NISAM BIO TU: “Žikin Vuk” (Autobiografski Roman u Nastavcima 38) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina
Žikin Vuk
Pre nego što opišem žurku u stanu Žike
Pavlovića, gde smo pozvani od strane njegovog
sina Vuka i ćerke Milene, imam potrebu da kratko podsetim na život i delo ovog
velikog umetnika. Žika Pavlović bio je jedan od najznačajnijih srpskih
reditelja “crnog talasa” jugoslovenskog filma, književnik i slikar. Iza ovog čoveka ostalo je veliko delo na svim
ovim poljima. On je sigurno jedan od najplodnijih autora u periodu od 50-tih do
90-tih godina. Država mrtvih je poslednji film Živojina Pavlovića. Film je
govorio o vremenu koje ja tek sada opisjem. Bio je zabranjen. Živojin nije
dočekao da ga vidi završenog na velikom platnu, dok su njegovi saradnici pod
pritiscima završavali film. Država
mrtvih premijerno je prikazan pred beogradskom publikom tek 2002. godine.
Ostaće jedan od naših autora koji će se sigurno još “proučavati”.
Vuk Pavlović, naš prijatelj, koji nažalost,
isto tako, više nije sa nama, je takođe bio talentovan čovek, iako su se u to
vreme žalili na njegovo neobuzdano ponašanje, sumnjajući da će u životu nešto
značajno uraditi. Iza sebe je ostavio dovoljno.
Pripadao je mojoj “X” generaciji.
*
Vuk je slavio rođendan. Voleo je da popije i
dok nije otkrio šta tačno želi da radi, škola mu nije bila prioritet. Prvi put
sam ga video i upoznao u Večernjoj Školi na Dušanovcu. Došao sam sa Saletom da
umesto njega polažem matematiku. Ušao sam u neokrečenu učionicu i seo na neku
stolicu u fazi raspadanja. Vuk do mene. Znao sam tada dovoljno da uradim sve
potrebne zadatke. Brzo sam ih uradio i izašao napolje. Vuk je ostao zamišljen
nad listom papira sa zadatcima ispred sebe.
Milena je za razliku od brata išla u Petu
Beogradsku Gimnaziju, aktivna je bila i u amaterskom pozorištu gde smo se preko
Grofa i upoznali, da bi nakon toga upisala glumu. Kako god Vuk i Milena su mi iz tog perioda
ostali u najpozitivnijem mogućem sećanju.
Na žurku smo došli Grof, Igi, Duki i ja. Kada
sam ušao u taj stan sigurno sam čitavih sat vremena gledao oko sebe. Voleo sam
da vidim da ljudi umeju da konzumiraju umetnost i da žele da i u svojim
privatnim stanovima budu okruženi umetničkim delima. Police prepune knjiga i
zidovi prekriveni slikama. Prijatna, topla atmosfera. Pored Vuka na ovoj žurci
niko nije kao obično pravio neke posebne ispade. Bilo je dosta pijanih Vukovih
prijatelja ali se nekako samo on nešto ljutio i vikao, ne na goste već na ljude koji su zvali par
puta telefonom. Predpostavljam da su to bili roditelji koji su ga zamarali
svojim čestim pozivima, tako da je na kraju odlučio da viče. Grof je bio miran. Tada mu je Milena bila
devojka. To je kratko trajalo a njih dvoje su kasnije ostali prijatelji. Ipak Grofu nije puno prijalo Vukovo društvo i
mi smo se odvojili u posebnu sobu. Nije to bila nikakva posebna
"separacija" već kao i do sada, sami smo sebi bili najbolja
zabava. Povremeno sam izlazio i gledao
šta se dešava, pozdravljao se sa poznatim licima i uživao. Tada je najednom
nastala čitava pometnja. Čuo sam prasak razbijenog stakla i par sekundi nakon
toga ugledao sam krvavu Vukovu ruku. Smirivali
su ga, odveli u kupatilo i sredili mu ranu. Šta se dogodilo niko nije umeo da
objasni tačno, ali po većini Vuk se razbesneo i razbio rukom staklo na nekim
vratima u stanu. Vuk je bez obzira na mnogo šta ipak pripadao "nama",
bio je divlje dete, nespremno za kompromise. Brzo se sve smirilo i nakon pola sata kao da
se ništa nije ni dogodilo. U suštini
sve su to fini ljudi. Činilo mi se da smo sa nekim od iskustava do tada iako
smo bili ista generacija bili mnogo više opterećeniji od njih.
Grof, Igi i Duki su pili i pili, ali nikako
da se napiju, ili da pokažu znake pijanstva. Ja sam bio već na pola grama dopa dnevno ili
sam kao zamenu imao već dobru toleranciju na tablu od deset kapsula trodona. Ti
momci i devojke nisu ništa od toga primećivali i bili su ako bi se poredili sa
nama apsolutno "strejt". Nakon
malog incidenta sa Vukom, vratili smo se, mislim, nisam siguran u Mileninu
sobu. Tu su gosti ostavljali svoju garderobu. Sedeli smo na podu, slušali neku
drugu muziku, sa Mileninog kasetofona, kada je u sobu ušao strašno pijan,
dugokosi mladić. Rekao je da se zove Ivan. To je sve što je rekao. Potom je
legao na pod i čvrsto zaspao.
- Ih...
ni da piju ne znaju! - prezrivo je prokomentarisao Grof.
- Šta
ćeš, nisu to radnička deca. - Duki je hteo da nekoga zasmeje ali nije zasmejao
nikoga.
- Vidi
ga, uvalio nam se ovde... sada imamo još manje mesta. - Igiju takođe nije
prijalo što se mladić našao u sobi.
- Ja
ću preko ovih stvari na krevet. - skočio sam i legao preko gomile garderobe
nadlaktivši se pritom da mogu lepo da vidim sve ostale.
- Ma
kada bi ovaj nestao sada odavde... ajde da ga iznesemo. - Igi je gledao Grofa.
- Glupo
je ali znaš šta... - Grof nikada i nikako nije smirivao maštu.
- Šta?
- pogleda ga Igi.
- Sad
će da nestane... ajde’ svi lepo, sve što je na krevetu da stavimo, na njega,
nije lepo... da se čovek ne smrzava na podu.
Svi smo se prihvatili posla. Lagano i polako
Ivan je zaista nestajao ispod garderobe.
- Jel može da diše on ispod? - palo mi je na
pamet.
- Može, može… ima prostora da ulazi vazduh. -
zagledao se i zaključio je Duki.
Verovali ili ne dok ovo pišem sećam se kako
je lepo mirisala jutarnja kafa koju je Milena poslužila svima u dnevnoj
prostoriji već kada je jutro osvetlilo čitav stan. Sada su tu, u dnevnoj
prostoriji, ostali oni budni i dobro raspoloženi. Vuk se podosta otreznio i bio
je pričljiv i šaljiv. Iz sobe je izašao Ivan.
- Vi
bre niste nomalni pa jel' ste morali svi da garderobu bacate na mene.
Svi prsnuše u smeh. Do polaska sam najviše
pričao upravo sa Ivanom, otkrio sam da je u pitanju jako zanimljiv i
inteligentan mladić. Poslednje što imam da napišem u vezi ovog sećanja nije na
žalost veselo. Ivan je u Češkoj, tri godine nakon ovog dešavanja, nestao iz
svog kampa. Tražili su ga tri nedelje. Našli su ga golog i zatrpanog u snegu.
Коментари