NIKOLA TESLA
ČOVEK KOЈИ JE IZUMEO SUTRA
I
ПРЕВЕО : Себастиан Сава Гор
Поглавље I
Мој најранији живот
Прогресивни развој човека пресудно зависи од инвентивности. То је најважнији производ његовог креативног мозга. Њена ултимативна сврха је потпуно овладавање ума над материјалним светом, кроћење сила природе тако да користе људским потребама. Ово је тежак задатак сваког проналазача, често несхваћеног и ненаграђеног. Али, довољна компензација му је врло испуњавајуће коришћење сопствених способности и свест о припадности изузетно привилегованој класи без које би људска раса давно била поражена и уништена у оштрој борби против беспоштедних сила природе. Што се мене тиче, ја сам већ искусио довољно овог изванредног задовољства; толико, заправо, да ми је дуги низ година живот био испуњен скоро константним одушевљењем и заносом. Приписује ми се да сам један од највећих радника, и можда и јесам, ако је размишљање, чему сам посветио већину својих будних сати, еквивалент рада. Али, ако се под радом подразумева конкретно делање у одређеном времену, по јасно одређеним правилима, онда сам пре најгори доколичар.
Сваки напор уложен под присилом захтева жртвовање животне енергије. Ја никада нисам платио ту цену. Напротив, ја сам постизао успехе захваљујући мојим мислима. У покушају да пружим повезану и верну слику мојих активности у овој мојој животној причи, морам се осврнути, невољно додуше, на утицаје из моје младости и околности и догађаје који су, посредно и непосредно, одредили моју каријеру. Наша прва стремљења су чисто инстинктивна, узрокована живом и слободном маштом. Како старимо и сазревамо, разум се намеће и ми све више и више постајемо систематични и промишљени. Али ти први импулси, иако можда не одмах продуктивни, су од огромне важности и могу одредити и саму нашу судбину. И заиста, сада осећам, да сам их разумео и гајио, уместо што сам их потискивао, моје завештање свету би било много вредније. Али, све до пунолетства ја нисам схватао да сам проналазач.
Из више разлога. На првом месту, имао сам брата који је био невероватно надарен: један од оних ретких феномена умности које биолошка истраживања нису у стању да објасне. Његова прерана смрт је учинила моје земаљске родитеље неутешнима. (Објаснићу своју опаску "земаљски родитељи" мало касније.) Имали смо коња, којег нам је поклонио један драги пријатељ. Била је то величанствена животиња арапске пасмине, интелигентна скоро као човек, коју смо сви у породици волели и пазили и која је мом оцу једном спасила живот под изузетним околностима.
Једне зимске ноћи, оца су ми позвали службено у друго село. Док је прелазио планине, напали су га вукови и коњ се уплашио и побегао, збацивши при том оца на земљу. Галопом је дотрчао до куће сав крвав и исцрпљен, али чим смо подигли узбуну у селу, и људи се окупили да траже оца, коњ је одјурио назад на место несреће и потрага није далеко одмакла када их је отац, који је у међувремену повратио свест и поново узјахао, ни не схватајући да је сатима лежао у снегу, срео. Е, тај коњ је био одговоран за повреде од којих је мој брат умро. Присуствовао сам том догађају, и мада је прошло много година од тада, слике у глави нису изгубиле ни мало на јасноћи. Само присећање на његова достигнућа и вештине чинила су свако моје прегнуће недовољно добрим. Све што сам урадио, а што би се могло сматрати часним и вредним поштовања, само је чинило да моји родитељи још јаче осећају свој губитак и пате због њега. Тако да сам одрастао са врло мало самопоуздања.
Али, далеко од тога да су ме сматрали за глупог дечака, ако је судећи по једном догађају који још увек живо памтим. Једног дана неки старији људи су пролазили улицом у којој сам се играо са још неколико дечака. Најстарији од ове достојанствене господе, богати грађанин, се зауставио како би сваком од нас дао по сребрњак. Кад је стигао до мене, одједном је застао и заповедио ми: "Погледај ме у очи." Загледао сам се у њега, руке испружене у ишчекивању драгоценог новчића, када он, на мој ужас, рече: "Не, никако; ти од мене не можеш добити ништа. Исувише си паметан."
