NISAM BIO TU: “Špijun Na Odmoru” (Autobiografski Roman u Nastavcima 40) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Špijun na odmoru…

 

 U Knez Mihajlovoj ulici, nalazio se nekada restoran "Zagreb". I danas je tu neki lep moderan i veliki restoran, sa baštom ispred i svakako je ukusnije i luksuznije mesto, nego što je to bio "Zagreb". Ta kafana je bila stecište kojekakvih ljudi, najviše alkoholičara raznih zanimanja. Duvanski dim i karirani stoljnjaci na jednostavnim drvenim stolovima su bili deo neke opšte atmosfere. Lično nikada nisam voleo tu kafanu ali je zato Leo voleo. Odgovarala je njegovom senzibilitetu i on se tu osećao domaćinski. Kakve je rupe taj čovek znao da rade do jutra, to je bilo zaista za upitati se šta je sa njim.

  Bilo je veoma hladno veče, spremala se još hladnija noć.

Ušao sam u kafanu i pogledao ima li neki slobodan sto a da nije puno izložen, videh dva tri do prozora koji su gledali na Knez Mihajlovu.

Seo sam spreman da naručim piće i dočekam Lea. Konobar me je posetio za desetak minuta. Naručio sam četiri piva. Dva za mene, dva za Lea, ovde je trebalo juriti konobara da te udostoji svoje posete za stolom gde sediš. Kada je doneo pivo, konobar je tražio odmah da platim i gledao me je krajnje podozrivo. Dao sam mu novac i ostavio mu bakšiš. Kada je shvatio da je dobio nešto para i za sebe on napravi najkretenskiji izraz lica koje je pokušavalo da se osmehne.

Puno je tu bilo fizionomija za razmatranje. Pravi cirkus. Meni se pogled zadrža na "atrakciji" kafane, čoveku koji je bio dosta mlađi od mene ali je imao Ppogeriju, vrlo retku bolest, brzog starenja. Ta deca ne žive dugo, od trinaest do sedamnaest godina. Gledao sam u njegovo lice koje je izgledalo kao da ima šezdeset godina a pritom je ipak izgledao ne kao starac već kao neki mali vanzemaljac. Genetska mutacija je dala užasnu kombinaciju. U stvari ono što se suprotstavljalo njegovoj naboranoj koži je tinejdžerska građa i oči. Oči najviše. Njegov pogled je bio bistar i nevin, shodno i godinama u kojima se nalazi. Nikada ga nisam video da dugo mirno sedi, uvek je prilazio stolovima drugih i nešto je osmehujući se pričao. Znao je ljude sa kojima priča i oni su znali njega. Iz mojih pomalo zanesenih misli prenu me glas dubok i srdačan.

  - Slobodno?

Ispred mog stola je stajao čovek sa svojih tridesetak godina, pristojno obučen u crnom kaputu, belom vunenom džemperu i farmericama.

  -  Čekam druga. - odgovorih.

  -  Dok ne dođe ako smem par minuta dok se ne oslobodi neki od stolova? - ljubazno i kulturno je pitao stranacc.

  -  Dok ne dođe da, nema nikakvih problema.

Lice ovog čoveka bih mogao i danas da prepoznam kada bih ga negde sreo. Jake crte lica, kosti izražene, brada i vilica nekako kockasta, velike tamne oči, jake obrve, visoko, nekako malo ispupčeno čelo i crna jaka kosa. Preplanuo, kao da je došao sa letovanja.

 - Oće konobar ovde?

 - Teško ali možete ga pozvati.

 - Nemoj Vi... Bogdan. - on mi pruži široku šaku kako bi se rukovali. To je bila ruka radničaka, koža suva i žuljevita.

Bogdan nije hteo da čeka da se konobar smiluje da ga poseti već ustade i pozva ga. Pozvan konobar je došao odmah.

 - Dupli viski bez leda.

 - Oprostite gospodine ali nemamo viski.

Bogdan ne reče ništa i za sekund spusti glavu, pa ponovo pogleda konobara.

  - Konjak?

  - Ima konjaka... takođe dupli? - konobar je bio ljubazan.

  - Ako imate i viskija onda ne mora konjak. - Bogdan se nekako nasmeja kao trbuhozborac.

  -  Kako molim? - konobar se zbunio.

  -  Šalim se malo...

 -  Da... takođe ne... već dupli...konjak. - konobar se namršti i ode.

Sipao sam sebi ostatak prvog piva u čašu. Bogdan se nasmeja glasno i pogleda u mene očekujući neku reakciju. Naviknut sam bio na delikatnije šale tako da ostadoh mirnog lica.

  - Ti si poprilično kul... sigurno ti je već to neko rekao... - on me pogleda ispod oka - a kako se zoveš...ne reče ili nisam čuo.

  - Sebastian.

  - A, pa lepo ime... po nekome od rođaka ili po ciganjski. - on se opet nasmeja samom sebi.

  - Po pradedi.

  - E to je već pedigre... Slovenac, pradeda mislim...

  - Francuski vojnik koji se oženio u Sloveniji i ostao tamo da živi.

  - Imaš li rođaka tamo?

  - Da. - već mi je bilo malo muka od svih ovih pitanja ali nisam imao izbora sem da ćutim. Leo se još nije pojavljivao.

  - Pa šta ćeš...sada će biti gusto sa tim našim republikama…

  - Misliš da može bude gore? - ovo me je već zanimalo.

  - Jesi ti učio u školi o logoru u Jasenovcu?

  - Da, ali to je bilo...

  - Šta je bilo... - prekide me on kao da je naslutio glup odgovor. - nije to ništa bilo, to jeste, velika je razlika.

