Teologija - Свети Јован Лествичник : "ЛЕСТВИЦА" 01 - теологија - theology - théologie

Свети Јован Лествичник : ЛЕСТВИЦА

ЛЕСТВИЦА БОЖАНСТВЕНОГ УСХОЂЕЊА

Онима који желе да им имена буду уписана у књигу живота, ова књига са извесношћу показује најбољи пут ка циљу. Јер, уколико је проучимо, уверићемо се да са сигурношћу води оне који је следе, чувајући их од свих невоља које воде у пропаст.  Она нам представља једну лествицу која полази од земаљског и достиже до небеског, откривајући Бога који седи на њеном врху. Њу је, чини ми се, видео и Јаков који је савладао и превазишао страсти, у тренутку починка на свом подвижничком одру. Започнимо, дакле, молим вас, и ми за усрђем и вером усхођење по овој мисленој и небеској лествици, чији почетак сачињава одрицање од земаљскога, а крај

 - сам Бог љубави.

САДРЖАЈ :

Предговор

Увод

Поука I

О одрицању и одвајању од сујетног живота

Поука II

О беспристрашћу

Поука III

О туђиновању

Поука IV

О блаженој и незаборавној послушности

Поука V

О брижљивом и истинском покајању,

о животу светих осуђеника и о тамници

Поука VI

О сећању на смрт

Поука VII

О плачу који доноси радост

Поука VIII

О безгневљу и кротости

Поука IX

О злопамћењу

Поука X

О оговарању

Поука XI

О многоговорљивости и ћутању

Поука ХII

О лажи

Поука ХIII

О унинију

Поука XIV

О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле

Поука XV

О нeтљеној чедности и целомудрености,

које трулежни постижу трудом и знојем

Поука ХVI

О среброљубљу и о нестицању

Поука XVII

O неосетљивости, тј. умртвљењу душе

и смрти ума пре смрти тела

Поука XVIII

О сну, о молитви и саборном богослужењу

Поука XIX

О телесном бдењу и о томе како га треба упражњавати

Поука XX

О детињастој страшљивости

Поука XXI

2

Свети Јован Лествичник

ЛЕСТВИЦА

ПРЕДГОВОР

О животу светог Јована Лествичника, писца Лествице, не зна се много. Обично се

узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и

знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о

њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шес- наест година. Синајски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем.Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо светог Григорија Великог, папе римског упућено светом Јовану као игуману синајском. Колико је свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608. Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела Лествице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек "са општим образовањем". Под општим (енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина. Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и носи назив Лствичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео - по мерилима онога доба - тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лествице, тј. ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ - треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица. Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.

Лествицу, као и Поуку пастиру, уз преписку светог Јована са Јованом Раитским, и остале биографске списе о Лествичнику, превео сам са грчког оригинала објављеног у Мињовој Патрологији (РG. 88, 583-1248), поредећи уз то и најновије издање у Соrоnа Ратrium Sаlеsiаnа, Ser. Gr., VII/IX, 1941, као и грчко издање Софронија Еримита, Константинопољ, 1883. Приликом превођења сам имао у виду и извесне постојеће преводе, као: латински, руски, италијански. Да би се омогућило лакше сналажење, проверавање или цитирање према оригиналу, црним цифрама у загради обележио сам бројеве колумни у издању Миња.

Димитрије Богдановић

Београд, 1961.

The Movie, Lesson About Life 34 / "Santa Sangre" (Official 4K UHD Trailer) - Directed by Alejandro Jodorowsky - horor - horror - надреализам - surréalisme - surrealism - авангарда - avant-garde

Santa Sangre (English: Holy Blood) is a 1989 avant-garde surreal horror film directed by Alejandro Jodorowsky and written by Jodorowsky along with Claudio Argento and Roberto Leoni. It stars Axel Jodorowsky, Adán Jodorowsky, Teo Jodorowsky, Blanca Guerra, Thelma Tixou, and Guy Stockwell. An international co-production of Mexico and Italy, the film is set in Mexico, and tells the story of Fenix, a boy who grew up in a circus and his struggle with childhood trauma. It is signed on Empire magazine's 2008 list of the 500 Greatest Movies of All Time...

Santa Sangre From Wikipedia, the free encyclopedia

Amazon / Santa Sangre

"Fenix is a young man confined to a Mexican asylum where day after day doctors try to bring him out of his bewildered monkey-like mental state – his room is outfitted with a specifically tailored basket and a nine feet tall tree that he likes to sit in and he eats raw fish. From there we flash back to his childhood, a time where he grew up as a circus musician, who while living with his distant knife-throwing father Orgo and acrobat with a cult leader hobby mother Concha, finds only friends in both Aladdin and the clowns. Fenix’s young life starts to be thrown into turmoil over various major events: from watching his mother’s church bulldozed, to having a grandiose funeral for one of the circus’ elephants entailing a construction trash container sized coffin, to finally the dissolution of his parents’ marriage at the hands of Orgo’s affair with the circus’s tattooed-woman, and ending with the girl that he liked named Alma being taken away....

Children of The Blazing Fist: Santa Sangre Review: The Circus Gains A New Level Of Impact When Jojorowsky Is Involved BY FRANKLIN RAINES on JULY 31, 2012

Watch Santa Sangre | Prime Video - Amazon

IMDb / Sveta krv Original title: Santa Sangre 1989

Best Albums Ever: Peter Tosh: "Mystic Man" - reggae - ska - rocksteady - R&B - 1979

"Peter Tosh, OM (born Winston Hubert McIntosh; 19 October 1944 – 11 September 1987) was a Jamaican reggae musician. Along with Bob Marley and Bunny Wailer, he was one of the core members of the band the Wailers (1963–1976), after which he established himself as a successful solo artist and a promoter of Rastafari. He was murdered in 1987 during a home invasion....

Peter Tosh From Wikipedia, the free encyclopedia

PETER TOSH Official

DISCOGS - PETER TOSH

Having flirted with commercial acceptance on Bush Doctor, the former Wailers guitarist reasserted his cranky contrarian militancy on this album -- which is why he never reached the mega-stardom of his countryman Bob Marley. Unlike his old Wailers bandmate, Tosh had little interest in leavening his music's fiercely political bent, which effectively cemented his acquired-taste status (at least to American audiences). "Rumors of War" and "Fight On" explicitly address black majority rule in South Africa, a subject that few '70s artists even touched. Similarly, "Recruiting Soldiers" vows to physically round up enough fighters for the inevitable resistance, while "Jah She No" casts the poor's struggle to survive in stark, elemental terms ("Must righteous live in pain/And always look to shame?"). "Mystic Man" is a proud declaration of Tosh's lifestyle, which he pointedly contrasts against Western consumerist decadence (among other things, swearing off frankfurters, hamburgers, and any notions of drinking "pink, yellow, blue, green soda"). "Buk-in-hamm Palace is the biggest departure, building its outlaw theme of smoking marijuana in the Queen of England's home over a bubbling disco rhythm. It's easily the most accessible moment here, driven by Tosh's crack backup band of the time, Word, Sound & Power. There's no doubting Tosh's sincerity, though it sometimes founders in clichés and clunky lyric writing (like "Crystal Ball"'s coupling of "city" and "sh*tty"). From a strict songwriting viewpoint, Mystic Man isn't as distinctive as its predecessors, but a representative snapshot of Tosh's provocative artistry. "The Day the Dollar Die" is a roots classic, in which Tosh pleads his case for capitalism's demise over a shimmering pop-reggae groove -- proof he could craft compelling tunes to match his message.

