NISAM BIO TU: "“Vision Things” (Autobiografski Roman u Nastavcima 27) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

 

Vision Things

 

  Sale je moj prijatelj još od detinjstva. Spomenuo sam ga kada sam opisivao Azrin koncert u Filmskom Gradu.. Moram da priznam da je on možda najveći ekscentrik koga poznajem. Mislim da ispunjava sve kriterijume da bih ga ovako okarakterisao. Njegovo ponašanje, još u najranijoj mladosti je to dokazivalo. Neuobičajeni načini rešavanja određenih problema i nesvakidašnji prioriteti svakodnevnog života, gde on nije kršio moralne ili zakonske norme ali je svojim ponašanjem rano pokazivao najčudnije reakcije, mišljenje, određene stavove i uopšte sa njim se nikada unapred nije znalo kakav će odgovor dati ili šta će uraditi i kako na šta reagovati.

  Ne znam da li je na njega uticalo to što je pao sa četvrtog sprata, leteći između gelendera i udario glavom o podrumski beton.

  Prvo čime nas je sve još u petom razredu osnovne zaprepastio je prekonoćni preobražaj u pankera. Bio je tada najmlađi panker u društvu pankera koji su se sakupljali u parkiću ispod hotela "Moskva". Što bi značilo da je najverovatnije bio najmlađi panker u Beogradu. Kada sam počeo da se družim sa njim bilo mi je jako čudno to što je za svaku stvar, bilo kakvu, koju sam pitao da pozajmim, bilo da je to knjiga, kaseta, majica ... bilo šta, uvek odgovaro: " uzmi, ne treba mi to ". Sa razlogom mi je to bilo čudno u vreme kada se svako takmičio da ima dobre patike, farmerice, pernicu, kesu za školu. Posebno su bile važne te kese. Rančeve je malo ko imao i stvari smo nosili ili u torbama ili kesama koje su bile "markirane" tj. u njima je spakovano nešto što bi bilo kupljeno u "free-shop-u" ili u skupim prodavnicama sa etiketiranim sadržajem. Sale je imao belu kesu iz "Pekabete".

  Neke od dodirnih tačaka koje smo imali i koje su nas kroz vreme približavale su muzika i knjige. On je slušao dosta dobre muzike i voleo je da čita, podrazumeva se ne školsku literaturu, tako da su pored osnovnog druženja ovo bile važne karike.

  Kada je počelo u srednjoj školi da se izlazi i noću, on sa nama nije izlazio. Posebni su bili i retki slučajevi da negde krenemo zajedno. Imao je gomilu uličnih pasa i kućnih mačaka koje je hranio a kasno noću je izlazio i u društvu pasa je šetao po kraju.

  Činilo mi se da se sve više osamljuje i da polako ali sigurno ludi.

Čak sam mislio da postaje izraziti mizantrop. Nije bilo tako i uspeo je i kod toga da me "zavara". Njegov odnos sa ljudima je bio takav da se nije ljutio, niti uzimao za zlo, mislim baš ništa. Maks je imao običaj da slobodno uđe kod njega kroz prozor, iako ovaj nije bio tu, posluži se, napravi sendvič, uzme šta mu treba i ode. Sale nikada ni reč nije prebacio. Umeli smo da jako kasno noću, rastureni svaraćamo kod njega i ulazimo kroz prozor njegove sobe, da ga probudimo i sedimo do jutra. Živeo je sa oba roditelja i bio je jedinac. Roditelji su ga obožavali, voleli su i nas, njegove prijatelje.

  Sale je u jednom trenutku počeo da traži odgovore na neka pitanja koja su interesovala i mene. Imao je još jedan čudan običaj. Kada bih sedeo kod njega i potom kretao kući on bi zajedno samnom izlazio i pratio me svaki put do same kapije.  Jedanputa smo se ispred kapije, moje kuće zadržali. U najdubljoj senci kod poslednje kuće u slepoj uličici, tik uz prugu smo otvorili misterioznu i najblaže rečeno ezoteričnu temu.

  - Idem već neko vreme kod jednog čoveka koji okuplja tajnu grupu ljudi i podučava nas kako da dođemo do nekih saznanja koje na ovom perceptivnom nivou ne možemo shvatiti ni videti. - ovo mi saopšti iznenadno, bez neke emocije, kao nešto sasvim normalno i uobičajeno.

  - Šta pričaš ti čoveče ?! Kod kakvog čoveka... kakvo tajno društvo... - kao i uvek pogodio me svojim delima i mislima u najneočekivanijim trenutcima.

  - Da. Idem tamo već neko vreme. On ima stan ispod Skadarlije i sastajemo se svake srede u devet uveče , sedimo kod njega i slušamo šta nam priča, postavljamo i pitanja ako nas nešto zanima.

  - Ti si bre' lud skroz... pa o čemu pričate?!

  - On je šaman!

  - Šta je?!

  - Šaman, vrač ... bavi se ... kaže da ljudi misle da je veštac, da je mračan ali on tvrdi da je čarobnjaštvo mračna reč, kaže da sve to  povezujemo sa srednjovekovnim mračnjaštvom: ritualima i zlom.

  - Ne verujem šta slušam.... jel' ti čuješ sebe ?

  - Nema veze... ništa ne moraš da veruješ i ne moram ni da ti pričam.

  - Ne to... baš hoću da mi kažeš ali gde si našao tog čoveka i kako da te takve stvari interesuju odjednom.

  - Svašta mene interesuje ali to nije bitno a čoveka sam slučajno sreo u prolazu od Skadarlije prema Francuskoj ulici. Ja sam ga pogledao zato što je jako čudno izgledao. Imao je dugačak zakopčan crni mantil i šešir isto crn sa velikim obodom. Ima i crnu dugačku šiljatu bradu. Upada u oči pa sam ga pogledao. On je video da sam ga pogledao i mirno mi je prišao. Rekao je kulturno dobar dan i dao mi je iz džepa papirić, kao letak , tako. Na njemu je pisalo: " Želite li zauvek da ostanete u mraku ? " , pored toga je pisalo njegovo ime, adresa i to da svako zainteresovan može doći na adresu u sredu u devet do jedanaest uveče.

  - Pa jel' traži on neke pare?

  - Ne ! Ni dinara, on kao da ne jede i ne pije. Nema ništa u stanu ... ali mu ljudi donose sokove, kafu, neke dve babe mu prošli put donele ulje ... to ništa ne komentariše nego je rekao da ako već neko ima tu potrebu da nešto donese, da to stavi na jedan specijalno određen sto...  ali da na sto niko i nikako ne stavlja novac i još je naglasio da mu se ne donosi hleb i vino nikako.

  - Kako ... zašto ne hleb .... dobro možda ne pije vino ali šta.. zašto hleb?

  - Ne znam... jedan čovek ga je pitao zašto ali nije dobio odgovor. Ali je prošle srede rekao da on mora sam da se pobrine za svoj hleb i svoje vino, to je odjednom naglasio i ništa nije objašnjavao.

  - Sačuvaj Bože od ludaka... a i sa tobom nešto nije u redu, jel' znaš ?!

  - Ne, super je taj čovek... ali kako ti misliš... pa on nije običan čovek kao ti ili ja ... normalno je da ima svoje posebne principe.

  - Dobro a šta vam to priča ?

  - On nas sada priprema za ono što om radi.

  - Šta? 

  - Počeo je da nas priprema za putovanje kroz vreme i prostor. 

  Saletu su sijale njegove zelene okice, dok je pričao, nošene dubokim ushićenjem. Verovao je, ponešen fantastičnom idejom, ulovljen od strane sumanutog fanatika. Barem sam ja tada tako mislio.

 

  - Znači pripremaš se za putovanje... pa šta ste rešili, gde ćete prvo da idete? - pitao sam naravno krajnje sarkastično.

  - Ako ti je smešno, rekao sam ti malopre, neću ništa da pričam a možda sam i ovako pogrešio !

  - Zašto... šta je sad.

  - Lepo nam je rekao da znanje i moć koju dobijemo, nikako ne delimo sa običnim ljudima, niti da im o tome pričamo, tačno je znao da će nas ostali ljudi gledati kao ludake i budale !

  - Ej! Neću više da se smejem ako ti je do toga ali meni je stvarno čudno to što mi pričaš...toliko možeš da razumeš.

  - Znam ali me u tom slučaju pusti da završim.

  - Pričaj.

  - Radimo na tome da razvijemo sposobnost da jasno vidimo energiju. On kaže da srž univerzuma liči na matricu energije kroz koju prolaze blistave niti svesti - stvarne svesnosti. Te niti čine "pletenice"...tako se izrazio... koje sadrže celokupne, zaokružene svetove, a svaki od njih je stvaran kao ovaj naš, koji je samo jedan od bezbroj drugih. On naziva naš svet "ljudskim pojasom" i "prvom pozornošću". Možemo doći do toga da vidimo srž ljudskog oblika. To nije samo stapanje kože, mesa i kostiju nalik majmunu , već svetlost koja je sposobna putovati uzduž tih svetlosnih niti u druge paralelne svetove.  Pitao nas je šta mislimo da nas to onda koči da se uzdignemo? Nešto su lupetali i ja sam rekao glupu stvar. Rekao sam da nam smeta gravitacija. On se smejao i objasnio da nam smeta i da nas je zakopala socijalizacija, da smo prevareni da percipiramo svet kao mesto čvrstih objekata i konačnih pojmova.

  - Uh bre' Sale... stvarno interesantno ali ne mogu baš sve da pohvatam. Šta je hteo da kaže? Da nam je percepcija blokirana i da ne možemo da vidimo kroz kamen i šta je u njemu... nemam pojma. Šta je mislio? Pa ti onda nisi bio daleko sa gravitacijom.

  - Kako da ti uprostim... evo na primer , najjednostavnije bi bilo da prepričam svojim rečima. Dogodila se kosmička katastrofa i od tada opštenje između sfera, dimenzija, tih različitih svetova...kako hoćeš... više nije bila moguća a bila je slobodna i dostupna svima. Kosmička katastrofa je to opštenje onemogućila, i sada ljudi nemaju dodira ni sa jednom od tih dimenzija. Šaman je taj koji u ekstazi ta putovanja omogućuje. Ekstaza se postiže na razne načine a najpoželjnije su posebne biljke koje nas postepenom upotrebom osvešćuju. Na putovanjima možemo da se krećemo ... kako je rekao po  "Drvetu sveta" što su ustvari dimenzije postojanja koje nam se ostvaraju i mi po volji idemo gde želimo. Rekao je da to važi i za našu dimenziju tj. da možemo duhovno putovati i kroz našu prošlost, sadašnjost i do izvesne granice u budućnost. Moći ćemo da posedujemo  moć prizivanja duhova da nam pomognu ili da naškode nekom ko nam smeta, da levitirmo fizički, da razvijemo kognitivne sposobnosti i još toga. Jel ti jasnije sada?

  - Šta su to kognitivne sposobnosti majku mu?

  - A to su specijalne sposobnosti isto tako. To znači da možemo da razvijemo naš mozak tj. mentalne sposobnosti koje imamamo, to bi eto laički tako objasnio.

  - Da saberem sada ako mogu... jel' mogu.

  - Naravno.

  - Ovako... desio se kolaps i čovek je izgubio svoje sposobnosti. Postoje bezbrojni svetovi i dimenzije koje ne vidimo i nepristupačni su nam. Možemo posebnim vežbama dostići ogroman nivo svesti i možemo promeniti i svoju genetsku strukturu npr. mozak koji možemo razviti i koristiti ga 100%.   Možemo mentalno posećivati različite dimenzije, prošlost, sadašnjost, biti u isto vreme na više mesta i do neke granice videti budućnost... jel' tako.

  - Tako je.

  - Mogu sada nešto da pitam?

  - Šta?

  - Zašto ne možemo razviti mozak do punih 100% i zašto ne možemo videti daleku budućnost. I kakve to biljke i zašto moraju da se koriste?

  - Jao bre'... to isto sam ga i ja pitao.

  - I šta ti je rekao?

  - Pa prvo je rekao da u nama ne sme postojati sumnja. Da ona sprečava da napredujemo i da se sumnje moramo obavezno osloboditi.

Onda se uozbiljio i rekao da mi svakako koristimo 100% mozak ali da smo zakržljali, da je tvrdnja da čovek koristi 10% samo naobičniji mit i nije istina. Objasnio je da svaki deo mozga ima svoju funkciju i da je stalno aktivan i u upotrebi. Dodao je kako se ljudima sviđa koncept toga da "radom na sebi" mogu unaprediti svoj mozak, psihu i život, ali da to mit ne čini stvarnim. Ali da ljudi ne koriste dovoljno svoje mentalne sposobnosti i da smo kod njega između ostalog i zbog toga. Za putovanje u daleku budućnost je rekao da postoji u svim dimenzijama... izrazio se, "ne-obična svetlosna granica". Pitao sam šta bi bila ta ne-obična granica. Tu je malo zaćutao primetio sam. Spustio je glavu i kada je podigao kao da se malo naljutio. Objasnio je malo povišenim tonom, ne znam zašto, da ta "ne-obična svetlosna granica" jeste svetlost čija struktura ne pripada ni jednoj strukturi koja postoji među svim dimenzijama. Ta struktura se razlikuje od svih njemu poznatih, materijalnih, mentalnih, energetskih i apstraktnih struktura postojanja. Smatra da je to svetlost koja nije stvorena i da samo približavanje njoj utiče na mentalnu energiju tako da se ona povlači i puni neopisivim strahom.

  - Kako to nije stvorena... šta je hteo da kaže?

  - Ne znam, rekao je to što je rekao... ne-stvorena svetlost kojoj se ne može prići tako da budućnost možemo videti samo do te neke određene granice.

  - Svašta ću da čujem noćas, majke mi... a šta sa tim biljkama?

  - On je rekao da svugde u svetu pa i ovde kod nas postoje biljke sa kojima će nas upoznati, koje otvaraju "vrata uma", osvetljavaju um i njihovim povremenim korišćenjem doprinosimo tom razvijanju mentalnih sposobnosti na kojima radimo.

  - Jesi ti video te biljke?

  - Ne.

  - Pa hoćeš da ih probaš kad ih donese?

  - Naravno... pa kako?

  - Uh...uh... a šta misliš da li bi i mene primio tamo da malo i ja učim?

  Sale me je pogledao malo "ispod oka".

  -  Ccc...tebi nikad dosta a?

  -  Ma ne, nego mi zanimljivo sve to... a te biljke...

  - Z nam ja šta tebe interesuje ali ne može.

  -  Kako to misliš... ne može, ako možeš ti mogu i ja.

  - Ne, mene interesuje svrha i način na koji čovek može postići više od prosečnog razumevanja života i stvarnosti a tebe interesuje da se drogiraš... protiv čega znaš i sam nemam ništa, ali ne mogu tamo da te vodim.

  - Dobro, nećemo da se lažemo, istina je to što si rekao ali i mene zanimaju ezoterična iskustva i ta pitanja... zbog čega postojimo i zašto umiremo. Znaš da smo hiljadu puta pričali o tome.

  - Ne znam šta da ti kažem... rekao je da nikada ne dovodimoo nikoga, da on sam bira svoje učenike, eto, kao što je i meni sam prišao.

  - Ok. A možeš kada vam da biljku da malo sakriješ pa mi doneseš?

  - Uh... bolje da ti nisam ništa ni pričao, sada ćeš da mi dosađuješ!

  - Ništa... zaboravi, neću da pitam više, ali ti da me obavezno obaveštavaš šta se dešava jel' važi.

  - Dobro... i ovako sam ti sve rekao.

Dočekali smo zoru.

  - Biće divno jutro. - primetio sam, gledajući u Sunce koje se rađa.

  - Da a mi ćemo ga prespavati. - ironično je zaključio Sale.

Pozdravili smo se.

   Kod njega sam otišao narednog četvrtka. Bio sam jako znatiželjan da mi prepriča šta se zbivalo na "seansi" predhodnog dana.

Zatekao sam ga zamišljenog i odsutnog za razgovor. Vidljivo nije bio raspoložen.

  - Šta je čoveče...nešto nije bilo u redu sinoć ili nešto drugo.

  -  Nije bilo sastanka! - rekao je iznervirano i ljutito.

  - Zašto... i šta se nerviraš... možda čovek nije mogao... biće ga sledeće srede... šta?

  - Ne, neće ga biti ni sledeće srede! Otišao sam, pozvonio i vrata mi otvorio neki deda! Mislio sam da sam pogrešio stan ali kada sam pogledao bolje video sam da nisam, da je to taj stan. Ponovo sam pozvonio dedi i pitao ga da li tu živi taj i taj čovek. Detaljno sam opisao kako izgleda. Rekao mi je da on živi u tom stanu već pedeset godina i da nema takvog čoveka u njegovoj zgradi i da sličnog po opisu nikada nije u životu ni video. Eto... ne znam šta da mislim kao da sam upao u neki film!

  - Nemoguće... to je nemoguće, on je sigurno bio u tom stanu i neko ga je najverovatnije prijavio ili nešto slično pa je morao da se prikrije.

  - Moguće ali skroz bezveze taman smo trebali da radimo "praksu"!

  - Pa šta sad... oćeš jedan trip? - morao sam da ga pecnem, on nikada nije hteo čak ni marihuanu da proba. Pogledao me ljutito.

  - Nisam raspoložen za gluposti.

To veče smo proveli najviše ćuteći i slušajući muziku.

  Sale nakon ovoga nije prestao da bude "tragač za istinom". Brzo se oporavio od uticaja "beogradskog šamana" i krenuo je u istraživanje svega i svačega kako bi došao do odgovora na pitanja koja su u njemu ležala i tražila odgovor.

Imao je najrazličitija iskustva sa svakojakim čudnim "likovima". Stalno je prepričavao neobična iskustva koja je imao sa njima, ali sve, dve do tri godine nakon ove koju sam opisao, što bi bila 92',93', on nije bio zadovoljan svojim "istraživanjima" na polju duhovnog preobražaja. Kada je napokon našao šta je tražio i dobio odgovore pomogao je svima nama. Ipak u to prvo vreme bilo je, mene barem, puno teže ubediti da prihvatim ono što je počeo da govori. Čitava filosofija i magija šaman su naspram toga bile priče za malu decu. Kada se to desilo primetio sam da se čitavo moje biće iz najnepoznatijeg razloga u meni budi i strašno buni protiv onoga što je govorio.

O tome ću, da ne idem suviše unapred, kada dođe vreme...

Photo:

Sebastian Sava Gor