali on nema Sidu? - tada više nisam bio siguran.

  - ,Pa nema... pretio je samo, ali to mu dođe isto... šta, istraumirao je devojku i to pazi na dvadeset metara od rođene kuće.

  -  On ne zna više šta radi definitivno.

  -  Ne zna. - Šnji uze gutalj piva i izgubi se.

Iz zamišljenosti me trgnu Igijev glas.

  -  Vidi, moram da ti kažem... Miki je takva pička da sam hteo...

  -  Čekaj malo, šta je bilo?

  -  Čoveče i Grof i ja popušismo sav šit od večeras i on sa nama... nijedan džoint nije preskočio a sada kada smo naše popušili, on svoje štekuje... pičketina glupa!

  - Kako ne da?

  - Lepo... kaže da mu treba i za sutra... nema brate sutra... danas! Sutra je za sutra... ja više neću sa njim da imam ništa, uostalom to je ionako tvoj ortak, samo mu prenesi da se Grofa i mene kloni ili će dobiti batine.

  - Dobro bre'... imam ja još, pa ćemo smotati gore, ajde samo da popijem pivo, ne volim da izlazim sa njim napolje.

Igi je stajao pored mene i zagledao se u grupu mladića koji su stajali ispred velikog šanka.

  - E... ove pederčiće bih tako slatko tuko' da nemaš pojma!

Ja se okrenuh.

  - Koga? Ove lepotane?

  - Da... vidi ih molim te, kakve pozice... uh... mnogo sam nervozan, ajmo to da pušimo.

  - Šta ti je bre večeras... vidiš da je dobro veče, osim toga šta te briga za njih a i ne poznaješ ih.

  - Odlično ja namirišem takve njuškice veruj mi.

Izašli smo napolje. Tu nas zateče katastrofalan i mučan prizor. Na momka iz mog kraja, Vuleta,  je nagrnulo pet morona, "skinheda". Kada je Vule dobio cokulom udarac u glavu ja pritrčah Branki, Grofovoj devojci koja je poznavala čoveka koji je to mogao da spreči.

  - Idi čoveče reci da ga ostave na miru, poslušaće ga, poznaje ih!

Branka otrča.  Pozvala je ortaka koga su poznavali i cenili ga u nekim krugovima.

Branka ga je našla i on zaista ubedi "skinse" da ostave Vuleta na miru.

  - Uh, bre ... taman sam pomislio u jednom trenutku kako je veče divno i opušteno! - rekoh nezadovoljno Igiju. - 'ajmo idemo dole da motamo. Ispod kluba na širokim žardinjerama sedelo je još dosta ljudi.Igi i ja izvadismo sve šta treba da srolamo džoint.

  - Znate kako se najbolje puši hašiš ? - iz polumraka začusmo glas koji se obraća nama. Okrenuo sam se i video širok osmeh na licu Đuleta.

  - Kako majstore? - Igi je i dalje bio nervozan.

  - Staviš između dva vrela noža šit i preko levka uvlačiš. -  Đule se nasmeja sam sebi.

  - Ok, tako ti duvaj…. - kratko mu odbrusi Igi.

Ja u međuvremenu uzeh svoju cevčicu, otvorih staniol i ušmrkah sve što mi je u njemu ostalo. Đule se povuče u mrak iz kojeg je izvirio a ja ponovo osetih opuštenost.

  Ljudi su polako odlazili. Bilo je već pola četiri. Miki je otišao i ostali smo Igi, Grof i Duki I ja.  Nešto sam pričao sa Dukijem kada nam priđe Igi, videlo se da je zbog nečega uzbuđen.

  - Ajde ovamo... - Duki i ja krenusmo za njim.

Kretali smo se ka malom šanku. Kada izađosmo iz hodnika videsmo Grofa kako se nadlaktio na šank i gleda u frižider.

  - Šta se dešava? - upita Duki, nemajući predstavu o tome šta će slediti. Ja primetih da oko nas nema nigde nikoga. Mi, mali šank i frižider u koji je Grof gledao, bilo mi je sve jasno. Grof se okrenu ka nama.