  - Ne razumem.

  - Znam ali priseti se malo, prvi svetski rat je izazvan ovde, počeo ovde, na ovim prostorima, slažeš se?

  - Mogu da mislim tako.

  - Misli... a drugi svetski rat je produžetak prvog... šta o tome misliš?

  - Ima logike.

  - Vidiš... a početak trećeg svetskog rata ponovo odavde? - on napravi sumorno i ozbiljno lice.

  -  Kakvog trećeg svetskog rata i iskreno ja politiku slabo pratim...

  -  Ne, ne nemoj se ljutiti... nostalgija je ubica... pričamo…

  - Gde nađe usred ovakve situacije u zemlji da se vratiš?

  - Nisam se vratio, poslom sam došao ali to je nebitno, drago mi je da mogu da pričam sa nekim mladim čovekom ovde, mogao sam i onog tamo da pitam za sto - on mi ukaza pogledom na starog pijanca preko puta, koji je za stolom sedeo sam i maltene spavao. - dragi moj dečko, kada budeš ustao od stola imaćeš sigurno šta da pričaš a meni dođe nekako... drago da podelim sa nekim sve ovo, znaš... a moram da pazim sa kim delim , ti kao potpuno neutralan ne možeš ništa i da hoćeš.

  - Ne razumem baš. - u sebi pomislih: "Daj bre čoveče reci već jednom šta hoćeš" - govorio je do sada, kao u zagonetkama i ja mu ipak rekoh, to što sam mislio, malo blaže. - Bogdane, preko mog imena do trećeg svetskog rata... široko to čoveče… šta?

  - Nadao sam se da ćeš tako reagovati... vidiš, kada sam rekao treći svetski rat, mislio sam na sasvim novu metodu vladavine svetom, način na koji se manipuliše ljudima, način na koji se ratuje i još puno toga. Ovde će dragi Sebastiane biti krvavo i nastaće prve male nezavisne državice otcepljene od jedne jake, velike i suverene države koja je imala svoje mesto i ugled u svetu ma kakva ona bila. Sada će Hrvati ponovo imati državu. Bosna će imati državu, Slovenija, Makedonija, Vojvodina, Kosovo... sve će ti to biti male države pogodne za manipulaciju od strane onih kojima to treba.

  - Kome, Amerikancima i Rusima?

  - Ne, ne Sebastiane, ne njima,  oni će se isto tako raspadati u deliće veruj mi... i Evropa i Treći Svet... svi će kao po receptu imati ovakav problem. To treba ljudima koji drže novcem svet u šaci i nema ih mnogo... a ko su to ne znam ni ja iako me dobro plaćaju.

  - Šta kažeš... ko te plaća.

  - Sebastiane ja sam špijun...  - on to reče i zagleda mi se u oči, pomislih u trenutku da nije pandur, koji se zavitlava samnom, da bi me na kraju izveo napolje i pretresao, imao bi šta da nađe, postade mi neprijatno ali on to primeti.

  - Ne, ne... nisam ja opasan za tebe... - on se okrenu i pozva konobara glasno. - Mrzi me da ga jurim naokolo a hoću i tebe da častim ... gde je taj koga čekaš?

  - Ne znam, napolju je užasno, možda mu iskrsao neki problem... zašto? - sada sam postajao sve sumnjičaviji.

  - Nebitno... kada dođe tvoj drug ili ko već ja ću te pozdraviti. - shvatio sam šta je hteo da kaže i bi mi malo lakše.

Konobar je prišao.

  - Dva dupla konjaka. - reče on ni ne pitavši me šta ću piti.

  - Danas je čovek siguran samo ako je dobro naouružan ali ne više pištoljem... neće biti nikakvog nuklearnog rata...danas je najsnažnije oružije informacija... ko ih najviše ima taj najbolje profitira. Više nije bitno ni ko je predsednik države, ni ko je premijer vlade, niti koja stranka je na vlasti. Došlo je do toga da se sistematski gradi sasvim novi svetski poredak, a da bi se on izgradio, mora se srušiti stari. Ni novac više neće postojati ovako u papirima, niti će zlato vredeti, nešto sasvim drugo se planira i ostvaruje. Mnogo je i stanovnika na Zemlji, ni to im ne odgovara i za to će se pobrinuti ali ne toliko puškama koliko nevidljivo, bolešću, virusima i Boga pitaj čime sve ne.  Tehnologija... samo ono što sam kao predloške video, dostiže naučnu fantastiku sa našeg sadašnjeg poimanja.

  - Kakava tehnologija? - zanimalo me je. Bogdan me podseti na časopis "Treće Oko". Zašto je ovaj čovek rekao da je špijun? Kakav špijun? Za koga radi? Zašto je seo baš pored mene?    

Bogdan nije odgovorio na moje pitanje, video je da sam podigao ruku ugledavši Lea kako ulazi u kafanu posle skoro sat vremena zakašnjenja.

Bogdan na iskap popi svoj konjak i podiže se. Pruživši mi ruku reče:

  - Dobar si ti momak... ostani takav i biće sve ok.

On brzo ustade od stola i zaputi se ka vratima.

Leo je zadihan seo.

  - Izvini... kasnim puno... dokačio sam se sa ćaletom nešto, bezveze skroz... ko je ovaj čovek što ustade kada sam ušao.

  - Nemam pojma.

  - Šta, seo onako?

  - Da rekao je da je internacionalni špijun.

  - Jao majko mila... hahaha... špijun, ni manje ni više, pa šta kaže?!

  - Kaže da je ovo kod nas samo početak građenja Novog Svetskog Poretka.

 Bogdana sam video tada i nikada više.

Sebastian Sava Gor Photography and other things...