О мени су причали и једну смешну причу. Имао сам две тетке набораних лица, од којих је једна имала два зуба која су штрчала као кљове у слона, и који су се заривали у мој врат сваки пут кад би ме љубила. Ништа ме није плашило као могућност излива љубави ове две несимпатичне рођаке. Једном се десило да су ме, док ме је мајка држала у наручју, питале која је од њих две лепша. Одговорио сам промишљено, показујући прстом на једну од њих: "Ова овде није тако ружна као ова друга."
Али, још од дана мог рођења, у кући је одлучено да ћу бити свештеник, и та ме је мисао стално морила. Жудео сам да постанем инжењер, али мој отац је био тврд. Био је син официра, који је служио у војсци великог Наполеона и скупа са својим братом, професором математике у једној уваженој установи, имао је војно образовање, али неким чудом се касније посветио свештенству, у ком је заиста много постигао. Био је врло образован човек, истински филозоф, песник и писац и за његове проповеди се говорило да су речите као оне Аврамове. Имао је чудесну меморију и често је напамет рецитовао многа дела на неколико језика. Понекад би у шали рекао да би, ако би се неки светски класици и загубили, он могао да их поврати. Његовом стилу писања су се јако дивили. Писао је кратке и језгровите реченице, пуне досетљивости и сатире. Његове досетке увек су биле особене и карактеристичне. Чисто због илустрације, навешћу једну или две. Међу нашом послугом био је и један разроки човек, Мане, који је радио на имању. Једног дана је цепао дрва. При једном замаху секиром, мој отац, који је стајао јако близу и осећао се нелагодно, рече му: "За Бога милога, Мане, не ударај тамо где гледаш, но тамо где си намерио!"
Другом приликом, отишао је на вожњу са једним пријатељем који је непажљиво допустио да се руб његовог скупоценог вуленог капута таре о точак кочије. Мој отац му је скренуо пажњу на то, рекавши: "Де, увуци тај капут, штетиш ми точак."
Имао је необичну навику да говори сам са собом, и често би глумио разговор и упуштао се у ватрене расправе, мењајући тон свог гласа. Неко са стране би се у тим приликама заклео да у његовом кабинету има више људи.
Иако морам да захвалим матери за икакву инвентивност коју можда поседујем, вежбе којима ме је он подвргавао засигурно су биле од помоћи. А оне су биле разноврсне - погађање нечијих мисли, откривање недостатака у одређеном исказу, понављање дугих реченица или рачунање напамет. Те свакодневне лекције су имале за циљ да ојачају меморију и резоновање, а нарочито да развију критички смисао, и биле су несумњиво јако корисне за мене.
Мајка ми потиче из једне од најстаријих породица у земљи и лозе проналазача. И њен отац и деда су изумели бројне алате и оруђа за домаћинство, земљорадњу и многе друге намене. Била је заиста изузетна жена, вешта, храбра и душевно јака као ретко која жена, жена која је јуначки истрпела животне олује и прошла кроз многа искушења. Кад јој је било шеснаест година, заразна болест је харала земљом. Оца су јој позвали да руководи причешћивањима многобројних умирућих, и током његовог одсуства, она је сама пошла да се брине о комшијској породици која је била покошена овом страшном болешћу. Када су умрли, окупала је, обукла и припремила њихова тела, украшавајући их цвећем, у складу са обичајима, и када јој се отац вратио, затекао је све спремно за хришћанску сахрану.
Моја мајка је била првокласни проналазач и, да није била тако одвојена од модерног света и свих могућности које он пружа, сигуран сам, постигла би велике ствари. Осмислила је и конструисала свакакве алате и уређаје и везла је најфиније шаре од конца који је сама прела. Чак је и сејала, гајила биљке и одвајала влакна сама. Радила је неуморно, од свитања па до касно у ноћ, и већина одеће и намештаја у кући били су њених руку дело. Чак и након шездесете, прсти су јој били довољно вешти да вежу три чвора на трепавици.