  -  Znate šta... puno smo im para ostavili ovde, jel tako ?

  -  Jeste. - Duki je klimnuo glavom.

  -  E vidiš sada je red da oni malo časte.

  -  Kako da časte? - Dukiju još uvek nije bilo jasno.

  -  Daj mi ključeve od kola. - reče mu Igi.

Dukiju je počeo da igra drhtavi osmejak na licu.

  - Nećemo valjda?

  - Hoćemo. - dobaci Igi. - ja i Grof ćemo da nosimo pošto imamo vijetnameke a ti i Stari (tako je mene zvao), čekajte... ti na hodniku a Stari će da gleda na veliki šank.

Ja odoh do bine osmatrajući veliki šank. Još par ljudi, ubrzo će se klub zatvoriti.

  Videh kako Igi nekom šipkom koju je našao uspeva da pokida,  lanac oko frižidera. Odmah zatim videh, kako Grof i on trpaju sve što mogu u džepove i ispod jakne. Brzo se uputiše ka izlazu. Prođe me neka jeza. Ako ih uhvate, polomiće im i noge i ruke, ovako nešto niko nikada nije uradio u istoriji ovog kluba. Nije mi nikako bilo svejedno. Ipak, brzo, nakon nepunih desetak minuta, oni se vratiše. Druga tura. Treća tura. Kod velikog šanka jedva pet ljudi. D.J. kabina takođe prazna, muzika se vrti sama. Nekako mi se sve jako usporilo. Zvukovi, pokreti ljudi u daljini na koje sam "pazio". Vreme mi se razvuklo. Odlučih da im kažem da je dosta. Kada sam prišao Igi je zatvarao frižider koji je bukvalno bio prazan. Nisam verovao očima. Izneli su sve. Pivo, boksove cigareta, koka-kolu - sve.

  - Idemo... gotovo je. - reče Grof, brzo izlazeći napolje.

Kada smo prolazili pored redarskog mesta, shvatio sam kako su uspeli da budu tako brzi. Tu je spavao na stolici, prekrštenih ruku, samo jedan redar.           

Kada smo ušli u kola, adrenalin je dao svoj povratni efekat. Grof i Igi su se grlili, ljubili, drmali su Dukija.

  - Tako, ovo im je za Čegu, Đoru, Teglu i Raku. - reče Duki.

Naime, ovo troje spomenutih ljudi su momci iz kraja koji su tražili da se vrata zatvore i da se fizički obračunaju sa redarima, "na fer", zato što ih nisu pustili da uđu u klub, par godina pre ovoga. Tuča je trajala dva sata. Četiri na četiri. Normalo posle tuče, naše komšije, članovi benda "Glupi Avgust",  su jedva živi stigli kući ali su neku svoju pravdu zadovoljili. Jednom redaru je napukao nos , drugom je izbijen zub.

                               *

  - Stani! - uzviknu Igi kod Bioskopa Odeon. - mnogo si se zaneo Dukili... čekaj nismo završili.

Igi i Grof izađoše iz kola i uzeše "našu" dnevnu gajbicu jogurta. Tada su se gajbice sa trouglastim tetrapakom, ostavljale svako jutro ispred prodavnica. Jedna je uvek bila "naša".

Photography: Sebastian Sava Gor - "Karaburma" 

NISAM BIO TU: “Žikin Vuk” (Autobiografski Roman u Nastavcima 38) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Žikin Vuk

  Pre nego što opišem žurku u stanu Žike Pavlovića,  gde smo pozvani od strane njegovog sina Vuka i ćerke Milene, imam potrebu da kratko podsetim na život i delo ovog velikog umetnika. Žika Pavlović bio je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja “crnog talasa” jugoslovenskog filma, književnik i slikar.  Iza ovog čoveka ostalo je veliko delo na svim ovim poljima. On je sigurno jedan od najplodnijih autora u periodu od 50-tih do 90-tih godina. Država mrtvih je poslednji film Živojina Pavlovića. Film je govorio o vremenu koje ja tek sada opisjem. Bio je zabranjen. Živojin nije dočekao da ga vidi završenog na velikom platnu, dok su njegovi saradnici pod pritiscima završavali film.  Država mrtvih premijerno je prikazan pred beogradskom publikom tek 2002. godine. Ostaće jedan od naših autora koji će se sigurno još “proučavati”.