AllMusic Review by Ralph Heibutzki

NISAM BIO TU: "“Vision Things” (Autobiografski Roman u Nastavcima 27) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

 

Vision Things

 

  Sale je moj prijatelj još od detinjstva. Spomenuo sam ga kada sam opisivao Azrin koncert u Filmskom Gradu.. Moram da priznam da je on možda najveći ekscentrik koga poznajem. Mislim da ispunjava sve kriterijume da bih ga ovako okarakterisao. Njegovo ponašanje, još u najranijoj mladosti je to dokazivalo. Neuobičajeni načini rešavanja određenih problema i nesvakidašnji prioriteti svakodnevnog života, gde on nije kršio moralne ili zakonske norme ali je svojim ponašanjem rano pokazivao najčudnije reakcije, mišljenje, određene stavove i uopšte sa njim se nikada unapred nije znalo kakav će odgovor dati ili šta će uraditi i kako na šta reagovati.

  Ne znam da li je na njega uticalo to što je pao sa četvrtog sprata, leteći između gelendera i udario glavom o podrumski beton.

  Prvo čime nas je sve još u petom razredu osnovne zaprepastio je prekonoćni preobražaj u pankera. Bio je tada najmlađi panker u društvu pankera koji su se sakupljali u parkiću ispod hotela "Moskva". Što bi značilo da je najverovatnije bio najmlađi panker u Beogradu. Kada sam počeo da se družim sa njim bilo mi je jako čudno to što je za svaku stvar, bilo kakvu, koju sam pitao da pozajmim, bilo da je to knjiga, kaseta, majica ... bilo šta, uvek odgovaro: " uzmi, ne treba mi to ". Sa razlogom mi je to bilo čudno u vreme kada se svako takmičio da ima dobre patike, farmerice, pernicu, kesu za školu. Posebno su bile važne te kese. Rančeve je malo ko imao i stvari smo nosili ili u torbama ili kesama koje su bile "markirane" tj. u njima je spakovano nešto što bi bilo kupljeno u "free-shop-u" ili u skupim prodavnicama sa etiketiranim sadržajem. Sale je imao belu kesu iz "Pekabete".

  Neke od dodirnih tačaka koje smo imali i koje su nas kroz vreme približavale su muzika i knjige. On je slušao dosta dobre muzike i voleo je da čita, podrazumeva se ne školsku literaturu, tako da su pored osnovnog druženja ovo bile važne karike.

  Kada je počelo u srednjoj školi da se izlazi i noću, on sa nama nije izlazio. Posebni su bili i retki slučajevi da negde krenemo zajedno. Imao je gomilu uličnih pasa i kućnih mačaka koje je hranio a kasno noću je izlazio i u društvu pasa je šetao po kraju.

  Činilo mi se da se sve više osamljuje i da polako ali sigurno ludi.

Čak sam mislio da postaje izraziti mizantrop. Nije bilo tako i uspeo je i kod toga da me "zavara". Njegov odnos sa ljudima je bio takav da se nije ljutio, niti uzimao za zlo, mislim baš ništa. Maks je imao običaj da slobodno uđe kod njega kroz prozor, iako ovaj nije bio tu, posluži se, napravi sendvič, uzme šta mu treba i ode. Sale nikada ni reč nije prebacio. Umeli smo da jako kasno noću, rastureni svaraćamo kod njega i ulazimo kroz prozor njegove sobe, da ga probudimo i sedimo do jutra. Živeo je sa oba roditelja i bio je jedinac. Roditelji su ga obožavali, voleli su i nas, njegove prijatelje.

  Sale je u jednom trenutku počeo da traži odgovore na neka pitanja koja su interesovala i mene. Imao je još jedan čudan običaj. Kada bih sedeo kod njega i potom kretao kući on bi zajedno samnom izlazio i pratio me svaki put do same kapije.  Jedanputa smo se ispred kapije, moje kuće zadržali. U najdubljoj senci kod poslednje kuće u slepoj uličici, tik uz prugu smo otvorili misterioznu i najblaže rečeno ezoteričnu temu.

  - Idem već neko vreme kod jednog čoveka koji okuplja tajnu grupu ljudi i podučava nas kako da dođemo do nekih saznanja koje na ovom perceptivnom nivou ne možemo shvatiti ni videti. - ovo mi saopšti iznenadno, bez neke emocije, kao nešto sasvim normalno i uobičajeno.

  - Šta pričaš ti čoveče ?! Kod kakvog čoveka... kakvo tajno društvo... - kao i uvek pogodio me svojim delima i mislima u najneočekivanijim trenutcima.

  - Da. Idem tamo već neko vreme. On ima stan ispod Skadarlije i sastajemo se svake srede u devet uveče , sedimo kod njega i slušamo šta nam priča, postavljamo i pitanja ako nas nešto zanima.

  - Ti si bre' lud skroz... pa o čemu pričate?!

  - On je šaman!

  - Šta je?!

  - Šaman, vrač ... bavi se ... kaže da ljudi misle da je veštac, da je mračan ali on tvrdi da je čarobnjaštvo mračna reč, kaže da sve to  povezujemo sa srednjovekovnim mračnjaštvom: ritualima i zlom.

  - Ne verujem šta slušam.... jel' ti čuješ sebe ?

  - Nema veze... ništa ne moraš da veruješ i ne moram ni da ti pričam.

  - Ne to... baš hoću da mi kažeš ali gde si našao tog čoveka i kako da te takve stvari interesuju odjednom.

  - Svašta mene interesuje ali to nije bitno a čoveka sam slučajno sreo u prolazu od Skadarlije prema Francuskoj ulici. Ja sam ga pogledao zato što je jako čudno izgledao. Imao je dugačak zakopčan crni mantil i šešir isto crn sa velikim obodom. Ima i crnu dugačku šiljatu bradu. Upada u oči pa sam ga pogledao. On je video da sam ga pogledao i mirno mi je prišao. Rekao je kulturno dobar dan i dao mi je iz džepa papirić, kao letak , tako. Na njemu je pisalo: " Želite li zauvek da ostanete u mraku ? " , pored toga je pisalo njegovo ime, adresa i to da svako zainteresovan može doći na adresu u sredu u devet do jedanaest uveče.

  - Pa jel' traži on neke pare?

  - Ne ! Ni dinara, on kao da ne jede i ne pije. Nema ništa u stanu ... ali mu ljudi donose sokove, kafu, neke dve babe mu prošli put donele ulje ... to ništa ne komentariše nego je rekao da ako već neko ima tu potrebu da nešto donese, da to stavi na jedan specijalno određen sto...  ali da na sto niko i nikako ne stavlja novac i još je naglasio da mu se ne donosi hleb i vino nikako.

  - Kako ... zašto ne hleb .... dobro možda ne pije vino ali šta.. zašto hleb?

  - Ne znam... jedan čovek ga je pitao zašto ali nije dobio odgovor. Ali je prošle srede rekao da on mora sam da se pobrine za svoj hleb i svoje vino, to je odjednom naglasio i ništa nije objašnjavao.

  - Sačuvaj Bože od ludaka... a i sa tobom nešto nije u redu, jel' znaš ?!

  - Ne, super je taj čovek... ali kako ti misliš... pa on nije običan čovek kao ti ili ja ... normalno je da ima svoje posebne principe.

  - Dobro a šta vam to priča ?

  - On nas sada priprema za ono što om radi.

  - Šta? 

  - Počeo je da nas priprema za putovanje kroz vreme i prostor. 

  Saletu su sijale njegove zelene okice, dok je pričao, nošene dubokim ushićenjem. Verovao je, ponešen fantastičnom idejom, ulovljen od strane sumanutog fanatika. Barem sam ja tada tako mislio.

 

  - Znači pripremaš se za putovanje... pa šta ste rešili, gde ćete prvo da idete? - pitao sam naravno krajnje sarkastično.

  - Ako ti je smešno, rekao sam ti malopre, neću ništa da pričam a možda sam i ovako pogrešio !

  - Zašto... šta je sad.

  - Lepo nam je rekao da znanje i moć koju dobijemo, nikako ne delimo sa običnim ljudima, niti da im o tome pričamo, tačno je znao da će nas ostali ljudi gledati kao ludake i budale !

  - Ej! Neću više da se smejem ako ti je do toga ali meni je stvarno čudno to što mi pričaš...toliko možeš da razumeš.

  - Znam ali me u tom slučaju pusti da završim.

  - Pričaj.

  - Radimo na tome da razvijemo sposobnost da jasno vidimo energiju. On kaže da srž univerzuma liči na matricu energije kroz koju prolaze blistave niti svesti - stvarne svesnosti. Te niti čine "pletenice"...tako se izrazio... koje sadrže celokupne, zaokružene svetove, a svaki od njih je stvaran kao ovaj naš, koji je samo jedan od bezbroj drugih. On naziva naš svet "ljudskim pojasom" i "prvom pozornošću". Možemo doći do toga da vidimo srž ljudskog oblika. To nije samo stapanje kože, mesa i kostiju nalik majmunu , već svetlost koja je sposobna putovati uzduž tih svetlosnih niti u druge paralelne svetove.  Pitao nas je šta mislimo da nas to onda koči da se uzdignemo? Nešto su lupetali i ja sam rekao glupu stvar. Rekao sam da nam smeta gravitacija. On se smejao i objasnio da nam smeta i da nas je zakopala socijalizacija, da smo prevareni da percipiramo svet kao mesto čvrstih objekata i konačnih pojmova.

  - Uh bre' Sale... stvarno interesantno ali ne mogu baš sve da pohvatam. Šta je hteo da kaže? Da nam je percepcija blokirana i da ne možemo da vidimo kroz kamen i šta je u njemu... nemam pojma. Šta je mislio? Pa ti onda nisi bio daleko sa gravitacijom.

  - Kako da ti uprostim... evo na primer , najjednostavnije bi bilo da prepričam svojim rečima. Dogodila se kosmička katastrofa i od tada opštenje između sfera, dimenzija, tih različitih svetova...kako hoćeš... više nije bila moguća a bila je slobodna i dostupna svima. Kosmička katastrofa je to opštenje onemogućila, i sada ljudi nemaju dodira ni sa jednom od tih dimenzija. Šaman je taj koji u ekstazi ta putovanja omogućuje. Ekstaza se postiže na razne načine a najpoželjnije su posebne biljke koje nas postepenom upotrebom osvešćuju. Na putovanjima možemo da se krećemo ... kako je rekao po  "Drvetu sveta" što su ustvari dimenzije postojanja koje nam se ostvaraju i mi po volji idemo gde želimo. Rekao je da to važi i za našu dimenziju tj. da možemo duhovno putovati i kroz našu prošlost, sadašnjost i do izvesne granice u budućnost. Moći ćemo da posedujemo  moć prizivanja duhova da nam pomognu ili da naškode nekom ko nam smeta, da levitirmo fizički, da razvijemo kognitivne sposobnosti i još toga. Jel ti jasnije sada?

  - Šta su to kognitivne sposobnosti majku mu?

  - A to su specijalne sposobnosti isto tako. To znači da možemo da razvijemo naš mozak tj. mentalne sposobnosti koje imamamo, to bi eto laički tako objasnio.

  - Da saberem sada ako mogu... jel' mogu.

  - Naravno.

  - Ovako... desio se kolaps i čovek je izgubio svoje sposobnosti. Postoje bezbrojni svetovi i dimenzije koje ne vidimo i nepristupačni su nam. Možemo posebnim vežbama dostići ogroman nivo svesti i možemo promeniti i svoju genetsku strukturu npr. mozak koji možemo razviti i koristiti ga 100%.   Možemo mentalno posećivati različite dimenzije, prošlost, sadašnjost, biti u isto vreme na više mesta i do neke granice videti budućnost... jel' tako.

  - Tako je.

  - Mogu sada nešto da pitam?

  - Šta?

  - Zašto ne možemo razviti mozak do punih 100% i zašto ne možemo videti daleku budućnost. I kakve to biljke i zašto moraju da se koriste?

  - Jao bre'... to isto sam ga i ja pitao.

  - I šta ti je rekao?

  - Pa prvo je rekao da u nama ne sme postojati sumnja. Da ona sprečava da napredujemo i da se sumnje moramo obavezno osloboditi.

Onda se uozbiljio i rekao da mi svakako koristimo 100% mozak ali da smo zakržljali, da je tvrdnja da čovek koristi 10% samo naobičniji mit i nije istina. Objasnio je da svaki deo mozga ima svoju funkciju i da je stalno aktivan i u upotrebi. Dodao je kako se ljudima sviđa koncept toga da "radom na sebi" mogu unaprediti svoj mozak, psihu i život, ali da to mit ne čini stvarnim. Ali da ljudi ne koriste dovoljno svoje mentalne sposobnosti i da smo kod njega između ostalog i zbog toga. Za putovanje u daleku budućnost je rekao da postoji u svim dimenzijama... izrazio se, "ne-obična svetlosna granica". Pitao sam šta bi bila ta ne-obična granica. Tu je malo zaćutao primetio sam. Spustio je glavu i kada je podigao kao da se malo naljutio. Objasnio je malo povišenim tonom, ne znam zašto, da ta "ne-obična svetlosna granica" jeste svetlost čija struktura ne pripada ni jednoj strukturi koja postoji među svim dimenzijama. Ta struktura se razlikuje od svih njemu poznatih, materijalnih, mentalnih, energetskih i apstraktnih struktura postojanja. Smatra da je to svetlost koja nije stvorena i da samo približavanje njoj utiče na mentalnu energiju tako da se ona povlači i puni neopisivim strahom.

  - Kako to nije stvorena... šta je hteo da kaže?

  - Ne znam, rekao je to što je rekao... ne-stvorena svetlost kojoj se ne može prići tako da budućnost možemo videti samo do te neke određene granice.

  - Svašta ću da čujem noćas, majke mi... a šta sa tim biljkama?

  - On je rekao da svugde u svetu pa i ovde kod nas postoje biljke sa kojima će nas upoznati, koje otvaraju "vrata uma", osvetljavaju um i njihovim povremenim korišćenjem doprinosimo tom razvijanju mentalnih sposobnosti na kojima radimo.

  - Jesi ti video te biljke?

  - Ne.

  - Pa hoćeš da ih probaš kad ih donese?

  - Naravno... pa kako?

  - Uh...uh... a šta misliš da li bi i mene primio tamo da malo i ja učim?

  Sale me je pogledao malo "ispod oka".

  -  Ccc...tebi nikad dosta a?

  -  Ma ne, nego mi zanimljivo sve to... a te biljke...

  - Z nam ja šta tebe interesuje ali ne može.

  -  Kako to misliš... ne može, ako možeš ti mogu i ja.

  - Ne, mene interesuje svrha i način na koji čovek može postići više od prosečnog razumevanja života i stvarnosti a tebe interesuje da se drogiraš... protiv čega znaš i sam nemam ništa, ali ne mogu tamo da te vodim.

  - Dobro, nećemo da se lažemo, istina je to što si rekao ali i mene zanimaju ezoterična iskustva i ta pitanja... zbog čega postojimo i zašto umiremo. Znaš da smo hiljadu puta pričali o tome.

  - Ne znam šta da ti kažem... rekao je da nikada ne dovodimoo nikoga, da on sam bira svoje učenike, eto, kao što je i meni sam prišao.

  - Ok. A možeš kada vam da biljku da malo sakriješ pa mi doneseš?

  - Uh... bolje da ti nisam ništa ni pričao, sada ćeš da mi dosađuješ!

  - Ništa... zaboravi, neću da pitam više, ali ti da me obavezno obaveštavaš šta se dešava jel' važi.

  - Dobro... i ovako sam ti sve rekao.

Dočekali smo zoru.

  - Biće divno jutro. - primetio sam, gledajući u Sunce koje se rađa.

  - Da a mi ćemo ga prespavati. - ironično je zaključio Sale.

Pozdravili smo se.

   Kod njega sam otišao narednog četvrtka. Bio sam jako znatiželjan da mi prepriča šta se zbivalo na "seansi" predhodnog dana.

Zatekao sam ga zamišljenog i odsutnog za razgovor. Vidljivo nije bio raspoložen.

  - Šta je čoveče...nešto nije bilo u redu sinoć ili nešto drugo.

  -  Nije bilo sastanka! - rekao je iznervirano i ljutito.

  - Zašto... i šta se nerviraš... možda čovek nije mogao... biće ga sledeće srede... šta?

  - Ne, neće ga biti ni sledeće srede! Otišao sam, pozvonio i vrata mi otvorio neki deda! Mislio sam da sam pogrešio stan ali kada sam pogledao bolje video sam da nisam, da je to taj stan. Ponovo sam pozvonio dedi i pitao ga da li tu živi taj i taj čovek. Detaljno sam opisao kako izgleda. Rekao mi je da on živi u tom stanu već pedeset godina i da nema takvog čoveka u njegovoj zgradi i da sličnog po opisu nikada nije u životu ni video. Eto... ne znam šta da mislim kao da sam upao u neki film!

  - Nemoguće... to je nemoguće, on je sigurno bio u tom stanu i neko ga je najverovatnije prijavio ili nešto slično pa je morao da se prikrije.

  - Moguće ali skroz bezveze taman smo trebali da radimo "praksu"!

  - Pa šta sad... oćeš jedan trip? - morao sam da ga pecnem, on nikada nije hteo čak ni marihuanu da proba. Pogledao me ljutito.

  - Nisam raspoložen za gluposti.

To veče smo proveli najviše ćuteći i slušajući muziku.

  Sale nakon ovoga nije prestao da bude "tragač za istinom". Brzo se oporavio od uticaja "beogradskog šamana" i krenuo je u istraživanje svega i svačega kako bi došao do odgovora na pitanja koja su u njemu ležala i tražila odgovor.

Imao je najrazličitija iskustva sa svakojakim čudnim "likovima". Stalno je prepričavao neobična iskustva koja je imao sa njima, ali sve, dve do tri godine nakon ove koju sam opisao, što bi bila 92',93', on nije bio zadovoljan svojim "istraživanjima" na polju duhovnog preobražaja. Kada je napokon našao šta je tražio i dobio odgovore pomogao je svima nama. Ipak u to prvo vreme bilo je, mene barem, puno teže ubediti da prihvatim ono što je počeo da govori. Čitava filosofija i magija šaman su naspram toga bile priče za malu decu. Kada se to desilo primetio sam da se čitavo moje biće iz najnepoznatijeg razloga u meni budi i strašno buni protiv onoga što je govorio.

O tome ću, da ne idem suviše unapred, kada dođe vreme...

Photo:

Sebastian Sava Gor

NISAM BIO TU: "“Muzički Praznik: Nick Cave & The Bad Seeds - SKC-u12. 06. 1990” (Autobiografski Roman u Nastavcima 26) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

    Muzički Praznik:  Nick Cave and Bad Seeds - SKC-u12. 06. 1990

  Malo njih u  Beogradu je znalo za Nik Kejva u to vreme. Bila je to specifična grupa ljudi koja je jako dobro poznavala alternativnu muzičku scenu. Ipak dovoljno ljudi. Karte nisu bile rasprodate sve ali je velika sala SKC-a bila puna.