Постојао је још један, донекле важнији разлог мог одоцнелог отрежњења. У дечачким данима био сам необично тужан, што је било узроковано појављивањем слика пред мојим очима, праћених снажним бљесцима светлости, које су ми засенчивале призоре реалних објеката, и ометале мисли и активности. То су биле слике ствари и призора које сам већ видео, никада ништа измишљено. Када би ми неко рекао реч, објекат који она представља би ми се живо појавио пред очима и понекад нисам био у стању да разазнам да ли је то што сам видео била стварност или не. Ово ми је изазивало велику нелагодност и немир. Ниједан студент психологије или физиологије кога сам консултовао никада ми није дао задовољавајуће објашњење овог феномена. Изгледа да је био јединствен, мада сам засигурно имао предиспозиције, будући да знам да је и мој брат имао сличне проблеме. Теорија коју сам развио је да су те слике резултат рефлексног утицаја мозга на мрежњачу при јаком узбуђењу. Сасвим сигурно то нису биле халуцинације, какве производе болесни и намучени умови, јер сам у сваком другом смислу био нормалан и сталожен. Да бисте стекли идеју о мојим мукама, претпоставимо да сам присуствовао сахрани или неком сличном догађају који разарајуће утиче на живце. У ноћној тишини, неизбежно, жива слика те сцене би ми се појавила пред очима и трајно би се задржавала, упркос мојим напорима да је протера из главе. Ако је моје објашњење истинито, било би могуће пројектовати на екран слику било ког објекта који неко замисли. Један такав напредак би револуционарисао све људске односе. Убеђен сам да ово чудо може бити, и биће постигнуто у времену које долази. И могу додати да сам и сам доста размишљао о решењу овог проблема.
Успео сам да пројектујем једну такву слику, коју сам видео у својој глави, у ум друге особе, у другој просторији. Да бих се ослободио ових мученичких привиђења, покушавао сам да усмерим свој ум на нешто друго што сам видео и на тај начин бих обезбедио себи привремено олакшање; али како би то било могуће, морао сам стално да призивам нове призоре. Није прошло много док их нисам све исцрпео, мој "калем" се истрошио, јер сам мало од света видео - само објекте у својој кући и непосредном окружењу. Већ при другом, трећем извођењу менталне операције, како бих отерао привиђења, лек је полако губио своју снагу. Тада сам инстинктивно почео да правим излете изван граница света о ком сам знао све, и виђао сам нове призоре. Они су у почетку били врло мутни и неразговетни, и брзо би ишчилели када бих покушао да усмерим своју пажњу на њих. Али временом су добијали на снази и јасноћи и коначно су попримили конкретност реалних ствари. Убрзо сам открио да ми највише помаже ако просто наставим у својој визији даље и даље, стално примам нове утиске, и тако сам почео да путујем; наравно, у својој глави. Сваке ноћи (а понекад и током дана), када бих био сам, започео бих своје путовање - виђао нова места, градове и земље; живео тамо, упознавао људе, склапао пријатељства и познанства и, колико год се чинило невероватним, били су ми драги исто колико и људи у стварном животу, и ништа мање интензивни у својим манифестацијама. Ово сам константно практиковао све до своје седамнаесте године, када се моје мисли озбиљно окрећу проналажењу. Тада сам, на своје одушевљење, схватио да сам у стању да визуализујем са изузетном лакоћом. Нису ми били потребни модели, скице или експерименти. Могао сам да замислим објекте као потпуно реалне у својој глави. Стога сам, несвесно, развио нешто што сматрам новим методом материјализације инвентивних концепата и идеја, који је у потпуној супротности са оним чисто експерименталним, и по мом мишљењу неупоредиво бржи и ефикаснији.
Оног момента када неко конструише уређај који реализује свежу, сирову, идеју, буде неизбежно савладан и привучен детаљима апарата. А чим се посвети побољшањима и реконструкцијама, његова моћ концентрације слаби и он губи из вида идеју водиљу, онај непроцењиви базични принцип. Резултати тако могу бити постигнути, али увек на уштрб квалитета. Мој метод је другачији. Ја никада не журим да почнем са конкретним радом. Када добијем идеју, ја је почнем изграђивати у својој машти. Мењам конструкцију, побољшавам и покрећем уређај у свом уму. Апсолутно ми је неважно да ли покрећем моју турбину у свом уму или у радионици. Чак приметим и ако је неуравнотежена. Свеједно ми је, резултати су идентични. На овај начин сам у стању да брзо развијам и унапређујем концепт без икаквог физичког рада. Када стигнем дотле да сам у изум имплементирао сва могућа побољшања којих сам се сетио, и када видим да нема грешака, ја материјализујем овај финални производ свог мозга. Без изузетка, мој уређај ради тачно онако како сам замишљао у себи, и експеримент има тачно онај резултат који сам планирао.
