Dead Kennedys: "Fresh Fruit For Rotting Vegetables" (Expanded Edition)

Fresh Fruit for Rotting Vegetables is the debut studio album by the American punk rock band Dead Kennedys. It was first released on September 2, 1980, through Cherry Red Records in the United Kingdom, and later issued by Jello Biafra's own Alternative Tentacles label in the United States. It is the only Dead Kennedys album to feature drummer Bruce Slesinger and guitarist Carlos Cadona...

Fresh Fruit for Rotting Vegetables From Wikipedia, the free encyclopedia

Dead Kennedys are an American punk rock band that formed in San Francisco, California, in 1978. The band was one of the defining punk bands during its initial eight-year run. Dead Kennedys' lyrics were usually political in nature, satirizing establishment political figures (liberal and conservative) and authority in general, as well as popular culture and even the punk movement itself. During their initial incarnation between 1978 and 1986, they attracted considerable controversy for their provocative lyrics and artwork. Several stores refused to stock their recordings, provoking debate about censorship in rock music; in the mid-1980s, vocalist and primary lyricist Jello Biafra became an active campaigner against the Parents Music Resource Center. This culminated in an obscenity trial between 1985 and 1986, which resulted in a hung jury....

Dead Kennedys ‎– Fresh Fruit For Rotting Vegetables

Genre: Rock

Style: Punk, Hardcore

Year: 1980

Notes: "Fresh Fruit For Rotting Vegetables" is the first studio album of the Dead Kennedys, originally issued in 1980 in the U.K.

Tracklist:

Kill The Poor

Forward To Death

When Ya Get Drafted

Let's Lynch The Landlord

Drug Me

Your Emotions

Chemical Warfare

California Über Alles

I Kill Children

Stealing Peoples' Mail

Funland At The Beach

Ill In The Head

Holiday In Cambodia

Viva Las Vegas

Dead Kennedys ‎– Fresh Fruit For Rotting Vegetables

NISAM BIO TU: "Pištolj i Pas" (Autobiografski Roman u Nastavcima 18) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

" Pištolj i Pas"

Igi je od nekoga dobio pištolj. Od malena je sukpljao časopise o oružiju i bio je veoma uzbuđen što napokon drži pravi pištolj u rukama. Mene oružije nikako nije interesovalo i nisam imao želju ni da vidim pištolj koji je dobio. Sada kada se prisetim čak se malo i čudim takvoj nezainteresovanosti. On se nije šetao naokolo sa oružijem u rukama, niti ga je pokazivao bilo kome i pištolj je dobio pod uslovom da ga vrati. Potpuno besmisleno i krajnje opasno i jako glupo od strane onoga ko mu je pištolj dao. Ko i zašto mu je dao pištolj, nisam pitao, niti me je zanimalo.  Igi je znao da me nikada ništa nije interesovalo a da ima veze sa oružjem, ratovima, vojskom ili bilo čime sličnim. Nijedan od gomile njegovih časopisa o modernom oružanju nisam nikada uzeo u ruke. Po naslovnicama sam video šta ga interesuje i smatrao sam da je to njegova lična stvar.

  Reagovao bih, podrazumeva se, ako bi pištolj poneo sa sobom kada bi negde zajedno izašli. Reagovao bih i kada bi njime mlatio po stanu. Ali ništa od toga se nije dešavalo. On je pištolj sakrio negde na sigurno mesto i mogu se kladiti da mu je služio da noću prošeta do šume i tamo opali po koji metak. Neprijatelje nikakve nije imao, društvo sa kojim se družio uključijući i mene nije imalo dodirnih tačaka sa takvom pričom ali je Igi upoznao i "novo društvo" koje je bilo nešto sasvim drugo i suprotno od svega što smo bili Grof, Maks, Bogi i ja. On nije voleo da poziva mene , niti sam ja želeo da me poziva kod sebe, kada bi se viđao sa "novim društvom". Jednostavno to su bili momci čiji su životi, nastojanja, interesi bili okrenuti u apsolutno suprotnom smeru od mog.

  Bogi je imao lepog psa. Nisam siguran tačno ali mislim da je to bio rotvajler. Pametan, odan ali star pas. Pomenuo mi je par puta da mu se pas strašno muči, imao je rak. Novac za veterinara nije imao i puno je razmišljao o tome da li da ga uspava. ali ni za to nije imao novca. Živeo je bez oca, sa majkom i dva brata. Kada smo izlazili imao je novaca za ulaz u klub i tek za jedno pivo do dva.

  Primetio sam da se Bogi, nekoliko dana pre nego što se dogodilo ono što želim da opišem, dugo savetovao sa Igijem oko nečega. Već sam napisao da sam svoju pisaću mašinu, ne retko, nosio kod njega. Kucao sam i u pauzama pogledavao njih dvojicu koji su ozbiljnih lica razmatrali nešto važno. Bogi je klimao glavom, Igi je širio ruke. Ni tada nisam pitao šta se dešava. Jednostavno ja nisam puno voleo da pitam šta ko radi, misli ili namerava, ali očigledno je bilo da se njih dvojica dogovaraju oko nečega, za šta sam unapred mislio, da ja tu nemam šta da tražim.

  Bilo je prijatno letnje veče kada je Bogi došetao i ušao kod Igija, na uzici držeći svog psa. Tada sam shvatio zašto ga je doveo. Ipak nisam verovao da će se zaista usuditi da urade što su nameravali. Pas je izgledao jako tužno i videlo se da je bolestan. Jedva je hodao i šetnja mu nije prijala, obliven znojem i gušeći se u peni on je čim je ušao u stan legao, iznemogao na pod. U stanu su pored Igija i Bogija bili i Grof, Duki i Igijev komšija Aca. Tada su Bogi i Igi izložili ono što su razmatrali nekoliko dana pre toga.

  - Zamolio sam Igija da ubije Bena... - Bogiju je malo drhtao glas.

  - Jesi ti normalan?! - Sa fotelje je skočio Aleksandar, komšija, koji je i sam imao psa.

  - Sedi Aco... pusti Bogija da završi. - Mirno ga je opomenuo Igi.

  - Znate šta... Ben već pola godine umire polako, cvili i dan i noć od bolova, više ne znam šta da radim sa njim, tužno mi je da ga gledam i slušam, hteo sam da ga uspavam ali nemam šta pristojno da pojedem neki put kod kuće a tek ne za uspavljivanje. Pričao sam sa Igijem i zamolio sam ga da Benu skrati muke, tako su i konje ubijali zar ne? - tu se na njegovim usnama pojavi mali kez, znak da mu nije svejedno i da traži podršku.

  - Radite šta hoćete... i ja imam psa i ne znam kako bih postupio da ga slušam svaki dan kako se muči. - Grof je svoje rekao i dalje ništa nije komentarisao.

  - Pa kako mislite to da uradite? Mislim nemoj da se međusobno poubijate. - dodao sam zamišlajući kako Igi promašuje i pogađa Bogija u nogu.

  - Odlučite šta hoćete... ja sam pištolj uzeo da ga sklapam i rasklapam i moram da ga vratim prekosutra. Dobio sam tri metka da ih ispucam u šumi... diže mi adrenalin taj osećaj. Ovo što moram da pucam u psa sam dva dana odbijao ali Bogi je bio uporan. Evo pas je tu i on mu je vlasnik pa neka priča šta hoće da radim.

Aca je skočio sa stolice, nešto je hteo da kaže, pas je teško zacvilio, pustio je iz sebe tužan zvuk koji poziva u pomoć. Niko više ništa nije pričao. Kocka je bačena. Svi smo izašli napolje.

U šumu su sa psom krenuli Bogi, Igi, Grof i Duki. Aca i ja smo ostali da ih čekamo na klupi ispred šume. Ni on ni ja nismo imali namere to da gledamo. Shvatao sam Bogija ali nisam bio nikako raspoložen da se nađem u situaciji koja je sledila. Vreme se usporilo, ništa se nije čulo. Aca i ja smo posmatrali kako igraju senke drveća. Duvao je tih vetar, donosio je miris šume. Tada kao grom odjeknu pucanj i razbi tišinu.

  - Ludilo! - brecnuo se Aca.

Čekali smo da se pojave "junačine", kada se iznenada i neočekivano začuo, drugi i odmah za njim treći pucanj.

  - Brate ovi se poubijaše. - Aca je skočio i zurio u mrak.

  - Nemam pojma šta bi. - nisam bio ravnodušan.

I dalje smo čekali. Četvorka se nije pojavljivala iz šume.

  - Da idemo po njih... ko zna šta se desilo... zašto je tri puta pucao? – Aca se uspaničio.

  - Nemam pojma ali nema svrhe da lutamo po mraku tamo. Moramo da sačekamo još malo. - Počeo sam da se šetkam u krug. Tada iz šume izjuri Ben. Strašan prizor. Pas je bio obliven krvlju. Tračao je ka nama ali kada nas je ugledao skrenuo je i nastavio da trči ulicom koja je vodila uz brdo ka Avala-gradu. Aca je pokrio lice rukama.

  - Mamu vam jebem glupu... da vam jebem mamicu glupavu !!! - psovao sam na glas i nisam znao šta ću od sebe.

Nakon desetak minuta što je bilo predugo i previše , njih trojica se pojaviše na izlazu iz šume.

  - Šta uradiste bre to budale... budaletine glupave !!! - vikao sam kao da sam na stadionu.

Prišao mi je Bogi.

  - Jesi video Bena... promašio je... tri puta je promašio...

  - Ma nosi se u pičku materinu!!! - rekoh krajnje besan - eno ti psa gore... prati krv pa ćeš ga lako naći.

Prišli su nam i ostali. Bogi je otišao da traži psa. Grof i Duki su prošli bez reči i otišli u stan.

  - Šta uradi bre majmune jedan. - prvi je Aca napao Igija.

  - Pogodio sam ga tri puta i nije pao, otrgnuo se i pobegao. - Igi je drhtao čitavim telom. Majca i pantalone su mu bile poprskane psećom krvlju. Zapalio je cigaretu krvavim rukama koje su se tresle.

  - Ajde idemo gore. - nisam hteo da ga maltretiram. Njegov pogled je bio užasnut, zenice jako široke, činilo mi se da mu se nešto te noći dogodilo u šumi što neće više nikada zaboraviti. Sedeli smo ćutke čekavši da se pojavi Bogi. Dugo smo ga čekali, možda dva, do tri sata. Bez razgovora, bez muzike. Prvi put takva zloslutna tišina u tom stanu. Bogi se pojavio oko tri ujutru. Ušao je na vrata beo kao kreč. Bio je potpuno krvav, lice, garderoba, ruke. Pitao je tiho Igija da li ima nešto da mu da da se presvuče.

  - Šta je sa psom? - pitao ga je Grof.

  - Našao sam ga na trotoaru... popeo se skoro do Nove Skojevske...tu je ostao da leži još živ... legao sam pored njega, zagrlio ga i čekao da iskrvari, da umre. - poslednje Bogijeve reči su se ugušile u suzama.

  - Jebem vam sve po spisku... lepo sam vam rekao da to ne radite, povraća mi se! - Aca je ustao i izašao napolje.

I Grof je malo zatim otišao kući.

Bogi se istuširao i seo na fotelju ne progovorivši ni reč. Igi isto tako.

  - Nemojte misliti da vas kritikujem... - pokušao sam da malo ublažim čitavu sliku. - Jedan metak je mogao da bude sasvim dovoljan ali taj metak je morao doći od strane onoga ko zna šta radi... vi niste znali, očigledno šta radite. Postoji puno trenutaka u životu gde se pametni ljudi uče na sopstvenim greškama, ako je to za utehu o tome bi trebali da ozbiljno razmišljate ubuduće. - Nisam više imao šta da kažem, čak mi je i to što sam rekao izgledalo suvišno i glupo ali to su bile reči za doviđenja, što se tiče te noći.

  Igi je bio jako neraspoložen narednih dana. Nije nigde izlazio ali nije bio ni za to da se vidimo. Naredna situacija desila se nedelju, dve,  posle ubistva psa. Sedeli smo ovog puta kod Dukija.

Igi, Duki, njegov mlađi brat i Doktor. Doktor je bio veoma talentovan basista. Dobio je svoj nadimak tako što je većina najkvalitetnije muzike koju smo dobili u to vreme poticala od njega. On je to veče pio tešku rakiju koju je izneo Duki. Nije progovarao ni reč, inače je uvek bio lepo raspoložen i šaljiv. U jednom trenutku zakrvavljenih očiju on pogleda Igija.

  - Znaš li ti šta bih ti uradio da sam bio tamo, kada si pucao u psa?

Igi nije pokazivao znake straha pred starijim i jačim čovekom.

  - Šta? - pitanje i ujedno odgovor su bili krajnje drski. Njihovi pogledi su govorili da se ništa lepo neće dogoditi.

  - Polomio bih ti vrat, majmunčino glupa... to bih uradio!

  - Mislim da ti ne bi pošlo za rukom pošto bih ti pre toga razneo mozak.

Doktor naglo ustade ali i Igi u isto vreme. Doktor je pokušao da udari Igija ali je nekako promašio, zateturao se unazad i oborio Dukijev jedini i skupoceni muzički stub. Igi bio na vratima kada Doktor dobaci:

  - Bežiš pičko a?! - Doktor je krenuo za njim.

  - Seljačino glupa, praviš žurku i na vratima lepiš cedulju da se gosti obavezno izuju... marš bre u pičku materinu a sada idem da...ali budi siguran da ću da te isečem kao puter ako mi priđeš bilo kada i bilo gde.

Igi je strčao niz stepenište i krenuo kući, potrčao sam za njim osećajući da nema nameru tamo i da ostane. Suviše je besa iskočilo iz oba momka. Igi je odmah kako je ušao na vrata uzeo staru ali jako opasnu mačetu.

  - Ne, nikako...ostavi to čoveče jesi normalan. - Smirivao sam ga koliko god sam mogao. Na kraju on pristade da sedne.

  - Idem do Dukija, brzo ću. - morao sam da vidim šta se kod njega dešavalo.

Katastrofalan prizor. Doktor je dosta stvari porušio kod Dukija. Bio je strašno pijan. Videh tada kako iz flaše ispija poslednju kap alkohola i odmah zatim kako flašu razbija sebi o glavu. Gusta krv mu prekri lice...

Sex Pistols: "Never Mind The Bollocks" Full Album 1977 / punk

"Never Mind the Bollocks, Here's the Sex Pistols is the only studio album by English punk rock band the Sex Pistols, released on 28 October 1977 by Virgin Records in the UK and on 11 November 1977 by Warner Bros. in the US. The album has influenced many bands and musicians, and the industry in general. In particular, the album's raw energy, and Johnny Rotten's sneering delivery and "half-singing", are often considered game-changing. It is frequently listed as the most influential punk album, and one of the most important and best albums of all time. The band's internal relationships were always volatile, and the lineup saw changes during the recording of the album. Original bass guitarist Glen Matlock left the band early in the recording process, and while he is credited as a co-writer on all but two of the tracks, he only performed bass on "Anarchy in the U.K.". Recording sessions continued with a new bass player, Sid Vicious, who is credited on two of the songs the band wrote after he joined. While Vicious's bass playing appeared on two tracks, his lack of skill on the instrument meant that many of the tracks were recorded with guitarist Steve Jones playing bass instead. Drummer Paul Cook and singer Johnny Rotten appear on every track. The various recording sessions were led alternately by Chris Thomas or Bill Price, and sometimes both together, but as the songs on the final albums often combined mixes from different sessions, or were poorly documented who was present in the recording booth at the time, each song is jointly credited to both producers.

By the time of its release, the Sex Pistols were already controversial, having sworn on live TV, been fired from two record labels, and been banned from playing live in some parts of Britain. The album title added to that controversy, with some people finding the word "bollocks" offensive. Many record stores refused to carry it and some record charts refused to list its title, showing just a blank space instead. Due in part to its notoriety, and in spite of many sales bans at major retailers, the album debuted at number one on the UK Album Charts. It achieved advance orders of 125,000 copies after a week of its release and went gold only a few weeks later, on 17 November. It remained a best-seller for nearly a year, spending 48 weeks in the top 75. The album has also been certified platinum by the RIAA. It has seen several reissues, the latest in 2017. In 1987, Rolling Stone magazine named the album the second best of the previous 20 years, behind only the Beatles' Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band. The same magazine ranked it number 73 on their list of 500 greatest albums of all time in 2020. In 2006, it was chosen by Time magazine as one of the 100 greatest albums ever....

Never Mind the Bollocks, Here's the Sex Pistols From Wikipedia, the free encyclopedia

NISAM BIO TU: "Devojke u letnjim gaćicama…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 17) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

"Devojke u letnjim gaćicama…"

 

  Igi i ja smo sa Hvara otišli razočarani i zbunjeni. Prvi put sam doživeo da mi se neko obraća po rasnoj osnovi ili bilo kako a slično tome. Setio sam se Bruna i njegovih zloslutnih predviđanja o građanskom ratu. Ja vesti nikada nisam slušao. Živeo sam u zemlji koja se zvala Jugoslavija,  gde je za glavni grad proglašen Beograd i to je to… Politika me nikada nije zanimala, voleo sam Zagreb, iako nikada nisam bio u tom gradu i Ljubljanu, koju sam posetio kao mali sa roditeljima, sam poštovao.  Koliko će politika, promeniti, ljude i svet oko mene, to nisam mogao ni da sanjam.  Podrazumevalo se da Slovenac sebe naziva Slovencem ili Vojvođanin iz Autonomne Pokrajine Vojvodina, da za sebe kaže, Vojvođanin sam, ili ja sam iz Vojvodine. Ništa više. Bliskost među narodima se ipak osećala u toj bivšoj zemlji, nacionalizam je u jednom trenutku stvarno bio bezazlen i svodio se na viceve “po nacionalnoj osnovi”.

  Igi je imao povratnu voznu kartu, ja avionsku. Prvo sam mislio da sednem na avion i da nestanem, ali Igi me je zamolio da mu pravim društvo i da se vratim sa njim, vozom.  U Splitu smo prvo otišli do turističke agencije, da bih ja povratio deo novca, od avinske karte, za isti sam kupio voznu kartu, šit i ostale potrepštine za put, uostalom, kako sam bio proteran, nisam bio bez para, kao i obično u to vreme.  

 U vozu je bila takva gužva, takva da su ljudi bez rezervacije, sedeli u punim hodnicima. Bilo je i onih koji su ulazili, za vreme puta, sa već pripremljenim hoklicama i onih koji bi pokupili, negde neku, plastičnu gajbicu,  pa bi tokom putovanja sedeli na njoj.

Igi i ja smo gledali da putovanje prespavamo…

  Nije bilo kraja ludorijama…To šta smo tražili to smo i dobijali. “In” je bilo “ludilo”, ne, na primer, sport, zdrav život,  razmišljanje o životu kroz finansije ili ne daj Bože, o politici. Bili smo svakako ausajderi. Bili smo ekstremno zauzeti sobom u odnosu sa veoma malobrojinim istomišljenicima.  Malo sa kim se, čak i u Beogradu, moglo dublje razgovarati,  o muzici, literaturi, filozofiji, slikarstvu, filmu ili pozorištu.. Slično kao i sada, ail sada iz razloga što tako duboko avangardna scena ne postoji.

  Da bih što pre prešao na ono što želim da ispričam, moram Vam predstaviti Lea. Moj srednjoškolski drugar koji je danas pop, dok je nekada je bio “dobar” alkoholičar je sedeo samnom u klupi dve godine u “Petoj Beogradskoj Gimnaziji”, koju smo polako završavali. Opširnije o Leu ću pisati kasnije, za sada je dovoljno da zamislite visokog i dobro građenog momka, ali momka koji je za sve dve godine zudarao na alkohol, sa velikim “retro”, naočarima, gde mu je dioptrija bila takva, da su mu oči izgledale sittnije, ne velike, sa dugačkom ofucanom i masnom, kosom zalepljenoj za lice, sa isto tako “retro”, (u to vreme ta kovanica još nije bila skovana), čizmicama  sa štiklom, kao na fotografijama iz knjige. “Deca sa Kolodvora Zoo”, znači katastrofa…Da dodam, imao je i velike klempave uši i malo baburast nos. Svakako danas bolje izgleda nego tada.

  Još jedno veče ispred “Akademije”.  Leo i ja smo seli u kafanu “Kolarac”, da bi počnemo da pijemo ipričamo.  Stigli smo oko osam, iz kafane smo izašli oko deset. Ispred “Rupe”, je već velika gužva. Ljudi su sedeli oko zgrade, na žardinjerama, u parkiću, neki su šetli okolo, ili su stajali u manjim grupama. Odlučili smo da stojimo na samoj ulici, tj. platou, na kraju Knez Mihajlove ulice, gde se zgrada kluba i nalazi.

 U jednom trenutku ja ugledah Saru i Katarinu, devojke sa Hvara, koje su mene i Igija, optužile za krađu novčanika.  Leo je bio upoznat sa celom pričom.

-        Idemo do njih. – rekoh veoma veselo.

-        Nove devojke… biće zanimljivo. – zaključio je Leo.

   Prišao sam grupi od pet devojaka. Pored Sare i Katarine, tu je bila i njihova beogradska domaćica sa dve drugarice, takođe iz Beograda. Nikada ih ranije nisam video tu. Mirisale su lepo i bile su potpuno “picnute”.

-        Vas dve došle u Beograd i parvo Akademija,  ko’ ja kod Vas, kada me pokupiste i odvedoste na onu tvrđavu.

-        To je bio nesporazum… izvini ali… Sara je mislila da se izvni.

-        Ne, ne… to je prošlo,  sada moramo da vidimo kako mi Vas da ugostimo, šta pijete… - bio sam dobro raspoložen.

  I devojke se oraspoložiše, živnuše što je sada tu i muško društvo, plus besplatan osećaj sigurmosti i opuštenosti na “Akademiji”,  njima tu svakako nije bilo mesto.

    Znate šta, ma ko’ god ušao na “Akademiju” , a da pre toga nije video kako izgleda noćni klub, barem na filmu,  je u to vreme, nekako i na svoj način odreagovao i to vidno.  Danas se mladi ljudi, skloni noćnom životu, alkoholu i drogama, skupe bilo gde, muzika je maltene svugde ista a jutra se dočekuju u pojedinim slučajevima u urgentnom centru, bez svesti. “Akademija” je bio klub osnovan sa određenim idejama, budući slikari su, prvo tu, zarađivali novac za džeparac, radili su grafite na zidovima, uneli flipere i klub je zapravo prvo bio stecište, ne samo slikara već svih umetnika, prvenstveno muzičara, koji su tu, u dogovoru sa klubom,  napravili  stejdž za koncerte i mini produkcijsku sobu. Tako da je vremenom, polako, klub takve vrste, postao jedan od najčuvenijih, “art-underground”, klubova u Evropi.

  Vreme koje sada opisujem je privatizovalo i komercijalizovalo klub i za širu publiku ali je u osnovi ostao ono što jeste, mada će ga buduće vreme, postepeno potpuno prazniti i u njemu ostaviti one, samo najizgubljenije slučajeve, da bi na kraju bio i potpuno zatvoren. Mislim da takav klub danas ne bi naišao na razumevanje…

-        Jeste vi u nekom hipi fazonu? – Pitao je Leo devojke sa Hvara,  pritom se široko smejao, pokazivao svoje već požutele zube, od duvana i nesebično se “ponuđivao”.  Ja sam bio u obrnutom fazonu i devojke sam, svih pet prepustio njemu. Te devojke su fino izgledale i sve je bilo ok, ali nisu se uklapale u “moj film” , bio sam odlično raspoložen, ali to veče, do svitanja, nisam puno vremena proveo pored njih.

  Sara je bila dovitljiva, uostalom nije puno “prezala”, što je na Hvaru i pokazala. Ona pogleda Lea, namignu mu i lagano zapeva: “ Hare Krišna, Hare Krišna, Hare Rama, Hare Rama, h a r e – h a r e”. Leo i ja smo se pokidali od smeha.

  Bila je subota ili nedelja, dva dana kada se u klubu “plivalo” od gužve. Prvo se na ulaz čekalo po dvadeset minuta i više, ljudi su se zbijali, jednih do drugih, da bi što pre ušli, to je bilo zaista neprijatno. Ulazilo se u talasima, gde bi redari, kada puste desetak ljudi, zatvarali vrata, silom. Neko bi tada neko bio vraćen, neko bi dobio batine. Kada redari puste odabrane, prvo stalne, poznate goste, devojke i  one sa članskim kartama,  na kraju puštaju da ulaze oni momci koji su kulturni ili koji zmole da uđu. Oni koji su imali članske karte bi odmah silazili u klub, to je važilo za sve studente samo “Likovne Akademije” i one sa plaćenim članskim kartama. Ogromna većina je već tada, u klub dolazila, zbog njegove popularnosti, oni su čekali u redu, u prvom, dugačkom hodniku, da plate kartu,  da bi se zatim išlo desno u drugi hodnik,  tu jedan od redara onome ko uđe, udara pečat na dlan, kako bi mogao, nesmetano, da izlazi i ulazi ponovo u klub, za to veče. Zatim se u klub silazilo, širokim, kružnim  stepeništem. Stepenište je iz dva reda, sa platformom, koja okreće na desno, sa drugim redom stepenika.  

  Ja sam u klub ušao sam, rano sam kupio člansku kartu, poznavao sam dosta ljudi, barem  po svakovečernjem “pogledavanju”. Na kraju sam dočekao  i neke nove redare, tako da meni,  posle par godina, više niko nije tražio niti člansku kartu, niti mi je udarao pečat, bio sam “dole”, svako veče od kada sam i dobio tu člansku kartu,  vremenom moja nebrojane noći u tom klubu, su mi bukvalno zamenile kuću. Najverovatnije su predpostavljali da sam student, to mi izgleda najlogičnije.

   Kada bi novi gost, napokon, ušao u klub  ispred njega bi se našao izbor, levo, parvo na veliki šank, na garderobu, flipere ili u WC.  Drugi izbor je bio samo parvo, kroz jako dugačak ali uzak hodnikom, koji je vodio do drugog kraja kluba, do malog šanka, sa pogledom na, stejddž. U hodniku je sa leve strane bio i ulaz koji je predstavljao, sobu za igru, sa šipkom na sredni. To je bila “skakonica”,  tu se toliko skakalo,  da je poskakivao i onaj koji bi potpuno mirovao. Ja sam voleo baš taj osećaj, kada “mirujem”.  Ta prostorija je bila polukružno otvorena i gledala je istovremeno,  parvo na kabinu za D.J.-a, desno na stejdž i levo na veliki šank.    

  Plivalo se u klubu, da, “plivalo” se u znoju, u isparenjima tuđeg znoja, “plivalo” se i u toj ludoj gužvi, gde su se ljudi, doslovce, njihali u talasima i tako pravili krugove, zbijeni jedni uz druge.

-        Ovde je ludilo! – vikala je Katarina, pošto je muzika bila toliko glasna,  da se nije moglo normalno razgovarati.  Na primer, ja sam “dole”, zaradio tinnitus.

  Plivalo se i u dimu, duvanskom dimu i dimu od marihuane. Jednom rečju “rupa” je đavolski smrdela i svako ko je dole ušao i ostao, najmanje deset minuta, taj bi napolje izašao smrdljiv.

  Svanulo je. Leo, pet devojaka i ja smo, seli smo u park ispod “Akademije”.

-        Hoćemo do mene? – To je pitala Nataša, devojka čiji je stan bio “prazan”, roditelji su na Hvaru, dok je ona sa gošćama sa Hvara.

  Nataše se sećam, ali njene dve drugarice su meni bile neupadjive, tako da ih se ni ne sećam. Nataša je odlično izgleda, Leo se vrzmao oko nje i odmah se složio da parvo sa “Akademije” ide na Petlovo Brdo a čovek živi na Novom Beogradu. Meni je taj kraj spadao pod moju opštinu, tako da sam u stvari živeo na par autobuskih stanica od nje. I meni se dopadala ideja da se žurka nastavi. Kupili smo crno vino. Leo i ja smo u 53-ci,  seli u ćošak zadnje platforme, na prljav pod i u turskom sedu smo ispijali crnu tečnost. U jednom trenutku smo zapevali:  “ Hare Krišna, Hare Krišna, Hare Rama, Hare Rama, h a r e – h a r e”

  Lep konforan, dvoiposoban stan. Seli smo u trpezariju, za kuhinjski sto.

-        Ima neko još vutre? – Postao sam samome sebi jako dosadan sa ponavljanjem tog pitanja.

-        Ma nema više niko i meni se puši. – Sara me je podržala.

-        Okrenuću ja sada neka dva drugara, da vidim. – uključi se Nataša.

-        Da vidiš u pola sedam ujutru? – Leo je pogleda upitno.

-        Ma ne spavaju oni. Odgovori mu Nataša kratko.

   U stan smo prvo došli, Nataša, Sara, Katarina, Leo i ja. Nataša iz meni tada, nepoznatih i nebitnih razloga, nije pozvala u stan i svoje dve, oniže prijatelice, sa kojim je bila u društvu tokom noći.

  Devojke su počele nakon uvodnog ćaskanja, jedna po jedna, da se tuširaju.  Prvo se istuširala Nataša, kada je izašla iz kupatila poprilično raskmoćena, u laganm letnjim gaćicama i majcom do ispod grudi. Leu se to posebno dopalo, čak je ustao od stola, da malo prošeta i odmeri Natašu, od glave do pete i da pritom “kao” promeni muziku. Kako se Nataša vratila i sela za sto, tako se i on vratio u svoj “kipasti” položaj i ispravljene kičme , je nastavio da neumorno ispija crno vino, kao da je u pitanju bila voda. Sara i Katarina su u kupatilo, na tuširanje, ušle zajedno. Ja sam sve vreme sedeo na malom udobnom kanabetu, koji je bio na zidu trpezarije, sa njega sam imao pogled na kuhinju, sto za kojim su svi sedeli i sa druge strane, na vrata od Natašine spavaće sobe i na  vrata na koja smo ušli,  preko širokog predvorja iz glavnog ulaza u stan. Iza mene se pružao hodnik koji je vodio ka kupatilu , sa desne strane. Parvo hodnikom se moglo produžiti na terasu a sa leve strane je bila velika spavaća soba njenih roditelja. Kako su Sara i Katarina ušle u kupatilo,  ja posle jedno pet minuta razmišljanja o Hvaru i protekloj noći, ustadoh i uđoh u kupatilo kod njih. Kupatilo nije bilo zaključano a njih dve su već bile u kadi, stajale su, tuširale se i mazile su jedna drugu i uz nežno kikotanje  su gledale u mene.

-        Ajde’ upadaj, hoćeš da te okupamo na brzaka…  - Sara me je gledala pogledom koji se caklio od uzbuđenja.

-        Tako sam i mislio, polako, polako… moram da pišam… – rekoh i okrenuh se ka šolji. Kada sam završio otvorio sam vrata kupatila i pri islasku sam rekao samo: “Vidimo se kada završite…”

Vratio sam se na svoje mesto i ispio sam čašu vina. Leo je zamolio Natašu da stavi kafu. Tada je neko pozvonio.

-        To su oni… - reče Nataša i ode da otvori drugarima, na koje sam ja već zaboravio da će se pojaviti. Bila su to dva stvarno neupadljiva lica, sa Vidikovca, koje nikada ranije nisam video. Nisu puno pričali. Pozdravili smo se, upoznali i oni su seli takođe za kuhinjski sto. Odmah su počeli da motaju. Leo ih ponudi vinom ali oni mu odgovoriše da ne piju, već da samo puše marihuanu. Brzo su smotali i svi smo stigli da povučemo  pod dva, tri, okrepljujuća dima. Ja sam se malo razbistrio, Leo se još više ukipio, što je značilo da se i on malo osnažio, već je počeo da “popušta”,  pod težinom alkohola.  Nataša je sela pored mene na kanabe. Sara je nestala, Katarina je sela za sto sa momcima. Svi osim Sare, smo sada bili u trpezariji. Ne sećam se šta smo pričali,  ali se sećam trenutka kada je domaćica, Nataša, počela da se pored mene meškolji i  migolji.  Stavila mi je ruku na nogu. Ja njoj takođe. Počelo je “ ’vatanje ”.  Ona usdade i nekako se tako naguzi, da joj je dupe gledalo u gledaoce, za stolom, dok je mene je počela da žvalavi. Reagovao sam brzo da bih je smirio, nikako nisam imao potrebu da se svlačim i da pred svima ostalima uradim ono što Nataša jeste. Ona tako nagužena skinu i gaćice,  ja upotrebih svoju ruku i naočigled svih je smirih uz snažan uzdah zadovoljstva.

Kao da se ništa nije dogodilo, svi “cool” i “kao svi nešto tiho pričaju”.

Nisam video Saru. Ustadoh da je potražim. Pogledah prvo u kupatilu, tu je nije bilo, izađoh na terasu ali je nisam video ni tu. Znači, “ona je uzela dva dima i nestala…” – pomislih i ne razmišljajći dalje uđoh u spavaću sobu Natašinih roditelja. Tu sam imao šta da vidim. Sara je ležala preko celog bračnog kreveta, raširila je noge i kada sam ušao, ona ležerno okrete glavu ka meni:

-        Gde si ti do sada? – pitala je sigurna da će dobiti to što je htela. Predivno nago telo. Savršene obline. Sara nije imala neku “facu” ali je zato bila građena opasno, barem po mojim standardima. Moja ignorancija i neki jak unutrašnji otpor joj samo odgovoriše:

-        Vidimo se napolju.  – Ja izađoh napolje ne pogledavši više nijednom u nju.

  Ona se brzo pojavila u trpezariji. Bele providne čipkaste gaćice i mala, lepa, letnja majčica na bretele. Ona čučnu i prisloni se leđima na zid, naspram kanabeta tj. mene. Ništa nije govorila, ćutala je i netremice me je posmatrala. Tada Nataša nekako svečano reče:

-        Spavanjac, šta mislite?

-        Može. – Leo se odmah podigao. – Gde da legnem? – Čovek se poprilično ljuljao, ništa od stamenosti prilikom sedenja.

-        Sara i ti možete u spavaću kod mojih. – reče mu Nataša.

-        Ne mogu. – Sara je nezadovoljno spustila glavu.

-        Ma jedi govna! – Leo uze svoj pohabani crni, letnji mantil i krenu ka vratima.

-        Čekaj idemo i mi. - Komšije takođe ustadoše od stola a Nataša ih sve, otprati ka vratima. Leo mi mahnu rukom i gegajći se, uputi se ka Novom Beogradu.

-        Znači tako. – zaključih mirno, sa polu pogledom na preostale u stanu.

Probudio sam se između dve nage devojke, ja sam bio obučen. Nataša je hrkala dok je Katarina, koja je takođe ležala gola pored mene,  mirno spavala.  Želeo sam da ustanem tiho i ne probudim devojke. U svojoj glavi sam čuo dva čekića kako mi razbijaju unutrašnjost lobanje, sve oko mene je prskalo od mamurnog bola. Pošlo mi je za rukom da ustanem i da ih ne probudim. Na podu sam ugledao, devojački donji veš. Jedne gaćice su bile malo, ali samo malo braonkaste..znate, ja veoma cenim žensku higijenu ali nisam nimalo gadljiv. Pogledah gde su mi patike i nečujno izađoh iz sobe. Nataši sam u kuhinji u malom, podsetnik blokčiću, napisao svoj broj telefona. Pozvala me je jedanputa da svratim, rekla je da pravi malu “sedejku”. Tada se podrazumevalo da ćeš na “sedeljku ili “polu-žurku”, kako hoćete, pozovti sa sobom još nekoga. Ja sam došao sa Grofom, Igijem, Dukijem i sa još dve devojke. Ali kod Nataše, nije bilo nikakve “sedljke”, već me je ona na vratima dočekala, ponovo potpuno raskomoćena u laganom, svilenkastom, bade-mantilu. Kada je videla još petoro nepoznatih ljudi samnom, ona je odlučila da nas pusti samo u predsoblje.

-        Sebastiane, izbio je neki problem…

  Posle ove posete više nikada nisam video nijednu od tih devojaka.

AKADEMIJA | Facebook

TRICKY: "Fall to Pieces" (2020)

Tricky: Fall to Pieces 

After a string of misfires, the UK musician’s 14th album translates unimaginable loss into some of his most darkly moving music in years. 

Tricky has always worn his bruised heart on his sleeve. His brilliantly desolate debut album, Maxinquaye, was inspired by his mother, who died when he was four years old, and a song like “Strugglin’” laid bare in excruciating detail his experiences of pain, darkness, and toil. Fall to Pieces, which contains some of the most darkly moving music that Tricky has produced since that debut album, was produced in the shadow of tragedy. Tricky’s daughter Mazy died in 2019 as he was beginning work on a new record. Here, on his 14th studio album, he translates that unimaginable loss into moments of nauseatingly raw emotion.

PITCHFORK

Fall to Pieces is the fourteenth studio album by English trip hop artist Tricky. It was released on 4 September 2020 via False Idols.

Tricky - Adrian Nicholas Matthews Thaws (born 27 January 1968), better known by his stage name Tricky, is a British record producer[6] and rapper. Born and raised in Bristol, he began his career as an early member of the band Massive Attack alongside Robert Del Naja, Grant Marshall & Andrew Vowles. He embarked on a solo career with his debut album, Maxinquaye, in 1995. The release won Tricky popular acclaim and marked the beginning of a lengthy collaborative partnership with vocalist Martina Topley-Bird. He released four more studio albums before the end of the decade, including Pre-Millennium Tension and the pseudonymous Nearly God, both in 1996. He has gone on to release nine studio albums since 2000, most recently Fall to Pieces (2020). In 2016, he joined Massive Attack on stage for the first time in two decades while continuing his solo career. Tricky is a pioneer of trip hop music, and his work is noted for its dark, layered musical style that blends disparate cultural influences and genres, including hip hop, alternative rock and ragga.[8] He has collaborated with a wide range of artists over the course of his career, including Terry Hall, Björk, Gravediggaz, Grace Jones and PJ Harvey...

Fall to Pieces (album) From Wikipedia, the free encyclopedia

"ČOVEK" / Sv. Simeon Atonski

 Која је навика најштетнија? – Причљивост.

Који је човек најјачи? – Који је способан да разуме истину.

Који је човек најслабији? – Који сматра себе јаким.

Који је човек најпаметнији? – Који следи своје срце.

Која је зависност најопаснија? – Зависност од свог тела.

Који је човек најсиромашнији? – Који највише воли новац.

Који је човек најближи Богу? – Милосрдни.

Чиме се супротставити невољи? – Радошћу.

Чиме се супротставити патњи? – Стрпљењем.

Који је знак здраве душе? – Вера.

Који је знак болесне душе? – Безнађе.

Који је знак погрешног деловања? – Раздражење.

Који је знак добрих поступака? – Мир у души.

Који је човек за живота умро? – Равнодушни.

Који човек никада неће умрети? – Онај, ко воли друге.

​*

Koja je navika najštetnija? – Pričljivost.

Koji je čovek najjači? – Koji je sposoban da razume istinu.

Koji je čovek najslabiji? – Koji smatra sebe jakim.

Koji je čovek najpametniji? – Koji sledi svoje srce.

Koja je zavisnost najopasnija? – Zavisnost od svog tela.

Koji je čovek najsiromašniji? – Koji najviše voli novac.

Koji je čovek najbliži Bogu? – Milosrdni.

Čime se suprotstaviti nevolji? – Radošću.

Čime se suprotstaviti patnji? – Strpljenjem.

Koji je znak zdrave duše? – Vera.

Koji je znak bolesne duše? – Beznađe.

Koji je znak pogrešnog delovanja? – Razdraženje.

Koji je znak dobrih postupaka? – Mir u duši.

Koji je čovek za života umro? – Ravnodušni.

Koji čovek nikada neće umreti? – Onaj, ko voli druge.

​

Monah Simeon Atonski

*

Which habit is the most harmful? - Talkative.

Which man is the strongest? - Who is able to understand the truth.

Which man is the weakest? - Who considers himself strong.

Which man is the smartest? - Who follows his heart.

Which addiction is the most dangerous? - Dependence on your body.

Which man is the poorest? - Who loves money the most.

Which man is closest to God? - Merciful.

How to resist trouble? - Joy.

How to counteract suffering? - Patience.

What is the sign of a healthy soul? - Faith

What is the sign of a sick soul? - Hopelessness.

What is the sign of wrong action? - Irritation.

What is the sign of good deeds? - Peace of mind.

What man died in his lifetime? - Indifferent.

What man will never die? - The one who loves others.

The Monk Simeon of Athos 

*

Quelle habitude est la plus nocive ? - Bavard.

Quel homme est le plus fort ? - Qui est capable de comprendre la vérité.

Quel homme est le plus faible ? - Qui se considère fort.

Quel homme est le plus intelligent ? - Qui suit son coeur.

Quelle dépendance est la plus dangereuse ? - La dépendance à votre corps.

Quel homme est le plus pauvre ? - Qui aime le plus l'argent.

Quel homme est le plus proche de Dieu ? - Miséricordieux.

Comment résister aux ennuis ? - Joie.

Comment lutter contre la souffrance ? - La patience.

Quel est le signe d'une âme saine ? - Foi

Quel est le signe d'une âme malade ? - Désespoir.

Quel est le signe d'une mauvaise action ? - Irritation.

Quel est le signe des bonnes actions ? - Tranquillité d'esprit.

Quel homme est mort de son vivant ? - Indifférent.

Quel homme ne mourra jamais ? - Celui qui aime les autres.

Le  Moine Siméon d'Athos

Easy answers to difficult questions from Monk Saint Simeon of Athos, in which everyone will find something for themselves: Many wise thoughts were left behind by the Reverend Siluan (Simeon) Athos (1866-1938). This Russian monk, who spent most of his life on the Holy Mount Athos, continues to attract attention with his very simple interpretations …

Saint Simeon of Athos (Sv. Siluan Atonski): The smartest man is he who follows his heart

VIDOVDAN

EKATARINA VELIKA: "Neko Nas Posmatra" EKV- Topic/ alternative / avantgarde / newwave /artrock / poprock

EKATARINA VELIKA "Neko Nas Posmatra" - EKV - Студијски албум: ЕКВ 

Издат 1993.

Жанр рок

Трајање 40:06

Издавач ПГП РТБ

Продуцент Милан Младеновић

Дискографија

Дум дум

(1991) 'Неко нас посматра'

(1993) -

Екатарина Велика (ЕКВ)

"Неко нас посматра# је последњи студијски албум српске рок групе Екатарина Велика (ЕКВ). Албум садржи обраду песме Истина машина југословенске рок групе Тајм (Time), и једини је албум бенда на којем се налази обрађена песма. Сматра се да овај гест представља трибјут рок музичару Дади Топићу. 

Песме: (Музику и текстове је написао Милан Младеновић осим где је другачије назначено, аранжмани: ЕКВ)

„Неко нас посматра“ - 4:48 (музика: М. Младеновић, М. Стефановић)

„Истина машина“ - 4:21 (музика и текст: Дадо Топић)

„Не“ - 3:46

„Заједно“ - 3:50

„Анестезија“ - 3:48

„Just Let Me Play Some Modern R'n'R Music“ - 3:18

EKV* – Neko Nas Posmatra

Label: PGP RTB – 211553

Format: Vinyl, LP, Album, Repress

Country: Yugoslavia

Released: 1993

Genre: Rock

Style: Art Rock, Pop Rock, Aalternative Rock / Avantgarde Rock/ NewWave / ArtRock / PopRock

Ekataina Velika: "Neko Nas Posmatra" DISCOGS