    Vuk Pavlović, naš prijatelj, koji nažalost, isto tako, više nije sa nama, je takođe bio talentovan čovek, iako su se u to vreme žalili na njegovo neobuzdano ponašanje, sumnjajući da će u životu nešto značajno uraditi. Iza sebe je ostavio dovoljno.  Pripadao je mojoj “X” generaciji. 

*

  Vuk je slavio rođendan. Voleo je da popije i dok nije otkrio šta tačno želi da radi, škola mu nije bila prioritet. Prvi put sam ga video i upoznao u Večernjoj Školi na Dušanovcu. Došao sam sa Saletom da umesto njega polažem matematiku. Ušao sam u neokrečenu učionicu i seo na neku stolicu u fazi raspadanja. Vuk do mene. Znao sam tada dovoljno da uradim sve potrebne zadatke. Brzo sam ih uradio i izašao napolje. Vuk je ostao zamišljen nad listom papira sa zadatcima ispred sebe.

 Milena je za razliku od brata išla u Petu Beogradsku Gimnaziju, aktivna je bila i u amaterskom pozorištu gde smo se preko Grofa i upoznali, da bi nakon toga upisala glumu.    Kako god Vuk i Milena su mi iz tog perioda ostali u najpozitivnijem mogućem sećanju.

  Na žurku smo došli Grof, Igi, Duki i ja. Kada sam ušao u taj stan sigurno sam čitavih sat vremena gledao oko sebe. Voleo sam da vidim da ljudi umeju da konzumiraju umetnost i da žele da i u svojim privatnim stanovima budu okruženi umetničkim delima. Police prepune knjiga i zidovi prekriveni slikama. Prijatna, topla atmosfera. Pored Vuka na ovoj žurci niko nije kao obično pravio neke posebne ispade. Bilo je dosta pijanih Vukovih prijatelja ali se nekako samo on nešto ljutio i vikao,  ne na goste već na ljude koji su zvali par puta telefonom. Predpostavljam da su to bili roditelji koji su ga zamarali svojim čestim pozivima, tako da je na kraju odlučio da viče.  Grof je bio miran. Tada mu je Milena bila devojka. To je kratko trajalo a njih dvoje su kasnije ostali prijatelji.  Ipak Grofu nije puno prijalo Vukovo društvo i mi smo se odvojili u posebnu sobu. Nije to bila nikakva posebna "separacija" već kao i do sada, sami smo sebi bili najbolja zabava.  Povremeno sam izlazio i gledao šta se dešava, pozdravljao se sa poznatim licima i uživao. Tada je najednom nastala čitava pometnja. Čuo sam prasak razbijenog stakla i par sekundi nakon toga ugledao sam krvavu Vukovu ruku.  Smirivali su ga, odveli u kupatilo i sredili mu ranu. Šta se dogodilo niko nije umeo da objasni tačno, ali po većini Vuk se razbesneo i razbio rukom staklo na nekim vratima u stanu. Vuk je bez obzira na mnogo šta ipak pripadao "nama", bio je divlje dete, nespremno za kompromise.  Brzo se sve smirilo i nakon pola sata kao da se ništa nije ni dogodilo.   U suštini sve su to fini ljudi. Činilo mi se da smo sa nekim od iskustava do tada iako smo bili ista generacija bili mnogo više opterećeniji od njih.