За двадесет година мог рада, није било ни једног јединог изузетка. Зашто би било другачије? Инжењеринг, електрични и механички, је резултатски стваран. Ретко се може наћи нешто што не може бити испитано унапред, на основу доступних теоријских и практичних података. Спровођење у дело сирове, неразрађене, идеје, како се уобичајено данас чини, је, по мом мишљењу, ништа друго до траћење енергије, новца и времена.
Моја рана несрећа је, ипак, имала још једну добру страну. Непрекидни ментални напори развили су моју моћ опажања и омогућили ми да откријем једну јако важну истину. Приметио сам да појављивању слика увек претходе догађаји под необичним и врло изузетним околностима, што ме је терало да при свакој таквој прилици трагам за изворним покретачем. Временом, овај напор је постао скоро аутоматски, и ја сам стекао сјајну способност повезивања узрока и последица. Убрзо сам, на своје изненађење, постао свестан да је свака мисао коју зачнем узрокована неким спољним утицајем. И не само то, и моје акције су биле покретане на сличан начин. Током времена, постало ми је савршено јасно да нисам ништа више од аутомата обдареног моћи ПОКРЕТА КАО ОДГОВОРА НА НАДРАЖАЈ ОРГАНА ЧУЛА, И МИШЉЕЊА И ДЕЛАЊА У СКЛАДУ СА ЊИМА.
Практични резултат овога је вештина телеаутоматике, која је до сада половично и недовршено практикована. Њене могућности ће, међутим, ускоро бити показане. Годинама сам планирао самоконтролишући аутомат, и верујем да се могу произвести механизми који ће се понашати као да имају разум, до одређеног степена, те да ће направити револуцију на многим комерцијалним и индустријским пољима. Имао сам око дванаест година када сам први пут успео снагом воље да протерам слику из своје главе, али никада нисам имао контролу над бљесцима светла које сам раније помињао. Они су били, можда, моје најчудније и најнеобјашњивије искуство. Обично су се дешавали када бих се нашао у, по мене, опасној или стресној ситуацији или када бих био јако весео и узбуђен. У неким приликама, видео сам како сав ваздух око мене испуњавају пламени језици. Њихов интензитет, уместо да опада, временом је растао и достигао свој максимум када ми је било око двадесет пет година.
Док сам био у Паризу 1883. године, истакнути француски индустријалац ми је послао позивницу за лов, коју сам прихватио. Дуго сам био у кругу фабрике, и свеж ваздух је имао задивљујуће окрепљујући утицај на мене. При повратку у град те вечери, осетио сам пријатну сензацију, као да ми је мозак захватио пламен. Бљесци су били тако снажни као да ми је у мозгу било мало Сунце, и провео сам читаву ноћ мењајући хладне облоге на својој намученој глави. Напослетку, учесталост и снага бљесака су ослабили, али требало је више од три седмице да потпуно престану. Када ми је стигла следећа позивница, одговор је било одлучно НЕ!
Ови светлосни феномени ми се још увек дешавају с времена на време, на пример када ми се јавља нова идеја или откривају неке нове могућности, али више нису узбудљиви, будући да су релативно малог интензитета. Када затворим очи, неизбежно прво угледам једнобојну јако тамно плаву позадину, нешто слично као небо у ведрој ноћи, али без звезда. За неколико секунди, ово поље бива анимирано са безброј треперавих пахуљица зелене боје, груписаних у неколико слојева, које полако напредују ка мени. Онда се појави, на десној страни, прелепа шара два система паралелних и блиских линија, под правим углом у односу једна на другу, у свим бојама, са мало доминантнијом жутом, зеленом и златном. Одмах затим, линије постају светлије и читаво видно поље је густо посуто тачкама трепераве светлости. Ова се слика лагано креће преко видног поља и за отприлике десет секунди нестаје на левој страни, остављајући за собом прилично непријатну и тупу сиву боју до постизања друге фазе. Сваки пут, пре него што заспим, слике особа или објеката пролећу ми пред очима. Када их видим, знам да ћу ускоро изгубити свест. Ако изостану и одбију да се појаве, значи да је преда мном бесана ноћ. До ког степена се моја машта поигравала са мном у мојим раним годинама живота, показаћу још једним чудним искуством.
