NISAM BIO TU: “Pljačka Rupe” (Autobiografski Roman u Nastavcima 39) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Pljačka “Rupe”

  Kada se na “Akademiji” otvorio drugi, mali šank to je bilo nešto novo u klubu i kao takvo, mnogima je bilo zanimljivo da se tada "parkiraju", kod malog, ne više kod velikog šanka. Uglavnom su ljudi u tom delu, meni bili manje poznati. Navikao sam da mi pred očima budu Lubarda, Uča, Slavko motorista i kojekava više i manje poznata lica. Jedino što mi je tako proširen prostor omogućavao, kada se malo "zakucam", da mogu da napravim par krugova, kako bih se "razgibao".  

Prišao mi je Šnji.

  - Živu su uhapsili.

  - Šta je bilo, jel "pao"... nisam video drugi razlog, zašto bi taj mladić bio uhapšen.

  - Ne... on više nema zašta da "padne" ... roknuo se i posle sat vremena sa špricem je pretio devojci u trafici da će da je ubode ako mu ne bude dala novac... rekao je da ima Sidu.

  - Nemoguće... - zaprepastio sam se, nisam znao da je već dotle došao.

  - Moguće je, pazi kakav idiot.. a... ja više ne mogu sa njim, on će da crkne pazi šta ti kažem.

  - Ne znam... pa iskreno neka su ga uhapsili zbog toga , to je ipak krajnji idiotizam... - od same slike sam se naježio.

  - ,To ti govorim, budaletina ... još mu je i to trebalo.

  - Ali on nema Sidu? - tada više nisam bio siguran.

  - ,Pa nema... pretio je samo, ali to mu dođe isto... šta, istraumirao je devojku i to pazi na dvadeset metara od rođene kuće.

  -  On ne zna više šta radi definitivno.

  -  Ne zna. - Šnji uze gutalj piva i izgubi se.

Iz zamišljenosti me trgnu Igijev glas.

  -  Vidi, moram da ti kažem... Miki je takva pička da sam hteo...

  -  Čekaj malo, šta je bilo?

  -  Čoveče i Grof i ja popušismo sav šit od večeras i on sa nama... nijedan džoint nije preskočio a sada kada smo naše popušili, on svoje štekuje... pičketina glupa!

  - Kako ne da?

  - Lepo... kaže da mu treba i za sutra... nema brate sutra... danas! Sutra je za sutra... ja više neću sa njim da imam ništa, uostalom to je ionako tvoj ortak, samo mu prenesi da se Grofa i mene kloni ili će dobiti batine.

  - Dobro bre'... imam ja još, pa ćemo smotati gore, ajde samo da popijem pivo, ne volim da izlazim sa njim napolje.

Igi je stajao pored mene i zagledao se u grupu mladića koji su stajali ispred velikog šanka.

  - E... ove pederčiće bih tako slatko tuko' da nemaš pojma!

Ja se okrenuh.

  - Koga? Ove lepotane?

  - Da... vidi ih molim te, kakve pozice... uh... mnogo sam nervozan, ajmo to da pušimo.

  - Šta ti je bre večeras... vidiš da je dobro veče, osim toga šta te briga za njih a i ne poznaješ ih.

  - Odlično ja namirišem takve njuškice veruj mi.

Izašli smo napolje. Tu nas zateče katastrofalan i mučan prizor. Na momka iz mog kraja, Vuleta,  je nagrnulo pet morona, "skinheda". Kada je Vule dobio cokulom udarac u glavu ja pritrčah Branki, Grofovoj devojci koja je poznavala čoveka koji je to mogao da spreči.

  - Idi čoveče reci da ga ostave na miru, poslušaće ga, poznaje ih!

Branka otrča.  Pozvala je ortaka koga su poznavali i cenili ga u nekim krugovima.

Branka ga je našla i on zaista ubedi "skinse" da ostave Vuleta na miru.

  - Uh, bre ... taman sam pomislio u jednom trenutku kako je veče divno i opušteno! - rekoh nezadovoljno Igiju. - 'ajmo idemo dole da motamo. Ispod kluba na širokim žardinjerama sedelo je još dosta ljudi.Igi i ja izvadismo sve šta treba da srolamo džoint.

  - Znate kako se najbolje puši hašiš ? - iz polumraka začusmo glas koji se obraća nama. Okrenuo sam se i video širok osmeh na licu Đuleta.

  - Kako majstore? - Igi je i dalje bio nervozan.

  - Staviš između dva vrela noža šit i preko levka uvlačiš. -  Đule se nasmeja sam sebi.

  - Ok, tako ti duvaj…. - kratko mu odbrusi Igi.

Ja u međuvremenu uzeh svoju cevčicu, otvorih staniol i ušmrkah sve što mi je u njemu ostalo. Đule se povuče u mrak iz kojeg je izvirio a ja ponovo osetih opuštenost.

  Ljudi su polako odlazili. Bilo je već pola četiri. Miki je otišao i ostali smo Igi, Grof i Duki I ja.  Nešto sam pričao sa Dukijem kada nam priđe Igi, videlo se da je zbog nečega uzbuđen.

  - Ajde ovamo... - Duki i ja krenusmo za njim.

Kretali smo se ka malom šanku. Kada izađosmo iz hodnika videsmo Grofa kako se nadlaktio na šank i gleda u frižider.

  - Šta se dešava? - upita Duki, nemajući predstavu o tome šta će slediti. Ja primetih da oko nas nema nigde nikoga. Mi, mali šank i frižider u koji je Grof gledao, bilo mi je sve jasno. Grof se okrenu ka nama.

  -  Znate šta... puno smo im para ostavili ovde, jel tako ?

  -  Jeste. - Duki je klimnuo glavom.

  -  E vidiš sada je red da oni malo časte.

  -  Kako da časte? - Dukiju još uvek nije bilo jasno.

  -  Daj mi ključeve od kola. - reče mu Igi.

Dukiju je počeo da igra drhtavi osmejak na licu.

  - Nećemo valjda?

  - Hoćemo. - dobaci Igi. - ja i Grof ćemo da nosimo pošto imamo vijetnameke a ti i Stari (tako je mene zvao), čekajte... ti na hodniku a Stari će da gleda na veliki šank.

Ja odoh do bine osmatrajući veliki šank. Još par ljudi, ubrzo će se klub zatvoriti.

  Videh kako Igi nekom šipkom koju je našao uspeva da pokida,  lanac oko frižidera. Odmah zatim videh, kako Grof i on trpaju sve što mogu u džepove i ispod jakne. Brzo se uputiše ka izlazu. Prođe me neka jeza. Ako ih uhvate, polomiće im i noge i ruke, ovako nešto niko nikada nije uradio u istoriji ovog kluba. Nije mi nikako bilo svejedno. Ipak, brzo, nakon nepunih desetak minuta, oni se vratiše. Druga tura. Treća tura. Kod velikog šanka jedva pet ljudi. D.J. kabina takođe prazna, muzika se vrti sama. Nekako mi se sve jako usporilo. Zvukovi, pokreti ljudi u daljini na koje sam "pazio". Vreme mi se razvuklo. Odlučih da im kažem da je dosta. Kada sam prišao Igi je zatvarao frižider koji je bukvalno bio prazan. Nisam verovao očima. Izneli su sve. Pivo, boksove cigareta, koka-kolu - sve.

  - Idemo... gotovo je. - reče Grof, brzo izlazeći napolje.

Kada smo prolazili pored redarskog mesta, shvatio sam kako su uspeli da budu tako brzi. Tu je spavao na stolici, prekrštenih ruku, samo jedan redar.           

Kada smo ušli u kola, adrenalin je dao svoj povratni efekat. Grof i Igi su se grlili, ljubili, drmali su Dukija.

  - Tako, ovo im je za Čegu, Đoru, Teglu i Raku. - reče Duki.

Naime, ovo troje spomenutih ljudi su momci iz kraja koji su tražili da se vrata zatvore i da se fizički obračunaju sa redarima, "na fer", zato što ih nisu pustili da uđu u klub, par godina pre ovoga. Tuča je trajala dva sata. Četiri na četiri. Normalo posle tuče, naše komšije, članovi benda "Glupi Avgust",  su jedva živi stigli kući ali su neku svoju pravdu zadovoljili. Jednom redaru je napukao nos , drugom je izbijen zub.

                               *

  - Stani! - uzviknu Igi kod Bioskopa Odeon. - mnogo si se zaneo Dukili... čekaj nismo završili.

Igi i Grof izađoše iz kola i uzeše "našu" dnevnu gajbicu jogurta. Tada su se gajbice sa trouglastim tetrapakom, ostavljale svako jutro ispred prodavnica. Jedna je uvek bila "naša".

Photography: Sebastian Sava Gor - "Karaburma"