  Grof, Igi i Duki su pili i pili, ali nikako da se napiju, ili da pokažu znake pijanstva.  Ja sam bio već na pola grama dopa dnevno ili sam kao zamenu imao već dobru toleranciju na tablu od deset kapsula trodona. Ti momci i devojke nisu ništa od toga primećivali i bili su ako bi se poredili sa nama apsolutno "strejt".  Nakon malog incidenta sa Vukom, vratili smo se, mislim, nisam siguran u Mileninu sobu. Tu su gosti ostavljali svoju garderobu. Sedeli smo na podu, slušali neku drugu muziku, sa Mileninog kasetofona, kada je u sobu ušao strašno pijan, dugokosi mladić. Rekao je da se zove Ivan. To je sve što je rekao. Potom je legao na pod i čvrsto zaspao.

  -  Ih... ni da piju ne znaju! - prezrivo je prokomentarisao Grof.

  -  Šta ćeš, nisu to radnička deca. - Duki je hteo da nekoga zasmeje ali nije zasmejao nikoga.

  -  Vidi ga, uvalio nam se ovde... sada imamo još manje mesta. - Igiju takođe nije prijalo što se mladić našao u sobi.

  -  Ja ću preko ovih stvari na krevet. - skočio sam i legao preko gomile garderobe nadlaktivši se pritom da mogu lepo da vidim sve ostale.

  -  Ma kada bi ovaj nestao sada odavde... ajde da ga iznesemo. - Igi je gledao Grofa.

  -  Glupo je ali znaš šta... - Grof nikada i nikako nije smirivao maštu.

  -  Šta? - pogleda ga Igi.

  -  Sad će da nestane... ajde’ svi lepo, sve što je na krevetu da stavimo, na njega, nije lepo... da se čovek ne smrzava na podu.

  Svi smo se prihvatili posla. Lagano i polako Ivan je zaista nestajao ispod garderobe.

  - Jel može da diše on ispod? - palo mi je na pamet.

  - Može, može… ima prostora da ulazi vazduh. - zagledao se i zaključio je Duki.

  Verovali ili ne dok ovo pišem sećam se kako je lepo mirisala jutarnja kafa koju je Milena poslužila svima u dnevnoj prostoriji već kada je jutro osvetlilo čitav stan. Sada su tu, u dnevnoj prostoriji, ostali oni budni i dobro raspoloženi. Vuk se podosta otreznio i bio je pričljiv i šaljiv. Iz sobe je izašao Ivan.

  -  Vi bre niste nomalni pa jel' ste morali svi da garderobu bacate na mene.

  Svi prsnuše u smeh. Do polaska sam najviše pričao upravo sa Ivanom, otkrio sam da je u pitanju jako zanimljiv i inteligentan mladić. Poslednje što imam da napišem u vezi ovog sećanja nije na žalost veselo. Ivan je u Češkoj, tri godine nakon ovog dešavanja, nestao iz svog kampa. Tražili su ga tri nedelje. Našli su ga golog i zatrpanog u snegu.

Phototography: Sebastian Sava Gor

PLAY ALL : Top Songs - Creedence Clearwater Revival 150 videos - roots rock, swamp rock, blues rock, southern rock, country rock, blue-eyed soul

Creedence Clearwater Revival, also referred to as Creedence and CCR, was an American rock band that recorded and performed from 1959 to 1972 under various names before settling on the Creedence Clearwater Revival name in 1967. The band initially consisted of lead vocalist, lead guitarist, and primary songwriter John Fogerty; his brother, rhythm guitarist Tom Fogerty; bassist Stu Cook; and drummer Doug Clifford. These members had played together since 1959, first as the Blue Velvets and later as the Golliwogs. 

CCR's musical style encompassed roots rock, swamp rock, blues rock, Southern rock, country rock, and blue-eyed soul. Belying their origins in the East Bay subregion of the San Francisco Bay Area, the band often played in a Southern rock style, with lyrics about bayous, catfish, the Mississippi River and other elements of Southern United States iconography. The band's songs rarely dealt with romantic love, concentrating instead on political and socially conscious lyrics about topics such as the Vietnam War.[9] The band performed at the 1969 Woodstock festival in Upstate New York, and was the first major act signed to appear there.

Creedence Clearwater Revival From Wikipedia, the free encyclopedia

Creedence Clearwater Revival | Spotify