Као и већина деце, волео сам да скачем, и развио сам снажну жељу да се задржим у ваздуху. Повремено би снажан и кисеоником засићен ветар дувао са планина, чинећи ми тело лаганим као плута, и тада бих одскакао и остајао у ваздуху јако дуго. То је био божанствени осећај, и велико и болно је било моје разочарење када сам касније разбио ову своју заблуду. Током тог периода, стекао сам много чудних прохтева, анимозитета и навика, и спољашње узроке неких од њих могу да сагледам, док су друге необјашњиве. Имао сам снажну аверзију према минђушама жена, али други накит, као што су наруквице, ми је причињавао веће или мање задовољство, у зависности од дизајна. Призор бисера би ми скоро изазвао напад, али сам био фасциниран блиставим сјајем кристала или објектима са оштрим ивицама и равним површинама. Не бих дотакао косу друге особе, осим, можда, под претњом пиштољем. Добио бих грозницу од погледа на брескву, и ако је парче камфора било негде у кући, изазивало ми је најснажнију нелагоду. Чак и данас сам осетљив на неке од ових узнемирујућих подстицаја. Када бацим мале папирне квадратиће у посуду испуњену течношћу, у устима увек осетим чудноват и одвратан укус. Бројао сам кораке током шетњи, и рачунао запремину садржаја супених тањира, шољица кафе и комада хране, или би ми у супротном оброк био непријатан. Све понављајуће радње мојих дела морале су бити дељиве са три, и ако бих то пропустио, осећао бих потребу да урадим све испочетка, макар ми за то требали и сати. До осме године, карактер ми је био слаб и неодлучан. Нисам имао ни храбрости ни снаге да формирам чврст став. Осећања су ми наилазила у таласима, и варирала непрестано између екстрема. Моје жеље су имале опијајућу снагу, и баш као хидрине главе, стално су се умножавале. Био сам опхрван мислима о патњи у животу и смрти и религиозним страхом. Био сам под утицајем сујеверја, и живео сам у сталном страху од злих душа, духова, џинова и других ђаволских чудовишта таме. Онда, одједном, дошло је до корените промене, која је преиначила ток читавог мог постојања.
Од свих ствари, највише сам волео књиге. Отац је имао велику библиотеку, и кад год сам могао, трудио сам се да задовољим своју страст за читањем. Он ово није одобравао, и беснео је кад год би ме ухватио на делу. Крио је свеће кад је сазнао да читам кришом. Није хтео да покварим вид. Али ја сам набавио лој, направио фитиљ и изливао танке лојанице, те сам сваке вечери запушавао кључаоницу и све пукотине и читао, често све до свитања, док су други укућани спавали а моја мајка започињала своје мучне дневне задатке.
Једне прилике, допала ми је шака прича под насловом "Абафи" (син Абе), српски превод добро познатог мађарског писца, Јожике. Ово дело некако је пробудило моје успаване снаге воље и ја сам почео да вежбам самоконтролу. На почетку се моја одлучност топила као снег у априлу, али убрзо сам покорио своје слабости и осетио задовољство које никада пре нисам - задовољство чињења по вољи.
