Book Review: "MEGALOPOLIS III od Sebastian Sava Gor-a za Noć Slomljenih Strela" Recenzija od Jadranka Ahlgren - A Book Of Short Stories / Zbirka Kratkih Priča / Un Livre D'histoires Courtes
MEGALOPOLIS III - NOĆ SLOMLJENIH STRELA
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene.
Radnja ovih priča, dakle, odvija se u Megalopolisu III, gradu koji nam je postao sudbina, u dobu u kom je proces urbanizacije već završen i sve je postalo grad, pa i sela, sa kojim smo sad primorani da kooegzistiramo, u nekoj vrsti primordijalne tuposti i inertnosti koju svaka prisila nosi sa sobom. Naravno da nam je tu “tesno”, izgubili smo čitavu Prirodu, a u gradu se rodila i ideja da je narodu, da bi bio zadovoljan, potrebno dati “hleba i igara”, od kada se ideja zabave povezuje sa samom idejom grada i od kada se u njemu javljaju kocka, alkohol, nerad, lenjost… Grad se zatim pokazao kao teritorija u kojoj se uspešno šire i druge igre: sportske, kabaretske, medijske, kompjuterske, ali i opasnije, idolatrijske i idolopokloničke, jer u gradu se čovek lakše gubi, ostaje bez identiteta i predaje zabavi kao begu od samog sebe… Grad zato sve više postaje nemaštovito, prozaično mesto u kom se sve vrti oko zabave, ali zabave koja ne ispunjava dušu, koja je mehanička, prazna. O problemu večne gladi za igrama i zabavom, govori više priča u ovoj zbirci koje se pri tom bave i potragom pojedinca za svojim identitetom, manje ili više uspešnom. Ali, rekli bi smo da je ono što je pisac hteo da naglasi, ne samo potreba da se taj identitet pronađe, nego uopšte i potreba da se krene u potragu za njim, kako bi se kroz introspekciju bolje upoznali i time osposobili i za bolji suživot sa drugima.
Megalopolis danas, mnogo je prozaičniji nego što smo se na početku dvadesetog veka nadali da će da bude. On je komforan ali nesiguran… pritajeno preteći. Hiper-urbanizacija nije nešto u šta se možemo u potpunosti pouzdati. To pisac nagoveštava svojom pričom Nešto kao Potop, gde nadolazeća voda na kraju priče vraća svog odbeglog junaka nazad u stan i tu ga ubija. Pričama dominira i pritajeni osećaj besmisla, ovo su priče o ljudima koji su na putu da izgube fantaziju i
intimu, kada bi oni to dozvolili, kad se oni ne bi upravo za to borili…. Ovo su zato i priče o borcima, ljudima koji se bore za svoj identitet i kvalitet, uporno, iz lične snage i u ne-uslovima, zato su ove priče često i dirljive.
Kao nit, kroz ove priče se provlači i priča o Beogradu. Priča o splinu ovog grada utonulog u tavorenje nerazvitka u post-ratnom i tranzicijskom periodu. Pojavljuje se i naličje grada: prostiucija, alkohol, droge. Autor kontemplira o zadovoljstvima i smislu raznih poroka i teži da izadje iz krize zavisnosti o njima i da se ponovo otvori za lepote prave ljubavi i svega prirodnog, kako u sebi tako i oko sebe.
Mada junak priče Mister G. potseća imenom na Jozefa K. (Josef K.), iz Kafkinog romana Proces (Franz Kafka, 1883-1924), koji zaplašen birokratijom praktično i ne živi, Mister G., ne živi iz drugih razloga, zbog suviše igre i zabave. Kad pisac navodi:
- Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči,
svi se setimo bezbroj svojih mrtvih popodneva provedenih u oporavku od raznih provoda , koji su, pitanje je, da li ili ne bili pravi provodi, ali nas pisac navodi na to da nije važno mamurluk ili ne, već da li čovek, ili ne, prihvati lenjost kao svoj životni izbor, lenjost i pokvarenost. Ako on, bar u svojim nastojanjima, nadama i snovima ostaje čist, i to je već velika stvar… Ostati veliko dete, svakako je bolje nego postati pokvarenjak, a tek biti anderground … Često doduše ljudi neshvataju andergraund, ali šta o andergraundu uopšte zna onaj koji nije andergraund, a andergraund je sigurno kultura budućnosti, kultura slobodnog čoveka /free-mind/, zato na tu temu ne treba ni raspravljati…
Mister G. ili gospodin K., nije ni važno, bitno je sačuvati srce koje živo trepti u grudima. Mister anonimus u velikom gradu, usamljen, emotivno prepušten samom sebi, onaj koji se praćaka kao riba u suvom, onaj koji nešto traži - dušu, svoju ali i srodnu, bilo koju, radi smisla, kako bi odagnao od sebe ogromni teret besmisla života u velikom gradu koji se nadvio nad njega i preti da ga uguši… Mister gradjanin, gospodin G., u procesu, u životu, u kratkim fleševima njegovih beogradskih dana i noći, ovde i sada. Ovo su priče koje naginju i pesmama u prozi i zato je u njima često važan ritam, zvuk reči, atmosfera.
Коментари