Kejva sam prvi put video i čuo u filmu Nebo nad Berlinom (Der Himmel uber Berlin) nemačko-francuskog filma, kojeg je 1987. Koji je režirao Wim Wenders. Film sam odgledao u Kinoteci dve godine pre koncerta. Sa projekcije sam izašao potpuno zbunjen. Sećam se da sam bez razloga šetao po Beogradu i pod uticajem filma, razmišljao, vraćao slike, pokušavajući da pohvatam i shvatim šta sam to zapravo gledao. Film je na mene ostavio veliki utisak. Normalno da sam se odmah pobrinuo da nađem šta se može naći od tadašnje diskografije benda Birthday Party. Niko ništa od mojih poznanika nije imao nasnimljeno ni na kaseti a tek ne ploču. Uopšte za bend su znali samo Zokac, Vanja i Bogi. Na berzi ispred SKC-a sam zato našao kasete "From Her to Eternity" , "Kicking Against the Pricks" i ploče "Your Funeral... My Trial" i "Tender Prey". Album koji je promovisao 1990  na ovom koncertu u SKC-u, "The Good Son", na berzi nisu imali.

  Posle ovog koncerta bend se nije u Beogradu dugo nije pojavio.  

  Zokac se za to veče pobrinuo za sebe da bude na bek stejdžu. Leo i ja smo kupili karte. Koncert je počeo gromkim pozdravima. Oni koji su voleli Kejva su ga voleli svim srcem. Eksplozivno, iskreno, snažno, emotivno nabijeno, lirski opijeno, vizionarski nestvarno, zahvalno, sa poslednjim dahom date energije publici koja je to razumela i znala da vrati., tako se može kratko opisati koncert.

  Na bek-u su se posle koncerta dogodile i neke nepotrebne ružne stvari. Zokac nam je kasnije prepričao šta se otprilike desilo. Gužvu je napravio momak koga sam spomenuo kada sam opisivao performans Satana Panonskog , koji se odigrao mesec dana ranije. Opisao sam, podsetiću Vas, da je izvesni Džoni Dž.. na performansu Satana, šetao i pokazivao Satanove crteže. Isti taj Džoni Dž. je posle koncerta po rečima Zokca prišao Kejvu i uradio nešto što je ovoga nateralo da ga pljune. Džoni Dž. je hteo da mu poljubi cipelu, to je Kejvu bilo gnusno. To su sada ružni detalji i ne bih da završim ovaj deo sa time.

  Hoću da zaključim da je Kejv imao ogroman uticaj na moj muzički senzibilitet, da mi je te večeri dao puno energije i ne samo to, sa tim legendarnim koncertom su se pomerile neke granice koje su davale veliko otkriće o umetnosti preživljavanja i borbe za ono što smo otkrili da volimo. Taj čovek, Nik Kejv, koga sam do koncerta smatrao odličnim muzičarem ali i teškim narkomanom, mi je pokazao na izvestan način šta znači boriti se za sopstveni život i opstati. Ja to tada nisam jasno znao, mada sam podsvesno to u sebe upio - danas znam šta sam dobio. 

Sebastian Sava Gor

 

The Movie, Lesson About Life 33 - Сталкер aka Stalker 1979 - Andrey Tarkovsky - FULL MOVIE - science fiction - naučna fantastika - la science-fiction - philosophical - psychological - futuristic - drama

Stalker (Russian: Сталкер, IPA: [ˈstaɫkʲer]) is a 1979 Soviet science fiction art drama film directed by Andrei Tarkovsky with a screenplay written by Arkady and Boris Strugatsky, loosely based on their 1972 novel Roadside Picnic. The film combines elements of science fiction with dramatic philosophical and psychological themes. 

The film tells the story of an expedition led by a figure known as the "Stalker" (Alexander Kaidanovsky), who takes his two clients—a melancholic writer (Anatoly Solonitsyn) seeking inspiration, and a professor (Nikolai Grinko) seeking scientific discovery—to a mysterious restricted site known simply as the "Zone", where there supposedly exists a room which grants a person's innermost desires. 

Stalker was released on Goskino in May 1979. Upon release, the film garnered mixed reviews, but in subsequent years it has been recognized as a classic of world cinema, with the British Film Institute ranking it #29 on its list of the "50 Greatest Films of All Time".[6] The film sold over 4 million tickets, mostly in the Soviet Union, against a budget of 1 million Soviet rubles...

Stalker (1979 film) From Wikipedia, the free encyclopedia

YouTube: Stalker 1979 - Full Movie

Онлайн-кинотеатр "Мосфильма"

IMDb Official Trailer - Stalker

Recently restored, Andrei Tarkovsky's science-fiction masterpiece is "as necessary to the cinema as Mozart to music" (Gavin Millar, The Listener). Three men — the Writer, the Professor, and the Stalker — travel from a post-apocalyptic landscape into "The Zone," an area which the government declared off limits after a mysterious extraterrestrial event rendered it supposedly uninhabitable. Guided by the severe, shaven Stalker, the men navigate a treacherous landscape of shifting, invisible "traps," industrial debris, and subterranean passages to the threshold of the mysterious, wish-fulfilling room at the Zone's centre, which reveals (and, perhaps, materializes) one's deepest desires. Tarkovsky rarely achieved such an intense rendering of spiritual quest: the Christ imagery and intimations of Dante, the voluptuous sense of ruin, decay, and imminent catastrophe, the painterly references to Bosch, Rembrandt, and Flemish art, and the temps morts of dripping water, billowing fog, and slow wind all combine to make Stalker one of his most beautiful and mesmerizing films.

tiff.net - Stalker Andrei Tarkovsky RESTORED DIGITAL PRESENTATION!

Andrei Tarkovsky’s final Soviet feature is a metaphys­ical journey through an enigmatic postapocalyptic landscape, and a rarefied cinematic experience like no other. A hired guide—the Stalker—leads a writer and a professor into the heart of the Zone, the restricted site of a long-ago disaster, where the three men eventually zero in on the Room, a place rumored to fulfill one’s most deeply held desires. Adapting a science-fiction novel by Arkady and Boris Strugatsky, Tarkovsky created an immersive world with a wealth of material detail and a sense of organic atmosphere. A religious allegory, a reflection of contemporaneous political anxieties, a meditation on film itself—Stalker envelops the viewer by opening up a multitude of possible meanings.

The Criterion Collection / Stalker

Amazon : Stalker - Alisa Freyndlikh (Actor), Aleksandr Kaydanovskiy (Actor), Andrei Tarkovsky (Director, Writer)

NISAM BIO TU / "“Maksimir” " (Autobiografski Roman u Nastavcima 25) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

 “Maksimir”

Ne znam da  li Vam je poznat ovakav osećaj, gledate u vatru, vatra pred vašim očima proždire kuću, čujete plač i vrištanje, vidite gomilu ljudi oko sebe, koji posmatraju isti prizor, vidite i dovoljno ljudi, koji radi na tome da vatru obuzdaju i ugase, pored svega vama je pažnja usmerena na samu vatru, nekakav osećaj strahopoštovanja je prisutan u Vama. Ljude vidite van fokusa, vatra je u prvom planu, ona se diže ka nebu i vi ne možete skloniti pogled sa nje, kao da ste hipnotisani. Ona će možda nekoga i ubiti ali u tom momentu Vama to nije jasno tako da nije ni bitno, nejasna predstava. Vidite silu u vatri, ona Vam ispunjava dušu svojom veličanstvenošću. Kada vatra nestane, kada ostane samo dim i Vi  njemu okrećete leđa sa bujicom nagomilanih emocija i misli, gde se pitate da li ste trebali pritrčati u pomoć? Da li ima poginulih? Pred kakvim ste se to prizorom uopšte upravo našli?

   Dobro i zlo. Krajnosti koji potvrđuju dualnu, podvojenu percepciju stvarnosti.. Momentalno nivo naše svesti izgleda nije ništa mnogo napredovao, od onog čoveka koji je platio kartu, za poslednji red, u Rimskom "Koloseumu", naježen od uzbuđenja, gde će navijati za čoveka u arena, ali će se čitavim svojim bićem nadati, da će ga zveri rastrgnuti. Ovakva sam i slična pitanja postavljao tada sebi, kada su se dešavale stvari kao što je ova utakmica.  

  Zagreb 13. maja 1990.  Utakmica između “Dinama” iz Zagreba i “Crvene Zvezde” iz Beograda. Mnogi ljudi u bivšoj Jugoslaviji smatraju da je upravo ovaj događaj bio okidač, za raspad SFRJ. To je sada manje bitno ali je jasno da je mržnja koja se na stadionu rasplamsala, bila ogledalo, naše, tada sveukupne stvarnosti.

  Nereda i tuča je uvek bilo ali ovde je isplivala kao aždaja, strašna, kroz istoriju, već ranije rođena, sintetički stvorena mržnja, između dva nardoda, koja bi trebalo da budu sve, samo ne neprijatelji. Nažalost tako nešto, sa ovako fatalnim ishodom kao 13. maja 1990, kada utakmica nije ni odigrala a stadion potpuno demoliran, nije bilo viđeno.

   Oko 12 sati, voz je stao u predgrađu Zagreba, gde je preko 500 Zvezdinih navijača izašlo iz voza. Još dok su se tribine popunjavale publikom, krenule su verbalne čarke i standardne prozivke Zvezdinih i Dinamovih navijača, propraćene međusobnim uvredama na nacionalnoj osnovi.

  Samo što je odigrano nekoliko minuta utakmice, Dinamovi navijači "Bad Blue Boys", su vrlo lako srušili zaštitnu ogradu na severnoj tribini Maksimirskog stadiona.  Sledila je masovna tuča, policije i navikjača među sobom I sa policijom. Prvi put do tada zapaljena je od strane hrvatskih navijača, zastava Jugoslavije. Dinamovi navijači su zatim krenuli ka južnoj tribini da se fizički obračunaju sa Zvezdinim navijačima. Usledio je fizički obračun između Dinamovaca i Zvezdaša, koji je trajao gotovo sat vremena. Sledila je velika tuča i van stadiona, “Dinamovih navijača” i policije. Nakon utakmice Maksimirski stadion i centar Zagreba su izgledali vrlo tužno, jer su bili demolirani. Već sutradan. je krenuo "medijski rat".

  ***  

  Video sam pustoš, ispucanu zemlju i velike rupe u njoj. Čuo sam vapaj i molitvu iz mračnih dubina. Video sam lažno svetlo, smrt i krv…

Prošla je 31 godina od "utakmice zbog koje je POČEO RAT"! Detalji KRVAVOG DANA na Maksimiru i dalje ostavljaju ljude u neverici, ali taj 13. maj svi dobro pamte! /VIDEO/

Live Performance: Elvis Presley (1968) Comeback Special 50th Anniversary - Rock. Cllasic Rock. Country Rock. Blues. Soul. Gospel. R&B

 Elvis Presley 

(1968) 

Comeback Special 50th Anniversary

For his 1968 television special, Elvis Presley reunited with Scotty Moore and D.J. Fontana, his first backing musicians, for a raw “sit-down” performance of his earliest and most favorite songs, including his very first single, “That’s All Right.” Though it did not feature in the original broadcast, you can experience every moment from the taping on ’68 Comeback Special: 50th Anniversary Edition, the new 5CD/2BD box set available November 30.

Elvis: '68 Comeback Special: 

50th Anniversary Edition

Elvis Presley, in full Elvis Aaron Presley or Elvis Aron Presley (see Researcher’s Note), (born January 8, 1935, Tupelo, Mississippi, U.S.—died August 16, 1977, Memphis, Tennessee), American popular singer widely known as the “King of Rock and Roll” and one of rock music’s dominant performers from the mid-1950s until his death.

Britannica - Elvis Presley American singer and actor

Artnet News - Auctions Elvis Presley’s First Recording Sells For $300,000

Elvis Presley From Wikipedia, the free encyclopedia

Elvis Presley | Biography, Songs, Movies, Death, & Facts

Elvis Presley (@ElvisPresley) · Twitter

Elvis Presley - Songs, Death & Daughter - Biography

Elvis Presley | Spotify

Elvis Presley - IMDb

NISAM BIO TU / "Međ’ Javom Međ’ Snom" (Autobiografski Roman u Nastavcima 24) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

 

Međ’ Javom Međ’ Snom

 

  Već je lepo svanulo kada smo izašli iz “rupe”, Vanja, njegova drugarica Nela i ja Prvi put sam tada video Nelu. Kratka crna kosa i nežne plave oči. Pogled uvek blag i pun neke sete. Visoka skoro kao ja i dosta mršava. Garderoba je videlo se bila stara. Crne farmerice , majčica sa nekom zanimljivom aplikacijom i stare sive starke. Svidela mi se ta devojka. Činilo mi se da je osećanje obostrano. Nakon par susreta u društvu sa Vanjom mi razmenismo telefone. Pozvao sam je jedno veče da izađemo bez Vanje. Seli smo na motor i otišli na Zemunski Kej. Poljubio sam je tamo. Bila je srećna. Počela je da priča o svojoj porodici. Otac joj je bio propali muzičar, koji više nije svirao svoju harmoniku. Majka domaćica. Nela je bila devojka kojoj su, činilo se, probijale kroz grudi jake i teške emocije. Videlo se da nije srećna među najbližima. Nikada me nije pozvala kod nje. Svaki put, iako je nikada nisam pitao,  je nekako naglašavala kako ne bi želela da se svraća kod nje. Shvatio sam. Prikriveni stid pred rođenim ocem i majkom ju je boleo. Nela je bila krhka i nežna devojka. Nije mi se svidelo jedino to što je volela da pije i guta pilule. Kada je raskinula samnom tj. ja sa njom, heroin joj je postao najbolji drug. Teško mi je bilo, jako teško da joj kažem posle par meseci da ne mogu više da budem sa njom. Gledao sam kako joj čupam srce iz grudi. Nije mi nikako bilo svejedno ali jednostavno nisam mogao više da imam odnos sa nekim na silu. Dobro nam je bilo dok je trajalo. Nikada ni jedne svađe ili nesuglasice. Sasvim dobro. Uživali smo dan za danom i to je trajalo dok ja nisam više video Nelu onako kako sam je video pri prvom bljesku našeg susreta. To više nije bilo isto i ja nisam mogao da lažem ni sebe ni nju. Nešto se dogdilo, kao što se to obično i događa. Tada sam počeo da kod nje vidim sve više onoga što mi se ne sviđa. Nije mi više bilo lepo ovo ili ono. To nisam želeo da se nastavi. Žao mi je što ona nije tako lako mogla da pređe preko toga. Mislim da je iz najgoreg očaja počela i da se bode posle toga. Upoznala je mog tadašnjeg dilera i počela da izlazi sa njim. Čovek je bio na igli već neko vreme. To joj nije trebalo. 

  Imam potrebu da objasnim moj stav u odnosu na psihoaktivne supstance. Smatrao sam da imam posebnu “privilegiju” u odnosu na sve to. Tetka mi je bolovala od paranoidne šizofrenije. Moja majka je rešila da se brine o njoj. To je bio težak , jako težak teret. Tetkina fioka sa lekovima je bila pored njenog kreveta. U fioci sam imao na "izvolte" , artane, bensedine, metoten i još neke lekove. Sa druge strane moja baka po ocu, je imala okoštavanje kostiju, što je jako bolelo, ona je isto tako imala fioku i uvek je uzimala iz apoteke, za "ne daj bože", brdo trodona, što u kapsulama, što u ampulama. Kod dede sam imao alkohola koliko god i kada god sam želeo. Bilo je momenata kada sam ga budio u sred noći i uzimao iz šporeta u rerni, po par boca piva, inače pokvarena rerna je uvek isto tako bila uvek puna kao i babine fioke. O čemu se radi tu? Ja se nikada ni na kojoj supstanci nisam osećao loše. Uvek mi je bilo jako dobro. Gledao sam ljude koji se napuše se marihiune, uplaše se i misle da će umreti, čak u paničnom napadu utrostruče strah i zaista dovedu sebe u stanje da im nije dobro. Posebno zato što u večini slučajeva marihuana nije išla bez alkohola, a to ne ide tako. To tada nismo znali i marihuana budući da nije droga, ali ima psiho-stimulativno dejstvo,  ne bi trebalo da se meša ni sa čim. Što se mene lično tiče “bad tripove”, jesam imao ali samo od težih supstanci, prvenstveno od  “acida”, čak retko i tada, ali sustizale su me izgleda halucinacije, koje su nekako bile naknadni “udari” na moju svest.

  Jedne večeri sam rešio da gledam filmove i čitam. Čitao sam obično u gradu po parkovima, filmove gledao u Kinoteci, ali to veče sam bez obzira na film i knjigu rešio da budem malo "miran". Umeo sam to da radim. Javio sam Neli da neću nikuda i dogovor je bio da se vidimo sutradan.

  Odgledao sam film i čitao sam do dva, tri noću. Tada sam video neki filmski poster kako se otkačio i visi sa zida. Uzeo sam rajsnadle i prikačio sam ga. Gomilicu rajsnadli sam ostavio na T.A. peći. Svetlo je ostalo upaljeno i ja sam zaspao razmišljajući kako da završim sa Nelom. To veče nisam ništa konzumirao. Zaspao sam.   Naglo sam se probudio i uspravio u krevetu. Činilo mi se da se nešto desilo u sobi. Sledeća misao je rodila osećaj da nešto nije u redu.. Gledao sam okolo i sve je bilo kao i pre nego što sam zaspao. Tada je počeo polako i sve više, od prstiju na gore, da me grčevito obuzima strah. Strašan jak strah. Pogledao sam ponovo oko sebe. U ćošku se vrtela u krug, oko svoje ose, moja kantica za đubre. Osećao sam da je u sobi strahovito hladno. Nisam mogao da se pomerim. Strah me je zakucao i paralizovao čitavo telo. Tada ugledah kako se sa peći dižu u vazduh rajsnadle koje sam tamo ostavio. Rajsnadle ogromnom brzinom jurnuše meni u lice. Počeo sam mislenom brzinom da se krstim, hoću reći realno nisam pomerao ruku, ali sam to zamišljo. Pre toga nisam imao običaj da se prekrstim. Rajsnadle padoše na krevet. Strah je i dalje bio prisutan, kao i hladnoća u sobi. Disao sam uznemireno i iz ustiju mi je izlazila para. Svestan sam bio da je bilo leto. Osetio sam da će naići još jedan napad. Ugledao sam pauka, velikog pauka, koji se vertikalno uspinjao ka plafonu pored mog kreveta. Ponovo sam se velikom brzinom, kao na ubrzanoj traci, zakrštavao. Pauk nestade. I hladnoća prestade. Strah se povukao. Trgao sam se i skočio sa kreveta. Šta je to bilo?  San? Šta se upravo dogodilo? Tada ugledah rajsnadle. Bile su na mom krevetu! Svakave sam "vožnjice" doživljavao ali ovo je nešto drugo, nešto sasvim drugo.

   Sa Nelom sam završio. To je bilo bolno iskustvo za nju ali i za mene. Još neko kratko vreme posle ovoga , do svoje dvadeste godine sam živeo na ovakav način. Dosta je bilo devojaka koje sam napustio uglavnom iz sličnih razloga, zbog kojih sam napustio i Nelu. Od svoje dvadesete godine rešio sam da više ne ulazim u odnos sa devojkama na prvi pogled ili za jedno veče. Takavi odnosi su mi se smučili.  Nisam više želeo da imam devojku. Nikako, svesnost i  težak udar savesti mi je govorio da moram da čekam, ma koliko god to dugo bilo, da se u mom životu pojavi žena za koju sam unapred bio siguran da ću prepoznati da je ona ta sa kojom ću provesti ostatak svog života.

*

   Bogi I ja smo sedeli kod mene u sobi. Bogi je bio zamišljen, pogled mu je negde odlutao. Utišao sam malo muziku i poželeo da pričam sa njim, videlo se da ima nešto na pameti.

  -  Gde si Bogi? - on rukom dodirnu lice i stisnuvši malo usne odgovori:

  -  Tu sam, tu sam... nešto razmišljam... jel se sećaš kada sam imao onu temperaturu, kada me je tvoja majka vodila kod nje da vide šta je?

  -  Sećam se.

  -  Da... imao sam godinu i više 37%2 ... jel' se sećaš?

  -  Pa sećam se... kažem ti, šta sa tim ?

  -  Sada više nemam temperaturu ali oni mi nisu rekli tačno zašto sam je imao.

  -  Dobro je da sada nemaš više.

  -  Da ali jel' ti znaš kakva je to temperatura?

  -  Znam gledali smo Betty Blue.

  -  Pa da, to je ludačka temperatura.

  -  Ali ti temperaturu nemaš više.

  -  Nemam a šta ako se opet pojavi ?

  -  Jesu li ti tamo rekli bilo šta... nisu valjda samo konstatovali da ne znaju ništa.

  -  Pa rekla mi je doktorka da može biti da je na nervnoj bazi.

  -  Šta sada misliš da ćeš da poludiš ili šta?

  -  Ne znam ali nekako nemam više toliko poverenja u ljude.

  -  Kakve sada to ima veze sa temperaturom čoveče?

  -  Ma sve mi se pobrkalo... nikako da prestanem da razmišljam o onoj žurci.

  -  Kakvoj žurci ?

  -  Mojoj... o ispraćaju.

  -  Šta sa time... ja se ničega ne sećam. Znam da me Leo nagovorio da se takmičim sa njim ko će pre da popije deset piva. Normalno on je pobedio ali ja se posle toga ničega ne sećam. Znam samo onako kao kroz maglu da sam padao na stepeništu i da su Ena i Isidora zvale taksi i odvele me kod Isidore.

  - Da a meni su ceo stan demolirali. - tužnjikavo je to izgovorio Bogi, mada meni bi malo smešno, posebno zato što on nije dobro izgovarao slovo r.

  -  Znaš... Grof je hteo da uđe u veš mašinu i polomio mi je vratanca.

  -  Šta pričaš bre'?

  -  Da... nabio je glavu i sve do hramena se uguhravao u veš mašinu.

  -  Nemoj da pričaš... hahaha ... jao majko mila.

  - Jeste , jedva smo ga izvukli iz kupatila nije hteo da izađe. A Klint mi je izčupao luster.

  -  Molim!

  -  Izčupao mi ceo luster ostali samo kablovi, mnogo sam se tada naljutio na njega.

  -  Pa šta je njemu bilo.

  -  Ne znam svi su poludeli. Klint je hteo i da se bije. I njega smo smihrivali. Šta je to, ja sam naphravio žurku što idem u vojsku, da se lepo pozdhravimo i izljubimo a ne ono... hrazumeš.

  -  Razumem čoveče ... glupo skroz.

  -  Vidiš i sada hrazmišljam...

  -  Šta razmišljaš više... zato si i temperaturu imao, prekini više da bilo šta razmišljaš, opusti se čoveče , mnogo si napet bre' nešto, a sve u sebi to misliš ... kažem ti ... zato si imao temperaturu.

  -  A oću' opet da je dobijem šta misliš ? Taj film…da nemam ja to…

  -  Pusti film bre' ona je imala tu genetsku predispoziciju pa je dobila šizofreniju. I vidi... ti da imaš takve predispozicije, već bi lepi moj teško odlepio.

  -  Kako misliš?

  -  Pa jel' se sećaš kada smo bez razloga gutnuli dva esida odjednom.

  - Sećam se... jao kako je bilo dobhro.

  -  E vidiš, bilo ti je dobro ali da imaš predispozicije, razboleo bi se... ne bi te više nikada zakrpili... mozak bi ti eksplodirao.

  -  Misliš ?

  -  Znam.

  -  A jel' se sećaš kako smo tada gledali ptice.

  -  Sećam se a jel' se ti sećaš kako smo spasili devojku.

  -  Jao nešto se ne sećam ... ja sam samo gledao ptice.

  -  Gledao sam jednu devojku na stanici ...

  -  Da...

  - Znači gledao sam u nju i tačno sam predosetio da nešto nije u redu, da će se nešto dogoditi. Onda sam gledao sve oko sebe... bilo je rano jutro, mi smo bili na Banovom Brdu... neka sporedna stanica jel se sećaš toga ?

  -  Da... otprilike.

  -  Uh bre' samo si gledao ptice...

  -  Pa šta je bilo?

  -  Osetio sam u vazduhu problem. Na stanici je pored nas bila i devojka, izgledala je uznemireno. Ti si se odvojio malo od stanice i naslonio si se na trafiku. Pogledao sam da li ima još nekoga i video sam momka i neku babu, na par metara iza mene. Nije mi bilo jasno zašto osećam da će se desiti problem, ali tada se ispred stanice zaustavio beli mercedes, onaj stari gastarbajterski. U njemu proćelavi idiot. Gledam i vidim otvara susedni prozor, sa suvozačevog sedišta. Kada je otvorio prozor on je mahao devojci da uđe u kola. Pogledao sam devojku misleći prvo da se poznaju ali sam odmah po njoj video da nema pojma.ko je on.  Sva se ukočila i ćuti a on viče: "Ajde, ajde.. šta  stojiš... ulazi bre kad te zovem... " Gledam njega , gledam nju. Ona ne reaguje, gleda u njega širom otvorenih očiju i ne mrda. Ovaj kreten iz mercedesa izašao iz kola i čoveče… kada sam video nisam verovao očima. On nam je prilazio sa spuštenim pantalonama i gaćama. Jel veruješ ti to ... kako se bre’ toga ne sećaš.

  -  Pa sada kada mi phričaš ... kao kroz maglu i šta se ljutiš a ti kada si ceo autobus podigao na noge da nađeš svoj kofer , koji nisi naravno ni imao…

  - To je drugo... teška artiljerija ... i slušaj... prilazio je tako, sve mic po mic , smetale mu pantalone... tada sam shvatio da je pijan ko’ slon. Pogledao sam u tebe , pogledao u onog momka... niko ništa. I tada me spopade bes ... uh znaš kakav bes me napao ... " Šta je bilo magarčino matora bre' ... obuci gaće... mamu ti jebem, šta si izašo takav pred ljude ... debilčino jedna!!!" - kao da je neka zver vikala iz mene. On me pogledao pa se zbunio, ma čoveče, on kao da sve nas uopšte nije ni video ... samo je devojku snimio. "To je moja ćerka... ja imam pravo..." Neki bljutav glas iz njega. Ja sam prišao devojci i pitao je je da li joj je to otac. Devojka je drhtala celim telom kao prut. Neverovatno! Samo je tiho odgovorila ni ne pogledavši me, gledajući u onog majmuna. "Nije". Poleteo sam ka njemu i udario ga nogom u grudi. Prevrnuo se ko’ letva. Ali odmah je ustao i pobegao u kola i zapalio. I ti se brate mili svega toga kao kroz maglu sećaš a?

  - Kažem ti kao kroz maglu, moj trip su bile ptice... to su se tada ptice vraćale, bila su čitava jata i oblake sam gledao znaš kakve sam sve figure i znakove video.

  -  Idem da donesem još soka.

  -  Važi. 

Sebastian Sava Gor - autor - l'auteurthe - author