Током времена, ова моћна ментална пракса постала је део моје личности. На почетку, моје жеље су морале бити савладане, али касније су се изједначиле са вољом. Током година практиковања овакве дисциплине, стекао сам потпуну контролу над собом, тако да сам се поигравао са страстима које су значиле пропаст за неке од најјачих људи. У неком добу, стекао сам манију коцкања, која је јако бринула моје родитеље. Сести за партију карата, за мене је представљало срж среће и задовољства. Мој отац је водио примеран живот, и није могао да прихвати безумно траћење новца и времена у које сам се упуштао. Имао сам одлучност, али моја филозофија је била погрешна. Говорио бих му: "Могу престати кад год пожелим, али да ли вреди одрећи се нечега што ти причињава рајско задовољство?" Он је често давао одушка свом бесу и презиру, али мајка је била другачија. Она је разумела људски карактер, и знала је да нечији спас може произаћи само из сопствених напора. Једног послеподнева, сећам се, изгубио сам сав свој новац и жудео сам за партијом карата, она ми је пришла са смотуљком новца и рекла: "Иди, забави се. Што пре изгубиш све што имамо, боље је. Знам да ћеш ти ово победити." Била је у праву. Моментално сам утулио своју страст, баш ту и у том тренутку, и зажалио само што нисам сто пута јачи. Не само да сам савладао ову жељу, него сам је ишчупао из свог срца, тако да није остао ни њен траг.
Од тада сам равнодушан према сваком облику коцке, таман колико и према вађењу зуба. Током једног другог периода сам претерано пушио, што је запретило да уништи моје здравље. Тада је моја воља преовладала, и не само да сам престао да пушим, него је нестало и сваке наклоности према пушењу. Пре много година, патио сам од срчаних сметњи, док нисам открио да је њихов узрок савршено невина шољица кафе коју сам пио сваког јутра. Прекинуо сам с тим одмах, мада признајем да није било лако. На овај начин сам контролисао и обуздавао и друге навике и страсти, и не само да сам очувао свој живот, него сам извлачио изузетно задовољство из нечега што би већина људи сматрала лишавањем и жртвом.
Након завршетка студија на Политехничком институту и Универзитету, доживео сам потпуни нервни слом, и док је болест трајала, посматрао сам многе феномене, чудне и невероватне...
Задржаћу се кратко на овим изванредним искуствима, мало због могућег интересовања студената психологије и физиологије, а мало и због тога што је овај период агоније имао снажне последице на мој ментални развој и касније подухвате. Али, неизбежно је пре тога поменути околности и услове који су им претходили, и у којима се може наћи њихово делимично објашњење.
Још од детињства, био сам принуђен да пажњу усмерим на себе. Ово ми је причинило много патње, али са данашње тачке гледишта, био је то прикривени благослов, јер ме је научио да ценим неограничену вредност интроспекције у циљу очувања живота, као и начина остварења. Притисак који носе занимања, као и непрекидни ток утисака који се уливају у нашу свест кроз све капије сазнања, учинио је модерну егзистенцију хазардном на много начина. Много особа је толико унесено у посматрање спољног света, да су потпуно несвесни онога што се дешава у њима. Прерана смрт милиона људи се може примарно приписати овом узроку. Чак и код оних који практикују бригу, честа је грешка да избегавају умишљене, а игноришу стварне опасности. А оно што важи за индивидуу може се, у већој или мањој мери, применити и на читав народ.
Апстиненција ми није увек била по вољи, али проналазим задовољавајућу награду за то у пријатним искуствима која имам сада. У нади да ћу тако истаћи своју поенту и појаснити своја убеђења, присетићу се само једног или два.
Пре неког времена, враћао сам се у свој хотел. Била је јако хладна ноћ, тло клизаво, и нигде слободног таксија. Пола блока иза мене ишао је још један човек, очигледно исто тако нестрпљив да нађе заклон као и ја. Одједном, ноге су ми полетеле у ваздух. У истом тренутку, десио ми се бљесак у мозгу. Нерви су реаговали, мишићи се контраховали. Заокренуо сам се 180 степени и дочекао се на руке. Наставио сам да ходам као да се ништа није десило, док ме онај странац није сустигао. "Колико година имате?" - питао ме је, гледајући ме испитивачки.
"Ох, око педесет девет." - одговорио сам - "Зашто?"
"Па," - рече он - "видео сам мачку како то изводи, али никада човека."
Крај првог поглавља.
Sebastian Sava Gor
✦ Zvanični sajt ✦
✦ Knjige · Nova Poetika ✦
✦ Wikipedia ✦
✦ Scribd & Društvene mreže ✦
✦ YouTube kanali ✦
✦ Dobra Knjiga · Izdanja ✦
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар